broj 2814

Marijana Milosavljević

Janičari globalizma

Zbog očiglednih uticaja iz Vašingtona, sve manje se veruje da se otporaši iskreno bore za “odbranu demokratskih principa”

Kao razlog što su formirali Centar za nenasilni otpor, nekadašnji otporaši (oni kojima nije odgovarala ušuškanost političke stranke) su naveli želju da svetskom tržištu političkih ideja nametnu sopstveni model nenasilne političke borbe. I sve upornije se bore za predstavu da im to uspeva. Primeri Gruzije i Ukrajine pokazuju da njihova NVO koja se zvanično bavi političkim konsaltingom (kažu da pomažu studentskim i omladinskim organizacijama da povećaju participaciju mladih u političkom životu) može da preraste u glavnog rušitelja “nepoželjnih vlastodržaca”. Za sada je uspeo da im se izmigolji prekaljeni Aleksandar Lukašenko koji se izborio za ustavne promene koje su mu omogućile novi predsednički mandat. Ševardnadze nije bio te sreće...

Sada i u Ukrajini gledamo reprizu prepoznatljivog scenarija. Organizator aktuelnog građanskog protesta je “Pora” ukrajinska studentska organizacija koja deluje na istom principu kao i Otpor. Tako je delovala i gruzijska organizacija “Kmara”. Londonski “Gardijan” piše da je američki model rušenja nepoželjnih režima preko izbora, odnosno navodne izborne krađe, stvoren i uvežban u Beogradu. Suština je, kako ugledni list analizira, u okupljanju svih opozicionih partija u izboru jednog kandidata na izborima. Najvažniji su posmatrači na izborima okupljeni u nevladine organizacije. “Oni zatim prvi saopšte procene rezultata i tako, kroz jaku medijsku kampanju stvore klimu u društvu i pre nego što se saznaju stvarni rezultati. Pod medijskim utiskom njihovih procena organizuju se protesti”, otkriva već uhodani mehanizam analitičar “Gardijana”.

Strani mediji još objavljuju da opozicionu kampanju u Gruziji protiv zvaničnih rezultata izbora finansiraju američka vlada kao i organizacije USAID, Nacionalni demokratski institut Demokratske partije, Internacionalni republikanski institut Republikanske partije, kao i NVO Fridom haus i Fond za otvoreno društvo Džordža Sorosa...

Članovi Centra za nenasilni otpor ne vole suočavanje sa ovakvim činjenicama. Oni već godinama tvrde da su autori autentičnog srpskog modela nenasilne političke borbe. “Otpor nije stvorila nijedna strana organizacija, stvorio nas je Slobodan Milošević. Pa, vidno je da smo posle njegovog odlaska izgubili veliki cilj, veliki deo identiteta”, kaže za NIN Aleksandar Marić, instruktor Centra koji je upućivao omladinu Gruzije i Ukrajine u metodu nenasilnog otpora. Ukrajinske vlasti su ga neposredno pred prvi krug izbora proglasile za nepoželjnu osobu i deportovali nazad u Srbiju. Ali ostaje dovoljno dugo kao instruktor (za dve i po godine u Ukrajini je boravio bez ikakvih problema dvanaest puta) da se i bez njegovog prisustva sve odvija po unapred zacrtanom planu.

Marić i dalje negira pisanje i izveštavanje uglednih svetskih medija koji su opširno pisali o tome kako su specijalni treneri Otpora prošli specijalizovanu obuku u inostranstvu za uspešno sprovođenje revolucije koja će svrgnuti Miloševića. Sastanci su održavani u Budimpešti i Crnoj Gori, a obuku je vodio američki pukovnik u penziji Robert Helvi. Tim Maršal u svojoj knjizi “Igra senki” ide toliko daleko da tvrdi kako je “Otpor imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore”.

Šta kaže Aleksandar Marić, pošto se slične tvrdnje iz godine u godinu ponavljaju i to od vrlo uticajnih ličnosti, organizacija i medija?

“Najoštrije demantujem sve priče o tome kako smo bili u nekakvim kampovima za obuku. Čuveni pukovnik Helvi održao je jednodnevni seminar u Budimpešti za 25 aktivista Otpora, marta 2000. godine. Mi smo već tada imali svoj simbol, ime organizacije i infrastrukturu raširenu na gotovo 90 odsto teritorije Srbije. Već smo imali nekoliko hiljada aktivista, jasan identitet organizacije i prepoznatljiv imidž. U tom trenutku bili smo velika i snažna organizacija kojoj nije bio potreban Helvi, ni bilo ko drugi da bi je stvorio, niti nam je trebala pomoć kakvu danas pružamo moji prijatelji i ja. Daleko od toga da mi ne cenimo sve što je pukovnik Helvi zajedno sa drugima učinio za nas. Ali, Helviju treba dati mesto koje objektivno zaslužuje.”

Milja Jovanović je takođe jedan od osnivača Otpora i njegov ideolog, a sada je i članica DS-a. Potvrđuje priču našeg sagovornika: “Mnogo je dezinformacija o finansiranju i treninzima dolazilo iz Amerike koja očigledno ima neke svoje interese da to tako prikaže. Nismo želeli da budemo agresivni zbog poštovanja nekih normi koje su oni prekršili. Na treninge smo, pa i na onaj Helvijev, slali one naše članove koji su bili umorni i pod stresom da se na nekoliko dana odmore.”

Očigledno je, međutim, da danas sve teže prolazi pojednostavljena priča o omraženom diktatoru koji u interesu razvoja demokratije mora biti uklonjen uz nesebičnu pomoć dobronamernog Zapada. Mnogi su postali skeptični posle vojnih intervencija na SRJ, Avganistan i Irak. U meri da se pitaju gde su granice tolikog “humanizma” i “solidarnosti” pogotovo kad je u pitanju Ukrajina - zemlja sa mnogo stanovnika, sa velikim ekonomskim potencijalom i ogromnim geostrateškim značajem i za Rusiju i za Ameriku. Sve ovo je otvorilo priču o secesiji pojedinih delova zemlje zbog izbornih rezultata i pritiska zapadnih zemalja. Da li naši sagovornici razmišljaju o moralnoj odgovornosti zbog mešanja u unutrašnje stvari jedne zemlje, pogotovo ako se situacija otme kontroli i eventualno dođe do krvoprolića?

“Mi smo u Ukrajini ubrzali društvene procese i to je ono što se zove zaračunata kalkulacija u poslu kojim se bavimo. Sigurno je da će svako od nas nositi krst nekakvog prokletstva i odgovornosti ukoliko dođe do građanskog rata. Naša osnovna želja je da se procesi u Ukrajini završe mirno i demokratskim putem. Da pobedi većinska volja građana, ma kakva ona bila. Mi nismo revolucionari, mi smo antirevolucionari. Polaznike učimo da se vlast može osvojiti samo na legalan i miran način. Svesni smo da situacija u zemljama gde delujemo skoro nikada nije crno-bela, da je ne određuju samo dobri i loši momci. To pogotovo nije slučaj u Ukrajini gde se u poslednjih nekoliko godina beleži značajan ekonomski rast”, kaže Aleksandar Marić.

“U načelu se slažem da se možda mešamo u unutrašnje stvari neke zemlje. Ali koliko god se mi ovde opirali, globalizacija je uzela maha. Našu aktivnost vidim kao aktivnost bilo koje druge organizacije koja na poziv nekoga ko ima problem dođe i pokuša da pomogne da se problem reši. U smislu globalne političke kulture mislim da nismo pogrešili. Mnogo pazimo da ne kršimo zakone zemlje u koju idemo i puni smo skrupula po tom pitanju”, kaže Milja Jovanović koja lično nikada nije želela da radi posao instruktora.

Uprkos svemu navedenom mora se primetiti čudno poklapanje kada je uočavanje diktatora u pitanju sa viđenjem američke administracije. Naša sagovornica kaže da se o podudarnosti može govoriti samo kada su Srbija, Belorisija, Gruzija i Ukrajina u pitanju. Prema njoj, očigledno je da ima još zemalja na koje Amerika ne gleda blagonaklono. Ali, u svim ovim zemljama su se kršile ili se još uvek krše ljudska prava, političke i medijske slobode. “Ako te činjenice odbacujemo samo zato što se nekima čini da je reč o američkim izmišljotinama, onda nećemo stići daleko jer je reč o odbrani demokratskih principa.”

Marić je još određeniji: “Naš Centar sam odlučuje bez obzira na to da li će Amerika nekoga imenovati ili neće kao diktatora. Uslovno se slažem sa onima koji tvrde da smo mi oružje u rukama Zapada jer se to što mi radimo najčešće poklapa sa interesima Amerike”, priznaje Marić. Spremno, međutim, kaže da se recimo može dogoditi da neka od razvijenih zemalja Zapada prozove Putina kao diktatora. Neće se obazirati. “Ako budemo radili u Rusiji, voleo bih da radimo za Putina. Zato jer je on jedan od najsposobnijih i najinteligentnijih državnika.”

Što se ostalog ljudstva tiče, Centar su formirali isključivo veterani Otpora: Ivan Marojević, Nenad Belčević, Stanko Lazentić, Siniša Šikman, Danijela Nenadić i Nenad Đurđević. Finansiraju se isključivo preko projekata, nemaju stalne finansijere. Kažu da je to dobro jer bi potencijalni stalni finansijer mogao da pomisli da mu nešto duguju. Do sada su ispomagale sledeće fondacije i organizacije: Fridom haus, Fridrih Ebart, Ist Vest, Alfred Mozer, Ju-en-dipi i OSCE.

Posao i putovanja vidno ulaze pod kožu. Marić kaže da tekući posao vidi kao posao za čitav život. Ima 31 godinu i još nije diplomirao na Fakultetu za uslužni biznis u Novom Sadu. Podstanar je, nema auto. “Novac jeste motiv, ali nije primarni motivacioni faktor. Želja da se bude aktivni učesnik u istorijskim procesima najjači je motiv. I adrenalin koji ide uz to”, iskren je Marić. Za razliku od njega, Milja Jovanović kao da se primirila. Privodi kraju studije na Filološkom fakultetu. Demokratski život na Balkanu prilično ju je razočarao. Svoju budućnost vidi u marketinškoj profesiji. Još uvek živi sa roditeljima. O sledećim poduhvatima Centra naši sagovornici ne žele ništa da kažu. “Gardijan” je objavio sledeće: “Instruktori beogradskog Otpora i američki stručnjaci se odmah posle Ukrajine sele u Moldaviju, a potom u bivše sovjetske republike u centralnoj Aziji.” Amerika nastavlja hladni rat i nastoji da preuzme kontrolu nad nekadašnjim republikama Sovjetskog Saveza.

Veliki učitelj i pukovnik

Dr Džin Šarp, “Klauzevic nenasilnog ratovanja”, ideolog Otpora, pisac čija je knjižica “Od diktature do demokratije” bila jedini neupitni vodič u “svetom ratu” protiv Miloševića, objasnio je posle oktobra 2000. godine da njegovi “ključni motivi nisu etičke prirode. To nema veze s pacifizmom. Akcija se bazira na analizi moći diktature i onda pronalaženju načina kako je slomiti utičući na poslušnost građana i stabilnost osnovnih institucija.”

Kako je Otpor došao do ove “biblije nenasilnih metoda”, čiji je “stari zavet”, od istog pisca, pod naslovom “Politika nenasilne akcije” izdat još 1973. godine? Na kom su to kursu savremene filozofije mladi ljudi željni promena i društvene pravde sreli nauk dr Šarpa koji radi u instituciji “Albert Ajnštajn” u Bostonu? Da li se taj “apostol demokratije” proučava uz Habermasa, Deridu ili Rortija?

Ne, do ovog susreta došlo je uz pomoć nekoliko vašingtonskih NGO-a. Tako je nevladina organizacija National Endovment for Democracy te 1999. i naredne godine na “implementaciju” tih znanja ovde potrošila tri miliona dolara (“Otpor je bio najveći primalac”). Stotine hiljada dolara, kako je pisao “Njujork tajms magazin”, Otpor je dobio za majice i bedževe, a “pretpostavlja se da su čelni ljudi Otpora dobijali pojedinačnu privatnu pomoć, ali se o ovome u Vašingtonu ne mogu dobiti nikakve informacije”. Druga nevladina organizacija iz glavnog grada SAD International Republican Institute - potrošila je ovde u to doba 1,8 miliona dolara, što je opet bar petnaest puta manje od investicije USAID - organizovala je u luksuznom hotelu “Hilton” u Budimpešti od 31. marta do 3. aprila 1999. direktan susret 20 vodećih aktivista Otpora sa naukom dr Šarpa. Tu je “otporaše” preuzeo vodeći instruktor za “nenasilno ratovanje”, veteran iz Vijetnama, penzionisani pukovnik američke vojske Robert Helvi.

I pukovnik i dr Šarp dolaze sa “Albert Ajnštajna”, inače su stari “nenasilni ratnici”, a Otpor im je samo bitka u dugom ratovanju za demokratiju po svetu. Veliki učitelj i Veliki majstor su, na primer, 1992. “nenasilno ratovali” po Burmi i Tajlandu, kao što su tu skoro “ohrabrivali” Iračane ljubitelje demokratije, i naravno Kurde a protiv “diktatorskog režima Sadama Huseina”.

Dr Šarp još od 1965. u Centru za međunarodne odnose na Harvardu istražuje ovakav pristup. “Albert Ajnštajn” je osnovan 1983. godine da bi “promovisao istraživanja, političke studije i obrazovanje za stratešku upotrebu nenasilne borbe protiv diktatura, rata, genocida”. Šarpovo životno delo “Od diktature do demokratije” iz 1993. ima dodatni spisak “198 metoda nenasilne akcije”. (Sve u čemu smo učestvovali je na tom spisku.) A da se sve ne bi svelo na uzbudljivo “traženje Ahilove pete” diktatora i golu destrukciju društva, kursevi su začinjeni podsećanjima na Gandija, Martina Lutera Kinga, kineske mudrosti iz dalekih vekova.

Izveštavajući o pukovnikovom radu sa Otporom, nevladina organizacija United States Institute of Peace, uz napomenu “da je strategija u nenasilnim akcijama isto toliko važna kao i u vojnim operacijama”, citira se Mahatma Gandi koji zna da “sposoban general uvek ulazi u borbu tako što sam bira vreme i mesto za bitku”.

U Otporu su, inače, voleli i cenili pukovnika. “Vrlo smo mu zahvalni za sve što je učinio za demokratiju u Srbiji”, govorio je Srđa Popović krajem januara 2001. u Beogradu. Ali iskusni učitelj, koji je tada u Beogradu bio kao predstavnik nevladinog američkog Instituta za mir, nije delio oduševljenje učenika. Ima tu još da se radi: “Nije dovoljno promeniti lidere, potrebna je kontrola rada policije i vojske... Ali to je posao za druge.” “Klauzevic za nenasilno ratovanje” i “nenasilni vojnik” idu dalje. Toliko zemalja širom sveta još čeka “pravu demokratiju”. Ideološki osvešćene, odlično istrenirane, prekaljene u ratu s jednim od najpoznatijih diktatora , ovenčane slavom i nagradama “srpske janičare globalizma” čekali su Gruzija, Belorusija, Ukrajina... U Avganistanu i Iraku nisu probali. Bin Laden i Sadam nisu čitali Gandija.

Revolucija posredstvom televizije

Zapadni mediji su nepopravljivo neobjektivni i puni predubeđenja u izveštavanju o zbivanjima u Kijevu

ostojalo je jedno vreme kada se levica zalagala za revoluciju, dok je desnica nedvosmisleno ustajala u odbranu autoriteta države. Više nije tako. Ove nedelje su i antiratni “Independent” i ratnički nastrojeni “Dejli telegraf” uzbuđeno proglasili “revoluciju” u Ukrajini. S onu stranu okeana desničarski “Vašington tajms” pozdravio je “narod koji je ustao protiv vlasti”. Bilo da je reč o Albaniji 1997. godine, Srbiji 2000. godine, Gruziji u novembru prošle godine ili o današnjoj Ukrajini, naši mediji redovno pričaju istu bajku o mladim demonstrantima koji - samim svojim prisustvom na rok-koncertu koji se održava na centralnom gradskom trgu - uspevaju da obore autoritarni režim.

Dva miliona antiratnih demonstranata može da prođe ulicama Londona i da bude potpuno politički ignorisano, ali se zato nekoliko desetina hiljada ljudi u centru Kijeva smesta proglašava “narodom”, dok se ukrajinska policija, sudovi i vladine institucije s lakoćom dezavuišu kao instrumenti opresije. Zapadna mašta je do te mere zaokupljena zapadnjačkom mitologijom narodne revolucije da smo postali opasno tolerantni prema golim okom vidljivim dvostrukim standardima u izveštavanju. U Kijevu su održavani masovni mitinzi podrške premijeru Viktoru Janukoviču, ali oni nisu stigli na naše TV ekrane: ako je neko uopšte priznao da je takvih mitinga bilo, odmah bi s nipodaštavanjem naglasio da su Janukovičeve pristalice “dovožene autobusima”. Mitinzi podrške Viktoru Juščenku odvijaju se pod laserskim svetlima, uz plazma-ekrane, ultramoderne zvučne sisteme, rok-koncerte, šatore spremne za kampovanje i ogromne količine narandžaste odeće: ipak, mi se s radošću zavaravamo da su oni sasvim spontani.

Saopštava nam se da izlaznost od 96 posto u Donjecku, rodnom gradu Viktora Janukoviča, predstavlja rečit dokaz izborne krađe. Istovremeno, izlaznost od preko 80 posto u oblastima koje podržavaju Viktora Juščenka nikako nije dokaz izborne krađe. Isto tako, niko ne obraća pažnju na činjenicu da je Juščenko dostigao izlaznost od preko 90 posto u tri “svoja” regiona, a Janukovič u dva. Janukovičev konačni rezultat iznosio je 54 posto dobijenih glasova; u isto vreme, predsednik Gruzije Mihail Saakašvili koji uživa nepodeljenu podršku Zapada, zvanično je dobio 96,24 posto na januarskim izborima u toj zemlji. Posmatrači koji sada osuđuju ukrajinske izbore kao lažirane, pozdravili su Saakašvilijev rezultat u Gruziji, tvrdeći da je reč o izborima koji su “zemlju približili zadovoljavanju međunarodnih standarda”.

Oči su zatvorene i pred posterima koje je “prodemokratska” organizacija Pora izlepila po celoj Ukrajini; slika čizme koja gazi bubu valjda pruža alegorični prikaz onoga što Pora želi da učini svojim protivnicima. Ovakva dehumanizacija protivnika ima dobro poznate prethodnike i uzore, ne samo u Ukrajini u vreme nacističke okupacije kada je vođen “preventivni” rat protiv crvene kuge iz Moskve - ipak, niko nije našao za shodno da prokomentariše ove plakate. Organizacija Pora i dalje se predstavlja kao nevina grupa studenata koji se lepo zabavljaju uprkos činjenici da je tu organizaciju, baš kao i sestrinske organizacije u Srbiji i Gruziji Otpor i Kmaru, osnovao i finansira Vašington.

To još nije najstrašnije; ima i goreg. U gomili Juščenkovih pristalica na Kijevskom trgu posle prve izborne runde, sreo sam dvojicu pripadnika neonacističke partije Una-Unso, čiji je simbol kukasti krst. Oni očigledno nisu imali nikakvih nedoumica niti nelagodnosti u vezi sa ideološkom suštinom svoje partije, možda i zato što su Juščenko i njegovi saveznici prošle godine ustali u odbranu lista Socijalističke partije “Silski visti” koji je objavio antisemitski tekst u kome se između ostalog tvrdilo da su Jevreji izvršili invaziju na Ukrajinu zajedno sa Vermahtom 1941. godine. Juščenkov saveznik Aleksandar Moroz izgovorio je 19. septembra ove godine sledeće reči: “Branio sam 'Silski visti' i braniću ih i dalje. Mislim da tvrdnja o 400 000 Jevreja u SS divizijama nije tačna, ali nisam u situaciji da znam sve podatke.” Juščenko, Moroz i njihova oligarhijska saveznica Julija Timošenko istovremeno su proglasili sudski nalog za zatvaranje lista “Silski visti”, za dokaz vladine težnje da uguši medije. U bilo kojoj drugoj zemlji takva podrška antisemitima delovala bi šokantno; u ovom slučaju naši mediji to čak nisu ni pomenuli.

Ova naša sklonost da sopstvene političke maštarije pripisujemo zemljama, kao što je Ukrajina, o kojima nemamo ni najmanjeg pojma i da Zapad predstavimo kao vilu iz bajke koja čarobnim štapićem donosi spas, nije samo pokušaj da operemo vlastitu savest, nečistu zbog političkih promašaja; zbog te spremnosti ostajemo slepi pred realnošću kontinuiranog i grubog mešanja Zapada u demokratsku politiku drugih zemalja.