Amerikanci drugog novembra biraju predsednika. Trka je veoma tesna a ishod krajnje neizvestan. Zna se samo to da bi ostatak sveta bez mnogo dvoumljenja glasao za Džona Kerija. Istraživaci javnog mnjenja utvrdili su da bi izazivac iz redova demokrata na izborima u ostatku Zemljine kugle dobio dva puta više glasova od Džordža Buša.

Izuzetak su Srbi. Njih niko nije anketirao ali se osnovano sumnja da bi oni radije ostavili Buša na vlasti. Dva su razloga za to: prvi je Kosovo, a drugi se zove Ricard Holbruk.

Senator Keri je 23. jula americkim Albancima uputio poruku u kojoj im je obecao da ce njegova administracija u najkracem mogucem roku rešiti konacni status Kosova (citaj obecao brzu nezavisnost južnoj srpskoj pokrajii). Potom je na demokratsku nacionalnu konvenciju pozvao vodu UCK Hašima Tacija, koji je po povratku na Kosovo objavio da mu je u Bostonu potvrdeno da bi Kerijeva administracija “priznala i poštovala pravo naroda Kosova na samoopredeljenje”. Šapuce se da je Holbruku obecao kljucni položaj u diplomatiji, za spoljnopolitickog savetnika uzeo je Džejmija Rubina, a za poslove odbrane izgleda najozbiljnije racuna na generala Veslija Klarka (kog podgoricki “Monitor” bez trunke ironije naziva “pobednikom vazdušne bitke nad Jugoslavijom”). Cak je i “Njujork tajms” primetio da su svojevremeno “mnogi kljucni likovi oko Kerija žarko podržavali rat za Kosovo”, a neki od njih se i danas pozivaju na bombardovanje Jugoslavije kao na “primernu” humanitarnu intervenciju.

Iz tih su razloga neki Srbi u Americi poveli Internet kampanju (vidi sajt njnjnj.serbsforbush.com) ciji je cilj da na birališta izvede što je moguce veci broj glasaca u takozvanim snjing states (države ciji ce elektoralni glasovi po svoj prilici odluciti ishod izbora) gde je, igrom slucaja, koncentrisan nemali broj americkih Srba. To su Viskonsin, Ohajo, Arizona, Micigen, Pensilvanija, Nju Džerzi i Florida (u ovoj poslednjoj rešena je sudbina prošlih predsednickih izbora u korist Džordža Buša u nekoj vrsti izbornog “foto-finiša”). Svi su znaci da je kampanja uspela da mobiliše naš živalj u Americi. To se još ponajbolje vidi po tome što je i štab Džona Kerija registrovao signal za uzbunu, pa je Keri u septembru uputio poruku americkim Srbima u kojoj je prilicno nemušto pokušao da optuži Bušovu administraciju za politiku uslovljavanja Srbije (onu istu politiku koju su prethodno uspostavili njegovi kljucni savetnici i stranacki stratezi, što u Stejt departmentu, što u Kongresu).

Americki Srbi shvataju da ce moci da uticu na americku politiku na Balkanu jedino ako budu veoma politicki aktivni u domovini, odnosno ako svoje kongresmene, senatore i predsednicke kandidate ubede da politicki organizovani i snažno motivisani Srbi mogu katkad da odigraju ulogu jezicka na izbornoj vagi u nekoj važnoj utrci. Liberalniji medu njima nalaze da je glasanje za Buša veoma visoka cena za lojalnost Srbiji, tim pre što nema pouzdanijih znakova da ce sudbina Kosova biti drugacija pod Bušom nego što bi bila pod Ricardom Holbrukom i Džonom Kerijem. Negde u ovo isto doba prošle godine, Ricard Holbruk licno je u Beograd doneo poruku sledece sadržine: Srbi mogu da biraju izmedu Kosova i Evrope, a budu li igrali tvrdo, lako im se može desiti da izgube i Kosovo i svoju evropsku buducnost. Ricard Holbruk nije Gospodin Evropa pa da donosi takve poruke, ali je brzo posle njega Beograd zbog Kosova i Haga poceo da pohodi visoki službenik Stejt departmenta Mark Grosman. Grosmanova poruka ne razlikuje se mnogo od Holbrukove; što je još važnije, neke evropske diplomate na službi u Vašingtonu ovih su dana javile svojim ministarstvima da je Mark Grosman po povratku iz Beograda i Prištine, u internim susretima sa Evropljanima zvucao isto kao Ricard Holbruk kad je rec o suženom izboru Srba: Kosovo ili Evropa.

Ako ima neke utehe, ona je možda jedino u tome što ce u prosecnom srpskom stomaku pritisak Marka Grosmana izazvati nešto malo manje mucnine nego što bi izazvao pritisak Ricarda Holbruka ili supruga Kristijane Amanpur, Džejmija Rubina. Da nije toga, Srbi bi komotno mogli da se povedu za Holbrukovim slavnijim prethodnikom, Henrijem Kisindžerom, koji je u casu izbijanja rata izmedu Iraka i Irana, ranih osamdesetih prošlog veka, uzdahnuo: E, kada bi mogle da izgube obe strane.

U meduvremenu možemo samo konstatovati da su se izjalovile nade gradana Srbije iz dvehiljadite godine, da je Srbija na putu da postane normalna zemlja ciji ce gradani sebi moci da priušte luksuz da prate americke izbore sa ravnodušnošcu, na primer, Danaca. Još je veca ironija u tome što se Holbrukova “kletva” na neki nacin vec obistinjuje: Srbima izmice njihova “evropska buducnost”. Zasad još ne onako kako je Holbruk pretio (ako ne date Kosovu nezavisnost, sami cete sebe diskvalifikovati pred vratima Evropske unije), ali je sasvim jasno da Srbi danas u Evropi nemaju mnogo istomišljenika kada su americki izbori u pitanju. Sedamdeset cetiri odsto Nemaca priželjkuje Bušov poraz, a slican je i rezultat anketa u Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim evropskim zemljama. U Evropi bi, izgleda, jedino Poljaci voleli da ostane Buš, ali Poljaci su, po recima Donalda Ramsfelda, “nova Evropa”, dok Srbi vole o sebi da misle kao o “staroj Evropi”, u savezu sa Parizom, Londonom i Berlinom. (U ostatku sveta društvo nam još cine Izrael, Bahrein i drugi.) Izbor nam je slab, prolaz uzan, a povrh svega tu je i strah da zarad sitne, jedva merljive koristi, izgubimo dušu.

Ljiljana Smajlovic