| broj 2815
Intervju - Oslobodite se generala!
“Stalno slušam kako nekakva četiri generala žive ovde, mirno, u centru Beograda, a taj peti negde, po Bosni ili gde već, beži policiji. Šta znače 4-5 ljudi prema vašoj budućnosti!?”
 Brzina kojom su se političke promene odigrale sve nas je iznenadila. Poneseni time očekivali smo i da ćemo brzo, za samo nekoliko godina, dostići Zapad. Pokazalo se, naravno, da to nije realno.
Ne, nije ovo priča razočaranog (r)evolucionara o 5. oktobru 2000. u Srbiji. Ovo su reči zadovoljnog “plišanog revolucionara” o 17. novembru 1989. u Čehoslovačkoj. Sa srećnim krajem:
- Danas, posle 15 godina, ono najteže je za nama. Sada rešavamo probleme koje imaju i Danska, Holandija, Francuska...
Ovako Aleksandar Vondra, čovek od četrdeset i nešto godina, u nekoliko rečenica za čitaoce NIN-a sažima deceniju i po truda da njegova zemlja Češka Republika pređe put od sovjetskog satelita do člana evroatlantske zajednice. Tome je i sam dao ogroman doprinos. Osamdesetih aktivni opozicionar (zbog toga: izbačen sa posla, nekoliko meseci odrobijao, osnovao rok grupu), pa jedan od lidera Građanskog foruma, “prvi do Havela” u prevratu, a i posle njega, a onda, ranih devedesetih, u diplomatiju: pomoćnik ministra spoljnih poslova, vođa tima za ulazak Češke u NATO, ambasador u SAD, na čelu organizovanja NATO samita u Pragu pre dve godine, pa onda opet u samom vrhu češke diplomatije, da bi se prošle godine ova u Češkoj izuzetno uvažavana “diplomatska institucija” povukla iz državne službe u - nevladin sektor (kod nas su uobičajene obrnute karijere).
Vondra je danas, između ostalog, predsednik Evroatlantskog saveta Češke Republike. U tom svojstvu boravio je jedan dan u Beogradu. I dao za NIN intervju.
Direktan je i jasan sagovornik. Tako je odgovorio i na prvo, tipično srpsko pitanje - da li je ponosan na ono vreme kada je u svojoj otadžbini “menjao istoriju”?
- Razlika između Srba i Čeha je u tome što smo mi manje emocionalni, a više pragmatični, sa sklonošću ka skepticizmu i crnom humoru. Prilikom nedavnog obeležavanja 15 godina od “plišane revolucije”, u Češkoj se više govorilo šta smo uradili loše ili šta nismo uradili, i taj kritički glas bio je jači nego osećaj ponosa. Greška je, recimo, što i danas imamo istu Komunističku partiju, nisu se ni promenili ni reformisali, sa oko 15 odsto podrške u javnosti. Po tome smo evropski unikat.
Mislite li da je svet danas bezbedniji nego pre 15 godina?
- U vreme hladnog rata svet je bio stabilan zahvaljujući ravnoteži dva bloka, ali nije bio harmoničan. Većina građana je živela pod imperijalnom vlašću sovjetskog komunizma, bila je nezadovoljna i želela promenu, a do nje nije moglo da dođe jer je prioritet bila baš ta ravnoteža sila. Danas je svet sigurno manje predvidljiv, veća je avantura živeti u njemu, više je parametara u igri, a ne samo dogovaranje Vašingtona i Moskve o broju nuklearnih bojevih glava. Neću reći da je danas opasnije živeti, ali je daleko teže predvideti šta će se desiti za godinu dana, šta za pet...
Blokova danas nema, ali opstaje konfrontacija Zapada i Rusije, što i “borba za Ukrajinu” pokazuje...
- Rusija je evroazijska sila, nije čisto evropska država. Ona, Evropa i Amerika imaju mnogo zajedničkog i mnogo mogućnosti da sarađuju, ali se pokazuje i da se u Rusiji demokratija zapadnog tipa gradi teže nego u Poljskoj ili kod nas. Ona ima i regionalne interese koji ne moraju biti isti kao interesi evropskih zemalja. Pomenuli ste Ukrajinu. Ona je podeljena na deo koji se oseća bližim Rusiji i onaj bliži Evropi. Srbija je danas demokratska zemlja, opozicija ima pristup medijima. A u Ukrajini? Naš zadatak je da tamo pomognemo snagama koje žele veću otvorenost, jednakost uslova za sve. U Ukrajini se trenutno vodi borba za izgled te zemlje u budućnosti, za njeno okretanje ka Zapadu ili ka Istoku.
I Srbija se 5. oktobra 2000. okrenula Zapadu, ali se ispostavilo da on baš nešto ne čezne za njom. Ovde polako kopni nada da ćemo uskoro postati član EU ili NATO-a. Mislite li da takva skepsa ima osnova?
- Nema! Srbija pred sobom može imati veliku budućnost. Beograd je prirodna metropola celog regiona! Nema druge velike metropole sa ovako divnim položajem, strategijskim, kao što ima Beograd, grad na glavnom evropskom putu od Berlina do Istanbula. Najvažnije je ne podlegati beznađu. Pogledajte Slovačku. Za vreme Mečijara to je bila zemlja na crnoj listi, imala je velike sporove sa EU, Bratislava je bila mračan, mrtav grad, bez biznisa i turista, koji nikoga nije interesovao. Idite sada do Bratislave, do Slovačke. Brzo su ušli u NATO, EU, napravili ekonomske reforme i postali mezimac evropskog biznisa. Kada dođete u Bratislavu, gradić na periferiji Beča, vidite kako cveta. Treba se, jednostavno, suočiti sa budućnošću, razumom a ne emocijama. Kad putujem po Evropi ili Americi, stalno slušam kako nekakva četiri generala žive ovde, mirno, u centru Beograda, a taj peti negde, po Bosni ili gde već, beži policiji. Kažem: oslobodite ih se! Šta znače 4-5 ljudi prema vašoj budućnosti!?
Saglasnosti oko toga u našoj zemlji nema...
- Saberite se! Kako konsenzus oko svojih prioriteta mogu da imaju Bugarska, Hrvatska, Rumunija, Mađarska, zemlje oko vas? Šta vas u tome sprečava?
Recimo, ako zaboravimo na manjinsku vladu uz pomoć socijalista, to što je narod izgubio veru u bolje sutra.
- Opet ću o Slovačkoj. Ona danas ima 4-5 milijardi dolara stranih investicija godišnje, a mislim da Srbija to može da dostigne za godinu-dve. Imate veoma pametne ljude! Jutros sam imao jednosatni razgovor sa Vukom Jeremićem, savetnikom predsednika Tadića, to je čovek... Mi takve ljude u našem Ministarstvu spoljnih poslova nemamo, odmah bih ga uzeo...
Nemojte, već nam je dovoljno ljudi uzeto.
- Imate kvalifikovane ljude, koji umeju da komuniciraju, da izlože svoje stavove. Dakle, moja poruka je: samo se suočite sa tih nekoliko problema i gotovo je!
Pre nego što se suočimo, da li biste mogli da kažete: zašto Srbija u NATO-u, zašto NATO sa Srbijom?
- Razumem da zbog bombardovanja kod vas još ima mnogo emocija, ali treba gledati unapred. Srbi, baš kao Poljaci ili Česi, imaju interes da transatlantski odnosi budu čvrsti, jer to doprinosi ravnoteži u Evropi, a samo tako male i srednje države u Evropi mogu da dobiju reč. Srbi, isto kao i mi, i još više nego mi, suočavaju se sa izazovom radikalnog islama i terorizma, sa onim što se naziva islamski boljševizam. To su, po mom mišljenju, razlozi koji bi trebalo da vode Srbe da razmišljaju o NATO-u ne sa stanovišta prošlosti, već budućnosti.
A da li je Srbija važna za NATO?
- Naravno, jer ima ključnu poziciju, strateški je to veoma važna zemlja. Izolacija Srbije je problem Evrope, a ne samo Srbije. Vaš je, jer treba da se otvorite da bi ovde došle investicije, da biste se bogatili, ali i nama u Evropi je potrebno da Srbija izađe iz izolacije. Jer, kažem, u Evropi postoje dva glavna puta, od kojih jedan vodi iz Berlina, preko Praga, Beča, Beograda, do Istanbula. Ako Srbija ostane u izolaciji, taj put nikada neće biti otvoren.
To zavisi, recimo, i od toga kakav će biti konačan status Kosova. Jedan ste od najobaveštenijih diplomata Evrope. Znate li kakav će biti taj status?
- To je problem koji mora da se reši ovde, i ne može se rešiti protiv volje srpskog naroda. Mislim da bi Srbi na Kosovu trebalo više da se angažuju. Nisam siguran da je bilo dobro pozivati na neučestvovanje na izborima. Treba stalno i neprekidno komunicirati, a to se može u parlamentu.
Svi pričaju o multietničkom Kosovu, a Srbija je praktično jedina zaista multietnička država od svih nastalih iz SFRJ. To se na Zapadu ne pominje...
- Morate biti sposobniji da pokažete svoje uspehe, da investirate u prodaju inostranstvu onoga što radite dobro, da bi se za to znalo, da se na Srbiju ne bi gledalo samo kroz prizmu toga da su ovde nekakvi generali.
Malo je čudno da Zapad privlačenje “strategijski važne zemlje” vezuje za sudbinu nekoliko ljudi?
- Srbija mora da shvati da su simboli u današnjoj globalizovanoj politici i medijima strahovito važni, i ne treba ih potcenjivati. A generali i nisu samo simboli, to su jednostavno stvari koje se moraju uraditi. Znam da ponekad nema volje za tim, jer vlada osećanje “zašto mi uvek odstupamo, a ništa za to ne dobijamo”, ali mislim da treba povući dva poteza odjednom: krenuti pravo na te simbole, uraditi poslednje korake bez kojih se ne može, a, u isto vreme, pokazati i dobro lice onoga što Srbija radi. Imate pravo, ovo je zaista multietničko društvo, video sam to i dok sam šetao Beogradom. Pokažite to svetu!
A onda?
- NATO treba da završi, u ovoj fazi, svoje širenje na zapadnom Balkanu, a onda dolazi pitanje Ukrajine... Kada je u pitanju EU, Rumunija i Bugarska su na redu, pa zapadni Balkan, i ostaju dve velike zemlje - Turska i Ukrajina.
Tako, mislite da će se u skoroj budućnosti Srbija i Češka ponovo naći, posle mnogo decenija, u istoj integraciji?
- Čvrsto mislim, da. Ne mogu da zamislim da će za deset godina Srbi i Česi, koji su tako bliski i tako se razumeju, imati još između sebe nepropusne granice. Srbija i Crna Gora spadaju u Evropu i bez njih Evropa nije potpuna.
Zoran Miljatović
|
