Miloš Vasić:

Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića: Svedoci o Legiji

Ime Legija prolazi od samog početka kroz istragu oko ubistva Zorana Đinđića; jedva da ga neko od optuženih i svedoka ne pominje. Pažljivo čitanje dosadašnjih iskaza svedoka u istrazi i na glavnom pretresu počinje da daje sve precizniju ukupnu sliku samog događaja, ali i konteksta u kome je atentat pripreman. Teško da će bilo šta što bi Ulemek Luković mogao da izjavi u nastavku suđenja bitno izmeniti tu sliku – osim ako svedoci i optuženi ne počnu naglo da gube pamćenje i revidiraju svoje iskaze. To nije isključeno, s obzirom na Legijin obnovljeni glamur. Ali, sud ima poslednju reč

Da je Milorad Ulemek Luković Legija Cema Šareni postao predmet zabrinjavajućeg interesovanja policije i pravosuđa bilo je jasno relativno rano: preciznije – od trenutka kada se podnose krivične prijave za zločin na Ibarskoj magistrali. Tada on nije bio prijavljen, ali se javlja kao neizbežan svedok zbog svog položaja komandanta Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije u vreme izvršenja krivičnog dela, a s obzirom na to da su prijavljeni bili njegovi potčinjeni. Iz iskaza do sada saslušanih svedoka jasno se vidi porast nervoze kod komandanta "crvenih beretki"; nervoza kulminira početkom novembra 2001, kada je advokatski tim Srpskog pokreta obnove sa advokatom Dragoljubom Todorovićem na čelu podneo sopstvenu krivičnu prijavu protiv Legije i Branka Đurića Buce, načelnika GSUP-a Beograda. Ta je prijava sačinjena na osnovu temeljitog istraživanja i jedna od posledica je proširenje istrage protiv te dvojice, ali i još nekih pripadnika JSO-a, prošle nedelje.

DRŽAVA U DRŽAVI: Zoran Vukojević Vuk, bivši policajac i šef obezbeđenja Dušana Spasojevića Duće naširoko je objasnio kontakte zemunskog klana sa JSO-om i Legijom na desetinama strana svojih iskaza. Hronološki, Legija se javlja u iskazima još 1998, kada Duća počinje da odlazi u Državnu bezbednost da se viđa sa Radomirom Markovićem i Legijom; odmah posle 5. oktobra naređuje Zemuncima da naoružani obezbeđuju Đinđića i njegovo obezbeđenje, pokriveni službenim legitimacijama; posle toga sve je prisutniji u Dućinoj blizini i snabdeva ga informacijama Državne bezbednosti koje mu dostavlja Milorad Bracanović; njih dvojica – Duća i Legija – postaju jedan tim u kome se uzajamno koriste, pomažu, ali i upotrebljavaju. Duća se pokriva Legijom, a Legija naplaćuje zaštitu. Duća, gladan i ambiciozan kakvim ga je Bog dao, hoće sve i odmah: na sve strane priča (ne samo pred Vukojevićem) kako su Legija, to jest JSO, i on, Duća, nepobedivi; kako režimi dolaze i odlaze, ali oni ostaju; kako su "država u državi". Legija je donekle odmereniji i pokušava da smiri i uspori Duću. Prilikom oružane pobune JSO-a, Legija je morao da se usprotivi Dućinim ambicijama, zadovoljen smenom Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića na čelu Državne bezbednosti. Njih su zamenili Andrija Savić i Milorad Bracanović; sada čujemo da su posle 5. oktobra upravo ta dvojica bili Legijini kandidati za ista mesta, ali su odbijeni: Savić kao teoretičar i profesor, a Bracanović kao sitna riba i nepouzdan. Duća je, pak, pobunu proglašavao "trijumfom" i nije mu bilo jasno zašto nisu tražili više; Legiju je maltene opisao kao kompromisera...

No, u svakom slučaju početkom novembra 2001. Ulemek Luković se unervozio, kaže Miladin Suvajdžić Đura Mutavi; zabrinulo ga je suđenje po delu Ibarske magistrale do te mere da se sakrio u jedan od mnogih "štekova" (sigurnih stanova) zemunskog klana koje je Đura inače nalazio, iznajmljivao i održavao. Saznaće se i kome se iz tadašnje vlasti Legija žalio i optuživao Vladu Srbije da se sprema da ga izruči u Hag, a sve koristeći se istragom i suđenjem za Ibarsku magistralu, bio je naročito iznerviran prijavom advokata Dragoljuba Todorovića, jer ga je precizno smeštala u kontekst tog zločina kao jednog od glavnih izvršilaca. Đura ga je u taj "štek" odvezao, obilazio ga je tamo i donosio mu hranu, sve dok Legija i Duća nisu organizovali oružanu pobunu JSO-a, pa je cela priča odgođena. To jeste bila jedna vrsta "trijumfa", jer je proces po delu Ibarske magistrale počeo da se razvlači, a Legija se sve manje pominjao u tom kontekstu, uprkos jasnim dokazima da je umešan do grla i tetovirane ruže na grlu. Svedoci su počeli da gube pamćenje i da se dobro čuvaju da im se nešto ne desi.

LAPO–LAPO: Ljubiša Buha Čume, Zoran Vukojević Vuk i Miladin Suvajdžić Đura Mutavi dali su najpreciznije opise Dućinih i Legijinih komercijalnih poduhvata: Đura je ulagao u JSO, kupujući im stanove i automobile, pištolje i padobrane i deleći prihode sa Legijom na lapo-lapo (50:50 odsto); Legija je pružao Dući obezbeđenje iz JSO-a, operativnu bezbednost za razne poduhvate i obaveštajnu podršku. Tako, recimo, otmu oni jednog od tih bogataša, pa Legija namešta pregovore, upozorava Duću na opasnosti i tok istrage, naređuje da se novci zakopaju negde u šumi za slučaj da ima radio-lokator skriven u parama itd. Pa organizuje nadzor nad lokacijom i proverava zna li policija nešto i to tako traje neko vreme dok Legija ne proceni da je bezbedno. Onda se novci iskopaju, pričaju svedoci, Legija uzme pola, a ostatak se odnese kod Čumeta u "Kotobanju" na brojanje, jer Čume jedini ima takvu mašinu. I tako više puta, kažu svedoci.

Duća je jako vodio računa da njegovi ljudi sa Legijom ne pričaju mnogo, kao što je i inače imao "izraženu bezbednosnu kulturu", kako se to nekad za komunističkog vakta govorilo. Više svedoka je reklo da su imali izričito naređenje da sa Legijom ne razgovaraju o poslovima (o trgovini heroinom, da se razumemo), jer da Legija, ko biva, "to ne odobrava". Teško da je Legija bio toliko naivan i neobavešten pa da nije znao čime se Duća i Zemunci bave, ali je Dućin pristup bio mudar: najverovatnije u dogovoru sa Legijom on je dao takvo naređenje, da bi svako u kartelu znao samo ono što mora da zna. U istu vrstu opreznosti spada i Dućina stroga naredba svojim ljudima da njegovo ime ne pominju nigde i ni po koju cenu, pod pretnjom trenutne i surove odmazde. Zdrav razum i sve što su dosadašnji svedoci i optuženi izjavili do sada, međutim, ukazuju na elementarnu činjenicu: da Duća i Zemunci od samog početka rade sa Legijom, Državnom bezbednošću i JSO-om u potpunoj saradnji i koordinaciji, a na obostranu razumljivu korist: JSO i Legija njima bezbednost, obaveštajno-tehničku i kadrovsku podršku, a Zemunci njima pare i usluge. Usluge su u ovom kontekstu ubistva (kao što je atentat na Vuka Draškovića u Budvi, u junu 2000), otmice (kao u slučaju Ivana Stambolića i još nekih), ali i taktička pomoć – kao u slučaju pokušaja hapšenja Slobodana Miloševića 31. marta 2001. i još nekim slučajevima. Usluge su tu služile više nekako za cementiranje bratskih i prijateljskih odnosa i garancija za uzajamno poverenje (nemoj da je neko zucnuo, jer znamo šta smo zajedno radili, kao što se sada na sudu lepo vidi); pare su bile mnogo važnije – po samoj prirodi posla, to jest jer se sve zbog para i radilo.

Legija je – za razliku od gladnog i ambicioznog Duće – bio pragmatičniji i odmereniji posle pobune JSO-a. Duća je bio taj koji je galamio među svojima i okolo kako je, eto, sada cela Srbija njihova i niko im ništa ne sme, jer on i Legija su gazde. Legiju su, međutim, brinule druge stvari: svedoci pominju da je stalno pominjao Hag i verolomnu Đinđićevu vladu koja će ih sve isporučiti uprkos svečanim obećanjima od 5. oktobra.

PLAN I LOGISTIKA: Izgleda – a neke izjave optuženih i svedoka, kao i ostala saznanja, govore u prilog tome – da je neko Legiju i JSO sistematski hranio dezinformacijama o zanimanju Haškog tribunala za njih. Posledice te kampanje videle su se 9. novembra 2001, tokom oružane pobune JSO-a; odmah zatim pojavljuje se onaj spisak od 372 radnika MUP-a koji su navodno viđeni za Hag; spisak je bio lažan i namerno podmetnut. Kampanja dezinformacija nastavlja se i dalje, sve dok nije postigla cilj 12. marta; koliko je Ulemek Luković Legija učestvovao u toj kampanji moglo bi se ustanoviti u nastavku suđenja.

Zvezdan Jovanović Zveki, optužen da je ubio Zorana Đinđića, kazaće u svom jedinom iskazu (od 7. aprila 2003) da mu je Legija "pred odlazak na Kopaonik" (početkom februara 2003) rekao kako "ćemo imati velikih problema sa Hagom, što je navodno saznao od nekih ljudi, kao i to da će Jedinica verovatno biti rasturena...". Zvezdan Jovanović dalje kaže kako je preko Nenada Šarea Škeneta (Legijinog telohranitelja) stupio u vezu sa Zemuncima (Dušanom Spasojevićem Dućom, Miletom Lukovićem Kumom i Milošem Simovićem), od njih dobio mobilni telefon "specijal" i kasnije se u jednom "šteku" našao sa Legijom i Dućom. Legija je bio zapeo sa pričom kako on, Zveki, Rajo Božović Aca Legija, Predrag Prica Prego, Žika Ivanović Crnogorac i još 15 oficira vojske i policije treba da lete u Hag i da zato treba ubiti Zorana Đinđića. "JSO ne bi bila raspuštena već iskorišćena prema određenom planu..." O tom "određenom planu" ćemo uskoro. Zvekiju je rečeno da će "Spasojevićeva ekipa da mi bude logistika" u već pripremljenom ubistvu Đinđića. Ostalo je poznato: svedoci su tokom glavnog pretresa potvrdili one detalje iz Zvekijevog iskaza koje su mogli znati. Tu spada i sledeći detalj: Duća naređuje da se puška iz koje je Đinđić ubijen ni po koju cenu ne uništi, jer je tu pušku Legija uzeo iz JSO-a i treba da je vrate tamo (to je jedna od osam takvih pušaka u evidenciji JSO-a). Legija, pak, prekida sve telekomunikacijske veze sa Zemuncima i insistira isključivo na ličnim kuririma: Škene prenosi njegove poruke Dući, a Saša Pejaković Pele (takođe iz JSO-a) Dućine poruke njemu. Poslednja Legijina poruka po Peletu bila je: "Napravili ste veliko sranje"; onda se Legija "udaljava u nepoznatom pravcu" (jedan svedok).

SVI U ŠUMU: "Korišćenje JSO-a prema određenom planu" ovde je zanimljivo: svedoci, neki od optuženih i svedoci-saradnici pominju paniku koja je nastala odmah po ubistvu Zorana Đinđića. Naime, Duća je svima oko sebe bio obećavao kako će se, čim ubiju Đinđića, sve naglo promeniti: JSO će se pobuniti i zauzeti vladu, aerodrom i druge institucije; dovešće svoje ministre i vladu; nastaće "carstvo Dušanovo" iz one narodne pesme iz 1989. ("Mi nećemo ništa novo, samo carstvo Dušanovo"). Ovom Dušanu to nekako nije pošlo za rukom – ili puškom. Đura Mutavi, koji do kraja ima kontakt sa svima njima – osim Legije koji se udaljio "u nepoznatom pravcu" – priča da je Duća bio van sebe od besa: stalno je vrištao da gde je JSO, hoće li se pokrenuti i kad će već jednom. Bezbednosna kultura nije ga napuštala sve do kraja: poručuje svojima da čim na televiziji vide sliku Đure Mutavog (koji je iznajmljivao sve stanove i "štekove" i kupovao automobile), smesta "beže u šumu" i tamo kao hajduci čekaju novu pobunu JSO-a, pa da se "priključe" uzimanju vlasti. Zveki Jovanović već ih je, pošto je ubio Đinđića, upozorio da im je operativna bezbednost probušena i da će ih uskoro provaliti. Iz Dućine perspektive bilo je jasno da je jedino što može da ih spase – oružana pobuna JSO-a i prateći državni udar; već su imali i kandidata za ministra unutrašnjih poslova. Duća vrišti, JSO miruje; "opkoljeni smo", kaže oficir iz Kule Dućinom kuriru; Pele Pejaković prenosi Dućinu poruku Veselinu Lečiću, oficiru za bezbednost JSO-a, a ovaj mu kaže da je "Jedinica u njegovim (Peletovim) rukama", što Pele ne razume; Dušan Maričić Gumar (komandant JSO-a) neće ništa da zna; Duća u više navrata viče na svog kurira (nije Pele) da se Zvezdanu Jovanoviću poruči da je "Jedinica u njegovim rukama" i da ide u Kulu.

Pobuna JSO-a sa državnim udarom izostaje i stvari se odvijaju kako se odvijaju. Zemunci beže okolo, nema više prijatelja i ortaka jer ih je akcija Sablja sve pokupila sa ulice; nema stanova, nema novca, nema auta, nema prijatelja: Dućin svet se ruši.

Izgleda da je prijatelj Ulemek tada bio došao do zaključka da je prijatelju Spasojeviću iz Šilerove ulice prošao rok trajanja, kao što je svojevremeno bio prošao i prijatelju Miloševiću iz Tolstojeve ulice. Zamerio mu je da je "napravio veliko sranje" i udaljio se u "nepoznatom pravcu".

Sada se vratio. Bez obzira na glamurizaciju i slatku jezu koja je obuzela celu Srbiju od Legijinog iznenadnog i neočekivanog ukazanija, sudski proces će ići svojim tokom. Svedoci će svedočiti, veštaci će veštačiti, a sud će odlučivati prema svom slobodnom uverenju i u skladu s pojmom nezavisnog sudstva. Ako se i desi – što nije isključeno – da svedoci, svedoci-saradnici i optuženi počnu naglo da pate od gubitka memorije pamćenja, dosadašnji iskazi iz istrage i sa glavnog pretresa ostaju na papiru. Uprkos posprdnim pričama advokata odbrane da svedoci recituju loše napisane pesmice koje nisu dobro naučili, golim okom vidljivo je da se takve stvari ne mogu izmisliti i uvežbati. Tu se obećavaju "nervni slomovi" među članovima vlade DOS-a; da će se "konačno saznati prave ubice i inspiratori ubistva Đinđića"; da je "sasvim jasno da (Zveki) nije ispalio smrtonosni hitac u Đinđića" (svi citati: advokat Zvezdana Jovanovića Nenad Vukasović) i u tom pravcu: "Optužnica je pala zaključno sa 23. aprilom" i sve je gotovo, a u kontekstu priče kako je "Legija američki špijun", koliko da i to imamo – za svaki slučaj...

Miloš Vasić