IN VIVO

Željko Cvijanović

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Poslednja žrtva poslednje srpske revolucije

Isključenje Čede Jovanovića iz Demokratske stranke zaokružilo je najvažniju srpsku polemiku postmiloševićevskog vremena. Ne, nije reč o tome koliko se ruke moraju isprljati ako se provode reforme. Ali su zato onoga dana kada je gradski odbor DS Novi Beograd javio centrali da je priča sa Čedom završena stavljena tačka na svaki smisleni dijalog, argumente, manipulacije, sila, podlosti i podmetanja i nema više nikakve potrebe da od tog dana jedni prestanu da veruju kako je ovdašnji problem to što nikada nije svanuo šesti oktobar, kao što više ne treba terati da drugačije misle ni one koji se pozivaju na kalendar i kažu da ih je od tada bilo još najmanje četiri.

Nije zato slučajno postavljeno i takvo pitanje da li je isključenje Čede poziv da on bude ubijen i nije samo logika tog pitanja sadržana u premisi da ovde glavu ne čuva kapa već stranka. Naravno, ne treba se duboko unositi u logiku te tanušne dramaturgije, koja nije iz Šekspira nego iz Lečića, onog glumca koji je cele tri godine igrao ulogu ministra kulture, a da se nije pomakao iz jedne drame Duška Kovačevića u kojoj glavni junak na kraju umire, a do tada je vrlo živahan, posebno dok se juri s narodnim neprijateljima.

Logično, ako već onaj vod Čedinog obezbeđenja nije plaćao Boris Tadić, tada pitanje mladog Jovanovića daleko nadilazi Lečićeve mogućnosti političkog poimanja, u čemu ovaj tumač velikih reči u oštroj konkurenciji ovdašnje scene nije usamljen. Čak nije ni najgori. Reč je o tome da se i na levici i na desnici sada pojavljuje sve više spremnih da optuže Tadića kako nije rešio Bodrum i Koštunicu, a požurio je da reši Čedu. A baš su ga Bodrum i Koštunica začikavali otvorenim pismima i pretili kako će da mu preotmu stranku.

Pravo pitanje je, dakle, koliko bi srpskih partija danas rado videlo Čedu za prijatelja, koliko bi njih moglo da se iznese sa tom energijom, tim stilom, a koliko sa tom hipotekom i tolikim konfliktima. Građani Batić i Korać se ne računaju, reč je o partijama? Sledeće pitanje je koliko njih bi u Srbiji danas trpelo Čedu kao unutarpartijsku opoziciju, koliko njih bi volelo da u svojoj stranci vidi frakciju sa toliko para, ambicija i osvojenog medijskog prostora. Odgovor glasi: jedna stranka. Zove se Građanski svez Srbije.

I tako je Lečić promašio sve osim centra. Čeda je umro za Demokratsku stranku da bi postao ikona onog političkog bloka koji se ovde rado koliko pogrešno zove građanskim liberalima, bloka koji za sve ove godine nije proizveo harizmu poput Čedine ne zbog toga što to nije hteo ili što mu nije pošlo za rukom, već zato što to po definiciji nije bio u stanju. Naravno, neće biti da su liberali bili gadljivi na harizmu, uostalom pogledajte danas priču o Slavku Ćuruviji po kojoj danas, pet godina posle smrti, deluje kao da je celog života bio najbolji drug Žarku Koraću, a zatim pitajte savremenike šta je mislio o istom. Imate li utisak nepune dve godine posle Đinđićeve smrti, kada vidite sve te parole i zaklinjanja, da je njegova zemaljska misija bila nešto drugo do da realizuje političke ideje Biljane Kovačević Vučo. Na kraju priče ostao je Čeda Jovanović, politički prisutniji i beznačajniji nego i u jednom trenutku otkako se pre osam godina u svojoj kožnoj jakni popeo na Plato ispred Filozofskog.

Razlika između Ćuruvije i Đinđića, s jedne, i Čede Jovanovića, s druge strane, sastoji se, međutim, u sledećem. U trenutku kada njih dvojica postaju ikone jednog političkog bloka kome nikada nisu pripadali, oni su mrtvi i u isključivoj vlasti onih koji su bili dovoljno brzi da im nakon smrti oproste sve ono što im za života nisu praštali. Čeda Jovanović je živ i u tome je tragedija verovatno najtalentovanijeg srpskog političara koji se pojavio na talasu Petog oktobra. Ta tragedija utoliko je veća što je Jovanović danas verovatno jedini u svem ovom političkom mulju koji pokazuje znake napredovanja, čije političke poruke su sve jasnije, akcije sve konkretnije.

Ničega tu ne bi bilo tako tragičnog ni tako strašnog da su Jovanovića iz DS isterale političke razlike, da je njegov politički koncept nekakvo levo skretanje u odnosu na ono što zagovaraju Tadić i ekipa. Ništa od toga, Jovanovićeva ideja reformi po svaku cenu nije se kristalisala kao njegov pogled na svet, već kao proizvod volje za moć; njegova kultura konflikta nije stvar prihvatanja istorijske neophodnosti, već potrebe da se po svaku cenu ovlada polugama vlasti; njegov osnovni koncept nije rezultat ideje, već tehnologije. Čedomir Jovanović otuda je neka vrsta Adrijana Leverkina ovdašnje scene, nekoga čiji se izuzetni talenat iscrpeo u smešnom objašnjavanju da nema tog plemenitog cilja koji se može dostići bez da se ne sklopi savez sa đavolom.

Zato je Lečić u pravu. Političar Jovanović više nije među živima: ta tehnologija, ta mogućnost slanja političkih poruka, ta sposobnost akcije nije izabrala svoju konačnu političku opciju - ona je izabrana - isto onako kako su u trenutku svoje smrti bili izabrani Đinđić i Ćuruvija. To nije samo duboka lična tragedija to je, još više, tragedija srpskog društva iz poslednje četiri godine koje je izašlo iz crno-bele miloševićevske hibernacije i bezumno pojelo neke kojima je Bog odredio da budu najbolji.