Željko Cvijanović

Hoće li preživeti Koštunica?

Predsedničko finale moglo bi da pokaže da se stvari u srpskoj politici i dalje menjaju tako da bi dnevne novine morale da izlaze bar triput češće; da te promene ne prati svest o njima ni kod onih koji pobeđuju ni kod onih koji gube; da će zbog svega toga do lokalnih izbora u septembru ključna politička dinamika iz vlade, parlamenta i zgrade predsedništva sići u same partije. Naravno, na sceni je ponovo pregrupisavanje, koje nije projektovao niko od aktera, već same okolnosti koje diktiraju da se politička bara smanjuje i da u njoj, međutim, nema previše krokodila, ali ima svakojakog živog sveta koji pravi nezapamćenu krokodilsku galamu.

Za početak, kada je u prvom krugu izbora Milovan Drecun, onaj sa televizije, pobedio Vladana Batića, onog sa televizije, betonirano je da stranke DOS, osim jedne velike i par manjinskih, više ne postoje i da se taj točak više nikada neće vratiti. Pobednika, a taj se zove Boris Tadić, veliki posao tek čeka, ali ne u rezidenciji na Andrićevom vencu, već nekoliko blokova dalje, u Krunskoj ulici gde se nalazi sedište DS. Naime, zahvaljujući tragično pogrešnoj kampanji vladinog kandidata, Tadić je imao veoma širok spektar delovanja i podrške - od NGO sektora, koji ga je prihvatio kao neku vrstu izlečivog nacionaliste i nužnog zla, nekog ko može da zadovolji dok ^eda ne oliže svoje rane, sve do onog dela umereno desne Srbije, koja je ovaj put birala najpomirljivijeg, najsabornijeg i najnekonfliktnijeg. Naravno, taj široki zahvat nije održiv – širi je u jednom trenutku posle 5. oktobra imao jedino Koštunica, da bi, kad god nije bio neobavešten, gubio deo podrške. Zato će se Tadić uskoro susresti s tim da sa sobom, sa jedne strane, ima pristalice ideje da je opet došlo naših pet minuta; zagovornike teze da sve što u Srbiji nije reformsko ne zaslužuje da preživi; svet koji veruje da nam se sve ovo dešava zbog loše nacionalne genetike; pragmatične tehnokrate kojima nije važno da li je zemlja kugla ili ploča, samo ako se vrti; tu su i oni čija se loptica na Tadiću zaustavila lutajući od hiperpragmatičnosti prethodne vlade do Koštuničine statičnosti koja im nije bila garancija nastavka reformi. Svaka Tadićeva politička profilacija, koja će mu se dogoditi posle najveće životne pobede, od njega će odbijati deo ovog širokog spektra. To ne znači obavezno da će se njegovi birači osipati, ali znači da će njegova stranka tek ući u period jasnog profilisanja, a to svi koji su se u nedelju obradovali njegovoj pobedi neće preživeti. Ako još namera o čvrstoj saradnji sa Koštunicom izdrži pritisak njegove okoline, tada će DS lokalne, a posebno parlamentarne izbore, dočekati prilično izmenjena.

Posleizborno iskušenje radikala neće biti manje. Ovo što se Nikoliću dogodilo u nedelju nije bio njegov maksimum, bio je to maksimum one senke koja je Tomi možda podarila politički život i nešto znanja o političkoj tehnologiji, ali mu ista ta senka – o [ešelju je reč – neće dozvoliti da ikada zavlada Srbijom. Uvek će biti taj strah, uvek će biti nečeg skarednog u toj radikalskoj priči, uvek će koalicioni kapacitet te stranke biti minimalan, sve dok Toma jasno ne uđe u političku inicijaciju i ne preskoči tu senku. Radikali jesu [ešeljevo autorsko delo, oni jesu proizvod jednog fanatičnog rada svog osnivača, ali njihova ambicija – a to jeste vlast – već na ovim izborima sudarila se sa senkom svog tvorca. Zato odustajanje od [ešelja za Nikolića može biti i samoubistvo i pobednička evolucija. To će ostati pitanje za njih o kome uskoro neće imati hrabrosti da se izjašnjavaju, ali će stalno lebdeti iznad njihovih glava i sav je problem što će to neki među njima i dalje gledati kao ikonu, a drugi kao mač.

Makar ništa od ovoga ne uradili, nego pustili stvar da teče, i Toma i Boris će preživeti. Onaj kome to više niko ne može da obeća zove se Vojislav Koštunica. Sa jedne strane, Tadić mu je kao uverljiviji i od Maršićanina i od njegove šarene vlade, dobrim delom preoteo onu centrističku poziciju čoveka koji, s jedne strane, jeste za reforme, jeste za sabornost, ali kao sredstvo tih istih ciljeva ne podrazumeva giljotinu. Sa druge strane, više nego zabrinjavajuća mera nebranjenosti Koštuničine pozicije jeste Bogoljub Karić, koji se sa nešto para, korumpiranih intelektualaca i gajbicom salate uglavio upravo tamo gde se mislilo da Koštunica najbolje stoji. Naravno, može sada Koštunica da gleda hoće li Dinkić vratiti Karića tamo gde ga je '97. vratio Milošević kad je ovome prvi put dunulo da postane predsednik Srbije; može sada Koštunica da gleda hoće li Tadić zakačiti za nogu Svilanovića, Koraća, Mićićku i ostalu čeličnu đulad prethodne vlasti. Ali Koštuničina stvar rešavaće se u njegovom odnosu prema političkim partnerima, prema svetu i, posebno, prema svojoj stranci. Oni koji su sumnjali, ali Koštunicu nisu želeli da uvrede govoreći da Maršićanin nije najsrećniji izbor, ali da ima šanse ukoliko organizuje dobru kampanju, nisu bili daleko od škole mišljenja koja tvrdi da KK Trstenik ima šanse protiv Lejkersa ako popravi skok igru i nadvisi [akila. Isti ti danas veruju da stvari za DSS nisu izgubljene ukoliko u prvi plan izbije nešto dinamičnijih ličnosti, sveta koji se ne plaši birača, tipova koji na medije ne gledaju kao na đavolsko sokoćalo, prilika koje vrhunac političke mudrosti ne vide u principu da nikada ne valja biti pametniji od svog šefa.

Nijedna stranka od 5. oktobra do danas nije u svoje poraze išla tako svesno i fatalistički kao DSS, nijedna stranka nije toliko gubila i tako malo činila da izgubljeno vrati, nijednoj stranci se na putu realizacije njenih ciljeva nije toliko isprečio njen mentalitet. Dođavola sa njegovom strankom, problem je što Koštunica, i kad je na vlasti i kad nije, uvek stoji na onom mestu gde se u Srbiji brane važne stvari. Ako je 2000. bio brana Miloševićevoj politici, ako je 2002. bio prepreka Šešeljevom povratku, ako je 2003. bio najjači protivnik reformskim jakobincima, on je danas tamo odakle se srpska politika brani od karićevske oligarhizacije. Zato će Koštunica, da bi zaustavio taj sunovrat, morati da napravi dubok rez u sam gubitnički mentalitet svoje stranke, možda čak i u sopstveni. Dokazao je da je redak tip koji ume da podnese poraz, sada mora da dokaže da ume da ga spreči. Zato potezi koji se očekuju od njega jesu uslov stabilizacije Srbije, one Srbije u kojoj bi glavnu reč vodili Tadić, Nikolić i on. Srbije koja se bolno, skupo i teško, ali konačno profilisala.

Evropa, 2. jul 2004.