Podrška koju je Socijalisticka partija Srbije dala za izbor Dragana Maršicanina na mesto predsednika Skupštine Srbije zabrinula je mnoge, jer najavljuje mogucnost da SPS podrži i novu Vladu Srbije. Ocena koja se najcešce cuje jeste kako je tom odlukom ozvanicen Miloševicev povratak na vlast, odnosno kako je 5. oktobar anuliran. Ta ocena je pogrešna. Povratak socijalista na politicku scenu i njihova eventualna podrška manjinskoj vladi koju ce predvoditi DSS, u stvari, ima više prednosti nego mana.

Prva prednost sastoji se u tome što ce se nakon ove podrške SPS najverovatnije rastati od Miloševica. Oni ga se nece odreci, ali ce se odreci on njih. Miloševic je covek koji u zatvorskoj celiji ima poremecenu percepciju realnosti i ne može da razume zbog cega se njegova stranka uopšte odlucila na ovakav korak. Nakon sukoba koji ce uslediti, socijalisti ce ubrzo shvatiti da im Miloševic predstavlja smetnju, i dozvolice mu da ode.

Rascep izmedu rukovodstva SPS-a i Miloševica jeste preduslov svih preduslova da se socijalisti transformišu u sistemsku stranku. Ukoliko Miloševic ode, ta transformacija je naprosto neizbežna, a, u stvari, s obzirom na to da su socijalisti podržali predsednika parlamenta a najavljuju i podršku manjinskoj vladi, ona je verovatno vec pocela. To ce imati blagorodne efekte na srbijansku politicku scenu, jer ce broj antisistemskih stranaka smanjiti za jedan. (Nakon socijalista ostaju još samo radikali, za cije transformisanje postoje male šanse, buduci da su momentalno u ofanzivi.) U principu, stav koji podržava transformaciju socijalista pociva na uverenju da je manje bitno kako se zove stranka koja je na vlasti dokle god je ta stranka posvecena ekonomskoj i politickoj transformaciji, koja je Srbiji u ovom trenutku neophodna. Kada se otarase Miloševica, socijalisti imaju šanse da postanu takva stranka.

Mnogi tvrde kako ce vlada koju podržavaju socijalisti biti nestabilna. Zašto bi ta vlada bila nestabilnija od one vlade koju podrže, recimo, demokrate? Stabilnost vlade zavisi od toga koliko je dubok procep izmedu stranaka koje postignu dogovor o podršci vladi. U ovom trenutku sukob DSS-a i DS-a daleko je dublji nego sukob izmedu tzv. demokratskog bloka i SPS-a, odnosno tzv. stranaka starog režima. Ako se prihvati da je u ovom slucaju nestabilnost posledica dubine rascepa, onda se lakše može dokazati kako bi vlada koja bi na bilo koji nacin pocivala na podršci Demokratske stranke bila nestabilnija od vlade koju bi podržali socijalisti.

Argumenata za stabilnost vlade koju podržava SPS ima još. Oni se dobijaju kada se odgovori na pitanje koji je uopšte glavni motiv koji je socijaliste naveo da glasaju za podršku vladi koju bi cinili DSS, G17 plus i SPO/NS. Neki mogu da smatraju da su to beneficije (ministarska mesta ili clanstva u upravnim odborima javnih preduzeca) koje bi socijalisti mogli da dobiju. Dovoljno je cuti izjave socijalista da se shvati da oni ne traže tako nešto po svaku cenu. Socijalisti ne traže ušešce u vlasti, direktno ili indirektno, jer žele da održe distancu izmedu sebe i stranaka koje ce ciniti vladu. Dugorocni cilj za socijaliste je da se ova granica izbriše, ali njeno naglo brisanje bilo bi kontraproduktivno.

Glavni motiv koji socijaliste nagoni da podrže bilo kakvu vladu jeste pokušaj da se izbegnu vanredni parlamentarni izbori. SPS je na kolenima, a ispred njih je težak proces transformacije, u kojem socijalisti moraju dobro da porazmisle ko su, šta su i kakvo mesto žele na politickoj sceni. Ukoliko vlada ne bi bila izabrana, a izbori se održali u kratkom vremenskom periodu (od npr. dva-tri meseca), pitanje je da li bi ovakvi socijalisti uopšte mogli da preskoce cenzus od pet odsto. Što su izbori dalje (idealno gledano, kroz cetiri godine), to socijalisti imaju više vremena da se temeljno reformišu. To daje dovoljno garancija za stabilnost vlade. Prema tome, iako je istina da teorijski manjinska vlada ima problema sa stabilnošcu i podrškom, ovo bi mogao da bude redak slucaj gde izbori nece biti stalno na dnevnom redu uprkos cinjenici što je vlada manjinska. Naredna vlada ce opet biti stabilnija od one koju bi podržale demokrate, jer demokrate, koje su dobro prošle na prethodnom izborima, mogu da preuzmu rizik prevremenih izbora u svakom trenutku.

Još jedan argument koji se cesto cuje jeste kako ce vlada koju podržavaju socijalisti biti neprestano ucenjivana, zbog cega ce morati da promeni svoju politiku i odrekne se reformi. Recimo, kaže se da ce socijalisti zahtevati od vlade da ne izrucuje više naše gradane Hagu zbog komandne odgovornosti, ili da se zaustavi privatizacija. Medutim, onaj ko procita Sporazum o novoj vladi, koji su polovinom januara potpisali DSS, G17 plus, i SPO/NS, može s pravom zapitati da li se vec u tom sporazumu nalazi bilo šta što se suštinski razlikuje od onoga za šta se socijalisti zalažu. Odluka da se Hagu više ne isporucuju traženi zbog komandne odgovornosti nalazi se u tom sporazumu, kao i potreba da se preispita privatizacija. U stvari, kompletna partijska struktura se zajedno sa birackim telom još u izbornoj kampanji pomerila udesno, tako da ce nacionalisticka politika buduce vlade biti odraz te pojave, a ne onoga što zahtevaju socijalisti. Ucene bi možda mogle da se ostvare ukoliko bi socijalisti zahtevali da nova vlada pomogne Miloševicevoj odbrani u Hagu, ali s obzirom na to da ce se brzo uvideti kako Miloševic svima predstavlja smetnju, to niko nece zahtevati.

Razume se, najava da bi socijalisti mogli da podrže manjinsku vladu ima još prednosti, koje nisu vezane iskljucivo za socijaliste. Ako DS ne bude u vladi, manjinsku vladu predvodice Vojislav Koštunica. To ce biti dobar test da se konacno vidi da li je taj covek sposoban za liderstvo ili samo za opozicionu kritiku.

Naposletku, mogucnost da socijalisti podrže vladu ostavlja demokrate u opoziciji. Tako ce ova stranka nauciti da za neodgovorno ponašanje postoji kazna, ali je možda još bolje što ce vreme provedeno u opoziciji ovoj stranci pružiti priliku da povrati imidž reformske stranke, koji je izgubila tokom 2002. i 2003. godine, poništavajuci ciljeve 5. oktobra. I tu se vidi najjaci kontraargument tvrdnji kako podrška socijalista predstavlja anuliranje 5. oktobra. Nije podška SPS-a novoj vladi anuliranje 5. oktobra, vec su to stvari kao izbacivanje poslanika iz skupštine ili vracanje ekstraprofita Bogoljubu Karicu sa kamatama. Obe stvari obavili su clanovi DS-a, odnosno ljudi koji su bili na njihovoj izbornoj listi. Konacno, ako prihvatimo stav da je jedna od odlika Miloševiceve vladavine nepoštovanje zakona, pitanje je onda da li je - kada se, recimo, u obzir uzme nepoštovanje odluka Ustavnog suda - Miloševic uopšte odlazio s vlasti. Bilo kako bilo, strategija DS-a u opoziciji mogla bi da bude ista ona koju je tokom poslednje dve godine primenjivao DSS - kritika vlasti, s namerom da se stvore povoljne okolnosti za povratak na vlast nakon narednih izbora. Recimo, u koaliciji sa G17 plus. Koalicija ove dve stranke (zajedno sa možda nekim strankama manjina) na narednim izborima bi mogla da osvoji više od milion glasova. To je dovoljno da te dve stranke dospeju na prvo mesto i tako diktiraju uslove za trecu postmiloševicevsku vladu.

Politickim fenomenima se, u nacelu, može prici na dva nacina. Jedan je pesimisticki. Zbog toga što stvari nisu idealne, pesimisti kukaju nad tužnom sudbinom koje je snašla Srbiju. Slikovito receno, odatle oni zakljucuju kako je jedino moguce rešenje da se zbog postojeceg stanja bacimo kroz prozor. Drugi pristup nije neizbežno optimisticki, ali se svodi na to da se iz postojece situacije izvuku prednosti (ako ih ima). To je pristup primenjen u ovom tekstu. Politika je ista kao i bilo koja druga ljudska delatnost, svi teže necem idealnom, ali idealna situacija u stvarnosti ne postoji. To što se socijalisti vracaju u igru možda jeste strašno, ali to je volja gradana Srbije, koja se mora poštovati. Onaj ko želi da, uprkos rezultatima izbora, koji mu se ne svidaju, nastavi da se bavi politikom mora da iskoristi prednosti zatecene situacije.