Željko Cvijanović:

KOŠTUNICA: Može li premijer da preživi sopstvenu vladu

Gde je pogrešio Čović? Tamo gde se preigraju svi kojima dugo političko iskustvo nalaže da su dva i dva uvek i svuda isto, da je tehnologija nauka, a ideja zamlata, i da je Koštunica obavešten da se na vlasti ustupci prave proporcionalno onome koliko je ugrožena sama vlast. Naravno, Čovićev račun bio je bez greške, a to što je rezultat ispao grbav više je bilo do Koštunice nego do računa. Ta priča o Vojinom odbijanju da trguje kad mu pod nogama gori kao da vraća pomalo nostalgično sećanje na onog Koštunicu koji vladu doživljava kao neku vrstu misije, dakle pomalo religiozne kategorije, nasuprot većeg dela njegovog okruženja koji tu istu vladu doživljava unekoliko različito – kao misionarsku pozu, što će reći oboriš glavu i teraš, pa koliko izdržiš.

Stvari, naravno, ne treba idealizovati, posebno ne na tragu priče o dobrom Voji i četrdesetorici razbojnika koji ga okružuju, tek ovo sa Čovićem otvorilo je pitanje šta je granica do koje će se vlada braniti, šta je sve spremna da preduzme u odbrani vlasti i da li je smisao njenog opstanka podudaran sa njenom sposobnosti da u parlamentu namakne većinu. Prirodno, Koštunici je jasno da se smisao njegove vlade nepovratno troši, da ulazi u jesen gde će joj biti veoma teško da sama nameće pitanja koja će da rešava, a sve to će reći da se u Srbiji posle Miloševića onaj unutrašnji rezon za opstanak jedne vlade, njena misija dakle, troši brže nego što to iko očekuje, da je Đinđićeva vlada već sredinom 2002. bila sasvim zrela za izbore, da je Koštuničina to isto već sad, da tu za velike poteze i velike preokrete mesta više nema. Da je tako nisu Koštunici pokazali samo Čovićevi zahtevi na koje nije pristao, već i gomila onih na koje jeste; da je ostalo da se vlada polako uvodi u mirnu luku odakle će komandovati izbore i da se pokazala prilična količina Koštuničinih poteza na koje sigurno nije ponosan – tamo gde se sam više legitimisao kao politički tehnolog nego misionar, čime je, na kraju, uspeo da navede Čovića da pomisli kako je Voja Voja, ali je vlast ipak dvaput.

Koštuničina dilema zato je hamletovska: misija ili vlast. Bilo je trenutaka u njegovoj vladi kada je to dvoje bilo gotovo isto, bilo je trenutaka kada je ta ista vlada sprečila da politička scena liči na kasapnicu, kada je Srbiji obezbedila da ne bude zemlja bez predsednika, kada je rešavala Hag bez da je rizikovala podele u društvu. Nije uspela sa ustavom i, po svoj prilici, neće, ali sada je već reč o tome da misija i vlast nisu jedno isto, da se polako razdvajaju i da svaka nastavlja svojim tokom bez obzira na onu drugu. Nije bez značaja ni to da je poslednji Koštuničin potez koji je te dve stvari poistovećivao bilo njegovo letošnje žrtvovanje stranke vladi, kada je zarad odnosa sa G17 i nekolicinom oligarha, uključenih u misionarski posao s Hagom, eliminisao Zorana Drakulića i tako za buduće izbore prilično umanjio svoje aspiracije prema onom delu birača koji su prošle godine izabrali Borisa Tadića.

Sada je Koštuničin problem jednostavan: njegov misionarski potez bio bi odricanje od te iste G17 plus, stranke koja nema izgleda da preživi svoj mandat u vladi; njegov potez tehnologa bilo bi učvršćivanje veze sa Dinkićem i Labusom i oslanjanje na strance, kojima se diže kosa od prevremenih izbora u Srbiji, a zatim da i sam nabije glavu dole i tera dokle može. To znači da odlaganjem izbora i vezivanjem za Labusa i Dinkića Koštunica ostaje poslednji na tom brodu, koji, doduše, još ne tone, ali su rupe u palubi već očigledne; problem je, dakle, što on time smanjuje svoje izborne šanse i što preti da ta njegova srednjačka pozicija na sceni, koja, voleli ga ili ne, jeste stabilizujuća, postane nedovoljno jak faktor u svim budućim podelama vlasti. Koliko je ta dilema velika možete da proverite na sledeći način: platite piće bilo kom funkcioneru DSS, pitajte ga šta misli o Labusu i, poslušajte savet, nemojte da sedite previše blizu, može da vas okrzne.

Koštuničin letošnji izbor između stranke i vlade mogao je da bude i neka vrsta žrtvovanja manje za veće, manje važno za važnije; ali problem je sada što vlada koja polako gubi misiju u svakoj priči koja prednost daje budućnosti nad sadašnjosti, koliko god to paradoksalno bilo, nije važnija za Srbiju od DSS, koja, ako ništa, nastoji da pliva između kratkog fitilja ovdašnjih građana i još kraćeg fitilja onoga što zovemo međunarodnom zajednicom.

Naravno, tu je i poslednje pitanje: koliko god da je Koštuničina dilema realna, mnogo je onih koji tvrde da je za njeno rešenje prekasno, da su G17 i DSS, makar u onom delu koji se krsti uticajnim vrhom stranke, stvari previše srasle, da bi taj razvod i deobni bilans morali da traju duže nego što na sceni može da izdrži ijedna vlada na ovom svetu. Tada će taj srednji stabilizujući faktor na političkoj sceni biti suviše slab, DSS ispod 10 odsto može da sedi u vladi, ali ne može ozbiljno da sedi u vlasti, tim pre što je Tadić za tu srednjačku ulogu, koju razume, suviše slab, pritisnut obavezama prema strancima i naletima Čede Jovanovića. Možda to već postaje dosadno, ali Koštuničin izbor ponovo je važan za Srbiju, ako je uopšte još mesta za neki izbor ostalo.

Tekst objavljen u Evropi od 31. avgusta 2005.