Nebojša Vasović

Kultura - Naučna metoda doktora Jerkova

Vrativši se umoran iz Pariza, gde je sa nekolicinom “naučnika” (čitaj mundijalnih poglavica) odlučivao o tome kako će pisci ubuduće morati da prikazuju rat u književnosti, Aleksandar Jerkov je odlučio da se ponovo pozabavi mojom knjigom “Lažni car Šćepan Kiš" u svom tekstu “Progon mrtvog pisca” (NIN, 2828). Ova kritika, kako po svom rečniku tako i po argumentaciji, predstavlja “najviši domet kritičke svesti” mundijalnih Srbalja. U čemu se sastoji naučna metoda Doktora Jerkova?

“Genijalnost” Jerkovljevog tumačenja moje knjige “Lažni car Šćepan Kiš"  sastoji se u tome što zbrda-zdola uzima pojedine delove mog teksta pa ih slepljuje na silu i bez ikakve logike, stvarajući tako utisak da je verno preneo neku moju misao. Evo kako to izgleda. “Taj ‘Kiš veruje' — trijumfuje Vasović – ‘da mu upravo titula jevrejskog pisca daje jedan dodatni autoritet', a ima i ovakva duboka i važna Vasovićeva misao koja valjda nešto govori i o njemu samome: Kiš javno potkazuje nacionaliste njihovim ženama da su ih muževi zapostavili...” Sada nam nema druge nego da pogledamo šta u mojoj knjizi stvarno piše i da to uporedimo sa Jerkovljevim tumačenjem mog teksta. Najpre, o “autoritetu jevrejskog pisca”. Evo šta piše u mojoj knjizi: “Dok je Kafka u svom ‘Dnevniku' isticao besmisao identifikacije sa rasom (‘Čega ja imam zajedničkog sa Jevrejima? Jedva da imam zajedničkog sa sobom, i trebalo bi da sasvim tiho stanem u neki kutak, zadovoljan što mogu da dišem' – ‘Dnevnici', SKZ, 1969, s.264), dotle Kiš veruje da mu upravo titula ‘jevrejskog pisca' daje jedan dodatni autoritet kao piscu koji se bavi temama ljudske patnje.” (Lažni car, s. 147/8).

A sada da vidimo u kom kontekstu se javljaju nacionalisti i njihove žene. Utvrđujući da je Kiš pogrešno osvetlio fenomen nacionalizma iz svih mogućih uglova, pa i iz ugla profesije, u svojoj knjizi se osvrćem na Kišovu tezu da je nacionalista po pravilu luzer u svojoj profesiji, pa u nacionalizmu vidi šansu da se dokaže kao ličnost: “On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam” (Čas, s.30) Netačno! Nacionalista često iskazuje svoja shvatanja kroz profesiju kojom se bavi (literaturu, novinarstvo, umetnost). Da bi to mogao činiti, on mora najpre uspeti u profesiji. Ako bi svi nacionalisti bili nekakvi luzeri kakvim ih vidi Kiš, kakvog bi onda imalo smisla polemisati sa njima? A šta tek reći za Kišovu tvrdnju da su nacionalisti zapostavili svoje porodice? Kiš javno potkazuje nacionaliste njihovim ženama da su ih muževi zapostavili!” (Lažni car, s. 138-9) Ako se sada pogleda kontekst iz kojeg je Jerkov izvukao jednu moju sintagmu i jednu rečenicu kako bi iskarikirao ono što sam rekao, dobija se slika njegove naučne metode. No, to nije sve.

Jerkov nastavlja: “Kiš je ‘odličan primer globaliste' uzvikuje Vasović, on ‘misli u duhu slobodnog zidarstva'.” Pogledajmo najpre kontekst u kojem se javlja prva od navedenih sintagmi. U mojoj knjizi stoji: “I zaista, mora se priznati da je Kiš odličan primer globaliste, kako u estetici tako i u etici. (s. 135) Na etičkom planu globalizam je otimačina, na estetskom – takođe. Da bismo pojasnili, zadržimo se na jednom primeru. Pretpostavimo na trenutak da je Kiš, snagom svoje imaginacije, napisao jednu krajnje originalnu knjigu. I potom zamislimo da neki francuski pisac preuzme delove te knjige i sa njima napravi uspeh u Francuskoj. Da li bi D. Kiš odobrio ovakvo globalističko ponašanje? Mi verujemo da ne bi. Zaista, kako je lako biti globalista kad smo mi ti koji od globalizma imamo samo koristi, a drugi samo štetu.” (Lažni car, s. 136-7)

A sada “mišljenje u duhu slobodnog zidarstva”. U svom “Času anatomije”, Kiš je izneo jednu originalnu, ali do komičnosti neodrživu tezu, da pojedinci koji iz ovih ili onih razloga nisu u stanju da se “izraze” u okviru jednog društva, često pokušavaju da nađu svoj “identitet i izvan tzv. društvene strukture”. Takav čovek, piše Kiš, “postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar naizgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd.” (Čas anatomije, s. 29) Povodom ove Kišove tvrdnje, u mojoj knjizi piše: “Kiš je verovatno prvi koji tvrdi da se Slobodni zidari bave očuvanjem nacija, folklora, filozofskih i književnih svetinja! Doduše, on dodaje da Slobodni zidari to rade ‘bar naizgled'. Na šta bi Kiš mogao da se pozove kada izriče ovakvu tvrdnju? Slobodni zidari nikada nisu krili da su nacije za njih samo privremena rešenja, samo sredstvo kojim se prikrivaju pravi mehanizmi moći koji su vazda nadnacionalni. Kiš bi hteo da kaže kako se njegovo mišljenje razlikuje od Slobodnih zidara i njihovih potencijalnih članova, no istina je da on svojim prezirom svega nacionalnog misli upravo u duhu Slobodnog zidarstva. Prikazujući nacionaliste kao idealne kandidate za masonsku ložu, Kiš je zakoračio u oblast naučne fantastike.” (Lažni car, s. 129/30). Ostavljam čitaocima da procene koliko je Jerkov uspešno interpretirao ono što sam u knjizi rekao i što sam upravo naveo.

I najzad, još jedan biser iz repertoara Doktora Jerkova. U svom tekstu “Progon mrtvog pisca”, on tvrdi kako sam napisao da “Kiš kroz ‘poliglotsku gubicu' hvali pripadnike svoje jevrejske rase ...” “Poliglotska gubica” se u knjizi pominje samo jednom, evo u kom kontekstu: “Seća se (Kiš, N. V.) i svečanosti prvog pričešća iz kojeg je – njegovim rečima – bio izopćen” (s.39). Iako piše na srpskom, Kiš ne želi da bude “izopćen” iz Lingue Croata kojom takođe barata poput nekakve poliglotske gubice. Zaista, samo neko ko ima “empirijsko iskustvo”, može znati šta znači biti “izopćen” iz pričešća. Eto, tako piše čovek koji je godinama u Francuskoj bio lektor za srpski jezik. (Lažni car, s. 125). Gde je u navedenom odlomku igde i pomenuta jevrejska rasa, to samo Jerkov zna. A sada, moja kritika Kišovog odnosa prema jevrejskom nasleđu koja toliko muči Jerkova. U svojoj knjizi sam tvrdio, a i dalje tvrdim, da je Kiš imao dvostruko merilo kada je pisao o jevrejskim i srpskim piscima, kao i to da prema jevrejskom nasleđu nije pokazao nikakvu kritičnost, dok je od srpskih pisaca tražio radikalnu kritiku svog naciona. Ako srpski pisac ulazi u “svetsku književnost” isključivo svojim antisrpstvom – odbacivanjem svog matičnog nasleđa, neka mi onda Kišovi sledbenici pokažu gde je Kiš pokazao isti stepen kritičnosti prema onome što je smatrao svojim jevrejskim nasleđem. A ako je Kiš imao dve tradicije kao svoje nasleđe – jevrejsku i srpsku, neka nam onda neko objasni zašto je samo prema jednoj od njih, onoj srpskoj, bio kritičan, dok je prema drugoj (jevrejskoj) bio krajnje snishodljiv. Ova etička nedoslednost kod Kiša odrazila se i te kako i na njegovu estetiku. Ono što se u Kišovom delu već godinama tumači kao estetsko, poetičko, ima i te kako ideološku pozadinu koju sam ja u svojoj knjizi veoma jasno ocrtao.

Prebacuje mi Jerkov i to što sam u svojoj knjizi tvrdio da jevrejski identitet nije drugo do “korist”. Svojevremeno je Ž. P. Sartr napisao knjigu protiv antisemitizma. Zanimljivo je da su mu se neki Jevreji odužili tako što su ga po objavljivanju dotične knjige nazvali antisemitom. Što bi rekli Englezi: “Džou can't njin.” Elem, u “Lažnom caru” navodim odlomak iz Palavestrine knjige “Jevrejski pisci u srpskoj književnosti” (Beograd, 1998) u kojem se on osvrće na Sartrovo tumačenje jevrejstva: “Tako je Sartr – navodi Palavestra – tvrdio: Jevrejska zajednica nije ni nacionalna, ni internacionalna, ni religiozna, ni etnička, ni politička: to je nazoviistorijska zajednica. Jevrejina stvara njegova konkretna situacija, njega sa ostalim Jevrejima ujedinjuje istovetnost situacije” (s. 208) Povodom ovoga, u svojoj knjizi sam napisao: “No, ako ništa od istorije, tradicije, vere, kulture i jezika, ne ulazi u pojam identiteta – kako to tvrdi Sartr – već samo ‘konkretna situacija', ne znači li to da identitet i nije drugo do korist? I zaista, dok je ‘konkretna situacija' za evropske Jevreje u jednom periodu značila progone i smrt, dotle su američki Jevreji, u skladu sa svojom ‘situacijom', zgrtali pare i nisu se mnogo zanimali za ‘situaciju' svoje evropske braće. Očito, istovetnost situacije je prilično relativan pojam da bi mogao biti osnova ma čijeg identiteta.” (Lažni car, s.100) Ja koji kritikujem odredljivost identiteta na osnovu “trenutnih situacija” i trenutne koristi, bivam napadnut kao zagovornik takvog shvatanja identiteta! Stručnjak za semitska pitanja, A. Jerkov me podseća da je za jevrejski identitet suštinska “nehomogenost i u najmanju ruku dvojnost”. A ako je taj identitet tako pocepan na dvoje (što i sam ističem u navedenom odlomku), neka nam onda Jerkov saopšti koju polovinu tog identiteta je odlučio da zastupa. Do juče smo se jednom nacionalnom lideru smejali što govori u ime svih Srba, a sada evo Doktora Jerkova koji govori u ime “svih Semita”, uprkos tome što su ovi nehomogeni i podvojeni. Iz Jerkovljevog teksta nije dovoljno jasno da li on nastupa kao književni kritičar ili kao ujedinitelj Semita.

Da se u prikazu moje knjige Jerkov ne slaže sa većinom mojih ideja, da od čitalaca traži kritički odnos prema mojoj knjizi, to bi još uvek bilo u granicama korektnog. No, on vodi kampanju protiv nje, on čitaocima moje knjige maltene preti. Nema nikakve sumnje da bi je on, samo da može, i javno zabranio. Tu se već srećemo sa nečim što izlazi iz domena književne kritike i spada u domen dnevne politike sa kojom Jerkov neće daleko dogurati kao književni kritičar. Dužan sam da potencijalnim čitaocima moje knjige napomenem i to da se ona bavi i mnogim drugim temama čisto književne prirode koje Jerkov uporno prenebregava. Put političke diskvalifikacije “Lažnog cara Šćepana Kiša” koji je on odabrao, oduvek je bio najlakši ali i najbanalniji odgovor na jednu knjigu. Dovoditi moju knjigu polemičkih eseja u vezu sa Legijinim romanom, a indirektno i mene (koji od marta 1988. ne živi u Srbiji već u Kanadi) sa ljudima iz političkog života Srbije, šta je to ako ne priznanje potpune nemoći da se na neki drugi način, književno-kritički, odgovori na “Lažnog cara Šćepana Kiša”. Sasvim je neprofesionalno i to što Jerkov koristi moju knjigu kako bi se obračunao sa njenim izdavačem, a povodom NIN-ove nagrade za roman, dakle — povodom nečega što sa njom nema nikakve veze. Jerkov je tvrdio da moja knjiga neće nikoga obradovati. A, evo, ona je za nepuna dva meseca od objavljivanja izazvala brojne polemike. Jerkov je tvrdio da je u pitanju “najbednija knjiga srpske književne kritike”, a evo u javnosti se pored negativnih i politički motivisanih napada na nju, javljaju i pozitivne ocene moje knjige od Ljiljane Šop, Tanje Rosić, Mila Lompara, Vase Pavkovića. Nedavno je u nedeljniku “Evropa” Svetislav Basara primetio da proganjanje moje knjige nije najbolji način da se odgovori na nju. Jerkov je, dakle, potpuno promašio u svojoj proceni dijaloškog potencijala moje knjige, dakle – u proceni onoga što je za jednu polemičku knjigu ključno.

(Objavljeno u NIN-u broj 2829)