Ljiljana Smajlović

Besa Karle del Ponte

Karla del Ponte bi konačno imala razloga da bude zadovoljna. Sve vlade u ovom delu sveta sada uviđaju ono što im ona od početka govori: da bez poštovanja njenih optužnica ne mogu ostvariti nijedan od svojih najvažnijih nacionalnih interesa. Sve dok u Hag nije ove zime iz Beograda otputovalo pet srpskih generala, Srbija Evropskoj uniji ni na puškomet nije mogla da priđe. Beograd, Zagreb, Skoplje i Sarajevo znaju da u Brisel mogu samo preko Haga, a Priština razume da privrženost evropskim vrednostima i vladavini prava pre može demonstrirati u Hagu nego na Kosovu. Kosovskim Albancima je uspešno sugerisano da dobrovoljnim odlaskom Ramuša Haradinaja u Hag, bez nemira i propratnog nasilja, najlakše mogu u Briselu i Vašingtonu stvoriti predstavu o svojoj političkoj zrelosti i mudrosti. Bez obzira na to što su na Kosovu ta albanska zrelost i mudrost uglavnom odsutne. Bar u odnosu prema Srbima, koji su prinuđeni da žive u neprekidnom strahu za život i bezbednost, bez prava na slobodu kretanja, u getima bez struje.

Otkako je Karla del Ponte jesenas jasno stavila do znanja zapadnim političarima da neće odustati od podizanja optužnice protiv Haradinaja, vreme do otpečaćivanja optužnice utrošeno je na to da se Albancima objasni kako će Haradinajevim mirnim i disciplinovanim odlaskom u Hag najbrže poslati poruku da su politički odrasli. Albanci su protumačili da Zapad pod tim podrazumeva da su stekli punoletstvo za sticanje nezavisnosti. To kosovska stvarnost na terenu svakodnevno demantuje, ali je zemljama NATO-a bilo u interesu da ohrabre takva nadanja kosovskih Albanaca, jer im je u martu prošle godine bilo veoma teško da objasne sopstvenoj javnosti otkud to da Albanci dižu ruku na svoje NATO spasioce.

U retkom trenutku iskrenosti, specijalni koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope Erhard Busek otvoreno je pre mesec dana pokazao zlu volju prema Karli del Ponte, rekavši da je “pojavljivanje na Kosovu u vreme formiranja vlade, i time stvaranje utiska da će novi premijer dobiti kartu u jednom smeru za Hag, kontraproduktivno u vreme teških napora za stabilizacijom u tom kraju”. Želja da se Kosovo u kritičnom trenutku obelodanjivanja Haradinajeve optužnice umiri, proizvela je ove nedelje pravi hor zapadnih glasova koji su kosovske Albance obasuli komplimentima i nagradnim obećanjima samo zbog nečinjenja, odnosno zbog toga što su propustili da kidišu na Srbe opkoljene u enklavama. Tako je britanski ministar za Evropu Denis Mekšejn rekao “Gardijanu” da će “Haradinajeva odluka da se ne krije svim Kosovarima pomoći da dođu do željenog cilja”; Soren Jesen-Petersen je napravio isto tako očiglednu aluziju rekavši da je Kosovo danas, “zahvaljujući Haradinajevom dinamičnom vođstvu, snažnoj posvećenosti i viziji, bliže nego ikada ostvarenju svojih težnji o rešenju budućeg statusa”; čak je i generalni sekretar NATO-a J. De Hop Shefer mahnuo šargarepom pod kosovskim nosom ističući da su se Albanci za korak približili ispunjenju standarda time što sarađuju sa Tribunalom u Hagu. “Wujork tajms”, koji se pre desetak dana izrazito nepovoljno izjasnio o šansama kosovskih Albanaca da se ove godine kvalifikuju za rešavanje konačnog statusa, u sredu ujutro je (u nepotpisanom redakcijskom uvodniku) bio mišljenja da su Albanci sada stekli novu priliku da pokažu da “zaslužuju nezavisnost”.

Iz beogradskog ugla je dopušteno upitati se je li već i uzdržavanje od napada na Srbe akt političke zrelosti koji treba nagraditi; odnosno, znači li to da je u pravu bivši američki ambasador u Beogradu Vilijem Montgomeri koji ovih dana piše (“Danas”,5- 6. mart) o “antisrpskoj osnovi” delovanja međunarodne zajednice, odnosno UNMIK-a, na Kosovu.

U svakom slučaju, Beograd je na Haradinajevu optužnicu reagovao bez likovanja, kako i priliči. Boris Tadić i Vojislav Koštunica su, valjda vođeni istim političkim instinktom, bili veoma suzdržani. Wihova prva briga su Srbi na Kosovu: svaka zluradost Beograda razbila bi se o glavu nezaštićenim Srbima na Kosovu. Ništa manje važno nije ni to što odmereno reagovanje vodećih srpskih političara demantuje dosta rašireno uverenje na Zapadu da Beograd radi u korist kosovske štete, na taj način da vodi politiku “što gore, to bolje”, odnosno da priželjkuje ili čak “provocira” albanske napade na Srbe kako bi Srbija imala argumente protiv nezavisnosti Kosova.

Koliko je ovo važno, može se razumeti iz čitanja najnovijeg predloga Međunarodne krizne grupe za rešenje konačnog statusa Kosova. Ova organizacija predlaže brzu nezavisnost za Kosovo, što neće iznenaditi nikoga ko poznaje njen dosadašnji rad, ali bitno je to da čitava analiza MKG polazi od jednog prilično jasnog scenarija: da će Albanci po svoj prilici “na proleće, što je tradicionalna kosovska sezona nasilja”, napasti Srbe, da će Srbi pozvati u pomoć srpsku vojsku i policiju i da će Beograd poslati svoje snage bezbednosti u Kosovsku Mitrovicu, da će to izazvati haos u kome će se UNMIK povući sa Kosova i da će onda zapretiti nesagledive posledice za region. To je scenarij kojim MKG plaši međunarodne aktere, pre svega Brisel, kako bi ih privoleo da što pre počnu da rešavaju konačni status Kosova, i to obećanjem brze nezavisnosti.

Kad je reč o poređenju načina na koji srpski i albanski “junaci” odlaze u Hag, treba reći i da je veoma upadljivo bilo to što je Ramuš Haradinaj ovog utorka, u izjavi koja je pobrala toliko zapadnih komplimenata i pohvala, izneo čvrsto uverenje da je Haški tribunal nepravedan sud koji izjednačava borce za slobodu i agresore, mesto na kome se trgovalo njegovom kožom kako bi se Hag domogao kože srpskih generala. Brisel i Vašington obično ne aplaudiraju takvim izjavama, naprotiv: Tužilaštvo je od suda tražilo (i dobilo) da se Momčilu Krajišniku odbije molba da ode ocu na parastos pod izgovorom da se Krajišnik uvek krajnje nepovoljno izjašnjavao o Haškom tribunalu. No, izvori NIN-a u Vašingtonu kažu da Haradinaj nije sam došao na ideju da bude politički odgovoran i ovako “posvećen vladavini prava”, što bi rekao njegov “bliski partner i prijatelj” Jesen-Petersen: u tome mu je malo pomogla američka diplomatija. Kažu da nije ni išlo tako lako: Haradinaj je, izgleda, malo nalik Radovanu Karadžiću, živeo u pogrešnom uverenju da ima neki yentlmenski sporazum sa svojim američkim ratnim saveznicima i da se nalazi van domašaja haške pravde. Nije se odmah, vele, složio sa američkom sugestijom da mirno i dostojanstveno ode u Hag, nego je tvrdio da mu je Džejmi Rubin nešto obećavao u ime Medlin Olbrajt… U svakom slučaju, u Vašingtonu računaju da je ovo sa Haradinajem njihov mali diplomatski “coup”, i nisu sitničavi u trenutku trijumfa.

Iz beogradskog ugla gledano, opet, detalji nisu nevažni. Tako se nekako vremenski podudarilo da je šef UNMIK-a prigrlio tek optuženog ratnog zločinca Haradinaja kao “prijatelja” samo dan nakon što je u Haškom tribunalu, na suđenju Slobodanu Miloševiću, tužilac Yefri Najs osporavao kredibilitet svedoka odbrane, OEBS-ovog nemačkog verifikatora Ditmara Hartviga, na osnovu toga što se Hartvig uoči NATO bombardovanja prijateljski obraćao Sretenu Lukiću. Koji u to vreme, uzgred budi rečeno, još nije bio optužen za ratne zločine. Prijateljevanje sa optuženim ratnim zločincima nema, izgleda, uvek istu težinu.

Sada bi zlurad čovek čekao da vidi da li će Beograd primenjivati isti aršin na Kosovu i u Beogradu, odnosno da li će oni koji su žestoko kritikovali beogradske zvaničnike zbog bodrenja srpskih generala prilikom njihove dobrovoljne predaje Hagu, sada isto tako oštro kritikovati vodeće političare koji su aplaudirali Haradinaju.

Pametan čovek bi, umesto toga, čekao da vidi nešto drugo: hoće li Zagrebu 16. marta poći za rukom da se provuče ispod kišnih kapi, odnosno hoće li uspeti da započne pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji iako još nije uhapsio Antu Gotovinu. Ako Zagreb padne na ovoj stepenici približavanja Evropi, uprkos tome što Italija, Austrija, Nemačka i Mađarska zastupaju hrvatske interese u Briselu, onda je jasno da će se Beograd već za nekoliko meseci naći u istom, ili još mnogo gorem sosu. Beograd, naime, kao ni 1991. godine, ne može da nabroji četiri evropske države koje energično podržavaju kandidaturu Srbije u Evropskoj uniji.