Ljiljana Smajlović

Srpska drama

Ako se kosovsko pitanje bude rešavalo tako da srpska prava i srpski nacionalni interesi budu zgaženi, a albanska prava i interesi u potpunosti zadovoljeni, to će kompromitovati evropske i zapadne ideje i vrednosti među Srbima

Američka administracija obećala je kosovskim Albancima brzo rešavanje političkog statusa Kosova, možda već u roku od 18 meseci. To je suština nove američke inicijative za Balkan, kojom se naš region vraća u red “visokih prioriteta” američke spoljne politike. To još ne znači da će budući status Kosova biti puna, odnosno formalna, međunarodno priznata nezavisnost i suverenost Pokrajine, koja bi jedino u potpunosti zadovoljila albansku stranu, ali nema sumnje da će svaka promena do koje u statusu Kosova naredne godine dođe, nedvosmisleno ići u pravcu još veće nezavisnosti Pokrajine od Srbije.

Nikolas Berns, treći čovek po rangu u Stejt departmentu, to nije izričito kazao u svom prošlonedeljnom nastupu pred Spoljnopolitičkim odborom američkog Kongresa. Ne bi bilo diplomatski: tako rečita iskrenost dovela bi u pitanje kredibilitet SAD kao posrednika u pregovorima o statusu Pokrajine. Ali se zato, u svojstvu “anonimnog visokog funkcionera Stejt departmenta”, pobrinuo da njegovo izlaganje pravilno shvati svaki američki list koji je prošle nedelje poklonio pažnju statusu Kosova. Novinari kojima anonimni izvor nije bio dovoljan, citirali su Bernsovog prijatelja Ričarda Holbruka kako se veseli novoj američkoj preduzimljivosti na Balkanu.

Da ne bi bilo zabune, američka administracija iskreno namerava da bude “pošten broker” u rešavanju statusa Kosova: Kondoliza Rajs ne ulazi u ovaj posao kako bi izazvala pometnju na Balkanu, već sa namerom da dovrši posao koji je prethodna administracija započela, i u čiju valjanost ona nema razloga da sumnja. Postoje, na srpsku žalost, nepomirljive razlike između Beograda i Vašingtona u gledanju na Kosovo, kao što postoje nepomerljive činjenice koje dele dve prestonice. Kao da bombe NATO-a i dalje svakog dana proizvode novu realnost, jaču od svega što se u međuvremenu promenilo na terenu. Kad Nikolas Berns tokom debate o Kosovu posudi čuvenu sintagmu Vinstona Čerčila o Britaniji u Drugom svetskom ratu, i kaže da je NATO prošle decenije na Balkanu ostvario svoj “najlepši trenutak” (NATO's finest hour), onda i najliberalniji i najbezazleniji Srbi pomisle da bi se možda na svetu našlo i “poštenijih brokera” od Amerikanaca za rešavanje statusa Kosova. Kad Berns ne ume da navede nijedan drugi razlog što kosovski Srbi nisu glasali na izborima za pokrajinske organe vlasti osim “pritiska Beograda”, onda se verovatno i Boris Tadić meškolji na svom mestu. Kad Berns kaže da hitno treba demontirati “paralelne organe vlasti” u severnoj Mitrovici, onda valjda niko ne očekuje da će njegovo posredovanje ići u pravcu veće autonomije za obespravljene Srbe na Kosovu.

Srbi još nisu uspeli da dešifruju ključ po kome Amerikanci čitaju događaje na Kosovu. Kada kosovskog premijera Haradinaja optuže za ratne zločine, Srbi se ponadaju da će on i njegova politička partija od tog trenutka postati “nedodirljivi” za Amerikance i odbijeni kao pregovarački partneri, po uzoru na Vojislava Šešelja i srpske radikale. Vašington, naprotiv, zaključi da je Haradinajev dobrovoljni odlazak u Hag znak “političke zrelosti” albanskog društva, i traži od Vojislava Koštunice da odmah stupi u pregovore sa njegovim naslednikom. Drugi primer: Berns priznaje da Srbija vuče ispravne poteze, ali odmah dodaje da je ne treba “nagrađivati” samo zato što radi ono što treba da radi. Kada se Albanci, međutim, samo suzdrže od nasilja prema Srbima, to u Vašingtonu biva pozdravljeno kao argument da se ubrza rešavanje političkog statusa Kosova. Kada, konačno, postane jasno da će pre kamila kroz iglene uši nego što će Kosovo dostići postavljene demokratske standarde, to se uzima kao argument da politiku “standardi pre statusa” treba preinačiti u “i standardi i status”.

Suočen sa ovakvim razvojem događaja, politički vrh u Srbiji se glasno kuraži i još jedinstveno drži, ali već sada je jasno da će Beogradu biti neophodno mnogo truda i mnogo sreće ne bi li dogodine sprečio brzu nezavisnost južne pokrajine. “Anonimne zapadne diplomate” kažu američkoj štampi da “otpor Moskve može biti skršen” jer je “naša rešenost da guramo napred mnogo veća od ruske rešenosti da odugovlače”. Mnogima u Srbiji to već sada sluti na 1991, kada je nemačka rešenost da prizna Hrvatsku bila mnogo veća od francuske i engleske rešenosti da se nezavisnost odloži dok se ne nađe rešenje za srpsku manjinu. No, srpska manjina je tada imala podršku JNA i sposobnost i spremnost da ozbiljno naškodi većini, pa poređenje i nije tako dobro.

I tako dolazimo do prave drame današnje Srbije. Kosovsko pitanje za Srbe nije pitanje

životnog prostora: potonjeg Srbima ne manjka, pa tragika ovog trenutka nije u tome. (U Holandiji, gde se za Srbe ovih godina rešavaju mnoga važna pitanja, na 40 hiljada kvadratnih kilometara živi 16 miliona ljudi; poređenja radi, Vojvodina je upola manja od Holandije, ali na njenoj plodnoj ravnici živi osam puta manje, odnosno dva miliona ljudi.) Za razliku od 1991, Srbija danas ima demokratsku vlast, poštuje evropske vrednosti i garantuje manjinska prava, a njena vojska nikom ne preti i nikog ne ugrožava. Ako se kosovsko pitanje bude rešavalo tako da srpska prava i srpski nacionalni interesi budu zgaženi, a albanska prava i interesi u potpunosti zadovoljeni, to će kompromitovati evropske i zapadne ideje i vrednosti među Srbima. To će, razume se, biti veća tragedija za Srbe nego za Evropu ali se ipak treba nadati da neko u Briselu to gleda, i da neko odozgo to vidi ...