Vilijam Montgomeri

Šta uraditi s Putinom i Rusijom

Bivši predsednik SAD Džordž Buš podržao je 1990. i 1991. napore Mihaila Gorbačova da sačuva nekadašnji Sovjetski Savez. Predsednik Buš je verovao da je Gorbačov istinski reformator i da je najbolji put za demokratsku tranziciju Sovjetskog Saveza da ostane ujedinjen pod Gorbačovljevim rukovodstvom. To objašnjava predsednikov govor 1991. u Kijevu, gde je ohrabrio Ukrajinu da ostane u sastavu Sovjetskog Saveza i da ne traži nezavisnost. On je verovao da bi kolaps Sovjetskog Saveza bio haotičan, da bi mogao da dovede do nekontrolisanog širenja oružja za masovno uništavanje, uskladištenog u arsenalima širom Sovjetskog Saveza, zajedno sa političkom nestabilnošću i nasiljem čije bi razmere bilo teško poimati. Ta briga za sudbinu Sovjetskog Saveza uzgredno je bila i dobar deo razloga što se Buš podjednako protivio dezintegraciji bivše Jugoslavije - zbog "lošeg" presedana za Sovjetski Savez.

Plimski talas nacionalizma i stremljenja ka nezavisnosti, koji je pratio kraj hladnog rata, pokazao se, međutim, kao suviše jak, pa su se raspali i Sovjetski Savez i Jugoslavija. Raspad bivše Jugoslavije bio je ekstremno nasilan sa brojnim nezivesnostima koje ostaju, pa se postavlja pitanje kad će novonastale države postati u potpunosti demokratske s jakom, konkurentnom tržišnom privredom, kad će moći da zauzmu punopravno mesto u EU i imati pristojne međusobne odnose. Biće potrebna još jedna generacija da taj tanzicioni proces bude potpuno efikasan.

Pošto se ispostavilo da će to biti vrlo teško, plašim se da će tranzicija u bivšem Sovjetskom Savezu potrajati mnogo duže i da je njen ishod u mnogim slučajevima neizvestan. Dok tri baltičke države (Letonija, Estonija i Litvanija) ostvaruju ubrzan napredak, ostale su se zaglibile u autoritarnim diktaturama (Belorusija i Turkmenistan su samo dva primera), a u trima zemljama u toku je narodna revolucija (Gruzija, Kirgizija i Ukrajina), što označava početak a ne kraj istinske demokratske tranzicije.

Nije teško razumeti zašto je tako. Čak i zemlje iz istočne Evrope s demokratskom istorijom, slobodnotržišnim privredama i solidnim odnosima sa Zapadom, kao što su Mađarska, Poljska i Češka Republika rvale su se decenijama s procesom tranzicije. Valja, onda, pomisliti koliko će to biti teško za najveći deo bivšeg Sovjetskog Saveza, koji je bio pod komunističkom diktaturom više od 70 godina, bez demokratske tradicije i sa striktno zabranjenom privatnom industrijom.

Ključ čitavog ovog procesa jeste, naravno, Rusija. Jedna Rusija na putu prema stvarnoj demokratiji s jakom tržišnom privredom, koja ima izgled da se pridruži EU i NATO, bila bi ogromna stena stabilnosti koja bi imala pozitivan uticaj ne samo na one zemlje koje sada zove "obližnje inostranstvo", već i na glavne svetske izazove kao što su krize na Bliskom istoku, odnosi Kine sa svetom, neproliferacija i ostala pitanja.

Ali plašim se da nam predstoji dugačak put do te vrste Rusije. Iako je manje verovatno da ćemo se ikad vratiti tipu hladnog rata koji je postojao decenijama između Sovjetskog Saveza i NATO, takođe je jasno da je Rusija i dalje zavedena ogromnim istorijskim, psihološkim i filozofskim opterećenjima i biće potrebne generacije da se to prevaziđe. Mi još ne znamo hoće li Rusija biti partner u rešavanju predstojećih kriza širom sveta, ili deo problema. Verovatno, zavisno od problema, Rusija će jednom biti pozitivna snaga, a u drugom slučaju negativna.

Srbija deli jedan zajednički činilac sa Rusijom. Za razliku od svih ostalih zemalja u regionu, uključujući i istočnu Evropu kao i države koje su nastale raspadom Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, samo Srbija i Rusija smatraju da su "izgubile" u tom procesu. Razlog je gotovo identičan. Poput Rusa u Sovjetskom Savezu, Srbi su se identifikovali sa čitavom Jugoslavijom. Jugoslavija je bila važan igrač u Titovo vreme kao ključni član Pokreta nesvrstavanja Sada je kod Srbi glavni osećaj veliki gubitak zbog ogromnog priliva srpskih izbeglica i raseljenih osoba iz Bosne, Hrvatske i sa Kosova. Oni smatraju da je njihov svet potonuo, a da su njihova moć i uticaj smanjeni. Štaviše, nisu ni sigurni da je taj proces završen.

Rusija je sa statusa jedne od dve "supersile" u svetu pala na čudnu poziciju gde prirodno bogatstvo, nuklearni arsenali i njena veličina očigledno zahtevaju izvestan respekt, dok su njeni ekonomski učinci, neefikasna spoljna politika i turoban demokratski proces učinili da se na svetskoj sceni, ako već nije irelevantna, ono ne tretria onoliko ozbiljno koliko bi to Rusija volela.

Viđeno iz zapadne perspektive, napredovanje NATO prvo u zemljama bivšeg Varšavskog pakta, a sada u bivše delove samog Sovjetskog Saveza, logična je progresija u skladu s istorijskom tranzicijom prema demokratiji. Zapadni lideri ne vide to kao pretnju Rusiji iz jednostavnog razloga što je u njihovim očima NATO uvek bio odbrambena alijansa projektovana da zaštiti a ne da napada. Gledano iz ruske perspektive situacija izgleda sasvim drugačije. Invazije su oduvek bile stalan deo njihove istorije, od Mongola, preko Napoleona do Hitlera. Štaviše, nedavne akcije NATO "van oblasti" (van granica zemalja NATO) na Kosovu i Bliskom istoku ostavlja otvorena vrata za sličnu akciju u Čečeniji, na primer. Mnogi Rusi smatraju da su sve više okruženi svojim istorijskim, dugodišnjim neprijateljom - NATO. To je pomoglo da ojača već ogroman, postojeći nacionalizam, antizapadna osećanja na koje svaki politički lider mora da bude osetljiv. Zapad je ozbiljno potcenio uticaj koji je ekspanzija NATO imala na Rusiju.

Bez obzira šta bi još mogao da bude, ruski lider Vladimir Putin nije demokrata. Iako svoje međunarodne bitke i savezništva bira veoma pažljivo i mudro, on je konsolidovao svoju vladavinu nad Rusijom takvim akcijama kao što su zatvaranje nezavisnih televizijskih stanica, dozvoljavanjem brutalnih policijskih akcija, ukidanjem direktnih izbora za regionalne gubernatore, ostavljanjem otvorenih vrata za svoj treći mandat (suprotno sadašnjem ustavu) i nezakonitom eksproprijacijom glavnog dela petrolejske kompanije Jukos. Njegova odlučnost da slomi pobunu u Čečeniji isključivo upotrebom sile imala je kao rezultat nastavljanje nasilja u tom regionu, a takođe je pomogla da se podstakne uloga Čečenije u svetskom terorizmu. Štaviše, on je pokazao svoju pravu boju kad je podržao autokratska rukovodstva Ukrajine i Kirgizije pre njihovog pojedinačnog pada. On je, takođe, odbio da ostane dosledan svojim obećanjima da će povući ruske trupe iz Gruzije i Moldavije i tako nastavio da ohrabruje nemire u ovim zemljama.

Pitanje je šta uraditi s Putinom i šta uraditi s Rusijom. Zapad je decenijama pokušavao da ohrabri demokratski razvoj u Rusiji kroz uključivanje i proces G-7 (sa Rusijom je to sada G-8); finansijskom podrškom; odsustvom javne kritike; i širokim naporima da se Rusija uključi u porodicu nacija. Ali, mnogi gube strpljenje pošto vide da Rusija klizi unazad u autoritarizam pod Putinovim rukovodstvom.
Nema lakog odgovora na rusku dilemu. Našim akcijama možemo bez ikakve sumnje oterati Putina i Rusiju u izolaciju, u neprijateljske odnose. Jasno je, međutim, da bi to bilo kontraproduktivno. Izvan je naših mogućnosti da obezbedimo da se Rusija i Putin ubrzano vrate na put ka demokratiji, bez obzira na podsticaje koje nudimo, ili kakvu politiku sprovodimo. U krajnjem slučaju, to će morati da potekne unutar same Rusije, iako će trajati mnogo duže nego što bi voleli, a šanse su da napredak bude veoma neravnomeran, povremeno zaustavljen, ili će se ići unazad.
Za nas je izazov da zauzmemo odgovarajući stepen čvrstine u glavnim kritičnim pitanjima, da ojačamo pozitivne podsticaje kako bismo maksimalno ohrabrili Rusiju da ide u pravom smeru. Moraćemo pažljivo da izaberemo pitanja i u sporazumu sa evropskim saveznicima, da bismo imali bilo kakvu nadu u uspeh. Nisam optimista, bar ne u kratkoročnom smislu. Rusija će morati da sprovede neka velika doterivanja u svojim gledištima, a za to će, bez ikakve sumnje, biti potrebno značajno vreme.