Ljiljana Nedeljković

Budućnost kako je vidi CIA

Ako je suditi prema predviđanjima CIA, Srbija i Crna Gora neće ni 2020. postati članica Evropske unije. Budu li u EU uopšte sprovedene ozbiljne strukturne promene koje će omogućiti neophodni privredni rast i novo proširenje, odnosno povećanje broja na 30 članica, ulaznicu će dobiti Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija i Turska, dok će SCG, Bosna i Hercegovina i Albanija morati još da čekaju. Ovo sumorno predviđanje vidi se, doduše, samo na jednoj od mapa u opsežnom izveštaju koji se pod naslovom Predviđanje globalne budućnosti može naći na sajtu CIA.

Ceo Balkan je, zapravo, ostavljen van vidokruga analitičara američkog Nacionalnog obaveštajnog saveta, koji su, na temelju sopstvenih prognoza i u konsultacijama sa ekspertima iz vladinih i nevladinih organizacija širom sveta, sačinili taj izveštaj. Čvrsto ubeđeni da drugi delovi sveta, pre svega Azija i Latinska Amerika, zaslužuju neuporedivo više pažnje, oni našu državnu zajednicu nisu nigde, sem na mapama, pomenuli. Reč Srbija, odnosno srpski, upotrebili su samo jednom, u odeljku u kome obrazlažu da zbog zastarelosti treba promeniti i učiniti fleksibilnijim međunarodna pravila ratovanja, Crnu Goru i Kosovo nigde ne pominju, dok se Bosna pominje samo kao primer neefikasnosti globalnih i regionalnih organizacija u rešavanju sukoba. Pored Bosne, kao takvi rđavi primeri navedene su još Ruanda i Somalija. Jedino utešno u svemu tome jeste da nas nema ni među područjima u kojima bi moglo doći do sukoba koji bi “nalagali američku intervenciju kako stvari ne bi izmakle kontroli i kako bi se omogućilo mirno rešenje” – to su, kako se navodi, Palestina, Severna Koreja, Tajvan i Kašmir.

Šta god ko mislio o prognozama Centralne obaveštajne agencije, one svakako zaslužuju pažnju, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što su majdan podataka na kojima se u velikoj meri temelji planiranje svih oblasti politike najjače svetske sile. U prošlosti je bilo i tačnih i netačnih predviđanja. Dovoljno je da podsetimo na 1990. godinu. Tog avgusta je CIA podnela Beloj kući izveštaj u kome je stajalo da je stanje na srednjem istoku relativno mirno i da se u bliskoj budućnosti ništa novo ne može očekivati na granici Iraka i Kuvajta. Nisu prošle ni dve nedelje, a iračke snage su ušle u Kuvajt, da bi posle nekoliko meseci izbio Prvi zalivski rat. Međutim, u novembru iste godine, CIA je podnela izveštaj u kome je sa visokim stepenom tačnosti, kako se potom pokazalo, predvidela krvavi raspad SFRJ. Jedino što među našim tadašnjim zvaničnicima, bar onim saveznim, nije bilo spremnosti da se takav rasplet prizna kao moguć, svakako ne javno.

Šta sada predviđa CIA?

Predsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta profesor Robert Hačins u uvodu izveštaja piše da je osnovna svrha teksta da ukaže na mnoštvo mogućnosti i verovatnih diskontinuiteta, kako važni događaji koji se širom sveta zbivaju ne bi promakli pažnji i kako bi SAD bile spremne za sve eventualne izazove. Autori se nisu zadovoljili linearnom analizom, kaže Hačins, već su koristili mnoštvo novih metodologija i organizovali čitav niz regionalnih konferencija da bi dosegli globalnu perspektivu. Od ukupno 26 seminara i konferencija, tri skupa su održana u Velikoj Britaniji, dva u Mađarskoj, po jedan u Čileu, Singapuru i Južnoj Africi, a ostali u SAD.

Autori se nisu, kao u ranijim sličnim izveštajima, usredsredili samo na ključne tendencije i zemlje koje su najvažnije sa stanovišta američkog nacionalnog interesa, već su, u mnogome se oslanjajući na mišljenja stranih stručnjaka o verovatnom razvoju regiona u kojima žive i čije prilike najbolje poznaju, razradili četiri različita zamišljena scenarija razvoja sveta. To su Davoski, tj. ekonomistički scenario, Pax Americana, Novi kalifat i Ciklus straha. Navedeni scenariji, napominju autori, ilustruju samo neke od mogućih vidova budućeg razvoja. Ipak, upravo taj široki spektar zamislivih mogućnosti ukazuje da će se narednih 15 godina odlikovati velikom dinamičnošću raznih društvenih, ideoloških, verskih, političkih, etičkih i tehnoloških tokova, što je sasvim suprotno relativnoj stagnaciji karakterističnoj za hladnoratovski period. Scenariji o kojima je reč, ne moraju se međusobno isključivati. Može se dogoditi da se ostvari ponešto od svakog, ili da se uspostavi neka kombinacija dva ili tri scenarija, odnosno pojedinih njihovih delova.

Davoski scenario: Sasvim svedeno, prvi scenario predviđa da azijski džinovi, pre svega Kina i Indija ali i druge današnje zemlje u razvoju, postižu neverovatno visoke stope rasta i po bruto društvenom proizvodu prestižu jednu po jednu zapadnu državu – sem Amerike, čiji BDP Kina ne može dostići pre 2040. godine. Korporativno poslovanje i tehnologija koncentrisani su na tržišta Kine i Indije, usled čega globalizacija postepeno gubi svoja zapadnjačka obeležja, i više je niko ne poistovećuje sa amerikanizacijom. Bliski istok ugrožava globalizaciju pošto zaostaje u ekonomskom razvoju uprkos zamašnom rastu cena energetskih sirovina, a zapadne zemlje, uključujući tu i SAD, bivaju suočene sa sve većom krizom zapošljavanja: industrija se ubrzano seli tamo gde je rad jeftiniji. Zato Afrika napreduje. Potencijalno najveće žarište napetosti je Tajvan. Svi strepe od moguće političke krize u Kini. Scenario se simbolično naziva Davoski, zbog Svetskog ekonomskog foruma za koji bi se, ako bi se stvari u tom pravcu razvijale, lako moglo dogoditi da se održava naizmenično u Davosu i nekom mestu u Kini.

Pax Americana: Amerika ne samo da ostaje vodeća svetska sila već postaje apsolutni stožer međunarodne politike. Saradnja SAD i Evrope se, posle perioda zahlađenja, negde od 2010. obnavlja i proširuje, prvenstveno usled sve veće i sasvim opravdane zabrinutosti Evrope zbog terorizma. NATO i EU takođe unapređuju saradnju, jer se pokazuje da je NATO nezamenljiv u vojnim pitanjima, dok EU ima izvestan potencijal u izgradnji institucija na postkonfliktnim područjima, makar da je taj potencijal još uvek nedovoljan. Wihovo sadejstvo je pre svega usmereno na zajedničku borbu protiv terorizma (Evropa je ta koja poziva SAD na što beskompromisniji stav prema teroristima) i prvi zajednički zadatak je zaustavljanje spirale nasilja u Palestini. Turska, po tom zamišljenom scenariju, još nije ušla u članstvo EU, ali je samo njeno približavanje statusu punopravnog člana primoralo Evropljane da shvate gde će im ubuduće biti granice, odnosno zašto moraju biti mnogo spremniji za hvatanje ukoštac sa problemima terorizma, fundamentalizma ili pobuna mladih nezadovoljnih neintegrisanih ljudi. Antikinesko raspoloženje jača kako u Evropi, tako i u Japanu i Koreji i siromašnim azijskim zemljama, toliko da više niko ne želi da Amerikanci odande povuku svoje snage, tim pre što se u Kini rastuća srednja klasa sve više okreće od demokratskih ka nacionalističkim vrednostima. U isto vreme, u islamskom svetu raste napetost između šiita i sunita, pa SAD i tu moraju da deluju kao instrument za održavanje ravnoteže. Uloga svetskog policajca sve više zamara i opterećuje Ameriku, jer je nezahvalna i zahteva veliko žrtvovanje, pa pristalice izolacionizma među stanovništvom SAD postaju sve brojnije. Nešto bitno mora da se menja u arhitekturi međunarodnih odnosa, da bi se teret odgovornosti pravičnije rasporedio.

Novi kalifat: Ovaj zamišljeni scenario pokazuje kako bi se mogao pojaviti jedan globalni pokret utemeljen na radikalnom poimanju religijskog identiteta. Scenario predviđa proglašenje novog kalifata koji uspeva da promoviše i postepeno unapređuje i razvija islamsku “kontraideologiju”, suprotstavljenu zapadnjačkom shvatanju sveta. Kao svojevrstan izazov postojećem ustrojstvu sveta i negacija ključnih normi savremene judeo-hrišćanske civilizacije, pokret stiče sve više pristalica. Pomalo paradoksalno, taj izrazito tradicionalistički pokret razvija se maksimalno koristeći Internet i ostala dostignuća informacione tehnologije. Ne očekuje se da on nužno nastane iz sadašnjih terorističkih struja, poput Al kaide, čak se predviđa da čitav pokret, bar u početku, proklamuje prevashodno duhovne ciljeve, ali bi već i samo njegovo postojanje lako izazvalo ozbiljne sukobe i pometnju kako u tradicionalnom muslimanskom svetu, pošto se tamošnji režimi ne bi lako odrekli vlasti, tako i u odnosima između muslimanskih zemalja i SAD, Evrope, Rusije i Kine. Posebno bi velika bila previranja u sekularno ustrojenim zemljama u kojima postoje brojne muslimanske zajednice. Pojava novog kalifata donela bi i neka neočekivana savezništva – tako bi se, recimo, Vašington i Moskva našli na istoj strani u borbi protiv mudžahedina u Centralnoj Aziji i kavkaskim republikama i autonomnim oblastima na teritoriji Ruske Federacije. U Avganistanu i Pakistanu vodio bi se građanski rat, paštunizacija bi bila u usponu, a sukob između sunita i šiita, čijem bi rasplamsavanju Zapad u početku značajno doprineo, najteže bi pogodio muslimansku srednju klasu koja bi krenula da se iseljava na taj isti Zapad. SAD bi tu bile u procepu – s jedne strane, one su podržale iračke šiite i omogućile im vlast u zemlji, kao što su pokušavale i po ovom scenariju uspele bitno da poboljšaju odnose s Iranom; s druge strane, šiiti bi postajali sve radikalniji u svojim globalnim zahtevima, a SAD nikako ne bi želele da udalje Izrael od sebe. Proglašenje kalifata ne bi umanjilo opasnost od terorizma već bi, naprotiv, moglo dovesti do pojave novih naraštaja terorista, kako u islamskom svetu, tako i van njegovih granica.

Ciklus straha: Scenario koji predviđa šta bi se dogodilo ako bi se strah od širenja nuklearnog, hemijskog, biološkog i kombinovanog oružja za masovno uništenje pojačao do te mere da se pribegne preduzimanju sveobuhvatnih i krajnje oštrih mera bezbednosti, ne bi li se predupredila upotreba tog oružja. Na taj način bi čitav svet dobio jednu izraženu orvelovsku dimenziju, zahvaljujući drakonskim merama koje bi vlade primenjivale i koje bi neminovno ograničile kako građanske, tako i ekonomske slobode. U takvom restriktivnom poslovnom okruženju maksimalno bi se povećala potencijalna zarada od ilegalnih transakcija, koliko god da su one opasne po one koji u njima učestvuju, a sva je prilika da bi se i izvestan broj naučnika teško odupro iskušenju bavljenja unosnim, makar i najstrože zabranjenim istraživanjima, razvojem i proizvodnjom novog oružja. Istovremeno, strah od širenja oružja za masovno uništenje izazivao bi strah za bezbednost, a taj strah bi opet podsticao one zemlje koje takvo oružje nemaju u svojim arsenalima da se na svaki način staraju da ga pribave. Sve u svemu, svet bi, u strahu za sopstvenu bezbednost, postao još nebezbedniji.

Političke implikacije svih scenarija: Međunarodni poredak će, predviđaju analitičari CIA, u narednih 15 godina biti izložen većim promenama i iskušenjima no i u jednom trenutku od završetka Drugog svetskog rata. S druge strane, izgledi za globalni prosperitet i sve ograničenija mogućnost izbijanja sukoba između velikih sila, moći će da pruže povoljno okruženje za suočavanje sa tim izazovima. SAD će biti bolje pozicionirane od većine drugih zemalja da se prilagode neprestanim promenama globalnog okruženja.

Navedeni scenariji pokazuju da postoji nekoliko načina na koje bi mogle početi da se uobličuju globalne promene. U izvesnom smislu, moglo bi se reći da ova četiri scenarija zapravo predstavljaju četiri para sočiva kroz koja se može posmatrati budući razvoj, što sve samo svedoči o velikom broju različitih činilaca, raskida sa pređašnjom praksom, novina i neizvesnosti koje, sve zajedno, oblikuju novi globalni poredak. Jedan par tih sočiva jeste globalizovana ekonomija, drugi je bezbednosna uloga SAD, treći je uloga socijalnog i verskog identiteta, a četvrti – raspad postojećeg međunarodnog poretka izazvan rastućim osećanjem nesigurnosti i ugrožene bezbednosti. U svakom od tih scenarija posebno su apostrofirane neke od vododelnica ili prekretnica koje bi mogle izazvati prelazak sa jedne na drugu stazu globalnog razvoja. Najvažnije među njima jesu uticaj silovitog privrednog rasta i širenje tehnoloških dostignuća, priroda i razmere terorizma, slabost i institucionalna neizgrađenost, odnosno snaga, fleksibilnost i institucionalna stabilnost država, posebno na Bliskom istoku, u Centralnoj Aziji i Africi i, konačno, potencijal za širenje sukoba, uključujući tu i sukobe među pojedinim državama.

Tako će, recimo, kao što pokazuje hipotetički Davoski scenario, siloviti ekonomski rast verovatno doprineti da se prevaziđu neke od postojećih podela i da se veći broj regiona i pojedinačnih zemalja uključi u novi globalni poredak. Međutim, znamo da brze promene povremeno mogu izazvati poremećaje i nered; zato je, po mišljenju američkih analitičara i futurologa, potrebno da se baš iz tog, ali i iz drugih scenarija, izvuče pouka o neophodnosti upravljanja globalizacijom, da ne bi izletela sa staze.

Okviri globalne međunarodne politike koji se mogu nazreti iz svih scenarija, ukazuju na to da će nevladini akteri postepeno dobijati sve veću i izraženiju ulogu, mada se ne može predvideti da će zameniti nacionalnu državu. Ona će i dalje biti dominantna jedinica globalnog poretka, ali će ekonomska globalizacija i disperzija tehnologija, posebno onih informacionih, dovesti vlade u položaj u kojem će se suočiti sa novim, dosad neslućenim ograničenjima. Tu se otvara prostor za delovanje nevladinih činilaca. To delovanje može biti pozitivno ili negativno. Činioci o kojima je reč kreću se u širokom dijapazonu od terorista – a oni će i dalje predstavljati ozbiljnu pretnju globalnoj bezbednosti – do raznih nevladinih organizacija i globalnih korporacija koje mahom pozitivno deluju, kako kroz širenje tehnologije i podsticanje društvenog i privrednog boljitka, tako i kroz pružanje humanitarne pomoći, tamo gde se za njom ukaže potreba. Istina, kada govorimo o nevladinim i humanitarnim organizacijama, iako su one u velikoj većini takve da zaista doprinose boljitku čovečanstva, ne treba smetnuti s uma da u nekim slučajevima i one mogu da se izmetnu u nešto sasvim drugo, kao što se dogodilo sa vahabitskim misionarima čiji se rad na kraju sveo na prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje terorističkih grupa.

SAD i druge zemlje širom sveta i dalje će biti ranjive kada je međunarodni terorizam u pitanju. Kao što se jasno vidi iz orvelovskog scenarija Ciklus straha, upravo su terorističke ofanzive koje mogu dostići neslućene razmere, posebno ako se teroristi budu domogli oružja za masovno uništenje, jedan od svega nekoliko ključnih faktora koji mogu ugroziti celokupan tok globalizacije.

Napori u domenu borbe protiv terorizma koji će se tokom narednih godina preduzimati, i gde će se na protivničkoj strani nalaziti širok spektar najrazličitijih terorista mnogo više povezanih ideologijom i tehnologijom nego geografijom, predstavljaće daleko veći izazov nego što je to današnje usredsređivanje na jednu relativno centralizovanu organizaciju kakva je Al kaida. Što budu slabije veze između pojedinačnih terorista i njihovih različitih ćelija, to će biti teži i komplikovaniji zadatak njihovog otkrivanja i onesposobljavanja, odnosno osujećivanja njihovih zavereničkih akcija.

Jedan od četiri navedena scenarija – Pax Americana – predviđa situaciju u kojoj je američko-evropski konsenzus o borbi protiv terorizma. Međutim, neki drugi scenariji, uključujući tu i hipotetički Novi kalifat, predviđaju znatno veću nepodudarnost i razuđenost američkih, kineskih i evropskih interesa, što bi po svoj prilici moglo samo otežati i ograničiti saradnju u borbi protiv terorizma.

Posebno je važno da se problemu borbe protiv terorizma pristupa sa više strana u isti mah, jer takav pristup pruža najveće izglede da se obuzda i bitno umanji opasnost od terorizma. Mnogobrojne muslimanske zajednice koje ne gledaju blagonaklono na radikalnu borbu islamskih ekstremista s dobrodošlicom će dočekati razvoj otvorenijih političkih sistema, pružanje širih ekonomskih i socijalno-integrativnih mogućnosti i podršku muslimanskim reformatorima. U tom smislu se u scenariju Novi kalifat ne problematizuju samo manifestne terorističke akcije, već i uzroci koji leže u korenu ekstremističkog nasilja i motivi koji deluju kao okidač za to nasilje.         

Sigurno je, zaključuje se u izveštaju CIA, da ni u jednom trenutku od nastanka NATO-a 1949. godine svet nije bio u ovakvom previranju i suočen sa ovolikim, i ovoliko različitim, mogućnostima. Kraj hladnog rata doveo je do pomeranja tektonskih ploča čije se posledice osećaju i danas i obeležiće nam sutrašnjicu. Pojava novih sila u Aziji, pregrupisavanja u Evroaziji, nemiri na Bliskom i Srednjem istoku, podele i neslaganja među prekookeanskim saveznicima – to su samo neka od pitanja koja su se poslednjih godina otvorila. Odgovori na ta pitanja i razmere i brzina promena koje se zbivaju u globalizovanom svetu odlučujuće će uticati na to šta će nam doneti 2020. i potonje godine.    

Pravila ratovanja – stupanje na ničiju zemlju

Budući da se većina oružanih sukoba više ne odvija u klasičnom vidu rata među državama, već dobija neregularne i nekonvencionalne oblike – kao što su humanitarne intervencije ili operacije za iskorenjivanje terorističkih baza – sve će se više dovoditi u pitanje kako razlozi za upotrebu vojnih snaga, tako i načela njihovog funkcionisanja. I međunarodno ratno pravo koje na pijedestal postavlja teritorijalni suverenitet i Ženevske konvencije koje regulišu ponašanje strana u ratu nastali su pre no što su se mogle i zamisliti, a kamoli pojavile, transnacionalne pretnje bezbednosti.

Krajem devedesetih godina, opšte ogorčenje zbog načina na koji je bivši predsednik Srbije Milošević postupao prema stanovništvu Kosova, podstaklo je šire prihvatanje načela međunarodnih humanitarnih intervencija, čime je pružena podrška zagovornicima tradicije “pravičnog rata” koji su od osnivanja UN tvrdili da je međunarodna zajednica “dužna da interveniše” kako bi sprečila kršenje ljudskih prava. To načelo, međutim, i dalje odlučno osporavaju one zemlje koje strahuju da se time može naneti šteta principu nacionalnog suvereniteta.

Pravni status i prava zatvorenika koji su zarobljeni prilikom vojnih operacija i osumnjičeni za umešanost u terorističke akcije i dalje će biti predmet polemika, baš kao i stepen u kojem verski vođi mogu biti smatrani međunarodnim teroristima.

Irački rat je pokrenuo pitanje statusa civilnih lica koja američka vojska po ugovoru angažuje za održavanje bezbednosti, obavljanje poslova zatvorskih čuvara ili islednika koji saslušavaju ratne zarobljenike i zatvorenike.

(tekst je objavljen u nedeljniku NIN od 12.01.2006)