PODSEĆANJE

Intervju premijera Zorana Đinđića Večernjim Novostima 6. marta 2003.

Srbija nije žeton za plaćanje dugova

Mala federacija ili - podela. Moramo konačno imati zaokruženu državu, čiji suverenitet ne bi bio samo spoljni, dok nas iznutra izjeda neki “osmi putnik”.

SRBIJA NIJE MOJA

Vlada Srbije prihvatila je inicijativu Mihaela Štajnera da se između Beograda i Prištine započnu razgovori o određenom krugu krupnih, konkretnih pitanja, koja, bar na prvi pogled ne zadiru u ono što se obično naziva “konačnim statusom” Kosova i Metohije. Imate li već Štajnerovu i međunarodne reakcije na prihvatanje?

Štajnerova ponuda za razgovore došla je kao neka vrsta reakcije na inicijativu koju smo mi preduzeli. Uz saglasnost međunarodne zajednice koja je rešila u redu, hajde neka počnu razgovori. Za nju bi to bio dokaz da se tema Kosmeta ozbiljno otvara. Naravno, ovu temu mnogi u svetu još nisu spremni da otvore ozbiljno, i sa implikacijama po namere kosmetskih Albanaca i odnose na Balkanu. Već danas, a za dve, tri ili pet godina. To je još uvek tabu tema. Zato se i predlaže razgovor o dnevnim pitanjima. U ovo je, izgleda, uračunato očekivanje: da će iz toga da proistekne neko rešenje. Nema sumnje, i ovo je pomak. Vrlo značajan, jer do sada su albanski političari apsolutno odbijali svaku čak i ideju dijaloga sa Beogradom. Tvrdeći da je za njih partner međunarodna zajednica, a Srbija strana država s kojom oni neće da imaju nikakve odnose. Ovo što se dogodilo, verovatno pod pritiskom Štajnera i sveta, dobrodošlo je i zato što predstavlja makar indirektno priznanje prava Srbije. Jer, radi se o pozivu - po prvi put - upućenom Vladi Srbije, a ne saveznom vrhu. Ovo je zaista prvi put da se pod Beogradom podrazumeva Srbija, a ne savezni nivo.

TRI BLOKA PITANJA

Nebojša Čović je reagujući na Štajnerovu inicijativu, ocenio: “Ovo je povratak Srbije na Kosovo i Metohiju”. Delite li i Vi to mišljenje?

- Dobro je što ćemo za koji dan razgovarati, makar to i ne bilo odmah ni na ministarskom nivou, o pitanjima kao što su “granični” promet, suzbijanje šverca, energetika, saobraćaj. Ne kao dve države, već kao delovi zajedničkog prostora. Dobro, pored ostalog, i zato što će se, uveren sam, i prilikom razmatranja tih pitanja vrlo brzo postaviti i mnogo fundamentalnije pitanje: da li smo jedan sistem ili smo odvojeni sistemi? Takođe: ko će garantovati za preuzete obaveze. Sve u svemu, već i otvaranje pregovora predstavljače za Srbiju određenu satisfakciju. U svemu, međutim, postoji i određeni rizik. Opasnost je - to je druga strana medalje - što ostajanje samo kod pobrojanih pitanja može da vodi legalizovanju postojećeg stanja. Zaista je realna opasnost da će oni koji su za to zainteresovani početi da govore: Saobraćaj, energetika i trgovina su glavni problemi, hajde da to normalizujemo i time će sve biti rešeno. Ali, to nipošto nije tako. Za Srbiju razgovor o ovim temama nipošto ne može biti kompenzacija za njena državna prava na Kosovu i Metohiji. Prava države Srbije u južnoj pokrajini nešto su znatno, šire i važnije od zbira prava EPS-a, pošte ili železnice. Radi se o sudbini i budućnosti Srbije, o statusu Kosmeta i državnih nacionalnih interesa povezanih s njim. U određenom smislu, i o budućnosti Balkana i o našoj potrebi da međunarodna zajednica sve ovo ozbiljno shvati.
Prava Srbije na Kosovu i Metohiji nisu nešto što može da nestane. Niko nema, ni među Albancima ni u svetu prava da nam kaže: Milošević je potrošio vaša prava i vi počinjete od nule. Nas je tvrd i principijelni stav: i istorijski, državni i pravni aspekti moraju predstavljati osnovu za traženje kompromisa i rešenja. naravno, i albansko stanovništvo ima svoja prava. Naš pristup nije jednostran i ne govorimo da Srbija ima sva prava. Ne. I u Rezoluciji 1244 je zapisano da mora da bude pronađen kompromis između prava Prištine i prava Beograda. Mene zabrinjava to što tokom poslednje četiri godine sve ide mimo Rezolucije 1244 i protiv mogućeg i potrebnog kompromisa. Suočeni smo sa širokim i isključivanjem čak i mogućnosti da Beograd ima bilo kakva prava. Zato su vratanca koja su otškrinuta Štajnerovom inicijativom suviše mala da bi se anulirao taj proces.

Da bi vratanca postala vrata, šta je potrebno? Hoćete li tražiti da se nešto promeni u Štajnerovom konceptu dijaloga sa Prištinom?

Mi smo za tri bloka pitanja o kojima bi se razgovaralo. Prvi mogu da čine dnevni problemi u saradnji Beograda i Prištine, energetika, saobraćaj, trgovina, organizovani kriminal, problem različitih prava, saobraćajnih tablica, ličnih karata, sve ono što muči ljude. Drugi blok treba da bude, povratak proteranih i raseljenih Srba i drugih nealbanaca i bezbednost, Pod ovim podrazumevam i sve što je u Rezoluciji 1244 zapisano o pravu srpskog naroda da se vrati odakle je proteran. Treći blok pitanje mora se ticati, kao što sam već rekao, državnog statusa i institucija. Ovaj blok pitanja neće moći da se izbegne.

Kako vidite okvir u kom bi se pregovaralo o tom očito, najvažnijem blok pitanja?

Insistiraćemo da se razgovara: u kakvom će odnosu biti Srbija i Kosmet. U kakvom će odnosu biti za pet, deset godina i zauvek. Došao je trenutak da se ovo - bar preliminarno - nađe na dnevnom redu, jer treći blok je suštinski uslov da se išta ozbiljno dogovorio o prva dva. Jer, niko se od proteranih neće vratiti ako nema bezbednosti i ako nema jasnoće u odnosima Beograd - Priština. Ako na Kosmetu i povodom njega nije definisan srpski državni i nacionalni interes. Kako, na primer, da regulišemo problem saobraćaja, ako ne znamo status pokrajine? Kako možemo da regulišemo energetiku - ako ne znamo da li su Kosmet i Srbija dve države, tri države ili jedna?

ČETIRI IZGUBLJENE GODINE

Šta će biti od faktičkog otvaranja problema “konačnog statusa” s obzirom da je Štajner do sada više puta isključivo takvu mogućnost u ovom trenutku?

- Hteo to gospodin Štajner da vidi i prizna ili ne, pitanje statusa je tokom protekle četiri godine već rešavano. Tako što su albanskim lokalnim institucijama predavani atributi državne suverenosti SRJ i Srbije. Državna suverenost, kao što je poznato, ima četiri atributa - zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bezbednost, gde spadaju granica i vojska. Prve tri su praktično već potpuno predate lokalnom parlamentu, vladi i sudstvu. Uz nadzor međunarodne zajednice koji, naravno, ne može večno da traje. Predaja kosmetskim Albancima četvrte, bezbednosne funkcije takođe je započela. Reagovao sam povodom svega što se događa onoga trenutka kada je bilo objavljeno da će 2004 - 2005. godine broj vojnika međunarodnih snaga biti redukovan na pet hiljada. Takva najava je značila da će nadležnosti biti prenete Albancima, na Kosovski zaštitni korpus. Da se ovo već dogodilo, realno bi se postavilo pitanje: o čemu ćemo posle kada se formalno otvori pitanje “konačnog statusa” uopšte imati da diskutujemo? Utoliko pre što je lako pretpostaviti da bi Albanci teško pristali a vrate ono što su uz pomoć međunarodne zajednice dobili. To bi dakako bio najgori mogući scenario, koji smo morali da osujetimo i izbegnemo. I, mogu da kažem da verujem da smo izbegli tu opasnost. To je utoliko važnije što je postojao rizik da na talasu reševanja iračke krize i unapred predvidljivog pogoršavanja odnosa Zapada sa muslimanskim i arapskim zemljama mi – i kao zemlja u celini i sa problemom “konačnog statusa” Kosmeta -–postanemo moneta za potkusurivanje. Rizik da neki dođu u iskušenje da na primeru Kosmeta pokazuju kako Zapad nije protiv muslimana u celini, nego samo protiv Sadama Huseina. Stoga sam učinio sve što sam mogao da, svojim poslednjim inicijativama, pokrenemo kosmetsko pitanje paralelno sa pitanjem Iraka. Moja namera je da svetu kažemo: da nismo ničiji žeton u rezervi, kojim bi neko namirivao svoje druge dugove.

NEMA ODLAGANJA STANJA

Neki su, i u zemlji i u svetu, zbog Kosova i Metohije već počeli da na Vas sumnjičavo gledaju...

- Istina je, već sam, zbog Kosmeta, pokvario odnose sa dosta svojih kolega u međunarodnim organizacijama. Neki od njih su ovo za šta se zalažem shvatili kao guranje prsta u oko. Kosmet je, međutim, za mene državni prioritet broj jedan. Status Kosova je, ustvari, status Srbije. Mi ne možemo da zaokružimo državnost Srbije, dok ne znamo kakav je status Kosova i Metohije. Ja sam izabran da branim interese Srbije. Prva je stvar – kad hoćete nešto branite – da znate šta branite. Svet mora da shvati da srpske demokrate, a i ja kao predsednik Vlade Srbije, posle dve godine, još ne možemo da kažemo šta je naša država. Moraju da shvate i prihvate: da je to za nas – zato što bi bio i za svaku drugu normalnu državu i narod – veliki problem. Da Beograd, stoga ne može prihvatiti dalje odlaganje pitanja “konačnog statusa”, Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozni. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih “radnji”. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da “pali svetlo”. I govori: stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.

Na osnovu čega pretpostavljate da se radi o čitavom planu, makar i prećutnom?

- Mada nemam dokaze baš za sve, zaista se bojim da takav “prećutni plan” već postoji. Štaviše, da je njegov sastavni deo namera, kada se Beograd s tim bude realno suočio, da glavni ustupak Srbiji bude obećanje da se neće dozvoliti otcepljenje takvog faktički već nezavisnog Kosmeta. Podozrevam da bi nam tada bilo stavljeno do znanja: e, sada sa Prištinom harmonizujte odnose. Lako je, na žalost, pretpostaviti: da mi u takvoj situaciji ne bismo bili u prilici da utičemo na događaje na Kosovu i da bismo na “harmonizovanju” - pri čemu bi glavna odgovornost ležala na Beogradu - mogli da radimo decenijama. Pri tom bi nam se poručivalo: očekujemo da Beograd i dalje ima razumevanje za svetske odnose, dok bi sa Albancima išlo kao i do sada. Uz traženje da shvatimo da međunarodna zajednica s njima ne može da izađe na kraj. Ovo bi bilo krajnje opasno za stabilnost i Srbije i celog regiona. Od početka januara, kada sam krenuo u tu diplomatsku ofanzivu, do danas ništa se nije temeljno izmenilo, ali je “prikočen” tempo prenošenja suvereniteta Srbije na lokalnu albansku vlast i u oblasti bezbednosti. To nije malo, ali nije nipošto sve niti dovoljno. Iz istih razloga nije dovoljna ni Štajnerova inicijativa. Stvari će početi suštinski da se menjaju tek kada međunarodna zajednica kaže: rešenje je u kompromisu koji traži Rezolucija 1244. Rešenje je u suštinskoj autonomiji za Kosmet, vraćanju proteranih Srba i vraćanju predviđenog broja naših policajaca u pokrajinu. U striktnom sprovođenju rezolucije 1244, do poslednjeg slova. Tek kada iz NJujorka i Brisela počnu da stižu ovakvi glasovi - situacija će početi da se suštinski menja nabolje.

Dok ovo govorite imate li u vidu i odgovore koje ste dobili na pisma, koja ste nedavno uputili liderima najvećih zemalja, od DŽordža Buša do Vladimira Putina?

- Ne direktno. U tim odgovorima, koji su delimično stigli zatvorenom postom, delimično preko ambasadora, ima priznanja da se tokom protekle četiri godine na Kosmetu dešavalo mnogo šta sto rezolucijom 1244 nije bilo predviđeno. Odgovori sadrže i jasna zalaganja za poštovanje te rezolucije, ali to za mene nije nikakva garancija. Zato ćemo - to će biti naš oficijelni zahtev - tražiti da se povodom četiri godine od dolaska međunarodne misije na Kosovu i Metohiju napravi analiza ostvarenog. Tražićemo da u pravljenju takve analize učestvuju eksperti Saveta bezbednosti, EU, Beograda i Prištine. Da se formira tim koji će pripremiti “belu knjigu” o protekle četiri godine, koja bi pokazala: šta sve nije urađeno, koliko je ljudi vraćeno u pokrajinu, zašto nisu realizovane odredbe o povratku vaše vojske i policije, šta je sa “suštinskom autonomijom”, normalizacijom odnosa, sa standardima o kojima Štajner često govori?

BELA KNJIGA UČINKA

Kako Vi tu “belu knjigu” konkretnije zamišljate?

- Tražićemo da sve što je bilo predviđeno rezolucijom 1244 bude ocenjivano po skali i od jedan do pet. Moje je mišljenje da za stavku “povratak vojske I policije” ocena mora biti - jedan, za “povratak Srba” - jedan plus, za “nezavisnost Kosova” - četiri plus, za “standarde” - dva minus... Ne preterujem nimalo, pošto Albanci mogu da posluju, da se kreću, a za Srbe svega toga uglavnom nema.

Kada će iz Beograda sve to biti zvanično zatraženo?

- Pretpostavljam da ćemo morati da sačekamo rasplet iračke krize. Postoji međunarodna “tehnologija” za ovakve stvari. Prvo ćemo morati da kandiduje temu i relevantne međunarodne činioce uverimo u njenu važnost i urgentnosti. Drugu fazu bi činilo: razrešenje rešenja. Ništa, na žalost, neće biti lako. Ni ako veliki svet prihvati našu “kandidaturu” teme. I ako prizna da je sve i važno i ozbiljno. Jer, da je mogao i hteo da razreši nas kosmetski čvor rešio bi ga do sada. A mi smo sad tek u prvoj fazi koja još nije završena. Stoga je neophodno da stvorimo još nekoliko koncentričnih krugova, kako u svetu - kad se kaže “Kosovo” - niko ne bi mogao da kaže “E, to je rešeno”, nego “Aha, to je problem, tamo se dešavaju neke opasne stvari”. Mi taj potrebni broj diplomatskih i političkih krugova oko Kosova i Metohije, u svetskoj politici još nismo napravili. Još nismo animirali sve one koji bi trebalo da podrže kompromisna rešenja. Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste: zaborav, ono zbog čega se problemi kakav je naš metu pod tepih, pa se onda, posle izvesnog vremena, pojavljuju kao svojevrsna divlja gradnja. Sve ovo govorim zato što se pribojavam da međunarodna zajednica u dogledno vreme ne kaže: kosmetska “divlja gradnja” je postala tako velika da ne možemo da je rušimo, hajde da je legalizujemo.

Vi ste, očito, pribojavate da Kosmet za svet, može postati svojevrsna međunarodna Kaluđerica?

- Da, tako je. To je u dobroj meri u završnoj fazi “gradnje”. Formalno bez dozvole Saveta bezbednosti OUN.

Šta će biti reakcija Beograda, a i Vas kao predsednika Vlade ako međunarodna zajednica uskoro kaže: Kosovo je de facto postalo nezavisno, ostaje vam da sa njim harmonizujete odnose?

- Mi to nećemo prihvatiti. Uostalom, ukoliko međunarodna zajednica, koja je jača od nas zaista ima nameru da kaže - “Kosovo treba da bude nezavisno”, hteo bih da to čujem. Hteo bih da se to zvanično kaže. Najgora su dvostruki aršini: pričanje o nepovredivosti granica, o suverenitetu, o rezoluciji 1244, dok se, na drugoj strani, radi suprotno, pri čemu se niko ne buni, pri čemu su jedni prisiljeni da ćute, dok se drugi prave naivni. Pri čemu se slabijoj strani poručuje: ne talasaj na svoju štetu.

SLABA SRBIJA...

Ako se Beograd do sada sa ovakvim stanjem stvari mirio, neće li previše rizikovati promenom pozicije?

- Ponavljam: mi ni formalnu ni faktičku nezavisnost Kosmeta nećemo prihvatiti. Iskoristićemo različite mehanizme da animiramo pojedine vlade i zemlje i učiniti sve što možemo da međunarodnoj zajednici učinimo prihvatljivom svoju novu poziciju. Potpuno sam svestan da nam prestoji dugotrajna borba da pokušamo da odbranimo svoj interes. Ali, isto tako, da mi u toj borbi ne možemo izgubiti ništa time što svoje interese počinjemo da branimo već danas. Mi smo poslednjih godina mislili da vreme radi na nas, da ćemo obnovljenim i osnaženim međunarodnim kredibilitetom vrlo brzo sebi obezbediti željene plodove. Da će svet reći: “E pošto ste sad demokratska Srbija, ponovo dobijate na Kosovu i Metohiji nadležnosti koje ste imali”. to se već pokazalo kao netačno. Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam - osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: slaba Srbija - jaka Jugoslavija.

KOMPROMIS – REŠENJE

Ne pribojavate li se da nas “međunarodna zajednica” polako navikava na pomisao da je za nas najbolje da se sami pomirimo sa nezavisnim Kosmetom?

- Moguće je da neko ima i takvu računicu. Samo, nezavisno od toga, mi moramo da definišemo naš nacionalni interes na Kosmetu i povodom njega i da za svoje stavove tražimo saveznike. Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes. Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam demografskom situacijom, debalansom između albanskog i srpskog priraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama - novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara. Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima.

Gde je rešenje i koliko se brzo prema njemu može ići?

- Rešenje može i mora da bude jedino kompromisno. Mislim da ono treba da se traži postepeno, ali da razgovor mora da počne odmah. To rešenje ne sme da bude radikalno odmah. Ni zbog Srba ni zbog međunarodne zajednice, ni zbog Albanaca. Ne sme ni da počiva nerealnim pretpostavkama. Lično, teško mogu da zamislim lojalno albansko stanovništvo u državi Srbije. Dok ovo govorim, ne mislim na opštine na jugu Srbije. Zato što teško da može normalno funkcionisati država sa ogromnim brojem nelojalnog stanovništva. Stvaranje takve države ne bi bio naš nacionalni interes. Ali, s druge strane Srbija ima svoje državno pravo i na Kosovu i Metohiji. Nezavisno od toga u k om pravcu će se dalje kretati traganje za kompromisnim rešenjima: u pravcu ovakve ili onakve autonomije ili nečeg drugog. Srbija nije pod protektoratom da bi iko mogao da joj nameće bilo koje rešenje za neki deo njene teritorije. Nezavisno od mojih ličnih pogleda, videćemo u diskusiji u našim političkim strukturama i šire u zemlji: koliki je interes srpske nacije za koegzistenciju sa albanskom, koliko državni interes Srbije može da se ostvari na prostoru Kosova i Metohije. Sagledavanje koje nam predstoji podrazumeva i perspektivnu procenu naše nacionalne istorije u narednih 20, 30 - 50 godina. Mi, povodom Kosmeta, moramo da vidimo Srbiju bar do 2050., da predvidimo trendove i kažemo šta je naš nacionalni i državni interes u pogledu granica, suvereniteta, državnih odnosa, saveza. Uslov za ovo je da budemo prihvaćeni kao partner u traženju rešenja. Nipošto ne smemo dozvoliti da nam neko drugi kaže: “Evo vam Kosovo. Ono ne sme da se otcepi, ali je nezavisno”. Ili da ga otcepi, ne pitajući nas ni za šta.

Odluči li Savet bezbednosti OUN jedno od ovo dvoje čega se pribojavate, a Srbija kaže “mi to ne priznajemo”, šta onda?

- Mislim da Savet bezbednosti ne može da donese takvu odluku. Mi moramo da se potrudimo da neke članice SB na vreme animiramo da se to ne bi dogodilo. Pre svega Rusiju i Kinu. Naš glavni adut je to što nijedan međunarodni organ ili organizacija ne može da uradi ni jedno ni drugo - zato što bi time bili porušeni svi principi na kojima same počivaju. Dakle: ja se ne bojim da će Savet bezbednosti, odlučiti Kosmet je nezavistan, da se međudržavne granice menjaju jednostrano. On to neće nikad učiniti. Ali, može dovesti do takvog faktičkog stanja koje će za nas biti neizdržljivo. Može nam “servirati” faktički nezavisni Kosmet unutar formalno nepromenjenih granica.

ISTINA A NE MOTIV

Ne plaši li Vas mogućnost da bi ste, zbog promenjene pozicije, Zoran Đinđić od demokrate mogao postati “novi Milošević” i velikosrpski nacionalista?

- Već je dosta propagande na tu temu. Dosta lobija i međunarodnih nevladinih organizacija je uključeno u to. Dokazuje se da su moji statovi o Kosovu – potvrda da se srpska politika nije promenila. Da sam, eto, bio političar evropskog tipa, a sad da sam postao srpski nacionalista. Time se, u suštini, tvrdi: da je sa Srbima uvek isto, da se na Balkanu samo maske menjaju. Ali, sve to me ne uzbuđuje mnogo. Meni je važno da su argumenti koje sam ja ponudio – neoborivi. Važno mi je to što mi niko, poslednjih dana povodom Kosova još nije rekao: nije tačno. Indikativno je što su me, čak i neki ljudi iz Evrope, za koje smatram da su mi bliski politički, redovno pitali koji su motivi što pitanje Kosova i Metohije pokrećeš danas. Svima sam odgovorio isto – “recite mi da li je to istina, a motive pustite”. Posle ovoga je odgovor bio: “Slažemo se. Pitanje je ozbiljno. Podržavamo te, podržavamo reforme i demokratiju u Srbiji”. Razgovor Beograd – Priština zaista bi trebalo organizovati, posle ćemo se i mi uključiti”. Iz ovoga je obavezno sledilo podržavamo i Rezoluciju 1244 i Štajnera... Sve je ovo za Srbiju, a i za mene lično, premalo. Ali, ipak je više nego što bismo dobili da nismo počeli da insistiramo da se o statusu Kosova već sada počne razgovarati.

Da li ste na svoje nove stavove do sada dobili ikakvu reakciju Prištine i albanskih kosmetskih političara?

- Sva moja saznanja govore da su vrlo ljuti. Možda i zato što mi je jedan visoki međunarodni predstavnik iz Prištine priznao - sve što ti slutiš - već se događa, ali je to proces koji je jako teško promeniti. Imam utisak, a čini mi se da se ne varam, da su ljuti zato što sam - pogodio u sredinu. Sada je odjednom - nešto što je trebalo da se izvodi iza paravana i u tišini - postalo i javno. Moje inicijative su uklonile paravan i sve je postalo predmet rasprave. Na muci su se našli i predstavnici međunarodne zajednice koji i dalje poručuju: u pravu si, sve je tako kako govoriš, ali još nije vreme. Na ovo im odgovaram: recite to javno, predložite - kada će biti vreme. Govorim im: recite da li je to kroz šest meseci. Oni mi uzvraćaju da ne mogu ni toliko da kažu, poručuju mi da treba da gradimo “zajedničke stavove zato što smo u partnerstvima”. Mene ovo ipak, ne brine previše. Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uz vodu. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad ase na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koje je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačno zaokruženu državu pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki “osmi putnik”. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičje jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog.

KOSOVO KAO FEDERACIJA

Nedavno ste govorili o federalizaciji Kosova. Koliko je to realno?

- Prva stvar je da Srbi dobiju status konstitutivnog naroda, a ne nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji. Očekujem da ćemo to izboriti pošto bude napravljena “bela knjiga” o kojoj sam govorio. Privremeni ustavni okvir nije Srbima i nealbancima obezbedio mogućnosti za samozaštitu. I to je demotivisalo njihov povratak i zadržalo ih u podređenom položaju. Za razgovor o ovom je pravi partner Savet bezbednosti OUN, a ne Albanci, jer će oni to naravno odbiti. “Belu knjigu” ćemo zatražiti tokom juna. Nešto kasnije - na jesen, u svakom slučaju pre kraja godine - očekujemo da u Savetu bezbednosti otpočnu razgovori o federalizaciji Kosova i Metohije i davanju Srbima konstitutivnih prava.
Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća raskrsnica morala da bude - razgovor o nekakvom Kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Jer, ako ne mogu Srbi da ostvare svoja prava kao stanovnici entiteta, gde žive većinski Albanci, oni će, po prirodi stvari, da se sele tamo gde su etnička većina. Kao što je i do sada bilo. Uostalom, nikad nisu Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji živeli zajedno. Uvek su živeli jedni pored drugih. Multietničko kosovsko društvo - to je velika iluzija. NJega nikad nije bilo. To je bilo društvo etničke koegzistencije. I mi zato i ne govorimo: hajde da to sada ponovo bude. Voleo bih da Kosmet bude federacija i da Srbija sa tom federacijom ima asimetrični odnos - sa srpskim entitetom dublje veze, a sa albanskim one koje oni su u interesu Albanaca - znači malo labavije veze. Srbija može da “istrpi” takvu formu odnosa sa Kosmetom. Ali, ponavljam opet, Srbija mora znati na čemu je.

A, šta ako se pokaže da ni ta druga “raskrsnica” nije pravo rešenje?

- Ako niko to ne bude funkcionisalo, onda bi posle dve -tri godine, moralo da usledi neko interno razgraničenje. Rešenje o kojem bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, plus međunarodna zajednica. Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija na kojoj bi se videlo: zašto sve to ne funkcioniše i kako da se sve trajno reši. Mi u Beogradu, moramo da imamo rešenje ako ne bude funkcionisala ni prva ni druga formula. Mi ne želimo da idemo odmah na poslednju varijantu. To bi za neke ljude bilo pregrubo i suviše radikalno. Ali, Srbija mora u svakoj varijanti znati šta je njen minimum i obezbediti mu zaštitu. Povodom ovoga, zbunjuje me to što su naši domaći analitičari uglavnom protiv moje kosmetske inicijative, što u njoj ne vide nikakvu strategiju, već samo predizborni marketing. Raduje me, međutim, što moje ideje podržavaju, koliko vidim , obični ljudi, koji govore: dajte da to rešimo, to je bolest koja nas ubija.

PREGOVORI U PRISUSTVU

Kako će realno izgledati pregovori sa Prištinom i ko će s naše strane u njima učestvovati?

- Postoji Visoka radna grupa formirana pre godinu dana za saradnju sa Prištinom. U njenom okviru možemo da delegiramo pet ili šest ministara za razgovore. Doduše, još ćemo da vidimo neće li biti bolje da to bude nivo zamenika ministara. Početak ne bi trebalo da bude na preterano visokom nivou, jer bi to stvorilo preterana očekivanja. Sa naše strane insistiraćemo uz pitanja koja je ponudio Štajner, na koncepciji povratka prognanih Srba za 2003. godinu, na tome da se jasno kaže koliki će tačno broj biti Srba vraćen ove godine. Tokom prošle gotovo niko nije vraćen. Tražićemo da se definišu mesta u koja će se ljudi vraćati. I da se utvrde budžetska sredstva za to. Za pitanja energetike i saobraćaja, na primer, partner će biti lokalne institucije Kosova i Metohije, za temu povratka - glavni partneri su UNMIK i međunarodna zajednica, a za treću - problem statusa - Savet bezbednosti OUN. Naravno, uz učešće svih zainteresovanih. Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas. Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari.

Đ. BILBIJA - R. OGNJANOVIĆ

http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=50937&datum=2003-03-06

.