Slavoj Žižek

PROTIV DVOSTRUKE UCENE (*)

Pobednik na takmičenju za najveću glupost 1998. bio je latino-američki, patriotski nastrojen terorista koji je poslao pismo-bombu američkom konzulatu da bi protestovao protiv američkog mešanja u lokalnu politiku. Kao savesni građanin on je na poleđini koverte napisao i svoju adresu; međutim, nije stavio dovoljno maraka i pošta mu je vratila pismo. Pošto je zaboravio šta je stavio u pismo on ga je otvorio i digao sam sebe u vazduh – ovo je savršen primer kako, na kraju, pismo uvek stiže na svoje odredište. Nije li tome slično ono što se dogodilo Slobodanu Miloševiću s nedavnim NATO bombardovanjem? Bilo je zanimljivo poslednjih dana gledati program državne srpske televizije preko satelita, program koji cilja na publiku u inostranstvu: nema izveštaja o zločinima na Kosovu, izbeglice se pominju samo kao ljudi koji beže od NATO bombardovanja, tako da je osnovna ideja da Srbiju – to ostrvo mira, jedino mesto na prostoru bivše Jugoslavije koje je ostalo nedodirnuto dok je svuda okolo divljao rat – iracionalno napadaju ludaci iz NATO-a i uništavaju mostove i bolnice. Godinama je Milošević slao pisma-bombe svojim susedima, Albancima, slao ih je i u Hrvatsku i Bosnu, stalno se držeći van konflikta dok je potpaljivao vatru svuda oko Srbije – i konačno, njegovo poslednje pismo mu se vratilo. Nadajmo se da će rezultat NATO intervencije biti to da će Milošević pobediti u takmičenju za političku glupost godine.

Ima neke poetske pravde u činjenici da je Zapad konačno intervenisao povodom Kosova – nemojmo zaboraviti da je tamo počeo Miloševićev uspon ka vlasti. Taj uspon je legitimizovan obećanjem da će se popraviti nepovoljan položaj Srbije u jugoslovenskoj federaciji, naročito u odnosu na albanski ''separatizam''. Albanci su bili prva Miloševićeva meta. Zatim je on svoj bes okrenuo prema drugim jugoslovenskim republikama (Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni) sve dok se, konačno, žarište sukoba nije vratilo na Kosovo – kao da je sudbina opisala krug, strela se vratila onome ko ju je odapeo oslobađajući čitav spektar etničkih strasti. Ovo je ključna stvar koju treba zapamtiti: Jugoslavija nije počela da se dezintegriše kada je slovenačka ''secesija'' izazvala domino efekat (najpre Hrvatska, zatim Bosna, Makedonija); krhka ravnoteža na kojoj je Jugoslavija počivala je nepopravljivo bila poremećena već kada je Miloševićeva ustavna reforma 1987. godine oduzela Kosovu i Vojvodini ograničenu autonomiju. Od tog trenutka Jugoslavija je nastavila da živi samo zato što još uvek nije primetila da je već mrtva – bila je kao mačka iz crtanih filmova koja hoda po vazduhu, a pada tek kad primeti da više nema tla pod nogama. Od kada je Milošević preuzeo vlast u Srbiji jedina stvarna šansa za preživljavanje Jugoslavije je bilo to da se ponovo osmisli njena formula: ili Jugoslavija pod srpskom dominacijom ili neka vrsta radikalne decentralizacije, od labave konfederacije do punog suvereniteta njenih jedinica.

Stoga je lako hvaliti NATO bombardovanje Jugoslavije kao prvi slučaj intervencije – ne u konfuznoj situaciji građanskog rata, već – u zemlji koja ima punu suverenost. Nije li utešno videti kako NATO snage intervenišu, ne zbog bilo kakvog specifičnog ekonomsko-strateškog interesa, već jednostavno zbog toga što ta zemlja surovo krši elementarno ljudsko pravo jedne etničke grupe? Nije li to jedina nada u našem globalnom dobu – da vidimo neke međunarodno priznate snage kao garant da će sve države poštovati određeni minimum etičkih (i nadamo se, medicinskih, socijalnih, ekoloških) standarda? Ipak, situacija je složenija i ta složenost se vidi već u tome kako je NATO opravdao svoju intervenciju: uz narušavanje ljudskih prava uvek se pominje i nejasno, ali zloslutno pozivanje na ''strateške interese''. Priča o NATO kao o onome ko nameće poštovanje ljudskih prava je tako samo jedna od dve koherentne priče koje se mogu izreći o nedavnom bombardovanju Jugoslavije i problem je što svaka od te dve priče ima svoj vlastiti osnov. Druga priča se tiče one druge strane veoma hvaljene nove globalne etičke politike prema kojoj se sme narušavati suverenitet države zbog kršenja ljudskih prava. Pogled na tu drugu stranu omogućava nam način na koji zapadni mediji selektivno uzdižu nekog lokalnog ''gospodara rata'', ili diktatora, do otelotvorenja samog zla: od Sadama Huseina, Miloševića, pa sve do nesrećnog (i sada zaboravljenog) Aidida iz Somalije – u svakom trenutku to jeste ili je bilo ''zajednica civilizovanih naroda protiv...'' Na kakvim kriterijumima počiva ova selekcija? Zašto Albanci u Srbiji a ne i Palestinci u Izraelu, Kurdi u Turskoj itd? Ovde, naravno, zalazimo u mračni svet međunarodnog kapitala i njegovih strateških interesa.

Prema ''Projektu CENSORE'', najcenzurisanija priča 1998. godine je ona o polutajnom međunarodnom dogovoru nazvanom MAI (Multilateral Agreement on Investment ( Multilateralni dogovor o investiciji )), na kojem se trenutno radi. Osnovni cilj MAI će biti zaštita interesa multinacionalnih kompanija u inostranstvu. Dogovor će u osnovi podrivati suverenitet nacija dajući korporacijama moć koja je gotovo jednaka moći što je imaju zemlje u kojima je sedište tih korporacija. Vlade više neće moći da daju prednost domaćim firmama u odnosu na strane. Štaviše, zemlje koje ne smanje svoje zahteve u odnosu na očuvanje okoline, upotrebu zemljišta, standarde u radu i zdravstvu, kako bi izašle u susret stranim firmama, mogu biti optužene da postupaju nelegalno. Korporacije će moći da tuže suverenu državu ukoliko im ona nameće isuviše oštre ekološke ili neke druge standarde – pod NAFTA (što je osnovni model za MAI), ''Ethyl Corporation'' već tuži Kanadu zbog zabrane upotrebe dodatka MMT u benzinu. Najveće su pretnje, naravno, pred zemljama u razvoju, koje će biti pod pritiskom da koriste svoja prirodna bogatstva za komercijalnu eksploataciju. Ovaj projekat, koji je u tajnosti razrađivan i o kojem se u tajnosti raspravljalo, skoro bez ikakve javne diskusije i pažnje medija, Renato Ruđerio, direktor Svetske trgovačke organizacije, koja je sponzor MAI, već pozdravlja kao ''uspostavljanje nove globalne ekonomije''. I na isti način na koji su, već za Marksa, tržišni odnosi predstavljali pravu osnovu individualnih sloboda i prava, OVO je, dakle, druga strana hvaljenog novog globalnog morala, kojeg slave čak i neki neoliberalni filozofi kao znak za početak nove ere u kojoj će međunarodna zajednica uspostaviti i sprovesti neka minimalna pravila za sprečavanje suverene države u vršenju zločina protiv čovečnosti, čak i na vlastitoj teritoriji. I nedavna katastrofalna ekonomska situacija u Rusiji, daleko od toga da je nasledstvo starog, socijalističkog, lošeg vođenja poslova, već je direktan rezultat ove globalne kapitalističke logike otelovljene u MAI.

Ova priča ima i svoju zloslutnu vojnu stranu. Najvažnija lekcija iz poslednjih američkih vojnih intervencija, od operacije ''Pustinjska lisica'' protiv Iraka krajem 1998. godine pa do sadašnjih bombardovanja Jugoslavije, jeste to da one signaliziraju novu eru u vojnoj istoriji – to su bitke u kojima napadač deluje pod obavezom da ne sme imati gubitaka. Kada je u Srbiji pao prvi stelt avion američki mediji su stavili naglasak na to da nije bilo žrtava – pilot je bio SPASEN! (Ovaj koncept ''rata bez žrtava'' elaborirao je general Kolin Pauel.) Nije li tome bio pandan i skoro nadrealan način na koji je CNN izveštavao o ratu: ne samo da je rat bio prisutan kao televizijski događaj, već se čini da su se i sami Iračani prema njemu odnosili tako – tokom dana Bagdad je bio ''normalan'' grad po kome se ljudi kreću i obavljaju poslove kao da su rat i bombardovanje nerealne more koje se događaju samo noću i zapravo ne postoje u realnosti?

Setimo se šta se dogodilo za vreme poslednjeg američkog napada na iračke linije tokom rata u Zalivu: nije bilo fotografija, reportaža, samo je bilo glasina da su tenkovi, s buldožerima kao štitovima ispred sebe, prešli preko iračkih rovova jednostavno zatrpavajući hiljade vojnika u zemlju i pesak – navodno se ono što se dogodilo smatralo isuviše surovim u svojoj puko mehaničkoj efikasnosti, suviše različito od uobičajene slike herojske borbe prsa u prsa, tako da bi te slike isuviše uznemirile javno mnjenje i oštro je nametnuta potpuna cenzura. Ovde imamo dva aspekta: novu zamisao da je rat samo tehnološki događaj koji se dešava iza ekrana radara i kompjutera i u njemu nema žrtava i, drugi aspekt, izuzetnu fizičku brutalnost koju mediji ne mogu da podnesu – ne obogaljena deca i silovane žene, žrtve iskarikiranih lokalnih etničkih ''fundamentalističkih gospodara rata'', već hiljade bezimenih vojnika, žrtava bezimenog i efikasnog tehnološkog ratovanja. Kada je Žan Bodrijar tvrdio da se rat u Zalivu nije dogodio ova tvrdnja se mogla razumeti i u smislu da su tako traumatične slike, koje predstavljaju ono stvarno u ovom ratu, bile potpuno cenzurisane.

Kako, onda, treba da mislimo ove dve priče zajedno, a da pritom ne žrtvujemo istinu svake od njih? Ovo je politički primer čuvenog crteža u kojem vidimo konture zečje glave ili glave guske, zavisno od toga na šta usmerimo pogled. Ako na situaciju gledamo na određeni način vidimo kako međunarodna zajednica nameće minimalne standarde poštovanja ljudskih prava nacionalističkom neokomunističkom vođi koji vrši etničko čišćenje i koji je spreman da uništi i vlastitu naciju samo da bi zadržao vlast. Ako pomerimo fokus vidimo NATO, naoružanu ruku novog kapitalističkog globalnog poretka, kako brani strateške interese kapitala u masci odvratne travestije, predstavljajući se kao nezainteresovana strana koja se bavi nametanjem poštovanja ljudskih prava, i koja napada suverenu zemlju koja, uprkos problematičnoj prirodi svog režima, ipak deluje kao prepreka nezauzdanim zahtevima Novog svetskog poretka.

Ipak, šta ako neko odbije dvostruku ucenu (ako ste protiv NATO napada, onda ste za Miloševićev pro-fašistički režim etničkog čišćenja, a ako ste protiv Miloševića onda podržavate globalni kapitalistički Novi svetski poredak)? Šta ako je naprosto pogrešno suprotstaviti prosvećenu međunarodnu intervenciju protiv etničkih fundamentalista i herojske, poslednje šačice otpora protiv Novog svetskog poretka? Šta ako fenomeni kao što je Miloševićev režim nisu u opoziciji prema Novom svetskom poretku već su njegov SIMPTOM , mesto na kojem izranja skrivena ISTINA Novog svetskog poretka? Nedavno je jedan od američkih pregovarača rekao da Milošević nije samo deo problema već je pre problem SAM. Međutim, nije li to bilo jasno OD SAMOG POČETKA? Čemu onda beskrajno odlaganje zapadnih sila, što godinama ide na ruku Miloševiću, da priznaju kako je on ključni faktor za stabilnost u regionu, otkud to da se jasni slučajevi srpske agresije pogrešno tumače kao građanski ili čak plemenski rat, a da se na početku optužuju one koji su odmah videli za šta se zalaže Milošević i koji su iz tog razloga očajnički želeli da se izmaknu njegovom stisku (pogledajte podršku koju je Džejms Bejker dao ''ograničenoj vojnoj intervenciji'' protiv secesije Slovenije), uz davanje podrške poslednjem jugoslovenskom premijeru Anti Markoviću, čiji se program, u neverovatnom političkom slepilu, ozbiljno video kao poslednja šansa za demokratsku, tržišno orijentisanu ujedinjenu Jugoslaviju itd, itd? Kada se bori sa Miloševićem, zapad se NE BORI protiv neprijatelja, jednog od poslednjih uporišta otpora liberalno-demokratskom Novom svetskom poretku; zapad se pre bori protiv vlastitog proizvoda, monstruma koji je izrastao kao rezultat kompromisa i nedoslednosti same zapadne politike. (Usput budi rečeno, isto je i s Irakom: njegova jaka pozicija je rezultat američke strategije obuzdavanja Irana).

Dakle, upravo kao levičar, ja na pitanje ''bombe ili ne?'' odgovaram: još nema DOVOLJNO bombi, i one su ZAKASNELE. Poslednjih deset godina zapad je hamletovski oklevao spram Balkana i sadašnje bombardovanje zapravo ima sva obeležja poslednjeg Hamletovog ubilačkog naleta u kojem nepotrebno umire mnogo ljudi (ne samo kralj, njegova prava meta, već i njegova majka, Laertije, sam Hamlet...) zato što je Hamlet reagovao suviše kasno, kada je već promašen pravi trenutak. Tako Zapad, u sadašnjoj intervenciji koja pokazuje sve znake nasilnog naleta nemoćne agresivnosti bez jasnog političkog cilja, plaća cenu za godine kada je gajio iluzije da se neko može nagoditi s Miloševićem: s nedavnim kolebanjima oko kopnene intervencije na Kosovu srpski je režim, izgovarajući se ratom, izveo poslednji napad na Kosovo i očistio ga od većine Albanaca, cinično prihvatajući bombardovanje kao cenu koja se za to mora platiti. Kada zapadne sile stalno ponavljaju da se ne bore protiv srpskog naroda već samo protiv njegovog korumpiranog režima, oni se oslanjaju na tipično liberalnu, pogrešnu pretpostavku da je srpski narod samo žrtva svog zlog rukovodstva personifikovanog u Miloševiću i da to rukovodstvo njime manipuliše. Bolna je činjenica da agresivni srpski nacionalizam uživa podršku velike većine populacije – ne, Srbi nisu pasivne žrtve nacionalističke manipulacije, oni nisu prerušeni Amerikanci koji samo čekaju da budu oslobođeni čini zlog nacionalizma.

Preciznije rečeno, zapadna percepcija je dvostruko pogrešna: predstava o lošem rukovodstvu koje manipuliše dobrim ljudima praćena je evidentno kontradiktornom predstavom prema kojoj narodi Balkana žive u prošlosti, vode stare bitke i sadašnju situaciju vide kroz stare mitove... U iskušenju smo da kažemo kako bi te dve predstave trebalo upravo OBRNUTI: ne samo da ljudi nisu ''dobri'', pošto sa opscenim zadovoljstvom dozvoljavaju da se njima manipuliše, a ne postoje ni ''stari mitovi'' koje bi trebalo da proučavamo da bismo zaista razumeli situaciju, već postoji samo TRENUTNI izliv rasističkog nacionalizma koji, prateći svoje potrebe, oportunistički oživljava stare mitove.

Tako, s jedne strane, imamo opscenosti državne srpske propagande: ona redovno Klintona ne oslovljava kao ''američkog predsednika'', nego kao ''američkog firera''; na dva transparenta tokom anti-NATO demonstracija, koje je organizovala država, pisalo je ''Klintone, dođi i budi naša Monika! '' (odnosno, sisaj naš...) i ''Monika, da li si mu isisala i mozak?'' Atmosfera u Beogradu je, barem trenutno, karnevalska na izveštačen način – kad nisu u skloništima ljudi na ulicama plešu uz rok i narodne pesme pod parolom ''Poezijom i muzikom protiv bombi! '', igrajući ulogu prkosnih heroja (pošto znaju da NATO zaista i ne gađa civilne ciljeve i da su, s obzirom na to, sigurni!). U tome su NATO planeri pogrešili, uhvaćeni u svoje sheme strateškog razmišljanja, nesposobni da predvide da će srpska reakcija na bombardovanje biti beg u kolektivnu bahanalijsku karnevalizaciju socijalnog života... Ovaj pseudo-autentični spektakl, iako može da fascinira neke zbunjene levičare, zapravo je ono drugo, javno lice etničkog čišćenja: u Beogradu ljudi prkosno plešu po ulicama dok se tri stotine kilometara južnije događa genocid afričkih razmera... A zapadni pandan ovoj opscenosti je sve izraženiji rasistički ton u izveštajima: kada su zarobljena tri američka vojnika CNN je prvih deset minuta svojih vesti posvetio njihovoj teškoj situaciji (iako su svi znali da im se NIŠTA neće dogoditi!), da bi tek onda izvestili o desetinama hiljada izbeglica, spaljenim selima i Prištini koja se pretvorila u grad duhova. Gde je toliko hvaljena srpska ''demokratska opozicija'' da protestuje protiv OVOG užasa koji se događa u njenom dvorištu, a ne samo zbog bombardovanja koje – barem za sada – ima veoma malo žrtava?

U nedavnom obračunu takozvane ''demokratske opozicije'' u Srbiji protiv Miloševićevog režima zaista je bilo dirljivo kako su se postavili u odnosu na Kosovo: u toj stvari ogromna većina ''demokratske opozicije'' bezuslovno podržava Miloševićev anti-albanski nacionalistički program, čak ga optužujući da prihvata kompromise sa Zapadom i ''izdaje'' srpske nacionalne interese na Kosovu. Tokom studentskih demonstracija protiv falsifikovanja izbornih rezultata Miloševićeve Socijalističke partije u zimu 1996. godine, zapadni mediji, koji su pomno pratili događaje i hvalili oživljavanje demokratskog duha u Srbiji, retko su pominjali činjenicu da je jedan od redovnih slogana demonstranata protiv specijalnih policijskih snaga bio: ''umesto da tučete nas, idite na Kosovo i tucite Albance! U današnjoj Srbiji, apsolutni sine qua non autentičnog političkog čina bilo bi bezuslovno odbacivanje ideološkog toposa o ''albanskoj pretnji Srbiji''.

Jedna stvar je izvesna: NATO bombardovanje Jugoslavije će promeniti globalne geopolitičke koordinate. Prošlo je vreme prećutnog pakta o mirnoj koegzistenciji (poštovanju punog suvereniteta svake države, čak i u slučaju teškog kršenja ljudskih prava). Ipak, već prva akcija nove, globalne policije, koja je uzurpirala pravo da kazni suverene države za njihova zlodela, već je signalizirala i njen kraj, njeno podrivanje, pošto je odmah postalo jasno da je univerzalnost ljudskih prava lažna legitimizacija, to jest, da napadi na odabrane ciljeve štite pojedinačne interese. NATO bombardovanje Jugoslavije je takođe signal kraja svake ozbiljne uloge UN i Saveta bezbednosti: konce povlači NATO pod vođstvom SAD. Povrh toga, prećutni pakt sa Rusijom, koji se do sada držao, više ne postoji; prema tom paktu Rusija je trebalo da javno bude tretirana kao supersila, trebalo joj je dozvoliti da izgleda kao da je to još uvek, pod uslovom da se zaista i ne ponaša kao da je to. Sada je poniženje Rusije javno, skinuta je maska sa svake pretenzije za dostojanstvo: Rusija može samo otvoreno da se opire ili otvoreno da popušta pred zapadnim pritiskom. Dalji logični rezultat ove nove situacije će biti, naravno, ponovni uspon anti-zapadnog otpora od istočne Evrope do Trećeg sveta, sa tužnom konsekvencom da će kriminalni likovi kao što je Milošević biti uzdignuti do uzornih boraca protiv Novog svetskog poretka.

Lekcija je dakle ta da je lažna alternativa između Novog svetskog poretk a i neorasističke nacionalističke opozicije : to su samo dve strane medalje – sam Novi svetski poredak stvara užase sa kojima se bori. Zbog toga protesti protiv bombardovanja koje su svuda po Evropi organizovale reformisane komunističke partije, uključujući i PDS, idu u potpuno pogrešnom smeru: ovi lažni protestanti protiv NATO bombardovanja Srbije su kao karikature pseudo-levičara koji se suprotstavljaju suđenju trgovcima droge tvrdeći da je njihov zločin rezultat socijalne patologije kapitalističkog sistema. Način borbe protiv kapitalističkog Novog svetskog poretka nije podrška lokalnom proto-fašističkom otporu, već usredsređivanje na jedno danas ozbiljno pitanje: kako izgraditi TRANSNACIONALNE političke pokrete i institucije koje će biti dovoljno jake da ozbiljno obuzdaju neograničenu vladavinu kapitala i koji će učiniti vidljivom i politički relevantnom činjenicu da je lokalni fundamentalistički otpor Novom svetskom poretku, od Miloševića do Le Pena i ekstremne desnice u Evropi, zapravo deo samog tog Novog svetskog poretka?

Prevela: Aleksandra Kostić

(NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO, Posebno izdanje 2 (1999) SRBIJA I NATO (II))

Fusnote:

* “Springtime for NATO”, New Left Review, 234 (March-April 1999) (www.lacan. com/kosovo.htm)