Danas, 17.10.03.

Nataša B. Odalovic

Brojanje, bruka i bes

Ko ne ume da broji do 250? Strašno.
U Skupštini Srbije, 14. oktobra, što se mene tice, Vlada je izgubila sve. Najmanji je problem što se pokazalo da nema vecinu. Vlada je izgubila pravo da zastupa interese gradana, jer deset sati blokade parlamenta metodom zatvaranja po sobama bez ikakvog objašnjenja, deset sati bezvlašca, deset sati u kojima se ništa nije ni znalo ni razumelo razotkrili su suštinu vlasti. Nema te sednice naredne i ma koje, koja ce otkloniti rezultate ove od 14.oktobra. Za takve stvari se ne gubi vlast, odgovornost za udar na najvišu instituciju jedne države iziskuje svaku odgovornost.
Niko sada ništa nije podmetnuo, sami pali - sami se spotakli. Nema tu mnogo filozofiranja: Kvorum je postojao. Dnevni red bio utvrden. Svi su bili na svojim mestima. Ali sednica zakazana za 10 casova nije otpocela. Falio je neko.
Ko? Tu je cvor. Falila je elitina elita: predsednica i potpredsednica parlamenta, Ceda, i pregovaraci. Pregovaraci su deo elitine elite koji je u vrhu vlasti, al’ nije iz parlamenta.
I šta su oni svojevoljno - kao da parlament nije ništa, kao da je Srbija alajbegova slama, salama, piškota, pepermint bombona, ma žvaka bre - odlucili. Oni, pazite, elita elite, odlucili su, dali su sebi mandat da se zatvaraju po sobama umesto da sidu u skupštinsku salu, jer je na dnevnom redu bilo upravo to o cemu su se oni satima "konsultovali".
Koje su to konsultacije važnije od parlamenta, o cemu konsultacije? O tome kako da se sabotira dnevni red? To je kažnjivo. O tome kako da ne padne Vlada? Smešno, jer o tome i jeste trebalo da se raspravlja u parlamentu, pa ko ume da broji do 250, što rece Živkovic. O tome kako da ne padne Nataša Micic, ili kako da padne a da ne povuce Vladu? Zabranjeno. Sve su to teme za skupštinsku salu, a ne za razgovore usred parlamenta, u vreme sednice, ali u sobama iza sedam brava. DOS je ta vlast za kakvu se kaže da je odrodena od naroda. Ne od onog naroda koji sve to zabavlja, i naviknut na odvratnost, ceka ishode tajnih sastancenja. Nego od naroda koji ju je doveo na vlast, poveravajuci joj jedan projekat, jednu ideju, jedan cilj: Srbiju posle Miloševica za koju smo dugi niz godina bili spremni mnogo da žrtvujemo. Možda su neki znali od pocetka da je to prekrupan zalogaj za takvu grupu raznorodnih tipova koji su se ujedinili da bi vladali. Možda je i Đindic znao. Ali drugog izbora nije imao. Oni koji nisu znali verovali su.
Oni koji su verovali predugo osvedocili su se 14. oktobra. Posle toga što je Srbiji uradeno 14. ništa više nema popravke. Vlada je klinicki mrtva. Održavati je aparatima u životu bilo bi besramno.
DOS, ili njegovom najgorem delu, desilo se apsolutno isto što i Miloševicu kada je odlucio da ne prizna poraz. Secate se, opozicija se dvoumila šta ce tad, da li da ide do kraja. Danas Srbija nema jasno profilisanu opoziciju kao tada, ali to što jeste opozicija DOS, bilo da su to gradani, ili stranke koje nisu participirale u Miloševicevom režimu, ne može dopustiti nijednu sednicu parlamenta koja bi bila neka druga sednica, a ne ona 14. oktobra. Da u DOS još ima naših ljudi ne bi ni oni dozvolili. Samo ona sednica, sa onim dnevnim redom i onako kako je bilo formulisano! Sve drugo je pristanak na bezakonje i osionu vlast po svaku cenu.
Ako grupica mocnika mimo parlamenta raspravlja o dnevnom redu parlamenta, svada se, ucenjuje, nalazi rešenja, gubi rešenja, place, šapuce, a sve zarad ostanka na vlasti, zaista, ni profesor, ni rudar, ni sveštenik, ni dak, ni domacica, ni student, ni docent, ni pripravnik, ni zemljoradnik, ni akademik - niko osim onaj ko ima materijalnu korist ne može biti zainteresovan za opstanak takve vlasti. Moram da izrazim i licno zaprepašcenje nacinom na koji je gospoda Gordana Comic odjavila neodržanu sednicu 14. oktobra. Jer, postoje likovi u vlasti od kojih sve ocekujete i postoje licnosti do kojih držite, a Gordana Comic je jedna od tih. Dokaz da ova Vlada nema buducnost je i to što su poslali ili je sama tako htela, Gocu Comic da onako kako bi to nekad mogla samo Gorica Gajevic odjavi onaj skandal.
Da li je ona bila svesna da je Srbija tih deset sati njihovih privatnih cakulanja kojima su blokirali instituciju parlamenta bila na izvol’te i ali i vrani.
Da li su elitni bili svesni svoje odgovornosti. Sumnjam, jer se Gordana, ona koju sam poznavala, ne bi na kraju ni pojavila. Ili bi se pojavila i rekla šta odjavljuje, umesto što nas je zaledila neprilicnim cinizmom jedne nepodnošljive lakoce istrajavanja.... O Cedi, Micicevoj i ostalima ne vredi ni govoriti.
Od perioda druge polovine akcije "Sablja", ravnodušnost vlasti prema javašluku i cudnovatim raspletima bila je simptomaticna. Konacno, simptom je razotkrio bolest, bolest je neizleciva. Vanredni parlamentarni izbori su ono za šta bi svako normalan u Demokratskoj stranci morao odmah javno da se izjasni. Posle ce biti kasno.
Pitam se, da li je Zoran Đindic imao prijatelje medu saradnicima? Gde su oni danas, kada ga svojom ljagom ubijaju po drugi put. Uspomenu na Đindica još je moguce spasiti iskljucivo trenutnim raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora koje mora da inicira Demokratska stranka. Jer to je ujedno inicijacija u buducnost te stranke. U protivnom, ne želim ni da mislim... (Ovaj tekst napisan je u sredu, nadam se da ce petak biti dan u kojem ce izbori biti izvesnost).