(“Lomača za srpske veštice”, NIN br. 2789)

Vrlo sam se neprijatno iznenadio kada sam, čitajući NIN, došao do teksta (čak 4 stranice) posvećenog znate već kojim damama. Godinama nisam čitao “Vreme” stoga što nisam hteo da se nerviram zbog sličnih tekstova, već sam se držao NIN-a. Kad ono - “Vreme” ih odbacilo, a vi njihovim lupetanjima dajete toliki prostor. Ne valja. Verujem da svake ozbiljne novine treba da imaju svoj profil i da ga se drže, svojih čitalaca i sebe radi.

Boško Mijatović, Beograd

Bitanga i princeza

(“Lomača za srpske veštice”, NIN br. 2780)

Reagujući na jedan od mojih ranijih tekstova u kolumni “Tir(n)anija”, gospođa Biljana Kovačević-Vučo, advokat volonterskog tipa, zastupnik Bebe i Pere Lukovića, proglasila me je bitangom. Ako je i od nje - malo je. Valjda je imala loš dan. Za njenu informaciju, nisam bitanga. Baraba sam. Jednog takvog su razapeli na krst pre 2004 godine. Izgleda da gospođa Kovačević-Vučo ima slične namere. Jednom se već izjasnila u prilog vešanju na Terazijama. Gospođa će ubuduće morati više da se potrudi. Neka svoje skromno znanje obogati uvidom u enciklopedije. Ako ih ima.

Upozoravam je da nisam onaj fudbaler istog prezimena. Odmah iza njega sam. Imam tri reda više. No, svejedno, to da li je Biljana Kovačević-Vučo, čedo kapelskih krijesova, principijelno dorasla Pilatovom zadatku, moraćemo da proverimo na nadležnom sudu, gde će od nje biti zatražena objašnjenja za ničim izazvano rasplamsavanje histerije, atmosfere javnog linča, povrede ličnog ugleda i društvene časti. Onda sledi nadoknada za naneseni duševi bol. Jako sam osetljiva osoba. Isti sam kao Beba.

A o čemu se radilo u članku koji je toliko uzbudio zastupnicu Bebe, Pere, vanrednog stanja, vešanja i svih drugih oblika kažnjavanja? Nije joj od interesa. Jer, ona i njoj slične samo štite prava ugroženih manjina. Pa, ako je već tako, zašto uopšte izlazi iz kuće?!

Postoji izuzetak

(“Lomača za srpske veštice”, NIN br. 2780)

U mojoj izjavi prenetoj u članku Marijane Milosavljević, najverovatnije prilikom skraćivanja, potkrala se pogreška. Ja sam zbilja prekoreo naše NVO za zaštitu ljudskih prava za držanje tokom vanrednog stanja. Međutim, izričito sam, i u dva navrata, ukazao i na jedan valjan primer. Naglasio sam da je jedina ljudskopravistička NVO koja je u tim neizvesnim i opasnim vremenima jasno i hrabro ukazivala na kršenja ljudskih prava bio Fond za humanitarno pravo Nataše Kandić.

Ovaj izutetak, kao i druge, svagda je važno naglašavati jer - ni sve “srpske veštice”, ipak, nisu iste.

Slobodan Antonić

O zaboravu

(“Lomača za srpske veštice” NIN, br. 2780)

Tekst je značajan jer načinje temu animoziteta prema nevladinim organizacijama koje se bave ljudskim pravima - posebno ako su im na čelu žene. Međutim, u tom tekstu se pojavljuje izjava g. Antonića koja ukazuje da pomenute nevladine organizacije nisu reagovale na kršenja ljudskih prava tokom vanrednog stanja u Srbiji 2003, pa zaključuje da su time izgubile deo kredibiliteta. Gospodinu Antoniću, koji na osnovu pogrešne premise izvodi pogrešne zaključke, preporučujemo da prelista novine iz tog perioda i internet stranice. Što se Beogradskog centra za ljudska prava tiče, treba posetiti njegovu internet stranicu (www.bgcentar.org.yu) na kojoj se nalaze saopštenja Centra objavljena tokom vanrednog stanja. Posebno skrećemo pažnju na saopštenja od 21, 27. i 31. marta i 9. i 14. aprila.

Treba naglasiti ono što se sada često zaboravlja - prema svim ugovorima o zaštiti ljudskih prava uvođenje vanrednog stanja bilo je legitimno i potrebno sa stanovišta očuvanja demokratskog poretka kada je akcijom organizovanog kriminala ubijen premijer države. Propisi kojima se sprovodilo vanredno stanje su, opšte gledajući, bili u skladu s međunarodnim standardima, a u određenim elementima su im bili protivni. Vanredno stanje se putem konkretnih akcija može zloupotrebiti i zloupotrebljavalo se. U vezi sa tim, može biti interesantan godišnji izveštaj Beogradskog centra o stanju ljudskih prava u Srbiji i Crnoj Gori za 2003, i to deo gde se podrobno analizira vanredno stanje u Srbiji (str. 345 - 360). Izveštaj se, takođe, može naći na internet stranici Centra.

Tatjana Papić

Beogradski centar za ljudska prava

Prilog za biografiju Biljane Kovačević-Vučo

(“Lomača za srpske veštice”, NIN br. 2780)

“Gospođo, šta vi očekujete, on i treba da bude u zatvoru kad tako piše” - taj cinizam je izgovorila Biljana Kovačević-Vučo - kad sam joj se u aprilu 2003. obratila za pomoć u vezi sa samovoljnim hapšenjem i pritvaranjem mog muža tokom tzv. akcije “Sablja”. Zbog satiričnog pisanja protiv prethodne vlasti mog muža je valjevski tužilac optužio da je “izložio poruzi Vladu Republike Srbije i predsednika vlade”. Na osnovu te i takve optužbe ga je valjevska policija, na čijem čelu je tada bio “liberalni” kolega ministra policije, uhapsila sa pisanim obrazloženjem da je “opasan po Republiku i njene građane”! Valjevski sud ga je zadržao tri nedelje u pritvoru “da ne bi ponovio krivično delo” - uvrede vlasti! Zbog tri rečenice objavljene na Internet sajtu “Srpski pederi” osuđen je nepravosnažnom krivičnom presudom na 30 000 dinara ili 10 000 po rečenici. Posle punih 11 meseci, veće Okružnog suda u Valjevu, u čijem tročlanom sastavu su se iznenada našla i dvojica (pristrasnih) sudija, protiv kojih je moj muž ranije podneo krivične prijave zbog kršenja ljudskih prava, dostavilo nam je 18. marta 2004. novu, pooštrenu pravosnažnu presudu - na mesec dana zatvora.

Jugoslovenskom komitetu pravnika za ljudska prava i njegovom direktoru kao da uopšte ne smeta ekstremno opasno obrazloženje valjevskih okružnih sudija - da uvreda predsednika vlade iz čl.98 KZRS “postoji i kada ovo lice više ne obavlja funkciju, ukoliko je ono što se iznosi i pronosi takvo da se odnosi na delatnosti ili okolnosti u vreme vršenja funkcije”. I za inat Evropi, zdravom razumu i nauci o valjanom mišljenju, pomenutu su presudu doneli prvog radnog dana posle ratifikovanja Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i temeljnih sloboda, kojom su upravo bile stavljene van snage sve arbitrarne odredbe u domaćem zakonodavstvu, poput verbalnog delikta iz čl.98 KZRS.

Zanimljivo je da su zaštiti ljudskih prava moga muža tokom valjevskog političko-sudskog procesa pokušavali praktično da doprinesu predstavnici Visokog komeserijata UN za ljudska prava, Helsinškog odbora, valjevskog Odbora za ljudska prava, GSS i DSS.

Sa više nego skromnim ishodom. Ipak, samo bih za pomenute organizacije mogla ustvrditi da nisu licemerne i cinične u svojoj brizi o zaštiti ljudskih prava i građanskih sloboda u Srbiji.

Ljubica-Buba Perić, Valjevo