Mario Brudar

Čuvar (ugašenog?) plamena

Čeda Jovanović, Moj sukob s prošlošću - Srbija 2000-2005 , Dan graf, 2005.

"Devedeset odsto energije trošili smo na odbranu od Koštuničinih napada"

Č. Jovanović

Iako je 2005. godina tek ušla u drugu polovinu, gotovo je izvesno da će ovogodišnju domaću izdavačku produkciju obeležiti knjige o osnivanju, vladavini i propasti DOS-a iz pera četiri čelnika (za sada) ove političke koalicije koju je prilikom dolaska na vlast činilo 18 partija. O motivima koje su pisci imali, na posredan način mogu da govore već tiraži i cene knjiga. Protić je Izneverenu revoluciju objavio u skromnih 500 primeraka po ceni od 480 dinara (navedene su cene koje je platio pisac ovih redova), ParaDOS Miodraga Isakova izašao je u 5 hiljada komada po ceni od 400 dinara, Dušan Mihajlović je Povlenske magle i vidike u dva toma objavio u ukupnom tiražu od 30 hiljada primeraka i ceni od 500 dinara za oba toma, a Čeda Jovanović svoj memoarski prvenac u tiražu od 50 hiljada, po ceni od 290 dinara. I dok su Protić i Isakov u prvom planu, izgleda, imali pre svega da kažu šta imaju i olakašaju sebi dušu, a Dušan Mihajlović da na preko hiljadudvesta stranica svede svoj (dosadašnji) politički bilans, Čeda Jovanović kao da je, uz onaj osnovni motiv zajednički za sve (da kaže svoju istinu), želeo da se svojom knjigom i njenim ambicioznim tiražom i povoljnom cenom, dodatno pozicionira na političkoj sceni posle isključenja iz Demokratske stranke i pred osnivanje nove partije najavljeno za septembar.

Najmlađi srpski memoarista, kako ga neko ne bez ironije nazva, ali u svakom slučaju značajno mlađi od pomenute trojice, Čeda Jovanović (1971) bio je desna ruka i najbliži saradnik Zorana Đinđića, kako ga u drugom tomu svojih kazivanja o životu i politici određuje najstariji kolega po DOS-u i knjizi Dušan Mihajlović (1948). Dakle, osoba iz samog središta DOS-ove vlasti. Više moći i najvažnijih informacija, logično je pretpostaviti, mogao je od Jovanovića da ima samo premijer Đinđić, čija sećanja, na žalost, nikada nećemo moći da čitamo. Kako bi mogla da se odredi osnovna poruka koju javnosti ovom knjigom šalje Čeda Jovanović?

Hteli su modernu - uspešnu i zadovoljnu Srbiju ("društvo koje radi nasmejano i radosno") u kojoj se politika više neće zasnivati na zločinu i ljudskim žrtvama kao sredstvu "opstanka na vlasti ili dolaska na vlast". Zbog toga su učinili sve (i ušli u pakao dogovorom sa Legijom) da 5. oktobra 2000. godine ne padne krv i da izbegnu građanski rat i katastrofu "koja se mogla fizički osetiti". U noći 5. oktobra izabrali su saradnju umesto sukob sa Koštunicom i "pristali na politiku evolucije ... koja je imala strašnu cenu". Ubrzo su se sa Koštunicom razišli, ali su trošili "devedeset odsto energije ... na odbranu od Koštuničinih napada". Kada su posle dve i po godine i mnogo potrošenih potencijala i energije "konačno stigli na korak do konačne pobede, na sekund do 6. oktobra", premijer i predsednik DS Zoran Đinđić je ubijen, čime su srušene reforme i "nasilno zaustavljena demokratizacija našeg društva". Obračun sa pristalicama i nastavljačima Đinđićevog dela "za koje ipak nije bio dovoljan jedan metak" nastavljen je do danas, ali oni su tu i tek ih čeka puno posla.

Nije, međutim, sve tako jednostavno kako bi se na osnovu ovako izvedene osnovne poruke moglo zaključiti. Istine i skrivanja, optužbe i odbrana, protivrečnosti i nesuglasice, nove činjenice i (ne)poznati događaji i ličnosti čine sadržaj ove "brze knjige" koja bi za koju deceniju, znatno proširena, i kada se emocije i ambicije smire, mogla, možda pod nazivom Moji sukobi i mirenje sa prošlošću , da postane važno svedočanstvo o vladavini DOS-a i "prvog demokratskog premijera" Zorana Đinđića.

Jovanović dobro primećuje da je DOS osnovan "zbog nemoći stranaka da samostalno ostvare svoje ciljeve protiv Miloševića"(str.119) i otkriva ono što je sada nesporno (ali tada nismo ni znali ni razmišljali o tome), da DOS nije bio "ni izbliza tako jedinstven, kompaktan i svestan događaja kojima ide u susret"(29). Miodrag Isakov u ParaDOS-u tvrdi ( pouzdano zna ) da "osim sasvim načelnog programa ... nije postojao plan šta i kako činiti po osvajanju vlasti"(35). Jovanović o tome ne govori, ali ističe, doduše, u potpuno drugom kontekstu - da DS nije nametao svoje kadrove - kako premijer Đinđić nikada nije ranije video ministra finansija Đelića i da je za prvog čoveka Poreske uprave postavljen njima potpuno nepoznati Aleksanar Radović. To je, u najmanju ruku, neozbiljno za nekoga ko se tokom deset godina opozicione borbe pripremao za dolazak na vlast. I kada je, najzad, došao u priliku da pokaže narodu kako treba vladati, on na ključna mesta postavlja nepoznate, znajući, istovremeno, kakvi su mu kaolicioni partneri. A pri tom su, kako Jovanović pokazuje, vrlo dobro znali s kim imaju posla u DOS-u. Za Vojislava Koštunicu, glavnog negativca u knjizi, Jovanović ističe da je "deset godina bio paradigma svake nesposobnosti i na kraju nas je sačekao okružen nekolicinom ljudi, preostalih u DSS-u, stranci koju je hteo da raspusti u maju te godine (2000 - M.B.)" (28). Kandidovanje Vojislava Koštunice za predsednika SR Jugoslavije bilo je, bez sumnje, dobitna kombinacija, jer je, zaista, jedino on u tom trenutku mogao da pobedi Slobodana Miloševića. Jovanović to objašnjava kao sredstvo koje opravdava cilj, uz konstataciju da je Koštunica "bio naša nužnost"(18). Drugačije rečeno, kako pojašnjava Milan St. Protić u Izneverenoj revoluciji , Đinđić je bio "siguran da od Koštunice može napraviti jedno političko oruđe u svojim rukama" (258). Isakov pak smatra da je plan bio da Koštunica bude "žrtvovan i potrošen. Da izgubi od Miloševića, ali da DOS prođe"(91). Koliko su se prevarili u proceni, pokazaće se već 5. oktobra uveče! Koštunica je, tada, posle prvog govora, odbio da ponovo izađe pred narod - koji je bio u petooktobarskoj euforiji, posle pobede nad policijom u centru grada i paljenja zgrada savezne Skupštine i RTS - i da im poruči, prema Jovanoviću, da su oni vlast, a ne Mirko Marjanović. Koštunica je, očigledno, počeo da igra svoju nerevolucionarnu igru, ali, pitanje je, zašto deo DOS-a predvođen Đinđićem nije šestog oktobra nastavio peti oktobar, već su revoluciju "sami ugušili pre nego što je i počela", kako zaključuje Mile Isakov. Ili je, možda, bio u pitanju strah da se jureći goluba na grani ne ispusti vrabac koji je već bio u ruci? Čeda Jovanović priznaje da 5. oktobra ni oni nisu kontrolisali događaje, ali i da se ukazana prilika "ne sme prokockati". Ako se ovome doda da je "Zoranova politika bila da sve treba uraditi bez sukoba i žrtava"(30), onda ne čudi da su "u toj noći izabrali Koštunicu umesto sukoba sa njim" (43). Koštunica, svakako, nije bio za revoluciju (pa ni demokratsku), ali s njom nije hteo da rizikuje ni Đinđić. Autor knjige Atentat na Zorana novinar Miloš Vasić, čije se ostvarenje, takođe, može svrstati u ovogodišnju svojevrsnu ediciju o DOS-u, iznosi, međutim, da su "pola miliona ljudi, već besnih i sa visokim adrenalinom, više od kritične mase za konačni obračun sa režimom; da se to tada izmaklo kontroli, danas se više ne bismo bavili ni legijom, ni Miloševićem, ni drugima iz te ekipe: bili bi davno zaboravljeni, kao Nikolae Čaušesku" (28). Ali Vasić nije bio čelnik DOS-a. Da je bio možda ne bi tako mislio.

Prva protivrečnost u Jovanovićevoj knjizi jeste tvrdnja da su bili u pravu što su se opredelili za saradnju umesto sukoba sa Koštunicom. Jer, politika evolucije koju su prihvatili tada, "demistifikovala je Koštunicu". I - dovela do zaustavljanja reformi na Đinđićev način, njegove smrti i, najzad, do Jovanovićevog isključenja iz Demokratske stranke i gubitka političke moći koju je imao. Nesuprotstavljanjem Koštunici u noći između 5. i 6. oktobra i pristajanjem na njegova pravila igre, izgubljen je "potencijal potreban za brze promene u Srbiji" (42) i izabran tranzicioni model, priznaje Jovanović, koji im je "praktično vezao ruke, ali smo mi nastavili da se borimo vezani"(49). "Odluka je na kraju bila pogrešna", nastavlja autor, "ali ne zato što smo grešku napravili mi. Reforme su dramatično urušene jer se Koštunica pojavio u tom procesu kao protagonista Miloševićevog načina vladanja, probudivši logiku te epohe"(48). "Naša politika je postala problem zbog toga što smo stali na pola puta"(87), ocenjuje Jovanović, kako bi zaključio da "šesti oktobar nije usledio zbog toga što 5. oktobar nije završen" (43). A od početka su znali s kim imaju posla i da im Koštunica i njegovi podmeću klipove u točkove reformi, ali bili su u pravu što se nisu odlučili za sukob sa njim u noći između 5. i 6. oktobra, jer su demistifikovali Koštunicu. Zaista, više nego čudan kriterijum da se bude u pravu. Uprkos demistifikaciji, Koštunica je danas premijer. Ili, moguće, baš zbog toga.

Druga protivrečnost tiče se akcije Sablja koja je usledila posle Đinđićevog ubistva. Jovanović, najpre, tvrdi, da je "bila uspešna zbog toga što je to bio jedini trenutak u kojem u poslednjih 15 godina nije bilo sramota biti policajac"(170). Zatim navodi da je jedna od njenih najkrupnijih slabosti to što je uloga Vojske i službi bezbednosti u akciji Sablja ostala "potpuno u drugom planu" i da nisu uradili "ono što je bilo neophodno", da bi zaključio kako je "nakon svega, akcija Sablja bila propuštena šansa političara i politike koja je sprovođena u ime demokratije bez snage da tu demokratiju sačuva" (171).

Tako se Čeda Jovanović našao u začaranom krugu iz koga nije uspeo da izađe, pokušavajući da odbrani politiku čiji je jedan og glavnih aktera bio. Milan St. Protić u svojoj knjizi nudi sledeće objašnjenje: "Koštunica je bio taj koji je od početka nametnuo nova pravila igre ... Razlika je bila u tome što je Koštunica doneo odluku da nastavi Miloševićevim putem bez oklevanja, a Đinđić to prihvatio ne videvši drugi izlaz. Istina, Zoran se nije do kraja odrekao ideje o reformi. Sam je sebe obmanjivao da je korenita promena u Srbiji mogućna oslanjanjem na postojeći mehanizam vlasti" (259). Mile Isakov kaže da je Đinđić bio "planer i nosilac reformi ograničenog spektra i dometa, limitiranih političkim i društvenim ambijentom koji je upravo on kreirao" (147). U svom stilu, pod datumom 21.10.2000. i Dušan Mihajlović komentariše: "Sukobi Koštunica-Đukanović i Koštunica-Đinđić neizbežni i opravdani. Milošević realizuje plan o 'rezervnom položaju' i pored revolucije ... Došli lešinari SPS-a ... Žuti (Z. Đinđić -M.B.) u dilu s njima, kao i Đukanovićem, a u DOS-u desna ruka mu je Čović čija ambicija sija. U toku je preuzimanje Miloševićeve mafije od strane Žutog"( Povlenske magle i vidici 1 , 553). Koštunica je, s druge strane, postao posle 24. septembra 2000. godine "zvezda međunarodne političke scene" i "počinje da pokazuje 'titovske' manire. Potpisuje zahtev o povratku SRJ u Ujedinjene nacije, iako je to bilo u nadležnosti Savezne skupštine, Vlade Srbije i Vlade Crne Gore ... Takvog Vojislava nisam poznavao"( Povlenske magle...2 , 28). Jovanović pak, vrteći se u krugu, pita: "Da li bi bilo 12. marta da je ... Vojislav Koštunica podržao hapšenje Slobodana Miloševića ... da je prećutao ekstradiciju Haškom tribunalu ... da je u protestu crvenih beretki video pobunu ... da je podržao Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala?"(154) i odgovara negativno, zamerajući Koštunici nesposobnost da prati ritam njihove politike i nespremnost da "definiše zajednički cilj brzih, efikasnih, suštinskih promena" (154). Jovanović zaboravlja, pri tom, samo jedno: da Koštunica nije nikada ni bio pristalica njihove politike i da su oni toga bili itekako svesni, jer su, uostalom, morali u iznudici da mu se prilagođavaju. I da je Koštunica, u prvom redu, imao pravo na svoju politiku. Drugo je pitanje, koja je politika bila bolja za Srbiju! A što se Jovanovićevih optužbi da je Koštunica u obračunu sa njima iskoristio Vojsku, Stanišića, Ruse, ambasadore SAD, Ujedinjenog Kraljevstva ili Francuske, pa čak i Ljiljanu Buhu, to samo može da govori o Koštuničinoj političkoj spretnosti, pa i, paradoksalno, nadmoćnosti u odnosu na konkurente. Uostalom, sadašnja vlada Vojislava Koštunice funkcioniše po principu - ćuti i plivaj, pa dokle stigneš - ali pliva, eto, već godinu i po dana.

U Jovanovićevom insistiranju na nemoći ("Mi smo bili pobednici bez vlasti") mogla bi, zapravo, da bude prikrivena želja za opravdanjem neuspeha koji je na kraju doživeo DOS ubistvom premijera Đinđića i Jovanović gubitkom vlasti i porazom u Demokratskoj stranci. Mile Isakov piše: "Svi smo mi preko DOS-a profitirali, ... ali ipak najviše demokrate ... Kada su još iz DOS-a isterali DSS, njima je ostalo skoro sve. Oko 80% vlast u lokalu i 90% u državi Srbiji" ( ParaDOS ,145).

No, ne može se, sa druge strane, Čedi Jovanoviću osporiti politički dar. Bio je pristalica radikalnijeg pristupa 5. oktobru i tražio je (kao i Dušan Mihajlović) da se odmah posle ukidanja vanrednog stanja raspišu republički izbori u proleće 2003. godine. Da je bio dovoljno jak i samosvojan da nametne i realizuje, bilo prvi bilo drugi zahtev, Srbija bi sigurno bila drugačija, a i njegov položaj. Ali, izvesno je, onda ne bi bilo ni ove Jovanovićeve knjige.

Od onoga što zavređuje pažnju, a do sada je bilo nepoznato ili manje poznato, valja izdvojiti Jovanovićevo odlučno protivljenje kandidaturi Borisa Tadića za ministra odbrane ("Ti si željeni ministar Branka Krge. Problem je što te žele oni koje mi želimo da smenimo") i nameru Zorana Đinđića da Tadića pošalje za ambasadora u Kini. Jovanović, isto tako, potvrđuje priču o sukobu Tadić-Bogdanović u vezi sa Bogdanovićevom nominacijom za kandidata za gradonačelnika Beograda. Sukob je Đinđić odlučno presekao u korist Bogdanovića. Na Jovanovićevoj meti našao se i Miroljub Labus kao "demokrata u meri u kojoj to njemu lično odgovara", a opisana je, doduše samo u osnovnim crtama, i uloga koju je DS imao u Labusovoj predsedničkoj kampanji 2002. godine (u prvom krugu odlučujuća pomoć, u drugom krugu da izbori ne uspeju). Jovanović se na nekoliko mesta bavi i Mlađanom Dinkićem karakterišući ga kao nekontrolisano ambicioznog opsesivnog egoistu, iznoseći dva, po Dinkića, ne baš prijatna detalja (jedan je da mu je biznismen Miodrag Kostić na Đinđićevu molbu godinama isplaćivao mesečno 500 maraka). Jovanović šiba i Demokratsku stranku. Piše da mu je bilo jasno šta će biti sa njom (i sa Vladom) "već tokom vanrednog stanja" (157). Stranku su, prema njemu, deformisali egzistencijalni strahovi "u situaciji u kojoj su se ljudi u njoj suočili s mogućim gubitkom vlasti" (157). U tom smislu, kao paradigmu demokrata uzima "krojačicu iz druge smene Kluza ... koja je samo u Miloševićevoj Srbiji i onom što je od nje ostalo mogla tri puta biti izabrana za predsednicu opštine ... Njeni strahovi su bili tipični strahovi svakog funkcionera koji je deset ili petnaest godina ranije zamenio identitet transformišući se u čoveka na vlasti, makar ona bila lokalna" (157-158). Jovanović ne navodi ime, ali, po svemu sudeći, misli na predsednicu beogradske opštine Vračar. Takve osobe je "interesovao samo njihov opstanak, a on im je izgledao moguć isključivo kroz ono što je nekoliko meseci kasnije nazvano kohabitacijom"(158). Aluzija na politiku Borisa Tadića, koji ga je pobedio na izborima za predsednika DS, a posle postao i predsednik Srbije, više je nego jasna.

Pišući o onome što ga boli, Jovanović, pominje i ono što je nepoznato, a ne odnosi se na njega lično. Tako u priči, sa ličnom konotacijom, o Bratislavu Grubačiću, vlasniku biltena na engleskom jeziku VIP-NJUZ, Jovanović se usput dotiče i razbijanja Vojne službe bezbednosti tokom 1992. godine zbog ideje vojnog puča protiv Miloševića koji je planirala grupa generala želeći da na Miloševićevo mesto postave čuvenog privrednika iz vremena socijalizma Miodraga Savićevića. Vrlo zanimljivo, a nepoznato ili makar nedovoljno poznato. Autor u tom kontekstu spominje i danas već zaboravljeno misteriozno ubistvo novinarke Dade Vujasinović koja je bila, kako tvrdi, "tadašnja Grubačićeva prijateljica".

Objavljivanje više knjiga o istoj temi (a ovde imamo upravo takav slučaj) pruža mogućnost upoređivanja, što je već i učinjeno u ovom prikazu. Bez namere za stavljanjem na bilo čiju stranu, i prevashodno kao ilustracija razlika u pisanju o istom događaju i ljudima, evo nekoliko primera:

Primer br.1: U poglavlju o pobuni crvenih beretki (JSO) u novembru 2001. godine, Jovanović govori o kontaktima ljudi iz vlasti sa drugom specijalnom jedinicom (SAJ), kako je komandant treće specijalne jedinice (Žandarmerije) bio uz Vladu, ali ne i žandarmi, da je doneta odluka o blokadi svih mostova na Dunavu, da je samo nekolicina policajaca bila spremna da stane na put pobunjenicima "između Kule i Beograda" i, najzad, citira Đinđića kada su se posle neuspelih pregovora u bazi beretki u Kuli vraćali u Beograd: "Nemamo policiju da ih zaustavi, sad mogu da sednu u kola, dođu u Beograd da proglase Legiju za premijera" (110). Dušan Mihajlović, takođe, navodi da komandant Žandarmerije nije mogao da angažuje jedinicu protiv JSO, ali da će ih upotrebiti ukoliko crvene beretke krenu prema Vladi Srbije. Mihajlović u drugom tomu svoje knjige dodaje i da je zvaničan zaključak MUP-a bio da "mi ne možemo rasformirati JSO, ali da možemo odbraniti Vladu Srbije, Beograd, državu i građane od njihovog pokušaja nasilne promene vlasti u Srbiji" (151). U vezi sa stavom vojske prema pobuni JSO, Jovanović piše: "Analizom podataka, postalo je jasno da ih Vojska podržava..." (110), Mihajlović: "Vojska SRJ zauzima potpuno neutralan stav - to se nje ne tiče"( Povlenske magle... 2 , 152), a Miloš Vasić: "Po nekim izvorima, Vlada Srbije tada je odbila ponudu Vojske da pomogne..." ( Atentat na Zorana , 91). Vasić čak tvrdi da su "elementi Specijalnih snaga VJ... bili 12. novembra 2001. diskretno raspoređeni... oko lica mesta na Novom Beogradu, u broju dovoljnom da savlada ljude iz JSO" (90).

Primer br.2: Čedomir Jovanović negativno se izjašnjava o Miši Milićeviću i Goranu Živaljeviću, direktoru i zameniku BIA koji su u januaru 2003. na tim mestima zamenili Andriju Savića i Milorada Bracanovića. Za Milićevića napominje da je "više tražio stan nego one ... koji su odgovorni za 12. mart", a za Živaljevića da je bio "jedan od najodanijih ljudi načelnika beogradskog centra RDB-a Milana Radonjića, desne ruke Radeta Markovića u zločinu na Ibarskoj magistrali"(158). Vasić spominje Milićevića i Živaljevića kao mlade, sposobne i lojalne ljude "spremne da sarađuju sa kriminalističkom policijom i UBPOK" ( Atentat..., 184), a kod Dušana Mihajlovića nema ih nigde (zaključeno na osnovu registra imena).

Primer br.3: Jovanović objašnjava da je Miodrag Isakov dobio mesto u Vladi posle odlaska DSS i da je "možda njegova najvažnija preporuka bila izjava Nenada Čanka na jednom sastanku koalicije: Ajde, Zorane, svi su nešto dobili samo Mile još ništa"(120). Isakov, međutim, kaže da se godinu dana opirao pritiscima, a da je onda prihvatio ponudu "jer je Đinđić, konačno pristao na moj uslov da mi osnovna obaveza bude pokretanje i koordinisanje rada na novom Ustavu" ( ParaDOS , 22).

Primer br.4: Jovanović smatra kako je saopštenjem koje je emitovano ubrzo posle ubistva premijera Đinđića, da iza svega stoje Legija i zemunski klan, razbijena komunikacija i logistika organizatora i izvršilaca atentata i da je na taj način "struktura državnog udara bila razbijena već nekoliko sati nakon Zoranove pogibije"(153). Prema Isakovu je odlučujući trenutak bio "dolazak Svetozara Marovića, s generalom Krgom, da potvrde da će vojska stati iza policije u vanrednom stanju"(ParaDOS,163), a Dušan Mihajlović zaključuje da je "sve nade pučista srušila sahrana dr Đinđića" ( Povlenske magle...2 , 420).

Mogućnost poređenja daje uvid i u mišljenje Jovanovićevih sadašnjih kolega pisaca o svom nekadašnjem partneru iz DOS-a. Prema Miodrag Isakovu, "devojka za sve" Čeda Jovanović prerano je "gurnut u vatru i to na najteže i najprljavije poslove, što je poremetilo njegov razvoj. Njegov nesumnjivi talenat, pogrešno usmeren i neštedimice trošen, ostao je samo talenat. Ali, budući još uvek dovoljno mlad, a sa značajnim iskustvom, mogao bi da ispravi greške i nadoknadi propušteno"( ParaDOS ,64). Dušan Mihajlović podseća u Povlenskim maglama 2 da je Čedomira Jovanovića u jednoj anketi izabrao za političku ličnost 2001. godine: "Tada sam smatrao, a i danas nisam promenio mišljenje - da nije bilo Čede u ključnim momentima po Srbiju i demokratiju, ko zna šta bi bilo sa Slobodanom Miloševićem i Srbijom... Izrastao je u perspektivnog mladog političara, obrazovanog, brzomislećeg, agilnog i nestrpljivog ... U njemu sam prepoznao pravog naslednika svojih ličnih političkih ideja ... uz nadu da se oslobodio potrebe da ima tutore i savetnike i da će postati svoj" (245-249).

U prologu svoje knjige Čedomir Jovanović navodi reči tajanstvenog grubog starca hrapavog glasa kome zbog svega što je "ovoj zemlji uradio ne zašlužuje" da mu ni ime spomene. Taj starac mu je na dan kada je napuštao Vladin potpredsednički kabinet savetovao da se mane politike "jer prilika se neće ponoviti. U vašim životima je bio zapisan samo jedan 5. oktobar. Propustili ste da pobedite zato što niste hteli da okrvavite ruke... Skloni se" (9). Jovanović komentariše kako te starčeve reči nije mogao da prihvati kao istinu, a odgovor o svojoj političkoj budućnosti daje (posredno i starcu) u završnim rečenicama knjige: "Vidim tako puno posla. Tek će mi biti prljave ruke. A savest čista" (174).

(18.07.2005.)