Saša Gajić

Prikaz knjige:

Zbignjev Bžežinski – „Američki izbor: globalna dominacija ili globalno vodstvo“, CID Podgorica, 2004

Poslednja knjiga   američke spoljnopolitičke sive eminencije i   jednog od najčuvenijih eksperta za međunarodne odnose , Zbignjeva Bžežinskog, prošle godine stigla je na naše govorno podučje zahvaljujući agilnosti podgoričkog izdavača i njihove sve veće okrenutosti saradnji sa   Nakladno-istorijskim zavodom iz Zagreba, koja svakako nije samo naučne prirode. Pa ipak, iako je prevod ponegde preopterećen   rogobatnim hrvatskim „novogovorom“, i u ovakvom ruhu knjiga predstavlja pravu poslasticu za sve one koji su upoznati sa naučnim opusom Bžežinskog, naročito sa njegovom osobinom da   pitkim, gotovo školsko-edukativnim stilom u svojim knjigama popularizuje preokupacije i glavne dileme američkog spoljnopolitičkog „mainstreama“, dodavši im dozu personalnog radikalizma, koga je sa svojim karakterom (a neki bi rekli i predrasudama) poneo iz svog evropskog zavičaja u vašingtonske koridore moći.

Za sve one koji u novoj knjizi Bžežinskog očekuju „update“ ili nastavak „Velike Šahovske table“ ova nevelika knjiga biće poprilično iznenađenje. Ne, ne radi se o tome da je Bžežinski revidirao, pa čak ni ublažio svoje osnovne spoljnopolitičke i geostrateške stavove; pre bi se reklo da ih je on u skladu sa razvojem događaja na   spoljnopolitičkoj sceni tokom poslednjih godina razvio i prilagodio, ali je u tom razvijanju obuhvatio neke nove, od njega do sada nedodirnute teme na polju   međunarodnih odnosa, zbog čega se dilema iz njegovog naslova, globalna dominacija ili globalno vodstvo, ne treba smatrati lažnom ni retoričkom. Jer, dilema koju obrađuje Bžežinski jedna je od najkrupnijih dilema koje su se ikad stavile pred spoljnopolitičke odlučioce najveće sile modernog sveta.

Da se podsetimo, Bžežinski je, kao istaknuti teoretičar   međunarodnih odnosa i sovjetolog (vidi njegovu knjigu „Grand Failure“), u poslehladnoratovskom periodu svoju pažnju pre svega fokusirao na fenomene transformacije međunarodnih odnosa i odgovore na probleme u okvirima zajedničkog, multilateralnog rešavanja istih, određujući pri tome Americi centralnu i presudnu ulogu zbog što zbog njene snage, što istorijske uloge i položaja u gobalnim odnosima. U svojim analizama Bžežinski, kao   nastavljač klasične realističke škole bitnu ulogu daje sili, odnosno moći kao presudnom faktoru u međunarodnim odnosima,   modifikovane Najovom distinkcijom meke (soft), kulturno ideološke i tvrde (hard), klasične moći (power). Međutim,   viđenje nacionalnog interesa i međunarodne, odnosno narastajuće globalne zajednice, u kojoj sila dominira usled anarhičnosti sistema koga treba transformisati, a ne usled same i nepromenjive ljudske prirode, viđenja Bžežinskog stavlja rame uz rame glavnim teoretičarima neorealizma poput   Keneta Volca i Džozefa Naja, tako da se njegov neorealizam može tretirati kao mondijalistički i mulitlateralistički.

Cela knjiga „Američki izbor“ predstavlja razradu strategije američke hegemonije nad Evroazijskim kopnom obrađene u „Velikoj šahovskoj tabli“   a u cilju kontrolisanog postupnog razvoja globalne zajednice u globalno društvo, te želje da SAD u tom procesu izađu iz ideoloških i real-politčkih pozicija koje joj onemogućavaju ostvarivanje ciljeva koji Bžežinski zagovara. U tom smislu, ova knjiga je svojevrsna kritika neokonzervativne, unilataralističke, „reakcionarne“ vizije spoljne politike i nacionalnog interesa koja danas vlada Sjedinjenim Državama, i to   od strane jednog istaknutog mondijalističkog i   multilateralističkog ideologa u međunarodnim odnosima.   Dilema iz naslova knjige je, u svojoj biti, zapravo   dilema između Bušove klasične konzervativne unilateralne politike i mondijalističkog mulilataralizma u kojoj se američki nacionalni interes i bezbednost postepeno prilagođava i podvrgava globanim interesima. Ne treba podvlačiti da Bžežinski ukazuje na slabosti i neželjene posledice prvog stava,   dok drugi svim silama zagovara. Tako on npr. oštro kritikuje dokument o Strategiji za nacionalnu bezbednost SAD iz 2002. jer   meša i zamagljuje koncepte prethodnog („preemptive“) i preventivnog („prevenitve“) napada na one koji ugrožavaju bezbednost američke teritorije i građana, ne toliko što daje glavnim odlučiocima u državnoj administraciji da arbitrarno pokrenu ratnu mašineriju, već što negativno utiču na raspoloženje u gobalnoj zajednici spram SAD, doprinoseći da se uvreži mnjenje da je SAD od „svetionika slobode“ postala pretdvodnik „Svete Alijanse“ kojoj nedostaje uravnotežena briga za pravični poredak, jer u svemu vidi samo sopstveni nacionalni interes i sopstvenu bezbednost. Bžežinski pak zagovara polako privikavanje na rizike „nacionalne nesigurnosti“, kao i potrebu podvrgavanja sopstvenih interesa širim, integrišućim interesima zarad dugoročnog probitka i približavanja, a ne distanciranja tradicionalnih saveznika od sadašnje globalne supersile.

Uzimajući za polazište međuzavisnost kao glavno obeležje savremenih međunarodnih odnosa i američko liderstvo, odnosno hegemoniju   kao njenu drugu glavnu odliku, Bžežinski osnovano pokazuje da u ovakvoj konstalaciji snaga nema globalne bezbednosti bez odlučujućeg upliva politike SAD. On pobrojava pretnje i probleme savremenog sveta, pokazujući da unilateralizam i konzervativno viđenje nacionalne bezbednosti   nisu stanovište koje može da prevaziđe postojeće pretnje i zadovolji zahtevima vremena, kako unutar SAD tako i u međunarodnoj zajednici. Naprotiv, krizna stanja i njihovo narastanje, po Bžežinskom, ukazuju na neuspehe da se sa starim konceptima i viđenjima može očekivati da američka globalna hegemonija može da vodi u stvaranje jednog uspešnijeg globalnog bezbednosnog modela.   Dokazujući bezuspešnost oponiranja eventualnih takmaca i njihovih saveza (Rusije i Kine) zbog njihove zavisnosti od priliva novih tehnologija koje u prvom redu nastaju SAD, ali i nerealnost od nastupanja sukoba širih razmera (globalnog, regionalnog, ili međuetničkog) koji bi mogao trajno potkopati temelje globalnog bezbednosnog sistema, Bžežinski ne veruje da je gubitak američkog primata stvarno moguć.

Realnost savremenog sveta, uzburkanosti na „globalnom Balkanu“ i pretnje međunarodnog terorizma   kao izraza „snage slabih“ ne mogu promeniti postojeći odnos snaga u svetu, ali mogu zagorčati život onima koji dominiraju. Nesposobnost da ukloni političke uzorke ovih problema usled prevaziđenosti koncepata   u spoljnoj politici koji dominiraju SAD, po Bžežinskom, ne sme da se pretvori u opšte   uverenje kako je proces globalizacije samo produžetak američkog političkog primata i   jednostranog zadovoljenja samo njenih interesa. SAD u svojoj premoći, a nikako svemoći, ne sme i ne treba da bude unipolarni lider koji silom nameće svoje stavove. Takvim razvojem događaja SAD mogu postati predmet kontrasimbolizacije, odnosno okretenja drugih aktera međunarodne zajednice i njihovog udruživanja, uz prihvatanje pravila i vrednosti od strane slabijih   da bi ih zajednički upotrebili protiv jačeg. U tom smislu Bžežinski posmatra evropski i azijski antiamerikanizam, antiglobalističke i druge socijalne pokrete, pribojavajući se da bi iz te zapaljive smeše, a usled pogrešnih unilateralistističkih poteza aktuelne američke adminstracije, mogla nastati univerzalistička ideologija nekakvog nadnacionalnog populistčkog regionalizma koja bi, poput nekadašnjeg marksizma, mogla da predstavlja ozbiljnog oponenta SAD u projektu globalizacije. Bžežinski iskazuje zabrinutost i u čisto ideološkoj sferi: kako prijemčivost neke ideologije ne zavisi samo od ponuđenih vizija budućnosti, već i od prihvatljvosti njenih mitova u sadašnjosti, on smatra da se američka spoljna politika mora potruditi da neoliberalni mit u sadašnjosti ponovo dobije realno uporište u širim slojevima vanameričkih društava, i   tako obnovi viđenje po kome SAD nisu „tvrđava na brdu“   kojoj se pokorava sa strahom, već izvor svetlosti i nade u progres čovečanstva kao srži celokupne moderne civilizacije.

Ideje po kojoj bi se američka ogromna moć   mogla sačuvati i transformisati   u takvom obliku da ona ne   bi predstavljala izraz dominacije već partnerstva u kome bi SAD bili predvodnik, a ne iznuđivač spoljniopolitičkih rešenja, Bžežinski kroz knjigu razrađuje insistirajući na održavanju postojećih transatlanskih odnosa i proširenja NATO-a na istok. Dalje operacionalizacije i objašnjenja postepeno dovode na podnegde eufemizmima ublažene geostrateške pozicije iznete tokom devedesetih u „Velikoj šahovskoj tabli“ (npr. sada se zalaže za transnacionalni napor u razvoju i   kolonizaciji Sibira   koga smatra za stimulativan (?!) za   rusko-evropsko zajedništvo), ali to se od starog lisca kakav je Bžežinski da i očekivati.

Knjiga je inače, u vreme kada se pojavila u SAD, doživljavana kao ekspertski   deo demokratske predizborne kampanje protiv Bušove adminstracije u periodu uoči predsedničkih izbora. Ona, u stvari, predstavlja mnogo   dublji   izraz ne samo spoljnopolitičke dileme eksperata između   unilateralizma i multilateralnog globalizma, već duboke podeljenosti američkog društva, usled čega je budućnost i SAD i pravac razvoja savremenog sveta pod njenim, bilo vodstvom bilo dominacijom, u velikoj meri neizvestan. Ne toliko zbog načina ophođenja SAD prema međunarodnoj zajednici i gorućim problemima savremenog sveta, već zbog različitih koncepata i vrednosti koje iz jednog ili drugog koncepta mogu da proizađu u ostave jak pečat, ali i reakciju, na svet u XXI veku.