Saša Gajić

''ISPOVEST'' OPASNOG UMA

Čeda Jovanović, Moj sukob sa prošlošću, Dan graf – Danas, Beograd, 2005.

Osnovna greška koju lako može učini svako ko se lati da piše prikaz knjige Čede Jovanovića Moj sukob sa prošlošću je da je uzme u startu kao autobigrafsko delo političara-učesnika nedavnih istorijskih događaja te da je tretira kao pokušaj objektivne ispovesti i izvor autentičnih podataka. Naprotiv, Sukob sa prošlošću pre treba posmatrati kao deo političkog marketinga u cilju planiranja ''sukoba u budućnosti'', a na psihološkom planu kao autorov ''sukob sa realnošću'' u vidu neprihvatanja svoje gubitničke pozicije kako na real-političkoj sceni, tako i na ideološkom polju, te želje da se to stanje promeni.

Ova knjiga nam stiže kao deo talasa autobiografskih dela pripadnika DOS–ovog režima (Isakov, Protić, Mihajlović....), ali se i znatno razlikuje od njih, i po stilu, i po sadržaju, i po cilju koji želi da postigne. Dok knjiga Mileta Isakova odiše autentičnim ispovednim tonom punim samokritike, a sve u cilju zaokruživanja svog političkog bilansa (što se sa manje ispovednih, a više intelektualnih nota može primetiti i kod Protića), Mihajlović u svom dvotomnom delu pored podvlačenja crte na dosadašnjoj politčkoj karijeri ima i jasan politički cilj da stavi svima do znanja da zna puno, čak puno više nego što je napisao, te da nikome ne preporučuje da ga dira da ne bi ''progovorio''.

Čedina knjiga odlazi još daleko dalje – od prve do zadnje stranice ona je u funkciji njegove lične promocije i političke kampanje kojom pokušava da se vrati na srpsku političku scenu kao relevantan faktor. Prošlost i sukobi iz prošlosti jasno su selektirani i filtrirani, a sve ''istine'' koje on izvlači iz njih predstavljaju ili jasno ''targetiranje'' sadašnjih i budućih političkih protivnika, ili pak upotrebu ''činjenica“ u prilog ''ideološkom guranju do krajnjih granica'' kojim se želi privući što više istomišljenika koji teže ekstremizmu reformskog tipa.

Prva i najvažnija namera Čede Jovanovića je da se ideološki bliskom čitaocu nametne kao najdosledniji i najdalekovidiji akter DOS–ove politke koji je, usled sopstvene nepokolebljivosti i istrajnosti, doživeo privremeni politički brodolom, do koga nisu dovele njegove pogrešne političke odluke i pogrešni angažmani, već konformizam i nedoslednost drugih političara unutar istog političkog tabora. Štaviše, čitaocu se nedvosmisleno sugeriše da bi sve bilo drugačije da su drugi slušali Čedu, koji tako želi da se legitimiše kao jedini verodostojni naslednik politike pokojnog premijera Đinđića, a njegova „liberalno demokratska frakcija'' (koja treba da preraste u političku partiju) kao jedina istinska, beskompromisna reformistička stranka.

Da su arhineprijatelji ovog samoproklamovanog „junaka našeg doba'' u odnosu na koje on pokušava da gradi svoju političku poziciju, Koštunica i njegov savetnički tim (Aco Tomić, Bulatović, Nedeljković), suvišno je trošiti reči. Pored toga, u knjizi se ciljno napadaju i ljudi sa njegove strane ideološke barikade koji su ga u okviru Tadićeve opcije odstranili iz stranačkog života, u prvom redu njegovi savetnici i bliski saradnici, kao i pojedinci iz sadašnjeg režima prema kojima gaji ličnu mržnju ili strah (npr. Vlada Božović).

Pri tome Čeda ne propušta ni jednu priliku da se predstavi bitnijim nego što je bio, tako da od Đinđićevog pomoćnika kome su uvaljivani nezgodni i nezahvalni poslovi (a koji je tek sticajem okolnosti postao važna politička figura) on u celoj knjizi sebe predstavlja kao „velikog igrača“. Tako on ne samo da poentira na svojoj ulozi pregovarača prilikom hapšenja Miloševića i činjenici da je pocepao Mihajlovićevu ostavku tokom pobune Crvenih beretki u Kuli, već paradira celom knjigom, ''odlučno pregovarajući'' sa opkoljenim policajcima 5. oktobra, ''propitujući'' Franka Simatovića na ravnoj nozi, predlažući potencijalne ministre za DOS–ovu vladu....

Čeda, svakako, zna mnogo toga, ali to spominje samo sporadično, i samo kada mu odgovara. Tako o Gavrilovićevom ubistvu (na str. 133) daje kompleksnu kvalifikaciju da iza njegovog ubistva stoji Stanišić koji je njime ''manipulisao do poslednjeg trenutka na takav način da ga je praktično učinio metom čak i ako to nije želeo“, da bi već u sledećoj rečenici skočio na drugu temu. Knjiga je prepuna sličnih primera.

Osim političko-marketinške, knjiga Moj sukob sa prošlošću ima i druge dimenzije. Npr. literarne. Kako Miloš Vasić piše u prikazu ove knjige(1):

“Čovek je ono što piše. To zna svako ko nešto zna o pisanju i čitanju, zaključno sa psiholingvističarima koji rade za službe bezbednosti.''

Već od prve stranice koja počinje razgovorom Čede (koji napušta mesto potpredsednika vlade) sa misterioznim starcem koji ga upoznaje sa tajnom očuvanja vlasti “Bratstva u krvi'', čitaocu sve nekako počinje da miriše na triler. Kratke rečenice, spisateljsko ‘'kadriranje'' događaja, suspens, sve ovo više podseća na nekakav Ladlamovski roman nego na autobiografiju jednog političara. Tako nam se pred–petooktobarski Čeda predstavalja kao progonjeni lik iz “Tri kondorova dana'', a posle petog oktobra kao mešavina Džemsa Bonda, Tom Klesnijevog Rajana, “pregovarača” u tumačenju Denzela Vošingtona i ‘'čistača“ Harvi Kajtela(2) iz ‘Petparačkih priča''.

Da je Čeda po obrazovanju dramaturg, da je pismen i rečit, te da ima bujnu maštu pri opisu i obrazlaganju proteklih događaja (što se videlo u njegovim iskazima prilikom saslušanja pred skupštinskim odborom) to smo još od ranije znali, pa nas nimalo ne čudi njegov spisateljski talenat, koji je taman toliki da bi mogao da nastavi da piše krimi serijal npr. “Luna - kralja ponoći”. Ono što je problematično je to što Čeda psihološki ‘'živi u trileru''i percipira stvarnost iz te prespektive, što je odlika infantilnih i nezrelih ličnosti. Jasno je da on pripada mlađoj generaciji odrasloj na modernoj kinematografiji, pop kulturi i industriji zabave koja je njegovih vršnjaka referentna u svakodnevnoj komunikaciji i naročito metaforama, ali ako celokupni politički život u kojem je uzeo učešće (i onaj u kome ima elemenata kriminalnog trilera, i onaj u kome toga nema) Čeda doživljava i opisuje kao borbu stripovskih crno-belih likova, onda imamo posla sa iskrivljenom percepcijom stvarnosti, koja pre svega zahteva klinički, a ne političko-analitički tretman. Uostalom, poznata je priča ko se posle 5. oktobra ‘'ložio'' na Legiju kao na Konana Varvarina…

Knjiga nam daje mnoštvo ‘'bisera” u prilog našoj zabrinutosti. Kada komentariše postpetooktobarsku posetu Koštunice Bušu, njegove navodne blefove i “igre reči koje je smišljala Akademija sa Sinodom i pesnicima sa katuna” (str. 64), tada Čeda pokazuje “samo” prezir i komplekse spram sopstvenog, “balkanskog”, niže vrednog prostora. Kada pak govori oduševljeno o Đinđićevoj priči o susretu sa Bušem (koji mu je navodno rekao da su njih dvojica ljudi koji će promeniti svet) tu se vidi naivnost, infatilizam i udvorištvo kao posledica kompeksa niže vrednosti. Ali, kada (na str. 55) citira strip autora Hugo Prata (Korto Malteze) kao merodavnog za njegov stav prema ljudima koji veruju u medijske afere koje se vezuju za njega, ili kada se hvali da je predložio Gorana Pitića za ministra u DOS-ovoj vladi jer mu je izgledao kao foto-robot ministra, onda je jasno da je naša zabrinutost osnovana. Šta drugo reći na tvrdnje da Rusi u Srbiji imaju 50 puta više špijuna nego Englezi i Amerikanci zajedno, te veći vozni park od BIA, nego da je naš dramaturg gledao puno filmova iz vremena hladnog rata.

Osim infantilnih individuanih crta, književni poduhvat zvani Moj sukob sa prošlošću vrvi od očekivane, a dobro poznate ideološke ostrašćenosti koja se vezuje za lik i delo “komesara Čede”. U toj ideološko–ličnoj kombinaciji, pred nama izbija jedan narciosidni psihološki profil kome nedostaje elementarna samokritika, a dominira nespremnost na menjanje i oholost koja se, vršeći projekciju svog nezadovoljstva na neistomišljenike i političke protivnike, prikriva iza doslednosti. U univerzumu tog superiornog liberalnog “nadčoveka” teku bujice optužbi na najrazličitije adrese “ljudi niže vrednosti” u kojima se vidi krivci za zla koje su omela “reforme” ubivši premijera – na kraju su krivi “oni koji ne rade a ljudi se ne smeju i ne raduju”, “oni koji se plaše kompjutera, pa deci u školi nude kandilo i mastiljavu olovku”, “selektori negativne selekcije, treneri i igrači, psi čuvari i stado, bedna reprezentacija koja je do njega igrala svako finale antisvetskog prvenstva.” Krivica je na onima “koji nikad nisu ustali u šest ali su zato morali da prilegnu svako popodne”, samo je naš Čedica super. Pa da, krivi su uvek oni drugi.

Napomene:
(1) Danas, 16-17 jul.2005.
(2) Sa kojim ga uz hvalsopeve poredi Miloš Vasić u Danasu