DEJAN PETROVIĆ

Proširivanje granica slobode

Timothy Garton Ash: Slobodan svet, Samizdat B92, Beograd, 2006, prevod Aleksandra Jovićević, str. 296

Ugledni britanski istoričar i profesor Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash) nije ni do sada bio nepoznat našoj čitalačkoj publici. Kod nas su ovom kolumnisti Guardiana već objavljene dve knjige – Dosije i Istorija sadašnjice, a u svom najnovijem ostvarenju Slobodan svet, koje je nedugo nakon izlaska izvornika objavila izdavačka kuća Samizdat B92, minuciozno analizira odnose u savremenoj međunarodnoj politici na početku novog milenijuma. Da se naslovna sintagma rutinski i masovno identifikuje sa SAD i Evropom (alias EU), stvar je od neupitne izvesnosti, kako u akademskom diskursu tako i u popularnoj javnoj predstavi. Ovom knjigom Eš uspeva da više nego ubedljivo diskvalifikuje olako odbacivanje ili arbitrarno opredeljivanje za ili protiv jedne od strana, razložno ističući da tek u njihovom zajedničkom sadejstvu i pronalaženju zajedničkih interesa, te prevazilaženju manjih konflikata i nesuglasica one mogu u koordinaciji delati na dobro sadašnjeg, ali još više sveta kakvog nas tek očekuje. Dakle, šta nas to čeka u XXI veku?

Posebna poglavlja posvećena su izvlačenju veza iz istorijskih fakata, analizi aktuelnog stanja civilizacije i predviđanja nekih glavnih tokova kojima bi ova mogla da se kreće u budućnosti; i to u Britaniji, kontinentalnoj Evropi (po čuvenoj zajedljivoj primedbi Donalda Ramsfelda) podjednako „staroj“ i „novoj“, jedinoj preostaloj svetskoj supersili Sjedinjenim Državama, ali i zemljama tzv. trećeg sveta, kao i silama u usponu, prvenstveno Indiji i Kini. Širenje globalne slobode tokom proteklih nekoliko decenija impresivno je koliko i iznenađujuće. Još tokom Drugog svetskog rata (1942. god, prim. D.P.) svega su četiri evropske zemlje bile slobodne (Švajcarska, Irska, Britanija i Švedska), što se dve decenije kasnije proširilo na većinu zemalja zapadne Evrope. Nakon još toliko vremena svojim susedima pridružile su se Španija, Grčka i Portugal. Posle istorijskog pada berlinskog zida, svojim kontinentalnim prijateljima priključuju se i braća iz tzv. istočnog bloka. Po izveštajima i klasifikaciji organizacije Freedom House, samo jedna evropska država je 2002. godine i dalje nedvosmisleno nedemokratska – Belorusija, dok su (pr)ocenu delimične slobode dobile mnoge zemlje južne i jugoistočne Evrope, ili ako vam je draže – zapadnog Balkana. Kako god bilo, to samo svedoči o strahovitom ubrzanju procesa za koji su nekada bili potrebni vekovi i utoliko više nalaže nam hitniju reakciju promišljanja novonastale situacije.

Pre svega, epohalni projekat ujedinjavanja evropskih naroda sredinom XX veka za glavni cilj imao je stvaranje čvrstog i koherentnog bedema prema sovjetskoj opasnosti spolja, ali i od ne manje sličnih opasnosti iznutra. Kako je taj frontalni sukob polako slabio a sama zajednica se sve više širila, nužno je moralo doći i do prekompozicije glavnih svrha i ciljeva ujedinjene Evrope. Komunizam je na evropskom tlu definitivno pobeđen, ali da li to znači da delikatni globalni izazovi više ne postoje? U doba najizraženije podeljenosti kontinenta Eš uviđa da su postojala dva njena dela: Zapad, koji je imao (kurziv D.P.) Evropu, i Istok koji je iskreno verovao u nju i očajnički njoj težio. Iako su petnaestak godina potom mahom i sami postali punopravni članovi Evropske unije, mnogima je ostao gorak ukus razočaranja zbog ne baš preterano srdačne dobrodošlice stare garde. Umesto ravnopravnog prihvatanja (i njemu svojstvenog određenog razumevanja za poluvekovni – a nevoljni! – specifični položaj), dočekani su kao provincijski kandidati kojima je sâm ulazak u zajednicu svojevrsna „nagrada“ a ne ono što im istorijski, kulturološki, pa i politički pripada. Izgradnja kuće demokratije „od krova na dole“, kako je tranzicija u istočnoj Evropi uglavnom proticala, nije bila, po svemu sudeći, najsrećnije rešenje. Daleko efikasnije postupaju kineski komunisti koji političkoj modernizaciji (za koju nije sporno da će jednog bližeg ili kasnijeg dana uslediti) pretpostavljaju ekonomsku i tako svojoj kući daju čvršće temelje. Ipak, od svega ostaje bitnija činjenica da sloboda jeste osvojena i da skoro nije moguće zamisliti povratak na stanje stare totalitarne represije.

Nije sporno da je kolevka evropske demokratije Velika Britanija, kao i to da nije slučajno da su se upravo rezultatima njene kulture i civilizacije – od Magna karte iz XIII veka preko engleskih revolucija XVII veka, ljudskih i građanskih prava, pa sve do čuvenog engleskog parlamenta – divili veliki evropski umovi poput Monteskjea ili Žana Monea, kao i generacije Amerikanaca. Poslovično usmereni, koliko i ponosni na sopstvenu istoriju, većina savremenih Britanaca rado ističe prednosti (uglavnom negdašnjeg liderstva) svoje zemlje u onome što se kolokvijalno naziva „slobodni svet“. Tradicionalno raspolućena između ostatka kontinenta i specifične sentimentalne veze sa SAD, Britanija se u svojevrsnom klatnu ciklično veže pretežno uz jedan ili drugi entitet. Nacionalna strategija, koju zastupa aktuelna laburistička vlada i kontroverzni premijer Bler, želi da svoju zemlju pozicionira kao „most“ koji će spajati sve udaljeniju „staru Evropu“ i SAD. Čak četiri različite opcije pritiskaju englesku politiku: (1) ona koja za svog glavnog partnera bira Ameriku; (2) ona koja to isto čini sa Evropom; (3) ona koja pledira za takođe tradicionalno britansko „zatvaranje“, i ona koja sve više zastupa da Britanija (4) izvuče sve moguće prednosti iz odnosa sa obe strane.

Političku liniju dosledno sledi i ekonomska: britanska verzija kapitalizma uporno lavira u procepu između evropske i američke. S prvom je veže sličnost u distribuciji nacionalnog dohotka na nacionalnu zaštitu, poput francuskog ili nemačkog modela, a s drugom sve veći naglasak na značaj berze u prikupljanju kapitala, što je zaštitni američki znak. Neumorno pozivanje na nasleđe velikog, harizmatičnog vođe Vinstona Čerčila pruža i u aktuelnoj britanskoj politici sukus onoga što je ovu obeležavalo u njegovo doba: „nedvomislena posvećenost Sjedinjenim Državama, dvosmislena posvećenost Evropi“. Ovu drugu uglavnom odlikuje pristojna verbalna komunikacija, ali se na delu ubedljivo pokazuje suštinska viševekovna privrženost svom atlantskom partneru. Garton Eš na jednom mestu suptilno uviđa veliki značaj koji u odnosima između država u areni svetske politike igraju lične simpatije ili antipatije njihovih lidera. Kao simptomatičan uzima primer zajedničkog pevanja Čerčila i Ruzvelta na jednoj krstarici kada su – u susret nadolazećem svetskom ratu i uključivanju SAD na strani saveznika – zajedno sa svojim brojnim posadama, iz sveg glasa zapevali pesmu „Napred Hristovi vojnici!“, što se može uzeti kao preteča (srećom sve brojnijih) prijateljskih gestova između vodećih ljudi najvećih svetskih sila, a ima i pozitivne reperkusije na njihovu politiku.

Uz brojne suštinske sličnosti, valja jasno razgraničiti i veoma vidljive, karakteristične razlike između Evrope i Amerike. U najkraćem, one bi se mogle svesti na ulogu religije, države, pitanja jednakosti, očuvanja životne sredine, značaja državnog suvereniteta ili posedovanja oružja. Ne bi trebalo zaboraviti ni nesuglasice oko pitanja smrtne kazne. Naime, dok je u EU ona eksplicitno zabranjena, dotle se u SAD upražnjava od kraja sedamdesetih, sa tendencijom stalnog rasta broja na smrt osuđenih. Iako to tradicionalnim evropskim silama teško pada, razlika u moći između njih i njihovog prekookeanskog partnera teško da će skoro biti prevaziđena sve i da ove uvek nastupaju unisono i ujedinjeno. Zapravo je paradoks da je poslednja (u klasičnom smislu evropska ) država nacija – SAD! Ograničenja koja i velike evropske sile sve više sputavaju u nezavisnom globalnom vođenju politike ne važe u istoj meri i za Ameriku. Nakon terorističkih napada 11. septembra i intervencija u Avganistanu i Iraku, ove razlike su postale još izoštrenije. Međutim, bilo bi pogrešno posmatrati čak i jednu takvu supersilu samo u svetlu svoje neograničene i neupitne moći. Mnoštvo disonantnih glasova stiže i unutar njenih granica. Uostalom, impresivne demonstracije protiv rata u Iraku bile su održane upravo u Njujorku i San Francisku. Na ovom mestu bilo bi poželjno navesti distinkciju Voltera Rasela Mida oko četiri glavne struje u američkoj spoljnoj politici: (1) „hamiltonovci“ (stvaranje spoljašnjeg ambijenta za nesmetanu trgovinu); (2) „vilsonovci“ (širenje demokratije i vladavine prava); (3) „džefersonovci“ (čuvanje domaće demokratije i davanje primera ostatku sveta) i (4) „džeksonovci“ (uvereni u pravo žestoke odbrane američkih bezbednosnih i ekonomskih interesa).

Rešenje za ponovno uspostavljanje bliskih veza između starih saveznika iz vremena hladnog rata Garton Eš vidi u ulozi – Velike Britanije. Smatra da njeni državnici moraju biti u stanju da naprave odlučan izbor upoređujući njihovu sadašnju poziciju sa čovekom koji stoji između dva naftna tankera koja se kreću u različitim pravcima i pokušava da ih zaustavi – snagom svojih stopala! To je direktna aluzija na metafore tipa „mosta“ koje voli da upotrebljava Toni Bler. Ali, tome se suprotstavlja snažno izraženi tradicionalni evroskepticizam, koji je možda baš na Ostrvu najistaknutiji. Bojazan od (još) jedne superdržave, kakva bi mogla biti EU, koja bi mogla postati otvoreni protivnik SAD, nagoni mnoge Britance na strah od marginalizacije uticaja već ionako blede senke nekadašnje slavne imperije. Na to mahom reaguju povlačenjem u svoje unutrašnje poslove, za šta Eš smatra da je najgore moguće rešenje. Ako je neko sposoban da na konkretan način poveže dva trenutno u priličnoj meri različita entiteta, onda je to upravo Ujedinjeno Kraljevstvo. Ipak, ni mnogi Amerikanci nisu lišeni strahova od uticaja drugih. Razlika unutar samih SAD dolazi dotle da konzervativna istoričarka Gertruda Himelfarb u knjizi Jedna nacija, dve kulture lamentira da se ono što je svojevremeno smetalo Evropljanima kroz nametanje tzv. koka-kola kulture sada vraća na suprotnu stranu kroz evropeizaciju (koju Himelfarb lakonski jednostavno izjednačava sa „demoralizacijom“!) američke kulture. Takva gledišta, kao i pismo o „ponovnom rođenju Evrope“ filozofa Deride i Habermasa, nagone nas na to da još jednom preispitamo dubinu istorijskih kulturnih razlika unutar onoga što se sve do kraja hladnog rata jednoglasno podvodilo pod firmom Zapada.

S onu stranu možda čak i prenaglašenih razlika unutar srodnog kulturno–civilizacijskog korpusa živi pak većina svetskog stanovništva. Ekonomsko snaženje Rusije, skokovit uspon bez presedana uspavanog azijskog džina Kine, stabilna demokratija i vrhunski životni standard Japana, mnogoljudna Indija koja u političkim i ekonomskim promenama grabi krupnim koracima, nestabilni prostor Kavkaza i još nestabilniji Bliskog istoka, ekstremna beda i siromaštvo podsaharske Afrike, brojni još uvek nedemokratski i diktatorski režimi širom sveta takođe su realnost čovečanstva – na koju uporno treba podsećati – na početku novog milenijuma. Ne smemo zaboraviti da su npr. Indija i Pakistan, koji imaju nerazrešeni sukob oko kašmirske oblasti, ovladali nuklearnom tehnologijom a da njihove delimične demokratije još uvek stoje na krhkim nogama. Islamski fundamentalizam, koji ozbiljno preti da uzdrma temelje postojećeg poretka, posebna je priča. Stoga upozoravajuće zvuči konstatacija da najveća svetska sila kao finansijsku pomoć za najsiromašnije ljude sveta – koji svakodnevno umiru od gladi i izlečivih bolesti – odvaja 10 do 15 milijardi dolara godišnje, dok se na blago rečeno problematičnu okupaciju Avganistana i Iraka za samo tri godine već potrošilo 165 milijardi dolara! Zajednička akcija oko nekih gorućih pitanja epohe, poput ozonskog omotača, u velikoj meri urodila je plodom najviše zahvaljujući konsenzusu i kontinuiranom dejstvu svih bitnijih globalnih igrača, te na takvim pozitivnim primerima treba graditi buduće odnose između moćnih država Zapada, ali i njihovih novih demokratskih partnera. Suprotan slučaj imamo u primeru globalnog zagrevanja gde SAD arogantno odbijaju da ratifikuju međunarodni sporazum iz Kjota, premda su ubedljivo najveći „krivac“ za nečuveno zagrevanje planete.

Pokušaji Evrope da se jednostranim postupcima naročito republikanske administracije uspešno suprotstavi – nisu dali većeg rezultata. Ujedinjenje Francuske i Nemačke, oličeno u protivljenju američkom ratu u Iraku, nije sprečilo SAD da se u tu avanturu upuste, ali je ishodilo pucanjem evropskog jedinstva po šavovima! Stare evropske sile izgleda da još nisu razumele da nova Evropa izgleda drugačije nego pre pada berlinskog zida, kada je osovina Pariz–Berlin u evropskoj zajednici sa svega nekoliko članova imala odlučujuću i presudnu reč.

Timoti Garton gorko zaključuje da se jedna neogolistička vizija unipolarne Evrope, kakvu su pretpostavljamo želeli da ovekoveče Širak i Šreder, pretvorila u poraznu multipolarnu Evropu u jednom i dalje unipolarnom svetu. Možemo razumeti činjenicu da nekadašnjim imperijama teško pada gubitak moći. Ali, možda bi rešenje evropskog problema trebalo pre tražiti u razmišljanju o samoj Evropi nego u zasnivanju njenog identiteta određivanjem prema drugome. Naravno, ovde je u pitanju SAD. Tako bi se ponovila britanska greška koja je svoju ulogu zasnivala u određenju prema onome što nije svom drugom koji se zvao Francuska. Takve tendencije nisu (legitimni) evropski patriotizam, već pre neka vrsta starog nacionalizma, koji se ovog puta pomalja u novom, evropskom ruhu. Ako je postignut konsenzus oko toga da (više) nije prihvatljiv nacionalizam pojedine države nacije, onda to ne može biti ni onaj u režiji krupnijeg entiteta zvanog EU. Ključ leži u postizanju sporazuma između tri vodeće zemlje na kontinentu: Francuske, Velike Britanije i Nemačke. Ako Pariz i Berlin nastave sa svojim samostalnim „izletima“, mogli bi neprijatno da se iznenade kada uvide da većina njihovih novih partnera – konsultujući direktno SAD pre nego svoje matične evropske institucije – ide u suprotnom pravcu.

I dok su Evropljani neugodno zaglavljeni u procepu između evrogolističkih i evroatlantističkih tendencija, unutrašnja američka podela ide linijom sukoba unilateralizma i multilaterizma. Garton Eš specifičnu razliku u evro–američkim trvenjima nalazi u preziru pomešanom s ljubomorom (kod Evropljana), odnosno iritacijom „ćerke koja je postala ujak“ pomešanom s nezadovoljstvom (kod Amerikanaca). Naglim usponom Kine i pretpostavljenom promenom uloga u svetu kroz nekoliko decenija, konačno će i hantingtonovska paradigma o sukobu civilizacija u potpunosti dobiti na značaju. Više ni „stari, dobri“ Zapad nije dovoljan, svi slobodni ljudi na planeti moraju da se ujedine oko nekih fundamentalnih pitanja.

Još samo malo vremena ostalo je na raspolaganju SAD ukoliko žele da iskoriste svoju istorijsku šansu za istinsko proširivanje granica slobode širom planete. Dilema može biti samo da li one to zaista i žele, a ne oko toga da li su u stanju da to učine. Ali ni Amerika, kao ni Evropa i ostali ljudi širom slobodnog sveta ne mogu to da učine odvojeno, a posebno ne ukoliko jednostranim kratkovidim potezima stupaju u nepotrebne međusobne konflikte. Opredeljivanjem za postepeno, ali permanentno napredovanje po sistemu „korak po korak“ u okviru postojeće istorijske situacije, umesto insistiranja na teškim rečima i radikalnim rešenjima, Timoti Garton Eš nam svojom novom knjigom pruža jedno moguće viđenje bliske budućnosti i poziva sve slobodno misleće građane iskreno zabrinute za svoju i sudbinu sledećih generacija da učine isto. Nema razloga da mu se ne pridružimo.