Jovana Papan

KIČ NACIJA I KIČ TERORIZAM

(Nikola Božilović, Kič kultura, Zograf, Niš 2006, 291 str.)

Pred nama je naslov koji je izuzetno teško okarakterisati u samo nekoliko rečenica. Letimičan uvid u nazive poglavlja knjige "Kič kultura" odaje utisak teorijske studije – antroposociološke – po rečima autora, i svojevrsnog priručnika namenjenog svim naučnim disciplinama koje analiziraju kulturne fenomene. Autor knjige je doktor sociologije i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu, profesionalno orijentisan na probleme iz sociologije kulture i umetnosti, sociokulturne antropologije i estetike. Pristup temi, razumljivo, prevashodno je sociološki, što se može uočiti i iz spiska korišćene literature, na kome se nalazi 206 bibliografskih odrednica koje pružaju solidan referentni okvir domaćih i stranih promišljanja o kiču, kulturi, umetnosti, politici i društvu. Autor je svoja razmatranja izložio u šest poglavlja: 1. fenomenološki okvir, 2. antropološka perspektiva, 3. sociološki diskurs, 4. mas-kulturološki angažman, 5. psihološke paralele, 6. estetičke refleksije, posle čega sledi obimna celina nazvana dodatak: the stage is set, koja zapravo predstavlja poslednje poglavlje knjige.

Knjigu otvaraju dva uvoda: "Reč pre reči" i "Reč unapred", iz kojih čitalac saznaje da je "Kič kultura" izrasla iz autorove studije "Kič. Studija o čoveku i pseudokulturi" objavljene 2002. godine, koja u odnosu na potonju predstavlja okvir, prolegomenu, a na koju je sada nabačeno "mnogo više mesa". Objašnjavajući svoje razloge za pisanje ove knjige, autor ističe želju da da određen doprinos teoriji kiča u okviru studija kulture, odnosno sociologije kulture i antropologije (str 15), kao i da želi da govori o "kiču bez obala i ljudima koji kič preferiraju i doživljavaju kao svoju sudbinu – bez obzira na naciju, veru ili neku drugu kulturnu odrednicu" (str. 18). Mada kiču prilazi kao "kosmopolitskom i planetarnom fenomenu", autor obećava i analizu lokalnih (socijalnih i političkih) prilika i specifično srpskih obeležja kada je kič u pitanju. Takođe, u uvodu naglašava i da se načinom kazivanja trudio da pored naučne egzaktnosti, knjigu učini pristupačnom čitaocima raznih generacija i obrazovanja.

Pažljivim iščitavanjem međutim, stiče se utisak da ovakav "pristupačan" stil, inače različito doziran od segmenta do segmenta, ne podrazumeva obavezno i jasnost iskaza, a da "naučna egzaktnost" u pojedinim trenutcima gubi čvrstinu pod naletima nedostatka ozbiljnosti, ali i zarad ideološkog i političkog obračunavanja sa neistomišljenicima. Odmah se kao problem ukazuje stilska i metodološka neujednačenost u obradi pojedinačnih tema, pa se između pasusa krcatim kompleksnim teorijskim konstrukcijama, nailazi pravo na redove ispisane u potpuno opuštenom i ličnom (uz korišćenje žargonskih poštapalica kao npr. "by the way" ) a često i poetskom tonu ("U očekivanju kiča, kao i u čekanju Godoa, nikad ne znate kada i da li će se on uopšte pojaviti" -str. 57), i uz olako nizanje lepršavih aforizama i parola, što sve zajedno može zbuniti čitaoca koji knjizi prilazi sa namerom da razbistri ili formira svoje stavove o ovom pitanju.

Istina je da društvene nauke odlikuje dinamična evolucija teorijskih postulata, da ne trpe definicije koje pretenduju na konačnost, a da su pojmovi kojima operišu studije kulture uglavnom fluidne ili čak ambivalentne prirode. Takav je i sam fenomen kič -a, jedna od onih, kako autor kaže: "lebdećih kategorija, diskurzivno gotovo neuhvatljivih", koja "izmiče svakom definisanju" (str. 30). Najčešće definisan kao "niskovredno stvaralaštvo", "prividno umetnička pojava", kod nekih autora zahvata sasvim široko polje značenja koje pokriva i životne stavove, principe i ponašanje (str. 29), zapravo "sve što je ljudsko – i predmete, i odnose, i vrednosti, i stavove, i verovanja, i ponašanja" (str. 30).

Međutim, bez preciznog formulisanja misli i konstantnog bežanja i od najmanje dvosmislenosti ne može se pisati naučna studija, a da čitalac ne stekne parališući utisak da je sve i tačno i netačno, i da ceo koncept kiča isuviše često dolazi u kontradikciju sa samim sobom. Između brojnih navedenih citata domaćih i svetskih teoretičara kiča, koji su, razumiljivo, često i suprostavljeni, i međusobno neusklađeni, ponekad je teško pronaći i pratiti autorov glas i stav, koji bi trebalo čitaocu da predstavlja vodič kroz tu šumu različitih govora, a koji, nažalost, kao da se nekako gubi, svima i daje za pravo ali ne pretenduje na neku sintezu. Tako na primer možemo da pročitamo i da se "ni zašta pouzdano ne može utvrditi i reći eto, to je kič, a ovo drugo nije" (str 30), ali i da se pomođu umetničkih kriterijuma može odvojiti umetnost od kiča tj. "žito od kukolja" (str. 194), isto tako i da saznamo da su pouzdano baš "levi 's " farmerice autentične, dok su "varteks" kič (str. 16), kao što su kič i TV serije ("orgazam i sladostrašće trivijalnog duha" - str. 170) , gobleni ("laki" i "teški" kič – str. 240) i još sijaset konkretnih predmeta i pojava. Neki od iznesenih stavova su i sami po sebi kontroverzni kao npr. da "onaj ko uživa u nižim vrstama umetnosti ne može imati potpuno čistu savest" (str 25). Nezgodno deluju i npr. sledeće konstrukcije: "U svakom slučaju neobrazovanost ipak pristaje uz kič. Ako ovo shvatimo kao pouzdanu socijalnu i kulturnu dijagnozu, onda bih ja protiv kič-bolesti propisao dosta pouzdan lek koji predstavlja tinkturu opšteg i specijalnog obrazovanja. Ona kao nekakav melem može uticati na kultivisanje ukusa. Dok smo još u vodama medicinske terminologije, onda još jedna napomena: ovaj lek kao aditiv davati i preventivno!" (str. 74)

Domaćim kič-praksama autor se svesredno posvetio u trećem poglavlju (sociološki diskurs) i u dodatku (the stage is set). Autor ovde analizira pitanja uloge kiča u društvu i dominantnim društvenim praksama, pre svega politici i religiji, raznim oblicima umetnosti, ali i u turizmu, sportu i modi. U tumačenju složenih relacija u trijadi kič-ideologija-politika, autor se okreće domaćoj političkoj sceni kao paradigmi političkog vašara, kič retorike i amoralnosti. Vreme autokratske vladavine Slobodana Miloševića, kao "svojevrsna socijalna laboratorija" i stalno mesto domaćih (a bogami i stranih) socioantropoloških analiza, i ovde se bogato eksploatiše, mada se čini da je sadašnja, aktuelna vlast u Srbiji ipak dobila daleko više prostora. Tako npr. u obradi fenomena kič-nacionalizma, gde autor izdvaja srpski nacionalizam kao vrhunac nacionalnog kiča (!), kao glavni primer za takav kič nacionalizam, koji vrvi od poluistina, parola i verbalnih političkih smicalica, autor navodi odnos srpskih vlasti prema izručenju haških optuženika "saradnja da, izručenje ne", ili statusu Kosova "više od autonomije, manje od nezavisnosti" (str. 95). Autor kritikuje i kič religijsko ponašanje i pseudoreligioznost koji cvetaju u Srbiji, dok se prećutkuju zločini kao što je onaj koji se dogodio u Srebrenici (str. 101), a naročito i religijski fundamentalizam i pravoslavni zilotizam, izražavajući bojazan da će Srbija postati jedina "pravoslavna džamahirija" u svetu (103) Sve to izgleda da nama ionako priliči, jer po rečima autora "izvire iz tzv. kulturnog miljea". Najzad, balkanci smo, a Balkan je, po rečima autora, "brod ludaka", gde caruju tipične balkanske odsobine: "posesivnost, netolerancija, zavist, ksenofobičnost i kavgadžijski mentalitet balkanskih naroda" (str. 130).

Čitalac sa vremena na vreme ne može, a da ne stekne utisak da pred sobom i ne drži naučnu studiju već neku od dnevnopolitičkih novinskih analiza ili transkript sa neke od sednica parlamenta. Na tapetu su opet aktuelna politička i crkvena elita: "Verovatno se samo u svetu iskrivljenih vrednosti, u XXI veku, predsednik države ponaša kao patrijarh, a Patrijarh kao diplomata i državnik. Na stranu to što isti Patrijarh, posle samo dve godine, postaje počasni gost tribine jedne od vodećih promiloševićevskih, ratnohuškačkih, antievropskih i antireformskih stranaka. Tu stranku, inače, hrani i održava stanje rata i permanentne ratne opasnosti". Srpski premijer, osim patrijarhom, proglašen je i novim Titom: "Posebno je u modi selo Koštunići iliti "novi Kumrovec" (aluzija na Vojislava Koštunicu i Josipa Broza)" (str. 144). Ne propušta se prilika za verbalni obračun sa haškim optuženicima: "(...) ako su ovi koji se predaju – heroji, šta su onda oni koji ne žele da se predaju, oni koji se čitavu deceniju kriju po kojekakvim pećinama i vukojebinama. Pećinski heroji, valjda? I još: koga (ili šta) su to oni "branili i odbranili"?" (str. 141) Problematično je i poigravanje sa teškom optužbom na račun Miloševića i njegove "kamarile" za fašizam ("komunističko-fašistički skakavci" (str. 244)). Kič je izgleda drugo ime "ekspanzionističke i nacionalističke politike tadašnjih srpskih vlasti" koja je rasturila Jugoslaviju, etnički čistila, vršila masovna ubistva nesrpskog življa (243). "Ti isti rušitelji mostova mira, saradnje i koegzistencije, za vreme NATO intervencije (koju su provocirali zarad očuvanja gole vlasti) upravo su na mostovima izvodili najogavnije kič-bahanalije, uz muziku koja najviše odgovara njihovom mentalnom sklopu" (str. 144).

Na žalost, nigde u knjizi ne piše, mada su obrađeni zaista mnogobrojni aspekti kič fenomena, da li se i korišćenje nučnih studija za plasiranje ličnih političkih stavova i latentnu (anti)stranačku i ideološku propagandu može smatrati kičem.

Sa druge strane, autor ne krije svoju zaprepašćenost ("bio sam ne malo začuđen") povodom kič retorike Džordža Buša mlađeg u govorima izrečenim pred Kongresom tokom kampanje protiv terorizma (povodom 11. septembra): "ovo ne konstatujem iz mržnje, još manje iz prezira, jer kao pobornik američke demokratije spadam u one "prozapadno" i "proamerički" orijentisane" (str. 82). Da li je iznenađenje toliko jer takve "kič" retoričke manipulacije ne priliče američkom kulturnom miljeu za razliku od našeg? Ostaje nejasno zašto je autoru potrebno da se toliko pravda zbog jednog nežnog prekora na račun američkog predsednika, kada na susednim stranicama tako olako izbacuje teške i podsmešljive osude na račun "balkanske krčme zvane Srbija", sa "ozbiljno smešnim ponašanjem većine", u kojoj se ne zna "ko pije a ko plaća" (str. 144). Pošto kao vrhunac apokaliptičnog kiča autor na drugom mestu navodi međunarodni terorizam, koji sprovode "divlji teroristi" i "novi varvari", savremeni "monstrumi" od čijih rukotvorina pored ljudskih života nestaju i "uzorna arhitektonska dela" (212), verovatno bi se krstaški rat predsednika Buša protiv terorizma mogao okarakterisati i kao borba protiv kiča? I šta je sa "uzornim arhitektonskim delima" uništenim od strane SAD-a u Iraku, Avganistanu ili u Srbiji, na kraju krajeva?

Iako je autor u uvodu najavio pristup fenomenu kiča koji je između ostalog i antropološki, kroz veliki deo studije provejava začuđujuće podsmešljiv ton i snishodljiv odnos prema nesavesnim "konzumentima kiča" – nisko obrazovanima, radničkoj klasi, gastarbajterima, provincijalcima, "primitivcima", "urbanim seljacima", "polutanima", "polupismenim plebsom", "serbo-zemljanima", "dezorijentisanim i nacionalno napaljenim Srbima", za razliku od kojih imamo "kultivisane građane", estete i civilizovane "ljude od ukusa". Ovakve elitističke kvalifikacije su u potpunoj suprotnosti sa osnovnim načelima antropologije, koja pokušava da svaku pojavu u društvu i kulturi sagleda iz ugla osnovnih ljudskih potreba ali i uslova u kojima se čovek osvaruje, i koja obraća veliku pažnju na celokupan i veoma složen kako društveni, tako i ekonomski, kulturni, biološki i psihološki kontekst u kome se svaka ljudska aktivnost temelji. Antropologija bi trebalo da nastoji da razume, a ne da osuđuje, ili još gore da pravi vic od svojih naučnih subjekata - ljudi, ili sudi o tome koji kulturni obrasci zaslužuju prezir a koji priliče čijem mentalnom sklopu. Zgražavanje nad slučajem "provizorijuma pod nazivom Srbija i Crna Gora" (str. 143) bez pokušaja dubljeg promišljanja uzroka ali i uspostavljanja adekvatnih paralela, predstavlja tragično jednodimenzionalan pristup koji ne pomaže nikome, niti nauci, niti samim "uspaljenim Srbima".

Treba reći i da knjiga "Kič kultura" sadrži ipak mnogo veoma značajnih i korisnih informacija, kao i solidan pregled relevantnih stavova naučnika, intelektualaca i književnika o fenomenu kiča . Samim tim je veća šteta što su politikantska polemisanja morala da pokvare konačan ishod, a povremeni esencijalistički i elitistički ispadi da uzdrmaju naučnu kompetentnost. Ostaje nada da izneseni stavovi autora ne moraju da istovremeno postanu i stavovi akademaca koji knjigu "Kič kultura" koriste (eventualno) kao priručnik ili udžbenik na studijama društvenih nauka.