DEJAN PETROVIĆ

Razbijanje nacionalnih stereotipa

Bolje ikad nego nikad - mogao bi biti najkraći rezime na konačnu pojavu istraživanja kakvo je, ne samo ovom prostoru, bilo preko potrebno. Dušan Kecmanović, beogradsko-sarajevski neuropsihijatar na sidnejskoj adresi, odlučio je da nas pobliže upozna s najpopularnijim i najšire rasprostranjenim stereotipima i predrasudama vezanim za ono što se naziva nacionalni karakter, u knjizi Nacionalni karakter: razm(j)ere zloupotrebe, u izdanju NSPM-a.

Određeni broj autora tvrdi da nešto takvo kao nacionalni karakter zapravo ni ne postoji, dok se i oni koji su suprotnog mišljenja opet međusobno veoma razlikuju, teško je naći dva autora koji podrazumevaju isto određenje ovog pojma. Izuzev retkih i ne sasvim relevantnih istraživanja izolovanih, kompaktnih, malih zajednica, po pravilu onih u preindustrijskoj epohi, gde su uspevali da budu obuhvaćeni svi pripadnici dotičnog plemena, naroda ili zajednice, gotovo je nemoguće naći studiju koja zahvata reprezentativan uzorak populacije na državnom ili nacionalnom nivou. To dovodi do toga da je od presudnog značaja sama ličnost istraživača/teoretičara. U nedostatku strogo utvrđenih i široko zasnovanih kriterijuma za istraživanja, on bira one varijable koje lično smatra za najrelevantnije, što ga ne samo nužno dovodi u sukob sa istraživanjima drugih kolega već ne može ni da izbegne optužbu za pristrasnost i nedostatak objektivnosti.

Dve su ključne zamerke samom pokušaju etnopsiholoških istraživanja koja za cilj imaju utvrđivanje karaktera pripadnika neke zajednice: pretpostavljena kulturna homogenost njenih članova i teza o trajnosti, čak i nepromenljivosti njihove jednom već zatečene kulture. Kao da i svako pojedinačno ljudsko biće permanentno ne sazreva, menja se, prilagođava modernim pojavama, zastupnici teze o postojanju čvrstog nacionalnog karaktera uporno stoje na stanovištu o inertnosti date zajednice i odlučujućem značaju prvih godina života, kada neka (po njihovom tumačenju   –   svaka) osoba biva determinisana specifičnim načinom vaspitanja i kulture koji važi za određeni narod ili etnonacionalni kolektiv. To vodi zaključku da ama baš svi pripadnici određene zajednice, rođeni u bilo kom istorijskom trenutku njenog postojanja, moraju deliti iste psihološke karakteristike ili političke nazore. Gde je tu prostor za različitost ili tek individualnu slobodu svakog pojedinca, ova „škola mišljenja“ ne nudi odgovor. (Etno)nacionalisti, kao oni koji najžešće zastupaju upravo ovakve stavove, iskreno su ubeđeni u trajnost i nepromenljivost određenog kulturnog obrasca, nadasve onog koji važi u slučaju njihove nacije, i uopšte ne dovode u sumnju da će on ikada biti promenjen, kao što neupitnom ostavljaju i činjenicu da on nikada nije ni bio drugačiji.

Ovakvi stavovi, koji se brižljivo čuvaju i prenose generacijama, pa i sa neskrivenom željom za „naučnim“ utemeljenjem, latentnim podgrevanjem postojećih animoziteta među narodima, doprinose i stvaranju osnova za njihove kasnije stvarne sukobe. Kecmanović ispravno primećuje da u slučaju prethodnih neutralnih vrednosnih sudova naroda jednih prema drugima, oni u slučaju ratnih zbivanja postaju negativni; dok kod onih koji su snažno prožeti nepoverenjem i međusobnom sumnjom rat dovodi do manifestnog ostvarenja, do tada ne toliko iskazanog, neprijateljstva. Razume se da tada simplifikacije, radi jačeg razlikovanja, postaju još izraženije. U njima su, pak, pripadnici našeg naroda uvek nosioci pozitivnih, a protivnički – negativnih osobina. To i te kako doprinosi motivaciji za produžavanje sukoba, ako ona u trenutku njegovog začinjanja i nije postojala.

Dakle, u vremenima mirne koegzistencije, stereotipi i dalje žive i opstaju, čak se podrazumevaju kao sastavni deo određene kulture, ali uglavnom ne bivaju potencirani. Do toga dolazi tek radikalizacijom odnosa, kada ovi potisnuti sadržaji naglo izlaze na površinu i kada agresivno ponašanje neprijatelja daje povoda za utvrđivanje i proširivanje svih najgorih predrasuda koje smo o njima već ranije nosili.

Pri tome zaboravlja se da postoji više osnova na kojima se formiraju identiteti, poput religioznog, koji za mnoge narode ima veći značaj i ulogu od samog nacionalnog identiteta, a koji je po svojoj prirodi transnacionalan i prevazilazi eventualne razlike među narodima koji dele istu versku paradigmu ili te razlike minimalizuje. Možda se tako stvaraju brojnije sličnosti između pripadnika određene religije, nego što to može biti slučaj unutar jednog određenog naroda. Risman čak tvrdi da proces globalizacije neminovno dovodi do poništavanja specifičnih etnonacionalnih kultura, koje su osnova za formiranje jednog tako maglovitog pojma kao što je nacionalni karakter.

Kolektivne psihičke karakteristike članova određene zajednice (ponašanje, običaji, vrednosti, mitovi itd.) možda pre možemo nazvati kulturnom ličnošću, nego nečim što prevashodno ima nacionalni ili državni karakter. Tako Rut Benedikt to naziva kulturna konfiguracija , Margaret Mid kulturni karakter, a Abraham Kardiner i Ralf Linton bazična ličnost . Socijalni karakter je nešto drugačije od bazične ličnosti: dok se ova formira pod uticajem kulture date zajednice, socijalni karakter prevashodno zavisi od istorijskih, ekonomskih i socijalnih uslova jednog društva i jedne epohe. To nas dovodi do zaključka da oni koji žive u jednoj određenoj kulturno-istorijskoj epohi ne moraju da dele ista uverenja sa članovima sopstvene zajednice/naroda koji su pripadali nekom ranijem ili kasnijem dobu. Ovo temeljno ruši pretpostavku o jednom zauvek datom karakteru određenog naroda.

Istraživanja ove vrste naročito su vršena u posebnim prilikama kada je trebalo objasniti ponašanje nekog naroda u specifičnim istorijskim okolnostima, poput nemačkog naroda u Drugom svetskom ratu. Čak i veoma ugledni mislioci smatrali su da je posredi ozbiljno duševno oboljenje čitavog naroda, koje treba da se – leči! Da li je uopšte zamisliva situacija da svi pripadnici jednog društva u određenom vremenu boluju od npr. histerije ili paranoje, kao što su to tvrdili neki psihijatri?

Kecmanović je bliži stavu koji odbija mogućnost postojanja nekakve „poremećene kulture“, ali dozvoljava ono što naziva patogene kulturne matrice koje bi činile život ljudi u datoj zajednici manje zdravim od uobičajenog. Protivi se redukcionističkom svođenju složenih istorijskih i društvenih okolnosti na samo jedan ili nekoliko faktora. „I kada bi se postigla opšta saglasnost oko analitičkog standarda za utvrđivanje psihičkih osobina koje su zajedničke većini pripadnika konkretnog društva, ona bi morala da bude kratkog vijeka. Naime, svako bezuslovno i dugoročno pridržavanje jedne standardne analitičke sheme zatvorilo bi vrata daljem istraživanju varijabli i eventualnom pronalaženju novih, pomoću kojih bi se mogao obuhvatnije i tačnije utvrditi odnos između društveno-kulturnih činilaca, s jedne, i ličnosti, s druge strane.“ (str. 72)

  Do sada ničim nije uspostavljena jednakost između određenog psihičkog poremećaja pojedinca i čitave grupe ili naroda. Iz tog razloga, nemoguće je prenošenje individualnog poremećaja primeniti na kolektiv, osim u slučaju takve definicije psihičkog poremećaja koja bi ultimativno važila i za pojedinca i za grupu. Sve ostalo je neosnovano i proizvoljno pojednostavljivanje.

Kako se pojam nacionalni karakter odnosi na one psihičke karakteristike koje su zajedničke članovima različitih grupa, Kecmanović umesto dosadašnjih entiteta, kao što su nacija, narod ili etnonacionalni kolektiv, predlaže uvođenje novog, nešto preciznijeg određenja kulturna ličnost ili kolektivna ličnost . Teško je, ili nemoguće, svesti ogroman broj ljudi na jednu ili nekoliko zajedničkih svojstava, bez grube redukcije i upadanja u već pripremljene propagandne sheme i stereotipe. Tako se npr. osobe izrazite individualnosti ne mogu uklopiti u takve postojeće torove . Oni su neprilagođeni, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se potpuno socijalizuju (kao što npr. anomični jesu), nego zbog toga što su dovoljno svesni (Risman kaže „autonomni“) da sami biraju da li će, kada i koliko pristati da se konformistički „saobraze“ svojoj postojećoj zajednici. Oni su sami kreatori svog društvenog karaktera i kao takvi nužno „višak“ u svakoj manje-više vulgarizovanoj predstavi o nacionalnom karakteru ovog ili onog naroda.

Kecmanović na kraju istraživanja rezolutno odbacuje teze o tobožnjoj nepromenljivosti državne ili etničke grupe. „Kada postoji, nacionalni karakter ima visok stepen rezistentnosti na promjene. Međutim, nacionalni karakter nije nepromjenjiv, nije dat jednom za svagda, kao što misle oni koji u nacionalnom karakteru vide bitnu odrednicu sudbine naroda ili etnonacionalnog kolektiva. Nacionalni karakter se mijenja, s tim što se promjene nacionalnog karaktera dešavaju po pravilu postepeno, u dužem periodu.“ (str. 160)

Nije teško uvideti da je autor neposrednu inspiraciju crpeo iz poslednjih balkanskih ratova na ovim prostorima, te je posebna poglavlja posvetio brojnim primerima „naučne“ analize srpskih i hrvatskih psihijatara o njihovim viđenjima pripadnika svog i onog suparničkog naroda. Pravu poslasticu ove knjige predstavlja obračun sa „impresionističkom karakterologijom“ Jovana Marića, tj. detaljno seciranje njegove knjige Kakvi smo mi Srbi? Zaista, velikom žestinom Kecmanović analizira brojne proizvoljne, često i sasvim kontradiktorne, (pr)ocene o nacionalnom karakteru i identitetu Srba, samih za sebe i naspram ostalih naroda. Utisak je da na pojedinim mestima Kecmanović preteruje surovim poigravanjem citatima iz Marićeve knjige – namenjene pre svega širokom auditorijumu, možda i zbog toga pisane na popularan način – pri čemu to neretko zna da bude toliko duhovito da čitaoca može dovesti do suza. Možda se ovakva žestina (animozitet?) prema kolegi mogu pravdati i velikim uticajem/tiražom dotične knjige, kao i eklatantnim primerom onoga što Kecmanović kroz čitavu studiju smatra za zloupotrebu istraživanja „nacionalnog karaktera“. Ukoliko je ovo poslednje bila njegova namera, utoliko će nam i ovaj „strastveni“ prikaz biti razumljiviji.

Na kraju, možemo zaključiti da svakako treba da bude skeptičan prema rezultatima većine ovakvih istraživanja, ali ne u tolikoj meri da se i sama mogućnost etnopsiholoških istraživanja dovodi u pitanje, kao što su mnogi psiholozi, sociolozi, filozofi ili antropolozi učinili. Kecmanović svojim radovima na ovu temu otvara značajan prostor za dalja proučavanja, istovremeno nudeći izlaz iz najčešće postavljanih zamki predrasuda i stereotipa do kojih su dovodile nekritički receptirane studije ili popularni spisi. One najčešće leže u odsustvu valjane metodologije, izraženoj subjektivnosti, proizvoljnosti, nedovoljnom uzorku populacije, nejasnom izboru varijabli itd. Da ne govorimo o otvoreno zlonamernim pokušajima zloupotrebe ovakvih vidova istraživanja. To što su takve zloupotrebe do sada bivale više pravilo nego izuzetak, nije dovoljan razlog da ovom problemu ne pristupimo ozbiljno, odgovorno i objektivno – uz pronalaženje što većeg broja zajedničkih varijabli, uzorka populacije, različitih istraživanja autora raznih nacionalnosti itd. – kao što ova knjiga Dušana Kecmanovića predstavlja značajan pokušaj da se napravi korak upravo u tom pravcu.