Čedomir Štrbac

Prikaz knjige Zorana Vidojevića Kuda vodi globalizacija

Ako se u hronici zbivanja u našem naučnom životu i kulturi, šire uzev, nešto može označiti kao događaj koji se izdvaja posebnim značenjem onda pojava knjige Zorana Vidojevića „Kuda vodi globalizacija“, to svakako jeste. Reč je o knjizi okrenutoj aktuelnostima našeg vremena – totalitetu savremenosti sveta, sagledavanju suštinskih istorijskih mega-trendova. I to „zadivljujućeg i zastrašujućeg“ vremena (A.Gidens i V. Haton), iako je bezmalo svako vreme – kako Z. Vidojević na samom početku, s razlogom ističe – isto to, zadivljujuće za one koji uživaju, i zastrašujuće za one koji pate.

Autor je svoja razmatranja izložio u ukupno jedanaest poglavlja, uključujući tu i posebno izdvojena završna razmatranja. Pri tome je prvih sedam poglavlja (oko polovine knjige) više posvećeno teorijskim razmatranjima – od pojmovnog određenja, preko promišljanja globalizacije kao trijumfa i krize jednog tipa civilizacije, njene moći i granica, mogućnosti novih svetskih sukoba, pitanja demokratije, do onoga što se izvanredno uočava i kvalifikuje kao liberalni totalitarizam. Novi, postmoderni neototalitarizam - kaže, između ostalog Z. Vidojević – ima model života „srećnog robota“, živog homoida kao uporište i dok je klasični totalitarizam antiliberalni, ovaj nastupa pod zastavom liberalizma, borbe za slobodu, ljudska prava i demokratiju. Naredna tri poglavlja (sa završnim razmatranjima, druga polovina knjige) sadrže pretežno konkretno-istorijske analize iskustva agresije na Jugoslaviju (sila iznad prava), globalizacije kao bitne komponente tranzicije, tranzicije i globalizacije u Srbiji.

Razmatranja su oslonjena na nekoliko stotina bibliografskih jedinica (teorijskih konsideracija i empirijskih istraživanja) kao respektabilan referentni okvir u koji su uključena sociološka istraživanja, teorijsko-filozofska razmatranja, istorijske studije, politikološke i ekonomske analize. Sve to korišćeno je skrupulozno i minuciozno. Tu su, razume se, i autori iz savremene svetske literature – Čomski, Gidens, Fuko, Habermas, Hobsbaum, Arentova, Burdije, Stiglic i mnoštvo drugih. Primetno je i prisustvo savremenih ruskih autora, često neopravdano zapostavljenih kod nas, zatim autora sa bivših jugoslovenskih prostora (S. Vrcan, S. Žižek, R. Kalanj, T. Mastnak i dr.). Poseban kritički osvrt u knjizi posvećen je i ključnim stavovima Hantingtona, Bžežinskog i Fukujame, čije se teze o „sukobu civilizacija“, zatim, svetskoj politici kao „velikom šahovskom polju“ i ona o „kraju istorije“, uzimaju za tri temeljne i politički veoma uticajne vesternocentrične teorijske paradigme. Savremeni imperijalizam Zapada, pre svega SAD – ističe se – stekao je delima ove trojice autora svoju teorijsku i ideološku samosvest. Najkraće rečeno, svojim naporom Z. Vidojević dovodi nas i u komunikaciju sa onim što predstavlja relevantnu savremenu svetsku misao.

Autorova izlaganja razvijana su kao sociološko opserviranje i deskribovanje i teorijsko-filozofsko situiranje i tumačenje. Osmatranje i promišljanje je i interdisciplinarno i transdisciplinarno. Knjigu odlikuje izrazita kritička intoniranost, razgovetnost jezika i stila i kad je reč o predstavljanju i objašnjavanju i najsloženijih problema. Za niz pitanja izuzetne složenosti, protivrečnosti i konfliktnosti sveta, koja pokreće i promišlja, autor razumljivo nema odgovore, niti ih iko može celovito imati, ali se ne usteže od smelog oblikovanja i iskazivanja sopstvenih svodnih stavova, svojevrsnih nalaza (kao bi se to u naukama koje pretenduju na veću egzaktnost uvida i saznanja reklo). Sa njima se može slagati ili ne slagati, ali su u svakom slučaju veoma, izuzetno čak, korisni i produktivni za razmišljanje – dogradnje, nove misaone prodore.

U obilju sadržaja knjige većeg formata od preko četiri stotine štampanih strana, izdvajamo i ukazujemo tek na neke od njih. Tako pišući o globalizaciji kao dokazu trijumfa i krize jednog tipa civilizacije, autor postavlja pitanje stvarnog istorijskog napretka (šta je to?) i kritički upozorava da globalizacija izopačene modernosti sadrži i apokaliptične potencijale, kao i na njen izgubljen smisao kao celokupnog napretka svih ljudi ka višem kvalitetu života. S tim u neposrednoj vezi je i patološka strana globalizacije – narkomanija, mafija, politički terorizam i dr, kao planetarno prisutne pojave u savremenosti. Kada je reč o ograničavajućim činiocima mogućih pozitivnih učinaka globalizacije, izvesno je da su dubina i obim svetskih ekonomskih nejednakosti i njihovo povećavanje među najsuštastvenijim. O tome govori mnoštvo pokazatelja. Među najupečatljivijim su podaci da je od 1980-ih apsolutno siromaštvo u svim nerazvijenim zemljama poraslo, a u većem delu Afrike i Latinske Amerike ono se povećalo i u apsolutnom i u relativnom izrazu. Odnosno, 1965. godine prosečan dohodak per capita u zemljama G-7 bio je dvadeset puta veći nego u najsiromašnijim zemljama, a u 1997. godini ova razmera narasla je na 40 prema 1. Ili, da tri najbogatija čoveka na svetu raspolažu bogatstvom koje je veće od bruto nacionalnog proizvoda čak 48 najsiromašnijih zemalja!

Slično je i sa iskustvom tzv. tranzicionih zemalja, a tranziciju autor označava kao istočnoevropsku varijantu globalizacije. Dualizam postignutih rezultata   ogleda se u tome da boljitak u političko egzistencijalnom smislu nije osiguran materijalno-socijalnom podlogom (u tom pogledu je stanje čak gore). Tako je od 27 postrealsocijalističkih zemalja samo pet u 2000. godini premašilo nivo realnog BDP iz 1989. godine. Paradigmatično u negativnom smislu je iskustvo Rusije, čiji BDP 2000. godine   je manji od 2/3 onog na početku tranzicije jednu deceniju ranije. Ovo, uz druge učinke loma prethodnog i tzv. šok terapije, liberalizaciju bez stvarne demokratije, „mafijizaciju države i podržavljenje mafije“, „destrukciju suvereniteta“ – navodi autora na upozorenje na opasnost od nove i dugotrajne “istorijske involucije“.

Kada je pak u pitanju tranzicija i globalizacija u Srbiji, priroda i opseg promena (posle sveg zla kroz koje smo prošli) sagledavaju se kao usmerenost na neoliberalni kapitalizam, koji je u postojećim uslovima divlji i u osnovi pljačkaški. Narod nije politička raja, ali je daleko od demosa. U osnovi dihotomnu društvenu strukturu čine vladajuća klasa nomenklaturno-mafiozne buržoazije i njenih ideoloških aparata, na jednoj, i manje-više svih ostalih, na drugoj strani. A spoljnopolitička ponašanja, umesto ranijeg slepila za novonastalu svetsku stvarnost, karakterišu se kao „višak snishodljivosti“ i „vazalstvo“. Srbiji preti mogućnost novog sunovrata. Jedne grupe sirove i znatno kriminalizovane kapitalističke klase potisnule su druge, zauzele njihove pozicije i veze s vlašću. Istraživanja iz 2002. godine ukazuju da za gotovo 80% domaćinstava Srbije nema poboljšanja u načinu života, a prema istraživanjima iz 2004. gotovo 70% građana smatra da je ekonomsko stanje loše, odnosno nepodnošljivo ili teško podnošljivo. Stoji zato mogućnost revanša bede, uz srozavanje autoriteta i paralizu države, ako se ovo dalje nastavi. Da bi se izbegao rizik novog promašaja i nove „minus godine“, naspram „šok terapije“ i totalne privatizacije, ukazuje se na potrebu „evolutivne pragmatičke strategije“ privrednog i opšte društvenog razvoja – za prevladavanje ne krize (neadekvatan termin za tekuće stanje) već propadanja i razaranja, uz konsolidaciju države i vladavinu prava.

U vezi s našom sudbinom u vremenu globalizacije, ovde treba ukazati i na autorova posebna razmatranja NATO agresije na Jugoslaviju 1999. godine, koja se kvalifikuje kao globalizacija nasilja i straha i izraz novog totalitarizma. Sledeći stav naročito zavređuje da u celini bude citiran: „Trijumfalizam i arogancija moderne sile, do kraja ogoljene, traže svoje ideološko maskiranje, rafiniranu i grubu laž, zavisno od potreba i prilika, svoju filozofikaciju, čak i poetizaciju. I uvek sve to nalaze pre svega među pripadnicima soja vazalnih intelektualaca za koje je istina instrumentalnog karaktera, makijavelističkim 'demokratama', ili pak, među velikim miljenicima (koji mogu imati respektabilni intelektualni i politički pedigre) gospodara sveta. Za sve njih je agresija na Jugoslaviju bila i ostala efemeran događaj koji je ispunio svoju ulogu u pravljenju globalne mape političke moći i kretanju 'svetskog duha' oličenog u 'vesternizaciji'. Istina o tome šta se stvarno zbivalo tokom agresije, takođe je bez ikakve važnosti. Jer, shodno njihovom 'etosu' i svetonazoru, istinu i moralnost određuje, i treba da to čini – pobednička sila, a životna veština sastoji se u prilagođavanju toj sili i njenom slavljenju. Amoralni um i ničim ograničena sila nerazlučivi su.“ U zaključku ovih razmatranja, nešto dalje sledi upozorenje   da pravljenje nereda radi uspostavljanja reda, koji odgovara nekoj imperijalnoj sili, nije ništa novo u istoriji, ali kad se haos počne metodski proizvoditi, on se može preneti i na države njegove naručioce i najveće korisnike. „Haos se ne može širiti i istovremeno stalno kontrolisati. Požar haosa može zahvatiti celu zemljinu kuglu. Igra s haosom, opasna je igra.“

U interpretiranju Fukujamine teze o kraju istorije, ističe se da je zapadni liberalni model društvene organizacije istorijski perpetuum mobile i da preostaje samo njegovo dostizanje i usavršavanje – istorije je bilo, ali je više nema. „Time ideologija globalizacije kao 'vesternizacije', tačnije kao 'amerikanizacije' sveta, doživljava svoje logično finale i dobija svečanu filozofsku odeždu.“ Vidojević je, međutim, uveren da, na dužu stazu gledano, nije moguće nikakvo objedinjavanje sveta na tim osnovama. Otpori tim pretenzijama stiču, isto tako, globalni karakter, čak i u samom jezgru visokorazvijenog kapitalizma – Americi, uz učešće – ističe on – na stotine hiljada ljudi. Taj „otpor iznutra“ nova je i važna socijalna pojava, začetak pokreta alternativne globalizacije, koji je svojevrsno reagovanje ne samo na odnose bogatih i siromašnih zemalja u svetskim razmerama, nego i još više na stanje u najrazvijenijim zemljama, na celokupan model neoliberalnog kapitalizma.

Isto tako, govoreći o nastajućem liberalnom totalitarizmu, kao najvažnijem obliku totalitarizma početka dvadesetprvog veka, kao nečem novom u odnosu na prethodne oblike totalitarizma (nacizam, fašizam i staljinizam), autor ukazuje na nužnost i mogućnost suprotstavljanja tome. Naime, taj bi se sistem, koji još nije dobio konačan oblik (a oformiće se ukoliko se proces njegovog kompletiranja ne zaustavi organizovanim demokratskim otporom), ponajbolje mogao objasniti jednim novim pojmom – pojmom globalnog apokaliptičkog kapitalizma . Liberalni totalitarizam kao planetarna politika i ideologija nasilja i straha proizlaze iz njegovih osnova i tu se ne radi više samo o proširenoj proizvodnji sredstava dominacije i represije, već pre svega o njemu „imanentnim apokaliptičkim potencijalima, koji ugrožavaju ceo svet i sve ono što je Zapad doneo civilizaciji, kada je reč o slobodi i demokratiji.“ Suprotstavljanje, odnosno ograničavanje i zaustavljanje ovoga iziskuje odgovarajuću vrstu i količinu protiv-sile, koja bi mogla nastati kao „sinteza onog najboljeg iz demokratske, socijalističke i liberalne tradicije, ali i iz religioznog nasleđa i vanevropskih kultura, kao i iz jedne nove filozofske misli, kadre da oblikuje ideju alternative vladajućoj civilizaciji“ – ističe autor posve otvoreno, bezpredrasudno, nadideologijski. I dodaje svestan je da to deluje utopijski, ali i da bez toga svet klizi ka propasti.

U završnim razmatranjima Zoran Vidojević se, promišljajući problem globalizacije i epohalne situacije, pita kako koncipirati alternativnu politiku globalizacije i tranzicije na iskustvima dva različita istorijska poraza – realsocijalističkog i neoliberalnog, okvirno tek naznačuje moguća rešenja i ističe svodne stavove o globalizaciji kakva jeste i o tome kakva bi trebalo da bude. Ona sada – veli on – po svojim preovlađujućim učincima, „vodi pre svega duboko nepravednom, rizičnom i opasnom svetu u kome se produbljuje i širi jaz između bogatih i siromašnih zemalja, pri čemu sve oštriji sukobi, uključujući i ratne, za resurse razvoja i za nadmoć, kao i pustošenje ljudske životne sredine – spadaju u njena bitna obeležja“. Umesto toga trebalo bi da: „Visokorazvijena tehnologija, transformacija ekonomije profita u ekonomiju celovitih ljudskih potreba, solidarnost i kvalitet života, socijalna pravednost, demokratski poredak koji se širi do planetarne političke ravni, moralne vrednosti u čijem su središtu sloboda, autonomija i dostojanstvo svakog ljudskog bića – čine, u svojoj suštinskoj povezanosti, projekat eventualnog dobrog društva budućnosti, kao i bolje alternative sadašnjoj globalizaciji. Hoće li se globalizacija, što znači i ceo svet, kretati u tom smeru, ili, pak, nekom drugačijem i suprotnom, niko sa sigurnošću ne može znati.“

( Reč o knjizi Zorana Vidojevića „KUDA VODI GLOBALIZACIJA“ u DK Studentski grad u Beogradu 7. decembra 2005. godine )