Dobrica Gajić

Emigrantski tekstovi Slobodana Jovanovića

Prikaz knjige: Slobodan Jovanović, Poruke, JP Službeni glasnik, Beograd 2006, priredili Jovica Trkulja i Života Lazić

Površnost u radu i deološka zaslepljenost predstavljaju one faktore koji su često dovodili do najgrubljih ogrešenja prema nekim od najznačajnijih imena naše kulture. Ni Slobodana Jovanovića, nažalost, takva sudbina nije mimoišla. Jedan broj njegovih tekstova sve do danas bio je gotovo nepoznat kako stručnoj javnosti, tako i široj čitalačkoj publici. Zaslugom profesora Jovice Trkulje i advokata Živote Lazića, priređivača knjige Poruke, ta nepravda je u priličnoj meri danas ispravljena. Kao što to obično biva, umesto timova vodećih srpskih institucija ili urednika naših najvećih izdavačkih kuća, ovaj mukotrpan posao su i ovog puta obavili pojedinci, sabravši na jednom mestu sve priloge koje je Slobodan Jovanović objavio u listu Poruka, koji je Jugoslovenski narodni odbor izdavao u Londonu od 1950. do 1958. godine. Naravno, konačna redakcija Jovanovićevih Sabranih dela zahtevaće, pored njegovih priloga iz lista Poruka, objavljivanje još nekih tekstova koje je on objavio na drugim mestima.

Da bi čitaocima što više približio emigrantske tekstove Slobodana Jovanovića iz poslednje decenije njegovog života, profesor Jovica Trkulja napisao je predgovor za knjigu Poruke, pokušavajući da u sažetom obliku predstavi značaj Jovanovićevih osvrta na razne političke probleme u ondašnjoj Jugoslaviji. Trkulja navodi da sve napise karakteriše jasna hronološko-analitička ekspozicija, s tim što je Jovanović „prihvatio izazov i rizik da glasno misli, piše i govori o tekućim zbivanjima, da izriče stavove o rovitim i aktuelnim društvenopolitičkim procesima koji tek zadobijaju institucionalnu formu, kriju različite ishode i ne poseduju jasnu istorijsku perspektivu“. Ono što se Trkulji nije svidelo odnosi se na jezičku i pravopisnu nepreciznost, ali to je nešto što je razumljivo kad čovek zna pod kakvim uslovima su emigrantski listovi uopšte objavljivani. Iako je jedan broj tih tekstova štampan bez Jovanovićevog potpisa, u svim prilozima je prepoznatljiv njegov stil i način izlaganja, bez obzira o kojoj temi piše, tako da nedostaci te vrste, generalno gledajući, nemaju tu težinu da drastično remete naučni renome i kvalitativni kontinuitet koji je Slobodan Jovanović do tada već ostvario.

Trkuljina ocena da mnogi Jovanovićevi stavovi nisu izdržali probu vremena nije netačna, s tim što je reč pre svega o njegovom očekivanju da će Brozov režim doživeti relativno brz krah, jer su mnogi ekonomski i politički pokazatelji ukazivali na to da je on pre ili kasnije neizbežan. Ono gde Trkulja greši, tiče se primedbe da su neki od tih stavova bili naivni i neutemeljeni, iako nigde ne pominje o kojim stavovima je reč. Istine radi, mi tu naivnost nigde nismo uočili. Jovanovićev pristup je uvek ozbiljan, zasnovan na praćenju tadašnje jugoslovenske štampe, pri čemu je poznavanje materije o kojoj raspravlja, bez obzira na to što nije bio u zemlji, zaista superiorno u odnosu na stavove tadašnjih komunističkih glasnogovornika, kao što su bili npr. Đilas ili Kardelj, da ne pominjemo druge ideologe Komunističke partije čije mišljenje Jovanović takođe apostrofira. Čak imamo utisak da je u svojim ogradama Jovanović pokazao obazrivost u odnosu na pravac budućih događaja, potpuno svestan da mogu iskrsnuti nepredvidive okolnosti koje njegova očekivanja mogu učiniti potpuno irelevantnim. Štaviše, on je vrlo dobro osetio da će se Titova politika kretati u smeru stvaranja trećeg bloka na svetskoj političkoj sceni, iako taj fakat za života Slobodan Jovanović nije dočekao.

Za ovu priliku, Jovanovićeve tekstove iz lista Poruka mogli bismo podeliti na tri segmenta. Jedan bi, grubo rečeno, predstavljali nekrolozi posvećeni istaknutim Srbima koje je poznavao i sa kojima je blisko sarađivao, gde se izdvajaju prilozi o đeneralu Dragoljubu Draži Mihailoviću, Živojinu Periću i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Oni su ne samo pravi primer njegovog jasnog, neki bi rekli beogradskog stila, nego i obrazac kako se u nekoliko pasusa, dakle na sažet način može reći sve o ljudima koji su svojom delatnošću obeležili vreme u kome su živeli i radili. Drugi blok zahvatio bi veliki broj tekstova u kojima se Jovanović u formi kritičkih komentara osvrće na brojne poteze Brozove vlasti, raspravljajući kranje kompetentno o ustavnim rešenjima, međunarodnoj poziciji komunističke Jugoslavije, administrativnom upravljanju privredom, uvođenju radničkih saveta, uređenju državne uprave, novim zakonima i određenim sudskim slučajevima.

Za Komunističku partiju Jovanović je tvrdio da je, kao manjinska stranka, silom došla na vlast i da je kao takva silom i opstajala u političkom životu. Suprotno stranim demokratijama, komunisti su ukinuli višepartijski sistem, zabranili slobodne izbore i ukinuli slobodu štampe. Bez opozicije, oni su nesmetano izvodili svoje ekonomske i političke eksperimente, predstavljajući svetu da tim putem grade osoben oblik socijalizma, za koji Jovanović, naravno, nije imao nikakvog razumevanja. Komentarišući priznanja nekih komunističkih rukovodilaca o određenim negativnim pojavama u partiji i društvu, Jovanović ističe da su po otimanju vlasti komunističke vođe pokazale da ne poseduju neophodne sposobnosti za upravljanje državom.

„Te osobine oni nisu do sada uspeli da pokažu. Kad god naiđu na teškoće, oni ih upisuju u krivicu neprijateljima režima, i prebacuju svojoj Stranci da nije protivu njih dovoljno borbena. I onda se opet čuje stari poklič iz građanskog rata: Juriš na neprijatelja! Komunistički vođi ne uviđaju da na taj način neće još ispraviti one nedostatke u državnoj upravi koje nije uzrokovao neprijatelj, nego oni sami svojom nesposobnošću. Ponikli iz gerile, Titovci su i na vladi ostali gerila. Oni umeju da vode Stranku u borbu protivu neprijatelja, ali ne umeju da upravljaju državom“, piše Slobodan Jovanović u tekstu Komunisti sami o sebi iz 1953. godine.

U tekstu Tito iznad blokova, objavljenom 1955. godine, Jovanović objašnjava diktatorsku pozadinu Titove vlasti, tvrdeći da su ga na takav oblik vladavine upućivale kako crte njegovog temperamenta, tako i sveukupne okolnosti pod kojima je dospeo na vlast. Drugim rečima, Tito je zametanjem građanskog rata i prepadom izbio u prvi plan, jer je njegova Komunistička partija bila malobrojna i otuda njega na površinu nije mogao ni da izbaci neki veliki narodni pokret. Gospodarom Jugoslavije, smatra Jovanović, Tito je postao usled grešaka savezničke diplomatije, neuviđavnosti Šubašićeve vlade i pomoći Crvene armije. Izuzev njegovih komunističkih saboraca, u zemlji za njega niko nije znao, tako da od Šćepana Malog nije bilo slučaja da se neko sličan obreo na vlasti kao što je to Brozu pošlo za rukom. Kad je posle 1948. prestao da bude sovjetski satelit, vešt da iskoristi spoljnopolitičke okolnosti, Tito je političku i finansijsku potporu pronašao u saradnji sa zapadnim silama.

„Ima znakova da on Jugoslaviju smatra kao malu pozornicu za svoje sposobnosti. On bi hteo da igra na velikoj svetskoj pozornici. Njegovi su planovi još magloviti, ali sigurno je da bi on hteo da se umetne među velike neimare novog političkog poretka u svetu. I ako bi uspeo da dobije tako veliki međunarodni značaj, on bi time gledao da zabašuri onaj slom koji je u domaćoj politici pretrpeo“, navodi Jovanović u već pomenutom tekstu o diktatorskoj prirodi Brozovog režima.

U treći odeljak knjige Poruke mogli bismo svrstati dva teksta: Spoljašnja politika Milovana Milovanovića i Jedno pismo . Tekst o Milovanu Milovanoviću objavljen je u decembru 1958. godine, s tim što treba znati da je Jovanović preminuo 12. decembra iste godine. Napisan je kao reakcija na predavanje o spoljnoj politici Milovana Milovanovića, koje je održano na Kolarčevom univerzitetu u Beogradu. Reč je o briljantnom uvidu u Milovanovićeve diplomatske sposobnosti, koji nimalo ne zaostaje za najboljim portretima koje je Jovanović posvetio nekim drugim političkim delatnicima iz naše prošlosti. Na mestu ministra spoljnih poslova Milovanović se nalazio od leta 1908. do leta 1912. godine, kada je preminuo. Za te četiri godine, kako ističe Jovanović, Milovanović je imao više uticaja na našu spoljnu politiku nego bilo koji drugi srpski političar, ne isključujući pri tom ni samog Nikolu Pašića.

S Pašićem je on delio glavne ciljeve, ali im metode nisu bile iste. Ministar spoljnih poslova postao je posle carinskog rata sa Austro-Ugarskom, koji je upravo Pašić vodio. Imajući u vidu da je bio zaključen novi trgovinski ugovor i da je odnose sa Bečom trebalo popraviti, a da je posle ruskog poraza u Japanskom ratu Austro-Ugarska obezbedila premoć na Balkanu, Milovanović nije bio za zatezanje odnosa sa njom. Međutim, usledila je aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine, o čemu je Milovanovića unapred izvestio ruski ministar Izvoljski. On je poručio Milovanoviću da Rusija nije kadra to da spreči i da bi Srbija trebalo da za sebe traži jedino izvesne nadokande, s tim da po svaku cenu izbegava otvoreni sukob sa Austro-Ugarskom.

Premda je javno mnjenje bilo za rat, pa i sam Pašić, Milovanović se zalagao da se sve kreće samo u granicama diplomatskog protesta, jer mu je bilo jasno da u jednom tako rizičnom ratu Srbija ne bi mogla da računa na pomoć Rusije. Milovanovićevu zaslugu, iako nije iščupao nikakve nadoknade, Jovanović je video u tome što je pred Evropom otvorio srpsko pitanje. Druga Milovanovićeva zasluga jeste što je u suprotstavljanju austrougarskom imperijalizmu uspeo da vodi pregovore i o sklapanju srpsko-bugarskog saveza koji je potpisan 29. februara 1912. godine. Uoči potpisivanja Vojne konvencije, kao dopune tog ugovora, po kojoj bi Bugarska vojno pomogla Srbiju u slučaju da je Austro-Ugarska napadne, Milovanović je umro. Bez obzira na to što je sled događaja u Balkanskim ratovima pokazao da se Srbiji neće dozvoliti izlazak na Jadransko more, i da je srpsko-bugarski savez od odbrambenog prerastao u napadački, Jovanović je verovao da bi i Milovanović podržao takvu transformaciju. Zbog diplomatske veštine koju je ovaj srpski ministar posedovao, on će u njemu videti jednog od najboljih diplomata koje je Srbija u svojoj istoriji imala.

Poslednji tekst u knjizi Poruke nosi naziv Jedno pismo. Njega je, zajedno sa drugom prepiskom, Jovanović testamentom poverio Radoju Kneževiću. Ne zna se tačno kome ga je uputio, ali se da zapaziti da ono nije napisano posle 1948. godine. Zašto je kopija tog pisma posebno značajna i zbog čega je ona 1959. godine objavljena u listu Poruka ? Najpre zbog toga što se iz kopije ovog pisma vidi da je Jovanović došao na stanovište da po završetku Prvog svetskog rata nije trebalo insistirati na ujedinjenju sa Hrvatima.

“Da li je trebalo 1919. udariti plot? Mislim da je trebalo to učiniti. Besumnje time se ne bi sprečilo otvaranje srpsko-hrvatskog pitanja, jer se ljudi, ako im je do toga, mogu i preko plota svađati, - ali bi Srbi mogli iza svoje strane plota urediti svoje stvari mnogo bolje nego što su to mogli bez plota učiniti”, pisao je Jovanović u tom pismu, navodeći da je petogodišnje ratovanje i nužnost oporavka pretpostavljalo jednu odvojenu srpsku jedinicu, usredsređenu na sopstvene potrebe.

Isto tako, od rešavanja hrvatskog pitanja važnije je bilo širenje srpske svesti u Bosni i Makedoniji i to je još jedna greška na koju Jovanović ukazuje. Naše pogreške on vidi i u donošenju Vidovdanskog ustava i šestojanuarskom režimu, odnosno našem neprestanom upinjanju da se bez ičije pomoći borimo za jugoslovensku misao, dok su Hrvati i Slovenci jedino razmišljali o tome kako će od centralne vlasti otkinuti što veći deo za sebe.

Osim toga, Jovanovićevo pismo svedoči da u periodu posle Drugog svetskog rata on ipak nije bio za razbijanje jugoslovenske države, jer je strahovao šta bi bilo sa srpskim zemljama koje su, kako je on smatrao, u okviru Jugoslavije bile ujedinjene i međunarodno priznate. Opravdanje za jugoslovensku državnu politiku on nije tražio u veri u jugoslovensku ideologiju, već u riziku da se izgubi ono što se imalo i što se uz ogromne napore postiglo. Otuda Jovanović naglašava činjenicu da u Prvom svetskom ratu Velika Britanija nije dozvolila stvaranje Velike Srbije i da je u našim sporovima sa Hrvatima ona uvek naginjala na njihovu stranu. Jovanovićev zaključak bio je da ako se Srbija nekad i mogla nadati u zaštitu Rusije i Francuske, u vreme nastanka njegovog pisma ostala je još nada u SAD, s tim što je Jovanovićev utisak bio da nema toga ko bi mogao reći koliko su te nade u tom trenutku bile uopšte osnovane.

Naravno da ovakve stavove možemo post festum izložiti bespoštednoj kritici, jer je vreme pokazalo da je reč o zabludi i nedostatku inicijative sa naše strane, da ne kažemo našem stalnom kaskanju za događajima. Nasuprot tome stoji utisak da je Slobodan Jovanović bio čovek drugačijeg sklopa i da ta njegova vezanost za jugoslovensku državu ipak ima dublje korene i drugačije motive od onih koje mi danas imamo. On je bio ne samo teoretičar visokog ranga, nego svojevremeno i jedan od najviših funkcionera Kraljevine Jugoslavije. Zbog toga je na procesu Draži Mihailoviću 1946. godine osuđen u odsustvu na 20 godina robije. Zbog toga je umro u emigraciji i zbog toga se njegov grob i danas nalazi u Londonu.

Sve u svemu, zahvaljujući tekstovima iz knjige Poruke u mogućnosti smo da uprkos evidentnom zakašnjenju sada kompletiramo sliku o jednom od naših najvećih pravnih, istorijskih i političkih mislilaca. Pred nama je manje-više onaj isti Jovanović, sa prefinjenom i sveobuhvatnom rečenicom i neprevaziđenim analitičkim darom. Istina, teme o kojima je u listu Poruka pisao mogu za mnoge današnje čitaoce biti prilično nezanimljive, ali za ozbiljne istraživače naše prošlosti ti tekstovi biće nezaobilazno štivo. Zapravo, najveća šteta i jeste u tome što Jovanovićeve tekstove domaća publika nije mogla da čita u vremenu njihovog nastanka. Da se to moglo, možda bi sve bilo drugačije.