Saša Gajić

PROTIV STRUJE

Prikaz knjige: Mark Sedžvik, Protiv modernog sveta, Ukronija, Beograd, 2006

Agilna beogradska izdavačka kuća «Ukronija» u poslednje vreme objavila je pregršt zanimljivih izdanja među kojima, svojom obimnošću, ozbiljnošću i značajem teme koju prezentuje, knjiga engleskog naučnika Marka Sedžvika «Protiv modernog sveta po mnogo čemu zauzima posebno mesto.

Predmet ove knjige predstavlja dvadesetovekovna istorija jednog od alternativnih filozofsko- religioznih pokreta nastalih kao reakcija pre svega na zapadnu modernost i njene posledice, na pokret tradicionalista, koji je u najvećoj meri nepoznat ili tek marginalno uočen od strane domaće akademske javnosti. Mada su pojedini ključne istorijske ličnosti ovog, pre svega intelektualnog pokreta, odavno svojim tekstovima, pa i ponekom knjigom, prisutni u srpskom kulturnom životu, gde već više od dve decenije vrše znatan uticaj na ovdašnje intelektualne, umetničke a posredno i na političke krugove, Sedžvikova knjiga, inače prvi u svetu akademski rad koja se studiozno, sa svom potrebnom naučnom aparaturom, obimnom bibliografijom te istraživačkom posvećenošću bavi složenom istorijom ovog pokreta, srpskoj čitalačkoj publici na bezmalo 350 strana pokušava da pruži celovit uvid spram nastanaka tradicionalizma, njegovog postepenog razgranavanja i uticaja koji on na prelazu u novi milenijum ima na globalnom nivou.

Po struci orijentalista, predavač na kairskom AUC-u, Sedžvik nam sa stilskom pristupačnošću odomaćenom u anglosaksonskim akademskim krugovima pripoveda, za formalno obrazovane (bez obzira radilo se o onima čije su intelektualne matrice definisane u socijalizmu ili u dobu političke korektnosti) ili neupućene, o čudnovatom filozofsko-religiozno-ideološkom fenomenu tradicionalizma, koji zadnih decenija privlači sve veću pozornost i na Istoku i na Zapadu, već u skladu sa svojim razvojem, brojnim preobražajima i posledicama koje su ideje tradicionalista prouzrokovale na prelazu iz moderne u postmodernu epohu. Treba napomenuti da su ideje osnivača tradicionalističkog pokreta u manjoj ili većoj meri uticale na brojne znamenite figure XX veka. Neki od njih samo su dodirivali korpus tradicionalističke misli, a neke se mogu, sa punim pravom ili izvesnom rezervom, ubrojati i u same tradicionaliste, kao što su: Ezra Paund, Mirča Elijade, Ralf Emerson, Žak Mariten, Tomas Merton, Titus Burhart, Bela Hamvaš, Anri Artung, (pozni) Anre Žid, Ananda Kumarasvami, Anri Korben, Lav Gumiljev....

Otpočinjajući sistematski «pokušaj rekonstrukcije» istorije ove duhovno-intelektualne avanture postavljene «nasuprot modernom svetu» prikazom biografije Rene Genona, francuskog mislioca i ezoterika, koji, osim laskave titule «Dekarta metafizike», slovi i za glavnog osnivača tradicionalizma, Sedžvik ukazuje na temeljnu vezu dvadesetovekovnog tradiconalizma sa perenijalizmom kao njegovoj istorijskoj preteči. Perenijalizam (kovanica koju je prvi put upotrebio renesansi filozof Marsilio Fićino oko 1540. godine), čiji se razvoj može pratiti gotovo do epohe prosvetiteljstva (potom je, u modifikovanom obliku, oživeo u XIX veku sa izučavanjem Veda) počivao je, kao i tradicionalizam, na uverenju da sve religije vode poreklo iz perenijalne, prvobitne religije koja je vremenom dobila razne forme. Usmeravajući napore na skupljanje različitih parčića iz organona tradicionalnih religija, nalazeći njihove međusobne podudarnosti, moderni tradicionalizam pokušao je da, objašnjavajući istorijske procese i protistavljajući se njima, sintetiše svoja saznanja i pruži pre svega intelektualnu, a potom i duhovnu alternativu procesima modernističke sekularizacije i njenim učincima, ne bili tako uspostavio željeno primarno, prvobitno jedinstvo i celovitost kao izlaz iz krize modernosti.

Studioznim praćenjem intelektualnog i duhovnog puta Rene Genona, od francuskog okultiste i filozofa do utemeljivača tradicionalne misli i, na posletku, islamskog sufija, a zatim i sasvim neobične biografije njegovih glavnih istomišljenika, sledbenika i učenika poput Juluisa Evole, Fritjofa Šuona, Titusa Burharta, Mirča Elijadea, Seid Husein Nasra i Aleksandra Dugina, Sedžvik uočava tri glavne faze u istorijskom razvoju tradicionalizma. Prvu, koju označava kao fazu uobličavanja tradicionalističke misli; drugu, koja predstavlja pokušaj oživljavanja tradicionalizma (sa razgranavanjem ili u religioznom ili u političkom pravcu, pretežno ka desnim ideologijama, odnosno islamskim političkim pokretima); i treću, u kojoj tradicionalizam postaje deo opšte kulture Zapada i Istoka, sa tendencijom njegovog značajnijeg uticaja na islamski svet i postkomunističku Rusiju.

Poglavlja Sedžvikove knjige otvaraju pred nama čudnovate prizore i otkrivaju skoro neverovatne priče o tradicionalizmu i tradicionalistima – njihova lična duhovna traganja, pristupanja raznim redovima (sufijima, alavitima) i verama (od inicijacija u društva severnoameričkih indijanaca, kao u slučaju F. Šuona, sve do životnog puta o. Serafima Rouza koji je od bitnika, preko Vatsovog sledbenika zen budizma, postao pravoslavni monah), međusobne odnose i razmirice, uticaj pojedinih tradicionalista na ondašnje ideologije i pokrete (Evola i fašizam, potom, u 70-tim njegov uticaj na terorističke grupacije poput one Franka Frede; Nasr i persijski Šah Reza Pahlavi).... Knjiga nas tako dovodi do savremenih dana, i brojnih transformacija tradicionalizma na prostoru zapadne Evrope, Rusije i celog Orijenta (naročito u Maroku, postrevolucionarnom Iranu i Turskoj), gde se tradicionalizam transformisao u razne pojavne oblike, od Artungovog «Centra za duhovni susret i meditaciju», preko feminističkog tradicionalizma «Aristasie» koju predvodi Helen Senkler, jevrejskog tradicionalizma Avrama Šmuleviča, islamskih iranskih tradicionalista poput Avanija, sve do ruskog tradicionalizma Aleksandra Dugina koji je, sintetišući Genonovo i Evolino učenje sa ruskim evoazijstvom, stvorio prvo intelektualni, a potom i politički neoevroazijski pokret koji ima izvestan uticaj i na rusku postjeljcinovsku politiku, pre svega u geopolitičkoj sferi.

Pored ozbiljnosti, obima i zanimljivosti Sedžvikovog akademskog štiva o tradicionalizmu, «Protiv modernog sveta – tajna intelektualna istorija XX veka» poseduje i krupne nedostatke. Najveća mana je ta što je, prateći istoriju tradicionalizma, Sedžvik propustio da čitaoce uputi u dokrinarne stavove tradicionalizma, fokusirajući se gotovo iskljućivo na ličnosti, njihove odnose i evoluciju samog pokreta. Ako se negde i dodirne sadržine ideja pojedinih tradicionalista, kao npr. kod Genona (napominjući npr. njegove ideje o pseudotradiciji, kontrainicijaciji, eliti...) on to čini samo uzgredno i letimično. Čitaocu koji se prvi put sreće sa tradicionalistima i tradicionalizmom, čitava «tajna intelektualna istorija» ovog alternativnog i svakako važnog pokreta ostaće ne samo nejasna, već će ga, pre svega, dovesti u konfuziju, ako ne i šta gore. Insistiranje samo na istoriji odnošenja i ličnim biografijama tradicionalista, koji, uprkos naučnoj aparaturi, neretko podsećaju na površan senzacionalizam prikazujući ih u najmanju ruku kao čudake, stvara utisak da su je tradicionalizam u svom duhovnom traganju samo jedan od izraza postmoderne «sekundarne religioznosti» sa mestimičnim isklizavanjem u New Age i ezoterijsko sektaštvo. Biografije i odnošenja među samim tradicionalistima svakako pokazuju da ni oni, uprkos naporima kretanja «protiv struje», često nisu bili imuni na «duh vremena» u svojim traganjima, ali to ne znači da se, kako se stiče utisak na osnovu čitanja Sedžvikove knjige, ideje tradicionalizma mogu svesti samo na ove oblike postmoderne religioznosti i intelektualizma, budući da je i tradicionalizam i njegova misao znatno slojevitija i kompleksnija od pomenutih pojava.

Drugi veliki propust Marka Sedžvika je izostavljanje stavljanja tradicionalizma u kontekst vremena u kome je nastao i razvijao se. Da knjiga nije opremljena nadahnutim pogovorom koji nam daje osnovne kodinate civilizacijskog stanja iz koga je nastao primarni korpus tradicionalističke misli, čitalaštvo bi ostalo uskraćeno za saznanje da je tradicionalizam nastao kao reakcija na krizu savremenosti, koja je svoju istorijsku kulminaciju doživela sa I svetskim ratom, propašću evropskog centralnog položaja u svetskoj kulturi i politici, kada se Bel Epok stropoštao u krvave rovovske klanice svetskog sukoba iz koga se razočarane i dezorijentisane «izgubljene generacije» više nikada nisu oporavile. Takođe, «Protiv modenog sveta» gotovo skandalozno propušta da nastanak tradicionalizma poveže sa svojim neposredim pretečama, raznovsnim pokušajima odgovora na krizu modernog doba, od prerafaelita, Ničea, Arts and Craft-a, simbolista, španske 1892. generacije, do pokreta ruske religiozne renesanse (tkz. «srebrni vek»)....

Osim odgovora na pitanja «ko i kako?» Sedžvikova knjiga, dakle, ne pruža odgovore «šta?» ( u sadržinskom smislu), a pogotovo ne «zašto?». Stoga sva pitanja o razmerama aktuelne krize (post)modernosti, razlozima širenja ideja tradicionalizma i njihovog većeg uspeha pre svega u Rusiji i islamskom svetu, ali i sve značajnija prisutnost na Zapadu (od raznovrsnih udruženja do upliva misli tradicionalista na akademske krugove) ostaju bez odgovora. Činjenica da su tradicionalisti i njihove ideje, kako sam Sedžvik sa pravom konstatuje, u poslednjih nekoliko decenija postali sastavni deo (makar kao njen opozit) savremene kulture i misli, a pogotovo saznanje da na našim prostorima odavno postoji posebna, srpska nit recepcije tradicionalizma, koja od «Dela», «Književne reči» «Gradaca» preko «Naših ideja» ide do «Evrope nacija», «Lepe Srbije» i same «Ukronije», a koja u različitoj meri utiče i podstiče rad i stvaralaštvo jednog još uvek neprepoznatog šireg kruga ovdašnjih intelektualnih i umetničkih poslenika, zaslužuje da se u perspektivi objave još neka dela koja se tiču tradicionalizma i njegovih ideja, koje je Sedžvikova knjiga, iz ovog ili onog razloga, propustila ili zaobišla.