DEJAN PETROVIĆ

Sumorni bilans jedne mađarske jeseni

Prikaz knjige: Ivan Ivanji, Mađarska revolucija 1956, Samizdat B92, Beograd, 2007, str. 233.

Istorijsko iskustvo nas je već odavno poučilo da sloboda neće umeti da peva onako kao što su sužnji pevali o njoj. Prevratnički, revolucionarni datumi uglavnom su veoma dobro poznati čak i školarcima. Međutim, potpuno je suprotna priča kada se radi o formalnim ili suštinskim logičnim završecima epoha koje su tim prevratima pokrenute. Tako je i pad berlinskog zida započet jednim simboličnim događajem prilično anonimnog datuma, pa neka ga sada na ovom mestu konkretno imenujemo – 27. juna 1989. godine, kada su dva ministra spoljnih poslova susednih zemalja, Austrije (nama veoma dobro poznati) Alojz Mok i Mađarske – Đula Horn zajednički i svojeručno presekli ogradu od bodljikave žice na granici dve zemlje, koja je zapravo činila i granicu između dva , u mnogo čemu suprotstavljena i izolovana sveta. Prilično nespektakularan završetak, priznaćete. S druge strane, daleko je poznatija i više je polemike i posledica do današnjeg dana za sobom ostavila tzv. mađarska revolucija iz 1956. godine, kojom se – u pravom trenutku, na njenu pedesetogodišnjicu – detaljno pozabavio novinar i književnik Ivan Ivanji, koji je imao tu prednost da je bio jedan od retkih svetskih reportera u privilegovanoj situaciji da ta dešavanja posmatra uživo. Već na samom početku svoje knjige daje nam do znanja da njegov rad ne krasi pretenzija da otkrije konačne odgovore, rečima američkog publiciste Leslija Bejna još iz 1960. kako se ni o jednom događaju iz moderne istorije nije toliko lagalo, izvrtalo i manipulisalo, kao o pomenutoj revoluciji u zemlji naših severnih suseda, iz sredine pedesetih godina. Nove masovne demonstracije protiv aktuelne socijalističke vlade, koje su pale baš oko prikladnog dana obeležavanja pedesetogodišnjice jedne mađarske jeseni , samo su upotpunile ugođaj i dale dodatnu dimenziju Ivanjijevom istraživanju.

Što se samih događaja tiče, oni se prilično lako mogu klasifikovati u tri međusobno odvojene etape: (1) od 23. do 27. oktobra dogodila se prva, neuspešna, intervencija snaga SSSR-a; (2) između 28. oktobra i 3. novembra dolazi do eksplozije haosa i nasilja, koje je pretilo da poništi Mađarsku kao državu – ili je uvede u neke drugačije vode, o čemu će kasnije biti više reči – pa i varšavski pakt u celini; te (3) period druge ruske intervencije koja je nastupila 4. novembra, i ovog puta bila daleko efikasnija i nemilosrdnija. Kako je došlo do svega toga? Prve inicijative za određenim promenama u društvu potekle su iz intelektualnih krugova koji su se okupljali oko kružoka Petefi. Čitavih godinu dana pre svojevrsnog „ustanka“ vođene su vatrene teoretske rasprave o načinu i brzini potrebnih promena u zemlji, jednog van sumnje rigidnog režima koji nije pristajao ni na kozmetičke ustupke, pri čemu obavezno valja naglasiti da su te promene bile viđene tek kao delimično liberalizovanje već postojećeg socijalističkog sistema. Njihovo suštinsko komunističko opredeljenje nije dovođeno u pitanje. Međutim, širenjem nezadovoljstva na šire narodne mase, kako to često, čak po pravilu biva, protestu se priključuju i oni koji su imali ne samo principijelan otpor prema sveprisutnoj dominaciji SSSR-a u svakom segmentu društva, nego i izražavali jasne anti-socijalističke, pa i revizionističke, čak i fašističke tendencije, koje su dobile znatnu podršku, a decenijama kasnije, iz različitih pobuda i motiva, svesno zanemarivane ili minimalizovane, što Ivanji s pravom naglašava kao svedok s lica mesta, da se ne bi prepustilo zaboravu.

Atmosfera divljeg linča i pretećeg pogroma, vulgarne antisemitske parole, oživljavanje već poznate atmosfere iz kvislinške Hortijeve tvorevine, duboko su zaprepastile i uplašile tada mladog jugoslovenskog novinara, koji je i sam prošao kroz jedno strašno logorsko iskustvo, pri samom kraju drugog svetskog rata, tako da je jasno mogao da detektuje ono što mnogi kasnije nisu umeli ili želeli otvoreno da žigošu. Jedan karakterističan citat dovoljno govori sam za sebe: „Ako ja ovde mislim da treba progovoriti i o „drugoj strani medalje“, to je zbog toga što se inače ne može sagledati celina. Takvo anarhično nasilje, kakvo je nedelju dana vladalo ulicama Budimpešte, nigde nije zabeleženo u skorijoj istoriji. Bilo je dovoljno da se neko na ulici, takoreći u prolazu, javno prozove ili okleveta kao „avehaovac“ ili „komunista“, pa da se izvrši linč u kom dobrovoljno učestvuju prolaznici, da se dotični prebije do smrti ili naprosto veže i obesi na granu najbližeg drveta na jednoj od glavnih ulica.“ (str. 121) Ne treba posebno naglašavati da su kasnije upravo ti aspekti događaja najmanje isticani, i uglavnom nisu procesuirani, te nezasluženo stavljeni na teret zlosrećnoj vladi Imrea Nađa i njemu lično.

Nije tajna da je mađarski komunistički režim bio diktatorski i veoma nehuman za svoje stanovnike. Početkom pedesetih godina je tako protiv građana bilo pokrenuto čak milion i po postupaka, u zemlji od nešto više od devet miliona ljudi. Ako izuzmemo decu i starce, svaki četvrti građanin bio je podvrgnut nekoj vrsti istrage, a mnogi su zatvarani, surovo mučeni, pa i ubijani. Posebno negativna stranica i inače neslavne istorije Rakošijevog režima odnosi se na vazalski odnos prema SSSR-u i shodno tome nediplomatski i vulgaran način obraćanja prema tadašnjoj Jugoslaviji. Zanimljiva je jedna crtica iz života, koju Ivanji navodi, da dok je na vlasti u Mađarskoj bio Rakoši, koji je bio rođen u vojvođanskom mestu Ada, istovremeno je kao penzionisani kondukter austrougarskih železnica u Mađarskoj živeo rođeni brat jugoslovenskog suverena Josipa Broza Tita – Martin Broz, pod mađariziranim imenom Marton Baranjai. Ta činjenica nije kako se moglo očekivati, doprinela zbližavanju ili bar pristojnim odnosima dve susedne države, naprotiv.

Izvesno opravdanje za eksploziju nacionalističkih orgija iskazanu tih burnih dana jeste činjenica da je gotovo kompletno rukovodstvo domicilne komunističke partije bilo sastavljeno od – Jevreja. To je donekle neobično ako se ima u vidu poznata Staljinova netrpeljivost prema Jevrejima, koja je delom dolazila od sumnje da su ovi skloni liberalizmu i idejama zapadne demokratije, a delom i iz njegovog ličnog antisemitizma. U pitanju je bio, naime, čist pragmatizam – veoma malo Mađara je bilo aktivno u partiji tokom najgoreg Hortijevog perioda, i zbog toga je čak i jedan drug Kobe morao da nevoljno pravi kompromise te vrste, iako je u ostalim zemljama svog uticaja Jevreje dosledno, pa čak i revnosno progonio i eliminisao iz vrhova pomesnih partija. Tu su činjenicu uveliko zloupotrebili neki od vođa opozicije, poput kardinala Mindsentija, koji je, kako stvari stoje, a po nekim starim pravnim regulativama, izgleda nameravao da se proglasi mađarskim monarhom i u zemlji uspostavi nacionalistički režim. Što je još jedna od slabo ili nikako istraživanih istorijska nedoumica vezanih za taj period. Mnogi su tu videli svoju šansu i haos koji se tih dana i nedelja valjao mađarskim gradovima i selima, teško je i ozbiljnom istraživaču čak i pojmiti, a nekmoli adekvatno i pouzdano, čitaocu predstaviti i objasniti. Kako bi stvar bila još komplikovanija, postojeći sovjetski vojni kontingent, koji se već godinama nalazio u Mađarskoj, već se donekle odomaćio, pa i stekao brojne prijatelje među domaćim stanovništvom. To je pobudilo sumnje u to da li bi mladi vojnici bili voljni da pucaju na svoje nove drugove, posebno ako se zna da su oni na terenu morali biti svesni da je ustanak delo najširih narodnih slojeva, a ne tek divljanje određenih kriminalnih ili manipulisanih grupica, koji se lako i bez posledica može ugušiti. Zbog toga su pre druge sovjetske intervencije, njihove vojne jedinice preventivno – zamenjene.

Tadašnji premijer Gere je, po mišljenju Ivanjija, zapravo želeo masovniju pobunu, naravno iz svojih ličnih pobuda. Uporno je ignorisao obaveštajne podatke da se nešto u zemlji sprema i otišao na višenedeljni put po Jugoslaviji, čime je začuđujućom odlukom upravljanje zemljom u tim kriznim trenucima prepustio mladom i neiskusnom Lajošu Aču, figuri misterioznoj koliko i neistraženoj. Autor se više puta osvrće na moguću bitnu ulogu ovog čoveka, te naglašava kao simptomatičnu činjenicu dobijanja stipendije na američkom univerzitetu ubrzo potom, kao i to da je po povratku u Mađarsku, iz nepoznatih razloga izvršio samoubistvo. Na čuđenje, dileme i potrebu za preispitivanjem izaziva činjenica da je upravo Ač osoba koja je od svih aktera najmanje spominjana tokom svih ovih godina, iako u Mađarskoj postoji i institut koji se prevashodno bavi događajima iz revolucije 1956. Ambiciozni, beskrupulozni, ali u suštini nesposobni Gere je, pak, svesno i licemerno gurnuo Imrea Nađa ka masama, u nadi da će se ovaj u teškoj situaciji kompromitovati te da će Gere biti onaj jaki čovek koji će svojom intervencijom povratiti red i mir u zemlji, te time definitivno potvrditi svoje unutrašnje i spoljašnje političke liderske pozicije. Međutim, iste noći Gere je smenjen sa čela partije i situacija je, ako je nju iko od početka donekle i kontrolisao, potpuno izmakla kontroli i pretvorila se u haos nezapamćenih razmera.

Dobrica Ćosić, tada takođe u svojstvu izaslanika društva književnika prisutan u Budimpešti, iznosi svoju dalekovidu procenu oko i danas prisutne dileme koja strana je prva potegla oroz. Iako i sam na ulicama, nije mogao da pruži nedvosmislen odgovor na to pitanje i daje procenu da će to zavisiti od prostog rasporeda snaga, što se u potpunosti obistinilo. Nakon sovjetske pobede „utvrđeno“ je da su demonstranti pucali prvi; a nakon sloma komunizma, jednako „naučnim“ metodama je isto tako „utvrđeno“ da su to isto učinile snage policije. Na brzinu sastavljena vlada, svoje poglede je usmeravala malo prema Zapadu, ali više prema zvaničnom Beogradu, od njega očekujući pomoć za svoju proklamovanu politiku socijalizma, ali bez paternalističkog uticaja velikog brata iz Moskve . Svi su ih izneverili. Iako su ih verbalno podržavali, čak preko svojih medija i otvoreno huškali na ustanak, američke jedinice su prvih dana novembra dobile nalog za – godišnji odmor! Formalno ili neformalno dogovoreno, Sovjeti su poruku da „podela iz Jalte važi i dalje“ ispravno protumačili, i nemilosrdno preuzeli apsolutnu dominaciju nad Mađarima tokom narednih nekoliko decenija. Zbog toga je i danas primetno podozrenje prema SAD. Slična stvar se dogodila i prilikom sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj, dvanaest godina kasnije. Isto tako, ni vođe sovjetskog bloka nisu se mnogo potresale oko opravdanosti akcija atlantskih saveznika, poput one u Egiptu. Kao što je to primetio Egon Bar, zajedničkim snagama su formalni neprijatelji uspeli da definitivno promene geopolitičku mapu sveta, istisnuvši s nje nekadašnje „velike igrače“ poput Velike Britanije ili Francuske. S posebnim zadovoljstvom su to uradili upravo formalni saveznici SAD, potvrđujući time onu znamenitu, neobaveznu, ali zato ubitačno preciznu i tačnu formulaciju Henrija Kisindžera da je biti neprijatelj SAD opasno, ali je biti prijatelj kobno . Nekadašnje velesile tako su degradirane u sile srednjeg reda, što su i danas, uprkos nekim ceremonijalnim znamenjima moći, koje dolaze više iz počasti i otužnog istorijskog sećanja na neke slavnije dane, nego iz realne, faktičke real-političke snage.

Posebno neslavna epizoda ove priče pripada tadašnjoj Jugoslaviji. Širokoj javnosti je poznata činjenica da je na dan drugog ulaska sovjetskih jedinica mađarski premijer Imre Nađ zatražio i dobio azil u jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti. Tek su nekoliko decenija kasnije objavljeni memoari Veljka Mićunovića koji govore o tajnom noćnom sastanku Tita i Hruščova sa delegacijama na Brionima, gde je sovjetski vođa molio Tita da podrži intervenciju. Međutim, oni su zasnovani samo na (po sopstvenom priznanju – nepouzdanom) sećanju Mićunovića, pošto je i sam učestvovao u razgovorima, bez zapisničara i svedoka. Kamen spoticanja oko docnije tragične sudbine mađarskog predsednika vlade nađen je u formulaciji njegovog zahteva za azil. Naime, tamo je doslovce stajalo da on privremeni smeštaj traži zabrinut za svoj život, koji može biti ugrožen od „kontrarevolucionarnih snaga“, što tih dana nije bilo sasvim neosnovano. Nevolja je pak bila u tome što je, iako je azil bio odobren nekoliko dana ranije, svoje pravo na njega iskoristio tek na dan ulaska ruskih snaga, kada je dotična opasnost de facto prestala da postoji. SSSR je sumnjičio Nađa za prikrivenu podršku ustanicima, a Jugoslaviju za istu takvu podršku Nađu. Diplomatsko „rešenje“ nađeno je u nekakvom obećanju da se Nađu i njegovim kolegama iz vlade, koji su se takođe smestili u zgradi ambasade, izvan nje ništa neće dogoditi. Svoje obećanje novi režim Janoša Kadara, svojevoljno ili pod snažnim ruskim pritiskom svejedno, nije ispunio, tako da je on, nakon izvesnog protoka vremena osuđen na smrt. Strah od oživljavanja mađarskog iredentizma u Vojvodini, te bojazan od otvorenog sukoba sa SSSR, očito je bio dovoljan razlog za ovaj neprincipijelan čin, kojim je Titova vlada pokušala da nađe najmanje bolan izlaz iz objektivno nemoguće teške i složene situacije. Hipokrizija našeg režima prisutna je i u izveštavanju medija: o pregovorima o sudbini Imrea Nađa nema ni govora, samo kratka informacija bez objašnjenja da je formirana nova revolucionarna radničko-seljačka vlada, iako je samo dan ranije uredno preneta vest da je Nađ formirao svoju vladu i time okončao krizu u zemlji. Istinske reformske tendencije, koje su sve vreme revolucije u Mađarskoj bile prisutne, uveliko sa uzorom i pogledom na Jugoslaviju, doživele su svoj istinski slom i potisnute na margine društva.

Ni novog partijskog i državnog šefa Janoša Kadara ne možemo ocrtati u klasičnim crno-belim tonovima. On je od početka bio svestan svoje nezahvalne uloge, koja mu je namenila samo izbor između dva zla. Odgovornost za oživljavanje najcrnjih strana iz nedavne prošlosti ili bolno prihvatanje mesta jednog od ne previše bitnih satelita SSSR-a, uz prateću sveprisutnu omraženost od sopstvenog naroda. Intimno se sve vreme lomeći, nekoliko decenija je relativno uspešno balansirao na tankoj žici između dva neprijateljstva, što je ipak rezultiralo nešto lakšem životu i boljem životnom standardu njegovih sunarodnika u doba gulaš-komunizma u odnosu na sabraću iz istočnog lagera.

Ivanji sve vreme vešto kombinuje brižljivo istražene dokumente, članke i knjige, nesporno utvrđene činjenice, razgovore sa brojnim kompetentnim sagovornicima na tu temu, sa svojim ličnim sećanjima i uspomenama mladog čoveka koji se igrom slučaja obreo na poprištu uzavrelih revolucionarnih zbivanja. Pri kraju knjige će sve otvorenije iskazivati i svoj literarni talenat, što mu u jednom publicističkom istraživanju može biti dopušteno onoliko koliko o dotičnim događajima govori iz prve ruke, te na jednom mestu tome u prilog, sasvim otvoreno i iskreno kaže da o njima ne može postići apsolutnu neutralnost i objektivnost, kojoj pak van sumnje kroz čitavu svoju knjigu teži.

Još jedan aspekt ovih događaja koji Ivanji ne propušta da uvidi jeste potonje krvavo raspadanje njegove domovine, SFRJ. S gorkim ukusom u ustima, bolno lamentira o ulozi nekih novih stranih novinara u situaciji koja im nije bliska i koju veoma slabo razumeju: „Tada sam se pravio važan i govorio: „Možda jeste revolucija, ali svakako nije moja!“. Kada se u mojoj zemlji dogodilo to što se dogodilo – a za šta još ne znam kojim naslovom će se nazivati u objektivnim, vremenski dovoljno udaljenim knjigama – setio sam se Mađarske 1956. godine, a pogotovu svojih tadašnjih misli i svoje male uloge. Čitajući reportaže i analize stranih novinara „palih s Marsa“ među nas, komentatora koji često nisu imali pojma ni o čemu, ama baš ni o čemu, zaključio sam da su znali manje nego ja klinac o haosu u koji sam tada upao, iz koga sam hteo da izveštavam.“ (str. 81/2) Još jedan dokaz u prilog tvrdnji kako žrvanj istorijskih događaja ne miluje nikoga, ma kako mu se njegova trenutna perspektiva činila bezbednom. Tragična sudbina Imrea Nađa i nekih članova njegove vlade, takođe je i podsećanje svima onima koji misle da mogu da koketiraju s revolucijom, kako ova najslađim zalogajima jede upravo sopstvenu decu.