Slobodan G. Marković

Dečansko pitanje - drugi tom Kosovske trilogije Dušana T. Batakovića

Posvetivši najveći deo svog istoriografskog opusa sudbini Srba Kosova i Metohije od 1878. do današnjih dana, Dušan T. Bataković nosi veliku zaslugu za sistematsko proučavanje ove teme među srpskim istoričarima. Nastavljajući tradicije najboljih srpskih istoričara kraja XIX i prve polovine XX veka, Bataković se aktivno uključio u prikazivanje značajnih istorijskih tema široj publici . Objavljivanjem stotina članaka o problemima položaja Srba na Kosovu i Metohiji, i o značaju ove oblasti za Srbiju, u Književnim novinama, kao i u periodici srpske emigracije u SAD i Kanadi, Bataković je dosledno upućivao javno mnjenje u značaj ovog pitanja upozoravajući na istorijsku genezu, važnost i hitnost problema mnogo pre nego što se preostali srpski narod na Kosmetu našao u sadašnjem nezavidnom položaju.

Boraveći na doktorskim studijama u Parizu, na zmamenitoj Sorboni, Bataković je uvideo da je jedan od glavnih problema u predstavljanju srpskog istorijskog nasleđa na Zapadu zanemarljiv broj naslova srpskih istoričara i naučnika na stranim jezicima. Zato se prvi među srpskim istoričarima preduzeo posla da objavi knjige o Kosovu i Metohiji na vodećim evropskim jezicima. Dve monografije na francuskom objavljene u Lozani (kautor knjige Le Kosovo-Metohija dans l'histoire serbe, 1990, i autor knjige Kosovo. La spirale de la haine, 1993, ponovljeno izdanje 1998), kao i po jedna na engleskom (The Kosovo Chronicles, 1992) i rumunskom jeziku (Cronica de la Kosovo, 1999) predstavlj a ju do danas najznačajniji prodor nalaza srpske istoriografije o ovom pitanju među zapadnoevropske čitaoce, kao i čitaoce iz pravoslavnih zemalja.

Baveći se dvadeset godina proučavanjem Kosova i Metohije kao istoričar, publicista, neformalni pregovarač, savetnik Raško-prizrenske eparhije, ambasador i konačno kao zvanični pregovarač Srbije i savetnik predsednika Srbije, on je stekao dragocene uvide u složeni spoljnopolitički okvir , nacionalne planove Srbije i stremljenja Srba na Kosmetu. Rezultat dvodecenijskog bavljenja Kosovom i Metohijom je trotomni opus na oko hiljadu strana udžbeničkog formata koji zaslužuje naziv kosovska trilogija. Ovu trilogija izlazi u izdanju Č igoja štampe iz Beograda. Prvi tom, pod naslovom Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima objavljen je 2006. godine. Drugi tom predstavlja dopunjeno izdanje monografije Dečansko pitanje , a objavljen je početkom 2007. godine. Treći tom pod naslovom Kosovo i Metohija. Istorija i ideologija je u štampi.

Ovde ćemo se zadržati na knjizi Dečansko pitanja koja, po vremenu nastanka, predstavlja prvi tom trilogije, a čije je prvo izdanje objavljeno 1989. Nevolje za manastir Dečani počinju posle Kosovske bitke kada je prvi put poharan. Pod turskom vlašću manastir je bio oko pet vekova, i preživeo je sve nedaće i istorijske obrte kroz koje je prošlo mesno stanovništvo. Nove nevolje počinju u dobu uspona nacionalizma, sredinom XIX veka, a posebno od velikog albanskog ustanka iz 1844. Od tada manastir je i meta katoličkih misionara. Strateški važna Metohija bila je mesto ukrštanja brojnih interesa. Ona je predstavljala najprirodniji put Srbiji za izlaz na more. Za Habsburšku monarhiju Metohija je bila pojas na putu ka Solunu, a za Otomansko carstvo od 1878. bila je prva linija odbrane Carstva. Ovako važna oblast nije mogla da promakne pažnji Rusije koja je koristila tradicionalni položaj zaštitnika pravoslavnih hrišćana u Turskoj, zadobijen još 1774, za ostvarenje svojih interesa. Zato tokom poslednjih decenija XIX veka, na Kosovu i Metohiji i susednim otomanskim oblastima niču austrougarski, srpski i ruski konzulati.

Novi preokret od trajnog značaja nastupio je 1878. Te godine Srbija i Crna Gora postaju nezavisne, a granice Kneževine Srbije dosežu do severnog Kosova. Istovremeno u Prizrenu je osnovana Albanska liga sa ciljem da stvori veliku Albaniju koja bi obuhvatila i sve delove Kosova i Metohije. Sukob između Lige i otomanskih vlasti trajao je do 1881, a najviše je stradalo srpsko stanovništvo u Metohiji. Povremeni sukobi Albanaca sa Portom ostali su u senci zajedničkih interesa sa ostalim muslimanima. Bataković ukazuje na to da je nemajući dovoljno sopstvenih snaga sultan Abdul Hamid II ( 1876-1909 ) našao saveznike u Albancima na Balkanu, i u Kurdima u Maloj Aziji, uspešno nastojeći da prve instrumentalizuje protiv Srba, a potonje protiv Armena. Rezultat je bio postojani teror kojem su Srbi bili izloženi od Prizrenske lige do srpskog oslobođenja Kosova 1912. i 1918. Prema podacima Vladana Đorđevića sa Kosova i Metohije pobeglo je u Srbiju oko 60.000 duša u razdoblju 1880-1898, s tim da je egzodus Srba počeo još 1876. Tome treba dodati i da je preki vojni sud – urfija tokom četvorogodišnjeg rada (1882-1886) pogubio 7.000 Srba.

Etnička slika Metohije trajno se poremetila na štetu pravoslavnih Srba u godinama posle 1878, a oni su i pre ovog razdoblja bili u manjini. Prema jednoj nedovoljno pouzdanoj austrougraskoj statistici iz 1903, u Pećkom sandžaku je živelo 16,4% pravoslavnih Srba, 9,2% Srba muslimana, 6,4% Albanaca katolika i 66,6% Albanaca muslimana. Radi očuvanja preostalog srpskog pravoslavnog življa bilo je potrebno da država Srbija obezbedi mrežu konzulata, kao i škole sa srpskim učiteljima što je bilo veoma teško bez postojanja srpskog vladike. Jelinizacija episkopata Pećke patrijaršije počela je još pre njenog ukidanja 1766, a od 1830. u Prizrenu je mitropolit bio neprekidno Grk. Tek 1896, srpska vlada je uspela da se za mitropolita raško-prizrenskog postavi Dionisije Petrović.

U poglavlju „Kriza u manastiru“ Bataković podrobno uvodi čitaoca u stanje u Dečanima krajem XIX veka. U to vreme, osnažen je uticaj Austro-Ugarske među samim Albancima, a jača i rimokatolička propaganda. U ovakvom složenom stanju, septembra 1896, na čelo manastira Dečani došao je kao iguman Joanikije Marković od koga se mnogo očekivalo. Avaj, već naredne godine pronele su se vesti da je Joanikije počeo da vrši zloupotrebe i da rasprodaje manastirske starine. Zato je mitropolit smenio Joanikija 1898, ali je on ostao u Dečanima i ponudio svoje usluge austrougarskim agentima sa kojima je i ranije imao dodira. Manastir je sve više propadao, a Joanikije je udvostručio ionako ne mali manastirski dug. Došašvši u sukob sa mitropolitom i Srbijom, Joanikije je počeo da pravi razne smutnje. Na kraju, morao je da napusti manastir ali je najpre rasprodao manastirska imanja, a zatim ostavio manastir sa dugom od 300.000 groša. Novi mitropolit raško-prizrenski Nićifor Perić (1901-1911) je, na kraju, predsedavao crkvenim sudom koji je utvrdio da je Joanikije uvećao dug manastira za 100.000 groša, a proneverio 114.000 groša. Time je okončana dečanska afera koja je bila uvod u dečansko pitanje.

Srbija je želela da preko manastira Dečani očuva i učvrsti srspki identitet u Metohiji. Ali, stanje u autokefalnoj srpskoj crkvi Kraljevine Srbije nije bilo takvo da bi monasi mogli da se u većem broju pošalju Srbima na Kosovu i Metohiji koji su bili pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije. Tako je 1874. u Kneževini Srbiji bilo samo 138 monaha. Poređenja radi, početkom XX veka, samo je u ruskom manastiru na Svetoj Gori – Pantelejmonu (koji su Rusi povratili 1875) živelo 2,080 ruskih monaha, a među njima je bilo i pripadnika najviših ruskih plemićkih porodica.

U knjizi Bataković pruža veoma upečatljive podatke o stanju u srpskim manastirima početkom XX veka. Najčuveniji srpski manastiri Pećka patrijaršija, Gračanica i Dečani bili su zapusteli i bez podmlatka. Ni u Hilandaru stanje nije bilo bolje. Srbija je povratila pravo zaštite srpskog manastira na Svetoj Gori 1896, ali su bugarski monasi i dalje činili većinu. Srpski i bugarski monasi nisu bili u dobrim odnosima što je otvaralo prostor za jačanje uticaja ruskih monaha preko kelije svetoga Jovana Zlatoustog. Ova kelija je sa 120 monaha imala za četvrtinu više kaluđera od samog Hilandara. Istovremeno manastir Dečani se našao u još nezavidnijem položaju. Uz dug je postojala i obaveza krvnine, tj. otkupa od krvne osvete, prema Malisorima čija su trojica odmetnika ubijena od strane albanskih vojvoda koje je manastir tradicionalno unajmljivao kao čuvare. U junu 1902, čak se dogodio i frontalni napad Malisora na manastir.

U takvim očajnim okolnostima pojavila se zamisao da se u manastir dovedu ruski monasi iz kelije Svetog Jovana Zlatoustog na Svetoj Gori. Oni su želeli da njihova kelija postane skit i naišli su na razumevanje srpskog mitropolita Mihaila (1859-1881. i 1889-1898), osvedočenog rusofila, za ovakav plan. Novi mitropolit Srbije, Inokentije (1898-1905), nije bio sklon da dozvoli pretvaranje kelije u skit. Zlatoustovci su zato pokušali i sa dobijanjem na upravu jednog od brojnih zapustelih manastira u Srbiji. Na kraju su došli na zamisao da preuzmu Dečane. Njihov plan je bio da uspešnim radom u Dečanima podstaknu srpsku vladu da izvrši pritisak na Hilandar da se njihova kelija uzdigne u rang skita čime bi dobili samostalnost u odnosu na Hilandar. Mitropolit Nićifor prihvatio je dolazak ruskih monaha očekujući da će njihov ulazak u Dečane da smanji pritisak albanskih prvaka na metohijske Srbe. I zvaničnici srpske vlade smatrali su da bi ruski monasi uveli red u srpske manastire čime bi se „katoličkoj propagandi stavila jača i pouzdanija brana“, ali su isticali da raško-prizrenska eparhija mora da zadrži “bezuslovno starešinstvo i vrhovni nadzor“. Mitropolit Nićifor je 20. decembra 1902, sklopio nacrt sporazuma sa zlatoustovcima. Njime je manastir dat „igumanu i bratiji na potpunu upravu i raspoloženje“, uz taksativno navedena prava mitropolita. Srpski diplomati imali su brojne primedbe na ovaj sporazum, ali, ne primivši na vreme nikakve povratne informacije iz Beograda, mitropolit Nićifor je sklopio i konačan sporazum pod istim uslovima 27. januara 1903. Brzina kojom je Nićifor žurio da sprovede sporazum govori kako o teškom položaju metohijskih Srba, tako i o veoma visokom ugledu Rusije i ruskih monaha među Srbima.

Smena dinastija u Srbiji 29. maja / 11. juna 1903, dovela je do učvršćenja rusofilske politike. Pri naraslom nasilju protiv Srba, uz Austro-Ugarsku kao protivnika, zvanična Srbija mogla je da zaštiti Srbe na Kosovu i Metohiji samo uz pomoć uticajne ruske diplomatije. Zato je, kako primećuje Bataković, otvaranje Dečanskog pitanja došlo u najnezgodnijem mogućem trenutku. U Beogradu su novine počele da pišu o nacionalnoj izdaji, a posebno ausrofilske Večernje novosti , ali se tome pridružila i ostala štampa. Stanje se još više usložnilo jer je narod u Metohiji primio srdačno ruske monahe i odmah se stvorila ruska struja. Kada je srpska crkva poslala novog nastojatelja u Dečane, sinđela Platona Jovanovića, njega su odmah iz manastira oterale proruske pristalice među metohijskim Srbima.

Srpska vlada sada je pokušala pregovore sa ruskim ambasadorom u Carigradu. Ovi pregovori su propali. Rusija je tražila, maja 1904, da Srbija podrži uzdizdanje ruske kelije pri Hilandaru u skit. Ovo je ministar spoljnih poslova Srbije, Nikola Pašić, odbio, ali se suočio sa još oštrijim zahtevom Rusije februara 1905, kada se tražilo da iguman Dečana ostane Rus za još deset godina. Tada je postalo jasno da spor ne može da se reši na obostrano zadovoljstvo jer su srpski i ruski zahtevi isključivali jedni druge.

U Srbiji se kapmanja za povraćaj Dečana nastavila u štampi punom žestinom tokom 1904. i 1905. U atmosferi bespoštednih stranačkih rasprava, srpski političari nisu vodili računa o spoljnopolitičkim teškoćama Srbije, i vlade koje su se brzo menjale našle su se u veoma nezgodnom položaju. Bataković plastično prikazuje muke srpske diplomatije koja je morala da stalno moli Rusiju za njenu diplomatsku pomoć u Staroj Srbiji, a zbog domaćeg javnog mnjenja nije smela da popusti po pitanjima Hilandara i Dečana , što je u Rusiji izgledalo kao sitničarenje. U januaru i februaru 1904, i Narodna skupština je raspravljala, na tajnim sednicama, o Dečanskom pitanju. Sve ovo nije dalo nikavog rezultata. Ruski monasi su ostali u manastiru, a poslednji srpski kaluđeri napustili su Dečane septembra 1904.

Metohijski Srbi su se, u međuvremenu, sami podelili na rusku i srpsku stranku. Identitet je među hrišćanima Otomanskeog carstva bio do XIX veka versko-etnički. Tome je pogodovao otomanski sistem mileta - zvaničnih versko-prosvetnih zajednica sa finansijskim ovlašćenjima. Knjiga Dečansko pitanje jasno oslikava kako je lako versko-etnički indetitet kod srodnih pravoslavnih naroda mogao da krene putem jedne ili druge nacionalne ideje u zavisnosti od političkih okolnosti. Tako su metohijski Srbi počeli da se rusifikuju. Ovu politiku su sprovodili novi upravitelj Dečana, jeromonah Arsenije, koga je pomagao ruski konzul u Prizrenu Tuholka. Ovo nije bila nametnuta politika, niti je postojao neki poseban plan Rusije u ovom smeru. Sami metohijski Srbi pokazali su sklonost da usvoje ruski identitet, a ruski monasi su to spremno prihvatili i podsticali. Ovakvu politiku je sprovodila ruska partija koja je delovala u Peći, Prizrenu i Đakovici i imala snažan uticaj na lokalne Srbe. U Peći su Srbi već u jesen 1904. jedni druge pitali: „Šta si ti: Rus ili Srbin?“ Pomoćnik srpskog konzula u Prištini, potonji čuveni književnik, Milan Rakić, primetio je 19. jula /1. avgusta 1905: „U Peći su mi pričali neki učitelji i popovi da se ova sramota – ruska partija – počela u poslednje vreme širiti i po selima. I sami seljaci neće da čuju za Srbe i Srbiju nego javno govore da su Rusi. Ovu su nam sramotu doneli ruski kaluđeri u Dečanima, Tuholka iz Prizrena i naš sopstveni zločinački nerad.“ (1) Tek krajem 1909, ruska ambasada u Carigradu je naredila monasima u Dečanima da ne smeju da prave nikave stranke, pa ni rusofilske.

Spor se nastavio i ruski konzuli su postajali popustljiviji. Tuholka je u septembru 1906. prvi put spomenuo mogućnost udaljavanja ruskih monaha iz Dečana. Rastao je i pritisak iz Hilandara jer su zlatoustovci bili podređeni hilandarskom saboru staraca. Oni su podneli predstavku Carigradskoj patrijaršiji koja je počela da se razmatra 1907. Snažan pritisak koji je vodio ka rešenju problema doveo je u pitanje arhimandrit Miron, iguman manastira Pećke patrijaršije. On je pravio ozbiljne planove, u leto 1907, da, uz pomoć albanskih prvaka, nasilno istera ruske monahe iz Dečana. Ruska diplomatija je saznala za ove planove. To je kompromitovalo zvanične srpske napore, u kritičnom trenutku, u vreme Aneksione krize. Sada je ruska podrška bila nasušna i Dečansko pitanje je ostavljeno po strani od 1908, a ni obnavljanje 1910. nije donelo ploda.

Konačno pitanje je rešeno ulaskom cnogorske vojske u Dečane, 20. novembra 1912. Nove crnogorske vlasti nisu dirale ruske kelitore koji su u manastiru ostali do 1916. Tada su ih austrougarske trupe internirale u logor u Mađarskoj. Dečani su ponovo oslobođeni 13. oktobra 1918, kada je četa Koste Pećance ušla u njih.

Monografija se bavi neraskidivom vezom nacionalnog identiteta Srba iz Metohije sa manastirom Dečani. U izgradnji modernih balkanskih hrišćanskih nacija pravoslavni manastiri i njihovi monasi su odigrali veliku ulogu. Jovan Rajić, arhimandrit Kovilja, među Srbima i Pajsije Hilandarski među Bugarima, udarili su svojim istorijama temelje modernoj srpskoj i bugarskoj naciji. Kao nosioci duhovnog nasleđa manastiri su bili čuvari versko-etničkog identiteta. Zato je gubitak manastira koji je igrao ključnu ulogu u obrazovanju lokalnog indetiteta mogao da vodi i promeni tog identiteta što je u dobu nacionalizma postalo lakše nego ikada ranije. Knjiga Dušana T. Batakovića nedvosmisleno je utvrdila ovakvu vezu. Zato ona pruža dragocen uvid u proces izgradnje nacija na Balkanu.

Rešavajući zamršene diplomatske nedohodnike ovog pitanja Dušan T. Bataković je konsultovao kako srpske državne i crkvene arhive, tako isto i diplomatsku građu na ruskom, nemačkom i francuskom jeziku. Prenoseći rezultate istraživanja autor je razložio do detalja razvoj ovog pitanja na četiri nivoa. Na mesnom nivou spor se pretvorio u sukob ruske i srpske stranke u Metohiji. Na lokalnom diplomatskom planu politiku prema ovom pitanju gradili su srpski i ruski konzuli na Kosovu i Metohiji, kao i ruski ambasador i srpski poslanik u Carigradu. Među njima se nalazio niz poznatih srpskih političkih i književnih imena. Na najvišem nivou, dosta zavisnom od prethodnog, ovo pitanje su uobličavala Ministarstva inostranih dela u Petrogradu i Beogradu, u kontekstu međunarodnih odnosa tog vremena. Konačno, na četvrtom nivou, javno mnjenje u Srbiji je otežavalo rešavanje ovog spora žučnim raspravama.

Na ovaj način, Bataković je uspeo da efektno razreši složenost Dečanskog pitanja. Rezultat je iscrpna i pouzdana monografija koja predstavlja dragoceni doprinos kako diplomatskoj istoriji srpsko-ruskih odnosa, tako i kulturnoj istoriji metohijskih Srba. Novo izdanje dopunjeno je sa pedeset strana izvorne građe što pruža još celovitiju sliku ovog važnog diplomatskog i nacionalno-kulturnog pitanja za Srbiju. Pisana beogradski stilom knjiga se čita sa velikim zanimanjem kao najbolji roman.

U vremenu u kome se ponovo zatiru tragovi srpske kulture na Kosmetu knjiga Dečansko pitanje predstavlja spomenik stradanjima i nadanjima, stremljenjima i strahovima metohijskih Srba od 1876. do 1918. Ovaj spomenik je samo početak autorovog trotomnog opusa koji upravo izlazi iz štampe. Pojavljivanje Kosovske trilogije Dušana T. Batakovića dolazi u pravom trenutku kao pouzdani i najpotpuniji vodič u našoj istoriografiji za poznavanje novije istorije Srba Kosova i Metohije.

Fusnote:

1. Milan Rakić, Konzulska pisma 1905-1911 (priredio Andrej Mitrović), Prosveta, Beograd 1985, str. 58.