Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: Branka Bubanj, Milesa Vlajkov, Tatjana Pejović – Sebić i Ksenija Flekač, Demokratija i ljudska prava: Priručnik iz građanskog vaspitanja za učenike I i II razreda srednjih škola , Zavod za udžbenike, Beograd 2007, str. 131

 

 

Slobodan Antonić

«Rasterećenje» od nacionalnog identiteta (1)

(Branka Bubanj, Milesa Vlajkov, Tatjana Pejović – Sebić i Ksenija Flekač, Demokratija i ljudska prava: Priručnik iz građanskog vaspitanja za učenike I i II razreda srednjih škola , Zavod za udžbenike, Beograd 2007, str. 131).

Kada mi je stariji sin pošao u školu, 2005. godine, pogledao sam kako izgledaju udžbenici. Štampao ih je «Kreativni centar», a autor Bukvara i Čitanke bio je Simeon Marinković (inače vlasnik «Kreativnog centra»). Njega sam već bio zapazio kao naprednog dečijeg pisca. Oslobađao je decu lažne stidljivosti tako što je u dečiju poeziju uvodio glagole kao što su «pišati» i «srati» (Simeon Marinković, «Miško piško», izd. KC, Bgd. 2002). Zašto da ne? Moderni smo ljudi, neka se deca odmalena nauče da cene vrednosti, pa će posle još više da uživaju u čitanju Marka Vidojkovića.

I tako, listajući «Bukvar», «Čitanku», «Svet oko nas» i ostale knjige za prvi razred, primetio sam da se nigde ne pominje ime zemlje u kojoj žive đaci. Naime reč «Srbija» nije postojala ni u jednoj knjizi, ni u jednom tekstu. Čak i pridev «srpski» pominjao se samo jednom, u priči o Sv. Savi (B, 136). Taj pridev se, inače, sistematski izbegavao, čak i tamo gde je on prirodno dolazio da se upotrebi. Recimo, postojala je «jevrejska narodna pesma» (Č, 110-11), ili «indijska narodna priča» (B, 94). Ali, nije postojala «srpska narodna» pesma ili priča. One su bile samo «narodne». Kao da jedino u Srbiji živi neki bezimeni, apstraktni narod, koji ima svoju književnost, ali ne i svoje ime.

Odmah sam to povezao sa preporukom Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, iznesenom u njihovom izveštaju za 2002. Tamo se, naime, tvrdilo da je «n akon oktobarskih promena do š lo do novog sna ž enja radikalnog (srpskog) nacionalizma». Srbija je prepuna nacionalizma, a za to je kriva nova politička elita koja ne ume da denacifikuje Srbiju. Uopšte, ljudi odrasli u Srbiji, procenjivao je Helsinški odbor, isuviše su iskvareni nacionalizmom da im se može pomoći. Jedina nada su – deca. Zato je Helsinški odbor listu svojih preporuka za izlečenje Srbije završio sledećom rečenicom: «Zbog odsustva liberalne vizije srpskog dru š tva neophodno je da se me đ unarodna zajednica strate š ki opredeli za stvaranje nove elite koja ć e korespondirati sa evropskim sistemom vrednosti, kroz podr š ku radikalnim promenama u obrazovanju , pre svega osnovnom i srednjo š kolskom» .

Dakle, reforma osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji, po preporuci Helsinškog odbora, trebalo je da Srbe konačno oslobodi balasta nacionalnog. I zaista, politički korektni udžbenici, iz kojih su od tada učila naša deca, doslovce su to i činili. Neki od njih više uopšte nisu opterećivali glave srpskih mališana takvim suvišnim podacima kao što su ime njihove zemlje, ime njihovog glavnog grada, ime njihovog naroda i sl.

Upravo tu vrlinu našao sam i u ovom udžbeniku građanskog vaspitanja. Svi moji pokušaji da makar jednom otkrijem reč «Srbija» ili «srpski» ostali su bezuspešni. To izbegavanje da se pomene jedno ime i jedan pridev – kako se deca slučajno ne bi zarazila srpskim nacionalizmom – dobilo je gotovo komične razmere. Recimo, u udžbeniku su navedene (i još uokvirene) lepe misli Pola Valerija, Gandija, Bekona... Uz svakog od njih, u zagradi, stojalo je i ime zemlje: Francuska, Indija, Engleska... Međutim, uz imena Ive Andrića, Marka Ristića ili Ratomira Konstantinovića stojalo je ime: Jugoslavija. Dobro, mislio sam, to možda u osnovi i jeste istorijski tačno. Ali, odmah sam utvrdio da, bez obzira na istorijsku doslednost, uz Galileja ipak nije stajalo «Papska država», već «Italija» (koja u 17. veku nije postojala), a uz Kanta nije pisalo «Pruska», već «Nemačka» (koje takođe nije bilo u 18. veku).

Najveću muku autorke udžbenika, međutim, imale su sa Dositejem. Da napišu «Jugoslavija», bilo bi ipak malo besmisleno, «Srbija» naravno da nije dolazilo u obzir, a «Austrija» bi svakako moglo da zbuni i najdenacifikovanije učenike. Zato je Dositej imao čast da mu uz ime ne stoji ni jedna zemlja, već samo - «književnik» (57). Čestiti Dositej, tražio je da mu na grobu bude napisano: «Ovde leže njegove srpske kosti». Mislio je da je time rekao sasvim dovoljno o sebi i svom identitetu. Ipak, dva veka posle, srpski đaci ga pominju kao književnika i prosvetitelja jednog bezimenog naroda i kao prvog ministra prosvete jedne bezimene zemlje.

Ovaj udžbenik zaista lepo oslobađa od tereta nacionalnog identiteta. Sve je to u skladu sa planom školske reforme, koje je još februara 2002, u „Prosvetnom pregledu", obnarodovalo Ministarstvo prosvete Srbije. U planu je jasno stajalo da će osnov predmeta „Građansko vaspitanje" predstavljati „obrazovanje za ljudska prava, evrop sku dimenziju i globalno društvo, čime se prevazilaze okviri definisani naci jom ili državom, uključuju se multikulturalnost i nove forme ljudske solidar nosti". To sistematsko «prevazilaženje» nacije trebalo je postići tako što će se u udžbenicima na jednoj strani insistirati na lokalnom i regionalnom, a na drugoj strani na globalnom i evropskom. Nivo nacionalne države jednostavno je trebalo preskočiti.

Evo kako, u razgovoru za Politiku (4. maj 2008), prva od autorki ove knjige opisuje program «Građanskog vaspitanja»: «U prvom i drugom razredu osnovne škole u centru pažnje je dete, (...)u trećem i četvrtom razredu deca uče o užoj društvenoj zajednici u kojoj žive, a u petom i šestom prave projekte kako bi uredili deo škole ili školske okoline. U završnim razredima upoznaju se sa nivoima vlasti, od mesne zajednice do pokrajinske vlasti. U srednjoj školi đaci uče o građanskom društvu, njegovim korenima, principima demokratije, ali obrađuju i pojmove kao što su diskriminacija, pojam različitih identiteta, predrasude, ksenofobija, multikulturalnost. Predviđeno je i upoznavanje sa evropskim institucijama, kao što je Evropski sud za ljudska prava, na primer» (2).

Primećujete li da ovde nešto nedostaje? Postoji škola, postoji mesna zajednica, postoji pokrajina (« od mesne zajednice do pokrajinske vlasti»), postoji EU («evropske institucije, Evropski sud za ljudska prava, na primer»). Ali, između toga ne postoji ništa. Tamo gde treba da je nacionalna država postoji rupa, ambis, prazno mesto, nigdina nevredna pomena... Tako je i u ovoj knjizi. U njoj ima mnogo posebnih identiteta, onih koji su zasnovani na muzici, oblačenju, školi, mnogo razumevanja za lokalno, manjinsko, folklorno, etnološko... Takođe ima i mnogo evropskog, međunarodnog, globalnog... Ali, nacionalne države, nacionalnog identiteta ili, ne daj bože, patriotizma – nema.

Autorke ove knjige jednostavno uopšte ne razumeju vezu demokratije i nacionalne države. Kao da za njih demokratija prebiva u nekakvom bezvazdušnom prostoru, kao da osnovni okvir demokratije u dosadašnjoj istoriji nije bila država–nacija? A upravo je moderna nacija, kao rodno mesto ideje narodne suverenosti, bila “onaj oblik u kome se demokratija pojavila u svetu, sadržana u ideji nacije kao leptir u čauri” (Liah Greenfeld). I zato, kad god imamo demokratiju, ljudska prava, slobodnog građanina, postoji istovremeno i tačno određena zajednica (nacija kao narod) koja je osnov tih fenomena, odnosno postoji jedna naročita institucionalna forma (nacija kao država) koja ih jamči i obezbeđuje. Stoga su danas društveni naučnici zabrinuti što ideolozi globalizacije slave lomljenje nacionalnih država ne videći da se time urušavaju i osnovi moderne demokratije. Ako već građani teško nadziru vlasti u nacionalnim državama, šta će tek biti kada se moć do kraja koncentriše u transnacionalnim institucijama Brisela, Strazbura i Vašingtona?

Ta globalistička senka, koja dominira ovim udžbenikom, vidljiva je i u korpusu ljudskih prava kojima se đaci podučavaju. Naglasak je prvenstveno na indivudalnim pravima, odnosno na individualnoj borbi za zaštitu prava (pre svega pred sudovima). Tome su posvećene desetine i desetine stranica udžbenika. Ali šta mislite, koliko stranica je posvećeno pravu na štrajk i pravu na sindikalno organizovanje? Čitava jedna rečenica! Ona glasi: «Iz prava na osnovu rada proističu pravo na štrajk, pravo na sindikalno obrazovanje (baš tako piše: `obrazovanje`, ne `organizovanje`! – A.S) i pravo na penziju» (91). O pravima okupljanja, protestovanja ili organizovanja građanske neposlušnosti nema ni pomena. Zašto bi ih i bilo? Transnacionalnim strukturama treba poslušno roblje, oslobođeno svakog zajedničkog identiteta ili osećanja za zajedničke interese. Njima su potrebni robovi koje će ćutke i savesno raditi, a veselo i nemilice trošiti. Prava i slobode robovi će upražnjavati samo ako je reč o politički korektnim pravima: ako se tiču pojedinačne «rodne», «seksualne» ili «rasno-etničke» diskriminacije ili ako se tiču tako važnih pitanja kao što su: koje prezime treba uzeti prilikom udaje (10) ili koji su oblici pozitivne diskriminacije poželjni (41).

Zato srpski učenici neće znati gotovo ništa o sindikalnim pravima i slobodama. Ali, veoma će detaljno biti podučeni o značaju «izborne kvote za žene od 30% u parlamentu» (41) i o «propisivanju obaveze univerzitetima da upišu jedan broj studenata iz redova manjina, bez obzira na uspeh u dotadašnjem školovanju i na prijemnom ispitu» (41). I dok se zabavljaju fantazmagorijama o «pozitivnoj diskrimijaciji», robovi će i dalje mirno da rade, mirno da piju koka kolu, mirno da gledaju američko rvanje i mirno da volontiraju u radu dve NVO koje ova knjiga ističe (98): Fondu za humanitarno pravo (direktor Nataša Kandić) i Beogradskom centru za ljudska prava (direktor Vojin Dimitrijuević).

Nažalost, ništa od ovih problema ne registruju autorke udžbenika. One pišu i podučavaju učenike kao da ni jedan problem sa demokratijom i globalizacijom ne postoji. Ali, možda one za njih naprosto i nisu čule? Verovatno. Jer, prva autorka ovog udžbenika je nastavnica srpskog u osnovnoj školi, druga je psiholog u istoj školi, treća predaje građansko vaspitanje i sociologiju u gimnaziji, a četvrta radi kao pravnica u jednom opštinskom sudu. Zadivljujuće je vredan entuzijazam ovih autorki da se upuste u pisanje o nečemu za šta bar pola od njih nije uopšte kvalifikovano. Stvar su mogli donekle da poprave recenzenti. Ali, iako univerzitetski nastavnici, ni oni nisu baš sasvim kompetentni za ovu oblast. Prvi recenzent je filozof i specijalista za ontologiju (3), a drugi recenzent je filolog i bavi se komapartivnom književnošću (4). Ni jednom ni drugom, dakle, uža naučna oblast nije sociologija, niti politikologija, niti pravo. Zato je opšti utisak o ovom udžbeniku, čak i kada se gleda samo sa stručne strane, prilično nepovoljan.

Nastavnici srpskog mogu da pišu dobre udžbenike iz srpskog. Ali, oni ne treba da misle da su u stanju da pišu i dobre udžbenike iz sociologije ili politikologije. Pogotovo ne ako je jedino znanje na koje računaju petodnevni seminar o «nenasilnoj komunikaciji» i organizovanju «letnjih kampova i radionica». Jedna stara ideologija mislila je da se znanje može steći na ubrzanim partijskim kursevima. Ova nova ideologija izgleda da isto misli. Sa takvim greškama, bez obzira sa koliko novca ili bojevih glava se raspolaže, i sudbina ove nove ideologije teško da može biti bolja nego što je bila sudbine stare.

Fusnote:

1. «Ubrzani partijski (dis)kurs»» , Pečat , 30. maj 2008, br. 14, str. 48 -50.

2. http://www.politika.co.yu/rubrike/Tema-nedelje/Cas-patriotizma/Lekcije - o - otadzbini - i - josh - ponechemu . sr . html

3. http://www.ff.ns.ac.yu/fakultet/ljudi/fakultetodsecifilozofijadragan prole. html

4. http:// www.ff.ns.ac.yu / fakultet / ljudi / fakultet odseci komparativna _knizevnost vladimir gvozden. html

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM