Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige:

 

 

Slobodan Antonić

Sloboda od neoliberalne dogme (1)

Prikaz knjige: Branko Milanović, Dva lica globalizacije , «Arhipelag», Novi Sad 2007, str. 123

Naši ekonomski naučnici su većinom integrisani u vladajuće, transnacionalne strukture. Oni rade za međunarodne banke ili kompanije, dajući im finansijske savete i pišući im projekte o liberalizaciji i privatizaciji svega i svačega. Oni lojalno opslužuju transnacionalnu kapitalističku i političku klasu, bez refleksije o sistemu, ili o svom položaju unutar njega. Pošto su za to pristojno nagrađeni, njima postojeći poredak izgleda savršeno prirodan i dobar. Zato su srasli sa ideologijom sistema, koju uvereno i u svakoj prilici ispovedaju. Iz njihovih usta uvek se mogu čuti ista, jednostavna i univerzalna rešenja: što slabija kontrola kapitala, što manji porezi na profit, što neznatnija javna potrošnja (kultura, obrazovanje, zdravstvo...), što veća sloboda za vlasnike, što manje prava za zaposlene...

Zato se na prste jedne ruke mogu izbrojati srpski ekonomisti koji su u stanju da kažu po neku reč o tamnim stanama globalnog privrednog i političkog poretka. Branko Milanović je jedan od njih. On i sam radi u Svetskoj banci, jednoj od glavnih transnacionalnih finansijskih ustanova. Ipak, on je zaposlen u istraživačkom odeljenju koje se bavi siromaštvom i nejednakošću. Otuda mu je lakše da vidi zloćudnu stranu sistema, stranu koja ne postoji za većinu naših evroreformskih eksperata.

Milanović piše da je i prvi talas globalizacije (1870-1914) imao svoje ružno lice. Reč je o «brutalnom procesu kolonizacije (...)i eksploatacije» (6) gotovo svih afričkih i azijskih naroda. Ovaj drugi talas globalizacije, međutim, koji je otpočeo urušavanjem komunističkog bloka (1989), takođe ima svoje naličje. Ono se ogleda u «povampirenom kolonijalizmu» (27), zapravo u stvaranju domaće elite koja lojalno sprovodi i opravdava zapovesti svetskog sistema na štetu domaćeg stanovništva. «Globalizacija nije ispunila nijedno obećanje o boljitku. Ekonomska politika toliko hvaljenog `Vašingtonskog konsensusa` nije donela nikakvo poboljšanje narodu, uslovi života su se pogoršali, ključne javne službe su privatizovane, a njihove usloge postale su skuplje» (27). Obrazovao se tanak sloj domaće elite, koji već sada živi standardom više klase iz najrazvijenijih zemalja, zauzvrat obezbeđujući transnacionalonim strukturama nesmetano iskorišćavanje domaćih resursa i radne snage. Nasuprot tom malom sloju, ogromna većina stanovnika prinuđena je da radi za par dolara nadnice i da prebiva u beznadežnom siromaštvu. «U najgorem slučaju, globalizacija je izrodila vlade plutokrata ili elitističke vlade koje ne vode računa o sopstvenom stanovništvu» (28). «To znači da se stvara nezdrava struktura društva, pri čemu mali procenat stanovništva živi životom koji je potpuno različit od načina života ogromne većine. (...)Društvo se, u neku ruku, raspalo na dva dela» (83).

Najgore je moralno odobravanje uspeha «dobitnika» globalizacije i moralna osuda «gubitnika». Na jednoj strani, «ogorčenje naroda dodatno je raslo dok su gledali stručnjake sa Zapada kako dolaze privatnim avionima, odsedaju u luskuznim hotelima i hvale ekonomsku politiku, koja je očigledno dovela do pogoršanja ekonomskog i društvenog stanja, kao korak ka boljem životu i međunarodnoj integraciji» (27). Na drugoj strani, domaća elita objašnjava da su zaostajanje i siromaštvo samo posledica neprihvatanja modernih vrednosti i loše adaptiranosti domaćih gubitnika na ekonomske izazove. «Zagovornici globalnog kapitalizma uporno, u skoro kalvinističkom duhu, pokušavaju da njegovu pojavu opravdaju zaključkom kako ekonomski uspeh nije dobar samo u čisto materijalnmom smislu, već zato što otkriva moralnu nadmoć. Zbog toga pobednici nisu samo bogatiji, već i moralno superiorni i, obrnuto – gubitnici su siromašni i (...)moralno inferiorni» (28).

Domaća i druga elita, dakle, veruje da je sav izvor siromaštva u tome što narod neće da prihvati moderne vrednosti, što ne želi da prihvati globalističku ideologiju apsolutne privatizacije, apsolutnog radnog asketizma i apsolutne potrošačke razuzdanosti. Brža integracija u transnacionalne institucije za nju postaje univerzalni društveni lek, pri čemu elita često veruje da transnacionalne instiucije jedva čekaju da usreće celokupno domaće stanovništvo. Tako, recimo, srpska elita, smatra Milanović, veruje da EU nestrpljivo čeka da primi Srbiju u svoje okrilje i štedro na nju izruči celokupni sadržaj svog roga obilja. Takva percepcija, po Milanoviću, potpuno je pogrešna. Želje za daljim proširenjem u EU, smatra Milanović, gotovo da više nema i «šanse za ulazak Srbije u Evropsku uniju približno su jednake nuli – bar za sledećih dvadeset godina (šta će biti kroz pedeset, to niko ne zna). Drugim rečima, političari i stanovništvo treba da budu svesni da nas Evropa ne želi» (86).

Elita i stanovništvo Srbije, misli Milanović, moraju da shvate da je ono što pričaju činovnici EU zaduženi za proširivanje samo prazna retorika. «U opisu njihovog radnog mesta stoji da oni moraju biti optimistički raspoloženi. Niko od njih ne može da kaže da Srbija nikada neće biti primljena» (84). Ali, kada postanemo svesni realnosti da nema izgleda da u skorije vreme uđemo u EU, biće nam lakše da pregovaramo sa Briselom. Srbija treba da zauzme «jasan stav o tome da smo svesni da Evropska unija nema šta da nam ponudi i da otuda bilo kakva trgovina između nekih nebuloznih obećanja i nezavisnosti Kosova ne može da bude prihvaćena» (87).

Srbija, po Milanoviću, treba da nastavi da modernizuje i unapređuje svoje ustanove, ugledajući se i na EU. Ali, ona ne treba da se zavarava «evropskim fantazijama» (84), odnosno snovima da će brzo dospeti do članstva u EU. Još manje Srbija treba da pristane na ispunjavanje ponižavajućih uslova koji joj se postavljaju. A jedan od sledećih uslova, veli Milanović, svakako će biti priznavanje nezavisnosti Kosova (104). Umesto da neprestano ispunjava nove zahteve briselskih činovnika, Srbija treba «da se mnogo više angažuje na jačanju ekonomskih i političkih odnosa sa vanevropskim (i dosledno tome ne-evroatlantskim) partnerima. Uostalom, ne treba zaboraviti da 21. vek svakako neće biti vek Evrope», zaključuje svoju preporuku Branko Milanović (104).

Milanović iznosi i ideju kako globalni poredak učiniti pravednijim. On, najpre, smatra da bogate zemlje treba da same demonstriraju blagodeti slobodnog tržišta tako što će ukinuti carine za robu iz siromašnih zemalja (71). Drugo, one treba da odustanu od rigidnog insistiranja na intelektualnoj svojini u oblasti proizvodnje «lekova, računarskih programa i sličnog, kako bi se olakšalo širenje novih tehnologija u siromašne zemlje» (71). Treće, neophodno je uvesti jednu vrstu «globalnog poreza na dohodno-elastične proizvode zavisne od prihoda koji se u najvećoj meri konzumiraju u bogatim zemljama. Oporezivanjem bi upravljalo globalno telo – Agencija za globalno blagostanje – a prikupljena sredstva bi se davala kao gotovinska isplata na ruke siromašnim ljudima u siromašnim zemljama» (74). I četvrto, bogate zemlje bi trebalo da olakšaju zapošljavanje i useljavanje radnika iz siromašnih zemalja. Kako bi se nadoknadio mogući odliv stručnjaka, «slobodan tok kvalifikovane radne snage mogao bi da bude praćen obavezom na međunarodnom nivou da emigranti iz siromašnih zemalja rade, na primer, svake pete godine u zemlji svog porekla» (34).

Naša evroreformska javnost je Milanovićeve ekonomske i političke ideje uglavnom ostavljala bez komentara, a neki od glavnih zastupnika neoliberalizma su ih sa prezrenjem odbacivali (Ivan Janković (2), Vladimir Gligorov (3), itd). Milanović se doživljava kao nekakav čudak koji, umesto da uživa u svojoj plati i hvali svetski poredak, stalno nešto izmišlja. Što je još gore, on – svojim pogledima na EU i upozorenjima da se Srbija ne zaluđuje nadama u skori prijem – kvari ljubav između beogradskih političara i briselskih činovnika. Milanovićev evroskepticizam (zapravo evrorealizam) doživljava se kao nešto nastrano, bizarno, nešto sasvim neprilično «ekonomisti» i «stručnjaku Svetske banke».

Međutim, Milanović pokazuje kako se intelektualac može pošteno odnositi prema svom poslu i prema svojoj zemlji. On ne skreće pogled od nevolja koje proizvodi jedan hipertrofirani sistem moći. Milanović ne želi smrt tog sistema (pošto neki drugi nije na vidiku). On želi da ga uljudi, popravi, učini podnošljivijim. Milanović nije tehnokrata koga zanima samo sistem, niti ideolog koga zanima samo doktrina. Njega brinu ljudi, njihova sudbina, njihov život. Njega brine Srbija, sa svim njenim zabludama, iskušenjima, manama i vrlinama. Zato on hoće da pomogne. On misli o drugačijim putevima, o alternativnim izlazima. Nekada njegove ideje izgledaju nezgrapno. Ali, on ne obmanjuje, ne širi iluzije, on vidi probleme i iskreno pokušava da ih reši. I što u tome ima neke nespretnosti, to je zato što je on poprilično sam, što njegove kolege samo gledaju tržište i uzdaju se u nevidljivu ruku koja će sve da uredi.

Da je više takvih kao što je Milanović bolje bismo razumeli svet u kome živimo, bolje bismo shvatali svoj sopstveni položaj i lakše bismo iznalazili puteve poboljšanja. Zato je važno podržati Milanovića. Kao netipični ekonomski analitičar, on uspostavlja nove standarde u našoj sredini. On pokazuje kako se može biti slobodan od neoliberalne dogme. On pokazuje kako i ekonomista, verovali mi to ili ne, jeste i može biti ljudsko biće.

Fusnote:

1. «Dve strane istog novčića» , Pečat , 13. juni 2008, br. 16, str. 48 -49.

2. http :// trzisnoresenje . blogspot . com /2006/09/ branko - milanovi - i - srpski - plan - b - za . html

3. http://www.politika.co.yu/rubrike/ostali-komentari/t16829.sr.html ; http://pescanik.net/content/view/290/95/ ; http :// www . blic . co . yu / blog _ article . php ? id =154

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM