Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige:

 

 

Slobodan Antonić

Četiri srpska evroreformska stereotipa (1)

(Vujadinović Dragan, Obrnuta ekonomija 2004-2006; Dan Graf, Službeni glasnik 2007, str. 231).

Ne mogu da odolim, a da prikaz i ove knjige ne započnem Mišom Brkićem. Evo šta je on napisao u svojoj poslednjoj ekonomskoj analizi: «Otkako je prošle godine na tri dana (voljom premijera Koštunice) za predsednika parlamenta izabran radikal Tomislav Nikolić, Beogradska berza ne može da se oporavi, a početkom marta vrednosti njenih indeksa beležile su istorijske padove. Osam investicionih fondova izgubilo je za dva i po meseca 609 miliona dinara - vrednost njihove imovine opala je na 3,427 milijardi 17. marta, sa 4,036 milijarde dinara, kolika je bila zadnjeg dana 2007. godine» (2).

Eto što ti je ekonomski analitičar! Običan svet je zaboravio na maj 2007. i trodnevno predsedavanje Tomislava Nikolića. Običan svet nikada ne bi povezao pad akcija, iz marta 2008, i izbor Nikalića, iz maja 2007. Čovek obične inteligencije misli da je isuviše vremena prošlo od tog događaja da bi on mogao biti uticajan, običan čovek vidi kako je Nikolić smenjen, kako je izabran novi predsednik Skupštine, kako je izabrana nova Vlada, kako je izabran novi predsednik Republike, kako je Vlada radila osam meseci, kako je, onda, došlo do raspada koalicije, kako su raspisivani novi izbori... Sve to vidi naša obična pamet i misli – kakve sad ima veze Nikolić sa padom berze? I nisu li baš sve berze u regionu, pod uticajem svetske finansijske krize, beležile konstanti pad u poslednjih godinu dana? (3) Ali, Mišu Brkića ništa ne može prevariti. Njegova velika misao prodire dalje, prodire dublje, i on jasno vidi: za pad akcija u martu mesecu 2008. krivac je izbor Tomislava Nikolića, u maju 2007! To se zove talenat, to se zove ekonomska analiza! 

* * *

Dragan Vujadinović nije baš tako talentovan kao Miša Brkić. Ali i on se, u svojim komentarima u listu «Danas», iz kojih je sastavljena ova knjiga, čvrsto drži svih stereotipa Miše Brkiće i ostalih naših evroreformskih analitičara. Prvi stereotip je da je novac glavna vrednost i da se kroz njega sve može razumeti. Zato naše ekonomske analitičare strašno živciraju Srbi – ili «Sorabi», kako Vujadinović voli da ih zove. Jer, zamislite, ti Srbi veruju u vrednosti kao što su otadžbina, pravda, ljubav, čast... I misle ti Sorabi da se one ne mogu razmeniti za novac. Oni, na užas naših evroreformista, sa njima uopšte ne žele da trguju, ne žele da ih prodaju, ne žele da im se udeljuje neka nadoknada za njihovo oduzimanje... Oni imaju nekakav strašni «mit o `svetom Kosovu`» (162). Umesto da prihvate «realno stanje stvari» (162) i puste na miru «Kosovare», kako stanovnike Kosova zove Vujadinović (162), «Sorabi» neprestano neguju «tzv. kosovski mit. Sve možemo, samo Kosovo ne damo» (97).

Naravno, Vujadinović zna da samo drogiran ili pijan čovek može žaliti za Kosovom. «Uz alkohol i drogu lako se stiže do Kosova. Bez toga većina `patriota` ne zna ni gde je `srpska svetinja`» (31). Jer, objašnjava Vujadinović na drugom mestu, kada nisu pijani i drogirani, «mladima su pare važnije od `važnosti`» (65). To će reći: od bilo kakvog ličnog ili kolektivnog osećaja pravičnosti ili časti. Zato Vujadinović predlaže jednu novu definiciju srpskog junaštva: «Junak je samo onaj ko se ne `junači` na mitinzima i ulicama, već stvarno pomaže u tome da nam Evropa stvarno poveruje. Pomaže da uđemo u Partnerstvo za mir, Evropski parlament i druge institucije» (31). Junak je, dakle, onaj ko uveri Brisel u našu bezgraničnu lojalnost i onaj ko pomogne da Srbija što pre uđe u NATO. Eh, da je takvih junaka više, da je više hrabrih i beskompromisnih evroreformista! «Sorabi» bi odavno bili oslobođeni Kosova, otadžbine, nacije i svih ostalih nevažnih himera.

Ali, evo, ja nudim Draganu Vujadinoviću i Miši Brkiću da nam lično demonstriraju svoju filosofiju, kojom nas neprekidno zasipaju. Nudim im da lično pokažu «Sorabima» kako se treba podvrći svetom pravilu: «Novac je sve». Nudim im da lično pokažu da «treba sve učiniti za njega». Nudim im da ih – neka ne shvate to lično – samo malo, malkice, recimo, javno pljunem. A da im za to platim čak 5.000 dinara! Zašto da ne? Pa priča o časti je ionako najobičniji mit, treba biti realan, šta je to malo tečnosti na licu, a u zamenu dobiješ lepu zelenu novčanicu za koju se toliko toga može kupiti, treba gledati od čega se živi, a ne živeti u «sorabskim» mitovima i iluzijama...

Šta je sad? Ljuti ste i uvređeni? Kako tako nešto mogu i da pomislim? E, vidite, možda novac ipak nije sve u životu? Možda se čovek i njegove zajednice, i kada su najracionalniji, ipak ne rukovode samo novcem? I doista, novac je svakako važan u ekonomiji. Ali, ne može se valjda društvo, čovek i sve njegove vrednosti posmatrati isključivo iz tog ugla? Dragi moji ekonomski analitičari, pišite koliko hoćete o ekonomiji i njenom bogu Mamonu. Ali, ne idite u domene koji su vam nepoznati, nemojte vašim kantarima meriti stvari koji se njima ne mogu izmeriti i nemojte, zaboga, davati savete o onome što ne razumete. Jer, tada su vaši saveti, po pravilu, veoma pogrešni.

* * *

Drugi stereotip, kojeg se Vujadinović čvrsto drži, jeste da je privatizacija lek za sve, i da je i najgora privatizacija bolja od najboljeg javnog vlasništva. Vujadinović doslovce piše: «Umesto da sve naše `zastave` i `borove` prodamo ili ustupimo za `jedan dolar`, da država otpiše i preuzme sve obaveze i dugove, a da se za uzvrat radi i da se ne prave novi gubici, mi nastavljamo da seirimo. Uslovljavamo i ucenjujemo. A meseci i godine prolaze» (66).

Zato je Vujadinović, baš kao i Miša Brkić, strašno uznemiren svaki put kada neko pomene privatizaciju Sartida. Zato se Vujadinović strašno potrese kada neko dirne u US Steel - tu zenicu oka srpske tranzicije! Kada je, tokom maja 2004, UBPOK počeo da ispituje ovu privatizaciju, Vujadinović se odmah oglasio komentarom pod nazivom “Kako se kalio Gvozden” (52-6). Vujadinović je tu objasnio da je “priča o tome da li je jeftino prodat Sartid Amerikancima koji su za njega dali `samo` 23 miliona dolara potpuno besmislena” (54). Vujadinović mudro veli kako, da Sartid više vredi, on bi po tu cenu bio i prodat. On se izruguje članovima Saveta za borbu protiv korupcije, koji su javno ukazali na korupciju u ovoj privatizaciji, nazivajući ih “Šerlocima”. Zatim se ruga i učesnicima štrajka u US Steel-u, nazivajući ih “radnicima-samoupravljačima”. Na kraju, Vujadinović zaključuje da je čitava afera Sartid zapravo izmišljena, i da je u pitanju providna politička kampanja usmerena na “predsedničkog kandidata Demokratske stranke”. Ako čitaocu nije baš sasvim jasno kakve veze ima Boris Tadić sa istragom oko privatizacije Sartida, Vujadinović vickasto opisuje scenu u kojoj, na Tadićevo nastojanje da postane predsednik, stiže sledeći odgovor: “Malo morgen – reče eks DP (Doživotni Predsednik – tj. Slobodan Milošević; A. S) i ispi na eks sa dvojicom Vojislava” (Šešeljom i Koštunicom – A. S; str. 55).

Eto što ti je um! Baš kao i genijalno Brkićevo povezivanje trodnevnog Nikolićevog predsedavanja Skupštinom, u maju 2007, sa padom vrednosti akcija, u martu 2008. Tako i Vujadinović ovde kongenijalno povezuje predsedničke izbore sa istragom o privatizaciji Sartida. Običan um pomislio bi da možda stvarno ima nečeg sumnjivog u prodaji kompleksa fabrika i čeličana bez javnog tendera i konkursa; da možda stvarno ima nečeg sumnjivog u prodaji onoga u šta je uloženo 3 milijardi dolara, nečega čija je početna vrednost procenjena na 500 miliona dolara, za besmislenih 23 miliona dolara (4). To bi pomislio običan um. Ali, ne i Vujadinović. On zna da naši evroreformisti ne mogu da kradu. On zna da u Srbiji, pre 2004, «nema ni jednog dokaza ili barem osnovane sumnje o korupciji nadležnih institucija i pojedinaca» (17). On zna da «i zvanični predstavnik Svetske banke u SCG, ekspert za privatizaciju Isak Golberg, ili predstavnici MMF-a i Evropske investicione banke (tvrde) da je naša dosadašnja privatizacija najuspešnija u regionu» (18). Zato je Vujadinović u stanju da uspostavi tako dubokomisleće relacije i da otkrije kako je sumnja u privatizaciju Sartida samo deo prljave «političke kampanje». Zaista zadivljujuće! 

* * *

Treći evroreformski sterotip, kojeg se čvrsto drži Vujadinović, jeste onaj o EU kao cilju svih ciljeva srpskog društva. Za taj cilj, za taj najviši ideal koji neko društvo može imati, ni jedna žrtva nije prevelika. Nažalost, «Sorabi» su, jadikuje Vujadinović, toliko nazadni i primitivni, da oni čak ni ne primećuju koliko su iza Evrope. Oni čak optužuju EU da je kriva što ih stalno nešto uslovljava, ne videći da je to zapravo za njihovo dobro. Ali, sreća je da su tu Vujadinović, Brkić i ostali evroreformisti. Jer, oni znaju šta je realnost, oni znaju da Srbi, ovako glupi i primitivni, i ne zaslužuju da uđu u EU. «Previše smo gacali po `stradijskom blatu`», objašnjava Vujadinović, «da bismo se tako brzo očistili. I tako `očišćeni` zakucali na evropska vrata. Jer nas ovakve niko neće. Pošto sve što je normalno i evropsko, i dalje radimo po prinudi, kao nužno zlo, a ne po sopstvenom izboru» (65).

Ali, na sreću, i takvoj strašnoj boljci ima leka. A to je, objašnjava Vujadinović, da EU i NATO što oštrije postupaju sa «Stradijom» i «Sorabima»! Jer, kako to lepo veli Vujadinović, «b ez Evrope ili nekakvog drugog arbitra i tutora sa `štapom i šargarepom` mi bukvalno ne možemo ništa. (...)Trebalo bi da priželjkujemo da Evropa što više zahteva i uslovljava. Po (Kjergegorovom) principu ili – ili. Ili prihvatite u tačno određenim rokovima zakone, principe i vrednosti normalnog društva ili dižemo `sanitarni kordon`» (25).

O dragi briselski službenici! Molimo vas, na kolenima: uslovljavajte nas što više! Tražite od nas što više! Mučite nas što više! Jer, mi smo to i zaslužili. Mi smo svesni svoje ništavnosti, u odnosu na vas, nadljude slobodnog tržišta i stahanovce evroatlantskih integracija. Mi smo svesni da čak i ako nas ponižavate, to je za naše dobro. To je pravedna kazna za naše odmetanje od boga Mamona. Znamo da naš greh moramo okajati u krvi i u suzama. Zato, budite što stroži sa nama! Za to vas mole vaši «srbijanski evroreforisti».

U sklopu te EU idolatrije, posebno mesto zauzima idolatrija prema Sloveniji. Vujadinović poziva «Sorabe» da, ako stvarno žele u EU, «krenu prema Alpima» (45). On je toliko oduševljen Slovenijom da, kroz usta jedne prijateljice, veli: «Najveća i najefektnija investicija i Srbiji bila bi da se iz budžeta plati svakom punoletnom građaninu boravak u Sloveniji, dva–tri dana» (163). Pošto su Slovenci tako lepo sredili sebi život, misli Vujadinović, najpametnije što bi «Sorabi» mogli da urade jeste da se prepuste da ih oni vode. Samo, vajka se Vujadinović, mi Sorabi «smo najsmešniji, da ne kažem retardirani, kad branimo `domaće` od Slovenaca» (80). Šta tu ima da se brani, sve ima da im damo, pa Bog da nas vidi! Ili što kaže još jedan Vujadinovićev prijatelj: «Ništa od nas dok nam se svi kupci prezivaju na `ić`» (60). Tek kad Srbijom zavladaju Smitovi, Mileri i, naročito, Greganoviči i Tavčari, videćemo nekog boljitka.

Konačno, četvrti evro-reformski stereotip je čuvena tvrdnja da Srbija samo što se nije vratila u devedesete. Tako kod Vujadinovića čitamo: «Mi smo već sada opet pod neformalnim sankcijama» (99). «Evo, već su počeli redovi na pumpama. Pojavljuju se `unutrašnji neprijatelji` u liku dve Nataše (Mićić i Kandić). Na vrata kuca inflacija, na kanta-pumpama izvode se završni radovi, onaj zlosrećni eho `devize, vize, ize...` opet je u ušima» (131). Zaista? Eto što ti je um, a mi ništa ne primećujemo. To ti je naša poslovična naivnost. Ona dolazi, veli Vujadinović, od naše zavedenosti nacionalističkom propagandom. Reč je o jednom strašnom procesu, tokom kojeg se «svakodnevno, nekad suptilno i nevidljivo, nekad naglašeno i neukusno, `meki` nacionalizam, tradicionalizam, tobože patriotizam i mitovi vraćaju na televiziju, u novine i u naše duše» (24). Kada bismo se samo oslobodili tog podlog nacionalizma, onda bismo i mi bili u stanju da vidimo sankcije, redove i dilere deviza, svuda oko nas. Ali, pošto se Vujadinović tog nacionalizma odavno oslobodio, on i Brkić vide ono što ne vidi niko drugi. 

* * *

Ja uopšte ne sumnjam u to da je Dragan Vujadinović dobar čovek. On voli prirodu, voli palnine, piše poetske pasaže o «svilenim travama usidelicama» i o napuštenim kolibama gorskog trougla Maljen-Povlen-Zlatibor. On jasno vidi kako srpsko selo propada i žali zbog toga. Ali, on je, što bi rekao Marks, tipični predstavnik svoje klase. Vujadinović je bio finansijski direktor «Beogradskog sajma», direktor za ekonomsko-pravne poslove Studija B, v.d. direktora «Prosvete», pomoćnik generalnog direktora Valjaonice bakra Sevojno, a sada radi kao finansijski savetnik Zorana Drakulića. On je i narodni poslanik, izabran na listi DS (pa su mu Aleksandar Vlahović i Boža Đelić napisali pogovor za ovu knjigu).

Tako je Vujadinović, iako verovatno dobar čovek, primerni predstavnik više srednje klase u Srbiji i tipični zastupnik njene ideologije. Za njega su svi odgovori odavno dati: tržište, privatizacija i EU jesu univerzalni odgovor na sva naša pitanja. Sva mudrost je u tome da od srpske naopake, «obrnute» ekonomije (odatle i naslov knjige) napravimo tzv. normalnu ekonomiju: «U normalnim ekonomijama (civilizacijama) vladaju zakoni jačeg, i princip borbe za opstanak. Opstaju najjači i najveći, ali na prirodan način, koji dovodi do opšteg progresa» (115). Tu i tamo koja hiljada otpuštenih, koji milion nezaposlenih, koja milijarda gladnih, tu i tamo neka teritorija devastirana, neki naftonosni izvori ratom preoteti, neki narod istrebeljen... Ali, šta da se radi, sve je to «normalna ekonomija», sve su to «prirodni» troškovi koji vode do «opšteg progresa».

«Sorabi» moraju da se prilagode, radnici moraju da se prilagode, inteligencija treba da se prilagodi. Vujadinović se već uspešno prilagodio. I sada drži lekcije neprilagođenim Sorabima. Zapamtimo te lekcije. Biće nam korisne da bismo shvatili dubinu moralnog pada jedne politike i ideologije. I da bismo razumeli zašto su vrednosti koje zastupamo tolika opasnost za Vujadinovićevu «civilizaciju» u kojoj «opstaju samo najjači i najveći».

Fusnote:

1. Pečat , 28. mart 2008, br. 6, str. 35-7.

2. Miša Brkić, «Ekonomija bez demokratije», Peščanik, 20.03.08; http :// www . pescanik . net / index . php ?& p =288& an = Mi % C 5% A 1 a _ Brki % C 4%87& ni =1556& nd =1 )

3. Vesna Arsenić, « Američka kriza ruši berze u regionu: Indeksi većine berzi u jugoistočnoj Evropi pali više od indeksa Beogradske berze», Politika , 28. mart 2008; http :// www . politika . co . yu / rubrike / Tema - nedelje / Svetska - finansijska - kriza / Americhka - kriza - rushi - berze - u - regionu . sr . html

4. Vidi moju studiju: «Operacija Sartid» 1. deo: http :// www. nspm. org. yu/ekonomskapolitika/2006_ ant _ sartid 11. htm ; 2. deo: http :// www . nspm . org . yu / ekonomskapolitika /2006_ ant _ sartid 22. htm

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM