Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: Bojan Dimitrijević: Zoran Đinđić, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. str.319

 

 

Mario Brudar

Prevelik zalogaj

Bojan Dimitrijević: Zoran Đinđić, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007. str.319.

Zavod za udžbenike pokrenuo je ediciju Biografija s namerom da popuni prazninu u domaćoj istoriografiji u ovom žanru. Posle knjiga o caru Dušanu, Vladanu Đorđreviću, Aćimu Čumiću, Đurđu Brankoviću, Jakovu Ignjatoviću i Draži Mihailoviću izašla je i knjiga beogradskog istoričara Bojana Dimitrijevića (1968) o Zoranu Đinđiću. (1) Polazeći od toga da su „demokratsko uređenje države i hrabrost autora dva osnovna preduslova koji omogućavaju da istina bude naš zajednički cilj“, urednik edicije Radoš Ljušić u predgovoru prve knjige iz ove biblioteke (o caru Dušanu), objašnjava da je ostavio autorima „da sude o tome šta sve čini biografiju jedne ličnosti“ i da je autorima postavljen samo jedan uslov - da se drže dogovorenog obima knjige. L jušić, takođe, napominje da „biblioteka nema naučni aparat... budući da je namenjena najširem čitalačkom krugu“.

Imajući, dakle, od izdavača ograničenje samo u broju stranica, i svestan problema (mala istorijska distanca, složenost Đinđićeve ličnosti i vremena u kojem je živeo), Dimitrijević, kako sam priznaje u predgovoru, nije odoleo izazovu da pokuša da u okviru jedne knjige sažme „sve ono što se zna“ o Zoranu Đinđiću, kako ga naziva - prvom srpskom premijeru posle poluvekovne komunističke vladavine. Primenio je, pri tom, klasičan postupak hronološkog iznošenja događaja i lociranja Đinđića u njima, uz ogradu da nije želeo da sudi o ostalim učesnicima „političke drame u Srbiji“ (str. 10). Knjiga je podeljena na dva dela: prvi, manji, obuhvata deo Đinđićevog života do dolaska na vlast, a drugi, period od kada je postao premijer pa do smrti u atentatu. Privatnim životom bavi se usput, a naglasak je dat na njegovu političku aktivnost.

Knjiga sadrži veliki broj citata što Đinđićevih, što drugih, prema autoru, relevantnih osoba, ali su često navođena i mišljenja, ocene i sudovi neimenovanih izvora („neki analitičari“, „kritičari smatraju“, „jedan tabloid“, „jedna televizija“, „pojedini savremenici“). Veliki broj citata u knjizi o Đinđiću stvara, međutim, utisak koncepcijskog lutanja i stvaralačke nesigurnosti autora. Bilo bi bolje da je ili izbegavao obilje citata ili da je, ipak, navodio njihov izvor. Moguće je da je ovome, s jedne strane, uzrok Dimitrijevićeva želja da pokaže sve oblasti primenjene politike kojima se Đinđić bavio ili je, kao premijer kasnije, morao da se bavi - od nacionalnog pitanja, Kosova i Metohije, spoljne politike, odnosa prema Republici Srpskoj i Crnoj Gori, do ekonomije i poljoprivrede. Sa druge strane, možda iz prevelikog pijeteta prema čoveku čiji je bio sledbenik (7), (2) autor nije uvek uspeo da odvoji bitno od nebitnog u Đinđićevoj političkoj biografiji. Onome kome bi ova knjiga bilo prvo štivo o životu i radu Z. Đinđića, pružila bi mnoštvo podataka, ali, šta bi mu, na primer, značila Đinđićeva izjava s početka 2001. godine o tome da je Vlada „preuzela obavezu da u prva tri meseca obezbedi dovoljno veštačkog đubriva za robne rezerve...“(212), da je septembra 2001. godine Đinđić „nagovestio korekcije poreskog sistema i dalje ubrzavanje privatizacije“, a da je decembra 2002. godine „ocenio da je vrlo važno da se strategija suzbijanja siromaštva u zemlji definiše kao strategija društvenog razvoja“(258). Dimitrijević, takođe, nabraja i zakone koje je Vlada donela u 2002. godini, navodi čak i mesece u kojima su usvojeni (261), ređa, kao u nekom biltenu o aktivnostima, Đinđićeve posete Rumuniji, Italiji, Češkoj...(194-195) i poput kakvog skupštinskog izveštača na skoro dve i po stranice (255-258) prepričava Đinđićev referat Stanje reformi u Srbiji izgovoren u Skupštini Srbije 18. juna 2002. godine. Kao jednu od značajnijih aktivnosti u januaru 2002. godine beleži stvaranje Nacionalne štedionice i citira tim povodom Đinđičeve reči: „Nadam se da ćemo se i posle nekoliko godina ovog događaja sećati kao trenutka rađanja jedne dobre i zdrave narodne banke... jer Nacionalnu štedionicu ja razumem kao narodnu...“(252). Dimitrijević ovo ostavlja bez ikakvog komentara, potpuno zanemarujući da Nacionalna štedionica više kao takva ne postoji, da su je kupili stranci i promenili ime i da Đinđićeva nadanja u vezi sa Nacionalnom štedionicom nisu ispunjena.

Dimitrijević, dakle, često insistira na nepotrebnim pa i čudnim detaljima, ali zato, na primer, ne navodi datum kada je Đinđić postao predsednik Izvršnog odbora DS već samo konstatuje: „Po izlasku dr Koste Čavoškog iz vrha stranke, Đinđić će preuzeti dužnost šefa Izvršnog odbora“(27). (3) Knjiga sadrži i nepreciznosti: Dimitrijević tako pominje drugi krug u vezi sa predsedničkim izborima u decembru 1992. godine (45), iako je Milošević pobedio Panića u prvom krugu; iznosi da podela u crnogorskoj vladajućoj garnituri nastaje u proleće 1998. godine (106), a rascep je, zapravo, nastao u leto 1997. godine.

Dimitrijević mnogo češće koristi sudove drugih o Đinđiću nego što izriče svoje. Na prvom mestu po količini navoda je Milan St. Protić i njegov portret Zorana Đinđića u knjizi Izneverena revolucija. Po sopstvenom priznanju Protića navodi „kao osnovu, skoro u celosti, jer predstavlja dragocen splet opservacija na račun složene Đinđićeve ličnosti, ali i kao svojevrstan kritički dijalog“ (290). (4) Na više mesta citirani su i Vladimir Gligorov, Vladimir Goati, Dušan Mihajlović, Mile Isakov, Vladimir Popović-Beba, Čeda Jovanović, a tu su i Slobodan Antonić, Ivan Ivanović, Tomislav Panajotović, Velimir Ćurguz Kazimir, čak i Ašok Murti i Brana Crnčević. Svi oni, govoreći pozitivno ili kritički o Đinđiću, daju elemente za sliku jedne očigledno složene i kontroverzne ličnosti. To konstatuje i autor kada napominje da je Đinđića „od prvih dana pojave na političkoj sceni pratila polarizacija mišljenja“(295) i da će o njegovoj ulozi u novijoj srpskoj istoriji biti „svakako, mnogo različitih mišljenja, od jedne do druge krajnosti“(307). Ni u kom slučaju, a to proizilazi iz cele Dimitrijevićeve knjige, Zoranu Đinđiću ne može se sporiti velika lična radna energija, okrenutost modernizaciji i pragmatičnost. U knjizi se nalazi i Đinđićevo određenje pragmatizma koje određuje kroz dve osobine: „Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i, drugo, fokusiranje na rešavanje problema. Znači, ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavovima i pristupom, promeni stav i pristup“(296). U tom smislu, kao dobra ilustracija prethodnog, može biti shvaćen Dimitrijevićev zaključak da je Đinđić „pokušao da napravi otklon od Rusije, ali je realnost zahtevala obnavljanje kontakata... iako je on želeo da se osloni na germanski deo Evrope“(196). U knjizi se mogu naći i Đinđićevi pogledi na noviju istoriju Srbije, trenutka u kome se on našao na čelu srpske vlade i puta kojim Srbija treba da ide u budućnost. Đinđić je, naime, smatrao da su Srbi kao narod izgubili 20. vek zbog dva pogrešna eksperimenta: Jugoslavije i komunizma. U periodu 1914-2000 „nismo se... bavili unapređenjem svog naroda, nego organizacionim formama koje su nas, svakih dvadeset godina, bacale u novi rat i vraćale 100 godina unazad“(298). Istorijski trenutak u kome je on postao premijer video je kao priliku „da preskočimo nekoliko decenija zaostatka za modernom Evropom, jer se nalazimo u traci za preticanje i Evropa nam pruža tu jedinstvenu priliku da joj se po ubrzanoj proceduri pridružimo“(257). Kao cilj, u jesen 2001. godine, odredio je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za EU, a da u 2010. godini postanemo ravnopravni član Evropske Unije (300).

Iako se u najvećem delu knjige suzdržava od svojih direktnih komentara i ocena, kada je u pitanju atentat u kome je Đinđić ubijen, Bojan Dimitrijević je otvoreniji. Piše da je Đinđić „svojim dinamizmom postao smetnja mnogima. I u Srbiji i van nje“ (306). Malo je verovatno, prema njemu, da su izvršioci bili i inspiratori. „Ako nije bilo direktne finansijske podrške sa strane“, nastavlja Dimitrijević misleći na organizaciju atentata, „onda je sasvim sigurno ona došla u vidu prećutne saglasnosti pojedinih obaveštajnih i bezbednosnih službi“(306). Isto tako pretpostavlja da je posle atentata izgubljena politička volja za daljom istragom „jer je verovatno uočeno da atentat ima i dodatni kontekst, nadgradnju...“(306).

Dimitrijević na kraju kaže kako je moguće da je Zoran Đinđić bio „iznenadna pozitivna amplituda, gotovo incident u istoriji moderne Srbije“(307) i knjigu završava ocenom Đinđićevog naslednika na mestu premijera Zorana Živkovića, slažući se pri tom, sa njom, da je Zoran Đinđić bio pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme, ali tragično kratko.

Već je ranije spomenuto da ova knjiga neupućenom čitaocu pruža dosta podataka. Zbog mnoštva nepotrebnih detalja koji narušavaju dinamiku, ova knjiga, može, međutim, biti i dosadna. Sa druge strane, upućenom čitaocu Dimitrijevićeva biografija Zorana Đinđića ne donosi ništa novo. Bez obzira što autorova nemara i nije bila da otkrije nešto novo, knjiga bi ostala upamćena da je pokušano da se, makar, otkrije zbog čega je, na primer, Vuk Obradović pušten niz vodu, iako mu je seks-afera bila nameštena. Ovako, niti je uspeo da napiše dinamičnu i uzbudljivu biografiju Zorana Đinđića (za široku čitalačku publiku) koja, uz to, sadrži sve relevantno o Đinđiću, niti je napisao knjigu koja će ostaviti trag i obogatiti saznanja o Zoranu Đinđiću. Ispalo je da je pisanje biografije Zorana Đinđića bilo ipak preveliki zalogaj za Bojana Dimitrijevića. Bilo bi bolje da se još malo sačekalo sa ovom knjigom. Da autoru slegne sve što je prikupio i saznao o ubijenom premijeru. Tada bi otpali nepotrebni citati, knjiga bi dobila na kompaktnosti i zanimljivosti, bilo bi više autorskog u njoj, a i stil bi, verovatno, bio bolji. Trebalo bi zbog toga da Zavod za udžbenike i Dimitrijević razmišljaju o drugom, dopunjenom i izmenjenom izdanju biografije Zorana Đinđića - za par godina. (17.04.2008.)

Fusnote:

1. Treba istaći da se ni u ovoj biblioteci, a ni u domaćoj istoriografiji i izdavaštvu uopšte, nije iz pera srpskih istoričara pojavila ni jedna knjiga o Slobodanu Miloševiću.

2. Bojan Dimitrijević nalazi se na listi kandidata za odbornike u Skupštini grada Beograda na listi DS za lokalne izbore 2008. godine.

3. Knjizi nedostaje hronološki datumirani pregled važnijih događaja Đinđićevog života i delovanja.

4. Dimitrijević, ipak, ne navodi Protićevo ocenu da je Đinđić 2002. godine „izrastao u neprikosnovenog gospodara... Pitao se za sve. Mešao se i u šta treba i u šta ne treba. Okružio se poslušnicima... Družio se samo sa sumnjivim bogatašima i još sumnjivijim ljudima. Sasvim se otuđio od svih onih ljudi... s kojima je pobedio Miloševića i popeo se na vlast“( Izneverena revolucija , str.234).

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM