Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

PRIKAZI

Prikaz knjige: John Lloyd: Šta mediji rade našoj politici, Samizdat B92, Beograd, 2008, prevod Aleksandra Nikšić, str. 178

 

 

Dejan Petrović

Partnerstvo umesto neprijateljstva

Prikaz knjige: John Lloyd: Šta mediji rade našoj politici, Samizdat B92, Beograd, 2008, prevod Aleksandra Nikšić, str. 178

Ketrin Grejem, predsednica kompanije Washington Post u svojim memoarima izrekla je jednu opominjuću i dalekovidu tvrdnju koja prvih godina novog milenijuma doživljava svoju punu afirmaciju i realizaciju. Naime, ona je upozorila da postoji realna opasnost od stvaranja romantične i idealizovane slike štampe, kao beskompromisnog i herojskog faktora otpora svakoj (političkoj) prepreci. Knjiga Šta mediji rade našoj politici uglednog britanskog novinara Džona Lojda (John Lloyd) za svoj neposredni povod ima slučaj Giligen, o hotimičnom lažiranju i svesnom falsifikovanju dokumenata o navodnom postojanju iračkog oružja za masovno uništenje od strane britanske vlade, što je dovelo do najvećeg medijskog skandala u svetu poslednjih nekoliko godina. Kao neposredni rezultat nezapamćenog pritiska i harange, glavni izvor ovog novinara BBC-ja, doktor Dejvid Keli, izvršio je samoubistvo, iako su se stvari još mnogo pre toga doslovce otele kontroli. Na ovom mestu teško je ne primetiti neprijatno upadljivu tematsku srodnost sa knjigom Ratno stanje američkog novinara Džejmsa Rajzena (James Risen) čiji ste prikaz takođe imali priliku da čitate na ovim stranama (...) , koja obrađuje iste događaje, ali dok se Rajzen usredsređuje na tajnu bezbednosno-obaveštajnu sferu i stanje nečuvenog nesnalaženja i amaterske improvizacije u njihovim redovima; Lojd – takođe novinar – svoj fokus stavlja na medijsku, dakle u punom smislu reči javnu oblast, i to prevashodno u Velikoj Britaniji, koja je po pitanju novinarskih sloboda tradicionalno smatrana evropskim liderom.

Na ulazu u zgradu fakulteta za novinarstvo na Univerzitetu Kolumbija ugravirana je misao Džozefa Pulicera o smislu misije i poslanstva sedme sile - „Naša republika i njena štampa biće u usponu ili će pasti zajedno. Cinična, plaćenička, demagoška štampa stvoriće s vremenom narod kao svoju bazu“. Afera Keli i potonji izveštaj lorda Hatona, koji je decidirano stao na vladinu stranu u svojevrsnom rovovskom ratu, ipak nije uspeo da razveje već ustanovljene i široko prihvaćene obrasce i narative, u koje su sami novinari želeli da veruju i u njih uložili tako mnogo vremena i profesionalnog truda. Nesumnjivo širenje medijskih i ličnih sloboda, ograničilo je nekada suverenu vlast političkih činilaca, međutim pomeranje klatna na drugu stranu nužno nas dovodi do sledećeg logičnog pitanja: kao što mediji predstavljaju korektiv i određeni vid kontrole (ne)obuzdane političke moći, da li postoji neka instanca koja njih može da kontroliše, odnosno „ko čuva čuvare“?! Ova afera koja je nepotrebno odnela jedan ljudski život, omogućila nam je da lakše formulišemo bojazan o nepostojanju drugih faktora regulacije samoproglašenih ekskluzivnih posednika tapije na Istinu: „Svakako je početak propitivanja, otkrivanja i detaljnog pristupa i proveravanja informacija doprineo tome, ali je neizbežno otkrio i drugu stranu medalje. Usvajajući pravila istrage, novinari su sebe načinili arbitrima javnog života i javnih ličnosti, tvrdeći da su glavni čuvari istine i moralnosti. I zato je ta druga strana postala dominantna: i zato je ta druga strana, koja bi mogla biti i mračna, ona koju treba sada proučiti zbog uticaja koji ostvaruje na politiku i društvo“. (str. 20) Istovremeno s odavanjem priznanja o evidentnim pomacima štampe od služenja partijskim, državnim ili ideološkim interesima, kao što je to mahom bio slučaj u devetnaestom i dobro delu dvadesetog veka, a i danas u mnogim delovima sveta, moramo primetiti da ničim ograničena uloga masovnih medija u postmodernom dobu, naročito onih koje se imaju smatrati službom javnog servisa, ne donosi i podjednak stepen odgovornosti te adekvatne društvene kontrole. Nekada je uspostavljanje određenog režima ili perpetuiranje postojećeg statusa u ravnomernom forsiranju favorizovanih političkih stranaka bilo ispred interesa objektivnog i nepristrasnog izveštavanja. Takav „spoljašnji“ autoritet više uglavnom ne postoji.

Urbana legenda koja se u većem delu modernog medijskog sveta naprosto već podrazumeva, odriče svoju pripadnost nekoj ideologiji, međutim i takav stav može biti tek predrasuda. Lojd dopušta mogućnost da novinari u nekom mediju ne moraju biti svesni ideoloških obrazaca koji se u njemu protežiraju, ali to ne znači da oni objektivno ne postoje. U tom pogledu je daleko otvoreniji i iskreniji „vulgarni“ pristup američke televizije Foks, koji niti ne pokušava da sakrije ideju-vodilju koja stoji iza njihovog programa i interese koje želi da zastupa. I upravo to bi bila dominantna karakteristika novog problema: otežano uočavanje bliskosti određenom pogledu na svet, u odnosu na donekle primitivnija sredstva propagande ranijeg doba, kada su različiti mediji čak osnivani s tom namerom da podržavaju izvesnu partiju ili državnu politiku. Tada u tome nije viđeno ništa sporno, pa ni kada su istinske zvezde (pa i heroji) ranog novinarstva poput Rasela, Zole ili Tarbelove demonstrirali svoj raskošan literarni, istraživački i moralni nerv u unapred neravnopravnoj borbi protiv zloupotreba sila postojećeg poretka. Oni su mahom sebe smatrali „liberalima“ i bili veoma nepopularni među konzervativnom populacijom i političarima. Novootkrivena moć novinarstva, uočena u prvim, teškim, ranim pobedama, vremenom je postala samosvesna. Neosporna činjenica gubljenja nekada prilično jasne demarkacione linije „levog“ i „desnog“ danas se koristi kao idealna prilika za frontalni napad na sve podjednako, ali za dublje razumevanje politike, samim time i društvenih odnosa na koje novinarstvo po definiciji mora da ima uticaj, to je svakako nedovoljno.

Vrlo zanimljive redove autor ispisuje razmatrajući odnos britanskih i ostalih evropskih medija, poput francuskih, italijanskih, ali i japanskih, kao veoma paradigmatičnih. Očigledno nesnalaženje istaknute engleske novinarke u jednom zatvorenom svetu punom inhibicija, limitacija i nepisanih pravila, kao što – uprkos impresivnom ekonomskom razvoju društva – japansko i dalje jeste, donosi novo preispitivanje uloge koju mediji igraju u njenoj vlastitoj zemlji. U igri punoj ograničenja, svi se naizgled dobro snalaze: prećutnim konsenzusom koji nužno u sebe uključuje državnu ili korporativnu lojalnost, u začaranom krugu između izveštača, publike i onih o kojima se izveštava, neupućeni autsajder sa Zapada, pa makar on bio i vrhunski profesionalac poput Gilijan Tet iz Financial Timesa , doživeće slom svojih dotad neupitnih veština u sudaru s jednom eklatantno drugačijom kulturom u kojoj svaki učesnik pruža svoj doprinos u oblikovanju informacija korisnih po „velike igrače“. Postoje jasne granice kojih su svi svesni, i začudo, kao da ne postoji naročit otpor takvom stanju stvari – novinar će često biti primoran da u javnost pusti mnogo manje od onoga što zaista zna! Ovo predstavlja očigledan kontrapunkt situaciji u Italiji, koja je zbog svoje specifične situacije preskočila jednu evolutivnu lestvicu u medijskoj istoriji, pa je tako pravo iz iskustva nečitanja dospela u (post)moderno doba televizije: bez formiranja tzv. kulture tabloida između toga, kao što je npr. slučaj u Velikoj Britaniji.

Nečuveno skandalozna činjenica, neuporediva sa bilo kojim sličnim primerom na prostorima „slobodnog sveta“, da je bivši i aktuelni premijer Silvio Berluskoni istovremeno privatni medijski magnat, kao i apsolutni vladar nad nebom državne radio-televizije RAI, dovela je do situacije apsolutne uslovljenosti. Televizija u Italiji se direktno uključila u političku borbu i u zavisnosti od simpatija ili antipatija gledaoca prema određenoj političkoj opciji, on se opredeljuje da gleda ovaj ili onaj program. Tako mogućnost stvaranja istinske opozicije ili objektivnog kritičkog stava prema takvoj vladi, uzimajući u obzir pomenutu nedovoljno razvijenu snagu štampanih medija, praktično i da ne postoji. Stoga posebno začuđuje da je u zemlji s najvećim stepenom ekonomskog rasta i nedovoljno snažnom opozicijom, kao što je to bio slučaj u Velikoj Britaniji tokom „afere Keli“ medijska atmosfera bila u tolikom stepenu agresivna i vazda raspoložena na kritiku. Ovo poslednje naročito dolazi kao ocena stranaca u poređenju sa stanjem u zemljama iz kojih dolaze. Lojd je ovde s pravom naročito nemilosrdan, insajderski uvid u sve tajne profesije pruža mu moralno pravo da podigne glas nakon ovog slučaja koji je poslužio tek kao neposredni okidač za ovu studiju: „Giligenov izveštaj bi trebalo da bude urezan u kamen koji stoji na ulazu u BBC ili na jednom uglu ulice Flit, koji je nekada bio dom većeg dela britanske štampe. Za nas u medijima to bi bilo mnogo korisnije nego bezbroj citata Miltona, Mila ili Menkena koje izgovaramo od prilike do prilike. Podseća nas na ono što smo postali. Ako je najbolji u novinarstvu – BBC – mogao i da objavi izveštaj poput ovoga, i da ga brani, a da ostane (u brojnim odeljenjima korporacije) ubeđen da ga je Haton nepravedno kritikovao a vlada bezrazložno klevetala, onda smo stvorili medijsku kulturu koja je na mnogo načina u suprotnosti sa idealima kojima odajemo poštovanje.“ (str. 121)

Pre svih ostalih, to se odnosi na BBC, i zbog reputacije koju ovaj gigant tradicionalno (uglavnom opravdano) simbolizuje, i zbog osobene prirode dužnosti „javnog servisa“ koji sebi ne može dopustiti luksuz trke za skandalima i senzacijom sa komercijalnim medijima, koji su na takav način rada razumljivo upućeni. Kritika jeste neophodna, ali nikako i dovoljna akcija od strane javnog emitera: on ima obavezu i da gledaocu objasni sve brojnije zamršene, složene pa i kontradiktorne fenomene, a ne da se olako oslanja na banalne simplifikacije. Istini za volju, novinarstvo se, zbog veoma ograničenog vremenskog roka na raspolaganju za produbljeno istraživanje i analizu, ne može porediti sa istorijom, koja ima tu lagodnu pogodnost delanja sa pristojne vremenske distance, ali sama činjenica da istorijske knjige, memoare i publicistička dela godinama nakon nekog bitnog događaja čita veoma mali broj ljudi, i da one na šire društvo ne ostavljaju snažnije reperkusije, utoliko više naglašava odgovornost medija čiji će ad hoc sastavljene analize i reportaže ostati urezane u svesti kao (neupitne) istine za najveći broj ljudi. Moderno doba donosi nebrojeno mnogo primera za datu tvrdnju, pa verujemo da je nije potrebno pobliže dokazivati. Lojd priznaje argument nekih analitičara da je prisutan trend sve manjeg sadržaja vesti i informativnih emisija na račun zabavnih ili čak tabloidnih programa na televiziji, pa je samim tim karakter tih objavljenih vesti utoliko bitniji. S druge strane, analize i komentari su u velikoj meri dostupni na ostalim medijima: dnevnim i nedeljnim novinama, magazinima, različitim stručnim publikacijama i naročito internetu. Ali činjenica neprekidnog pada tiraža, čak i najuglednijih glasila sa velikom istorijom, čak uprkos postojećem kvalitetu, opet naglašava presudnu ulogu televizije, kao popularnog, možda i populističkog izvora informacija za ogromnu većinu ljudi.

Mnogim novinarima sve češće postaje bitnije da ostvare uticaj nego da pravovremeno i nepristrasno informišu javnost, a ljude na javnim funkcijama sve više doživljavaju kao konkurente i neprijatelje, a ne potencijalne saradnike i partnere na istom zadatku. Kao čovek sa velikim medijskim iskustvom, Lojd se ne zadržava samo na opisu trenutnog stanja, već nudi i realno dostižnu viziju boljeg društva, uz malo skromnosti i konstruktivne uloge medija koja ne bi bila na odmet: „Možemo li da zamislimo građansko, civilno novinarstvo? Ono koje prkosi sopstvenim prirodnim instinktima – stvaranju slavnih ličnosti od sebe samih; postupa kao pomoć aktivnostima i razmišljanju; publici predstavlja prve nacrte istorije koji su privlačni i pomalo lukavi, snažni u narativu ali pažljivi prema složenosti i kontekstu svake priče; koje se ne bori s političkom silom, već se bori, zajedno s najboljim instinktima te sile, da stvori savremeni svet koji je odmah razumljiv i otvoren za sve njegove građane. Ako to možemo da zamislimo, onda možemo i da ga stvorimo.“ (str. 172/3) Bio bi to u nekom smislu povratak korenima, samopercipiranje vlastite novonastale moći bez presedana i odgovarajuće efikasne regulativne kontrole, otrežnjujući korak ka prihvatanju istinske odgovornosti za lokalni i globalni poredak, čija sudbina danas, više nego ikada ranije, u tolikoj meri zavisi upravo od ravnoteže medijske moći i odgovornosti.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM