pristigli komentari

Peščanik, 22. februar 2003. godine

Mi i dalje govorimo o Americi. Govoriće Ivan Milenković, čiji tekst otvara poslednji broj časopisa "Nova srpska politička misao". Čitav broj posvećen je 11. septembru.

Milenković: Karl Šmit je smatrao da je evropsko ratno pravo jedno od najvećih civilizacijskih dostignuća. Zašto? Zato što ukoliko imamo jedan ratni sukob koji je na neki način ograničen nekakvim normama, nekakvim pravilima, taj rat nikada neće biti baš rat do istrebljenja. Imamo neke norme kojih će se zaraćene strane držati. Ovim napadom od 11. septembra pokazalo se zapravo da nikakve norme više ne važe. Ako je neprijatelj konstitutivan za moje političko biće, prema Karlu Šmitu, onda je Sovjetski Savez bio taj idelani neprijatelj, dakle neprijatelj jake subjektivnosti, neprijatelj koji je dostojan mene, i tu nema nikakvih problema. Dokle god imamo s jedne strane tog zlog neprijatelja, nema nikakvih problema da se mi konstituišemo kao dobri prijatelj. Međutim, Sovjetski Savez je pao, Amerika je krenula u potragu za idealnim neprijateljem, nije ga mogla naći i najednom se pojavio terorizam, naizgled savršeno, sjajno. Dakle, neprijatelj protiv kojeg ja mogu da angažujem čitavu moju političku, ratnu, ideološku mašineriju i na taj način povratno da konstituišem sebe kao političko biće, kao političku tvorevinu. Međutim, tu nastaju problemi jer – šta je terorizam? Terorizam ne podrazumeva nikakva pravla igre, pravila igre nema. Terorizam menja pravila igre pri čemu se on sam ne drži sopstvenih pravila igre i to je ono što ga zapravo čini neuhvatljivim. Nemamo pojma ko je neprijatelj, neke terorističke organizacije mogu da udare bilo kada, na bilo koga, zbog bilo čega. S obzirom na to da ja pred sobom imam samo jednu sablast, ja je mogu tumačiti kako god hoću, ta sablast može biti dobra sablast, može biti dobri kućni duh, a može biti, bogami, i avet koja me noću budi, plaši, koja mi smera svašta, koja se može poistovetiti s čime god hoćete, sa đavolom, zašto da ne, čak je i takvih reči bilo. Bin Laden je đavo, demon. S obzirom na to da je pojam terorizma neodrediv, s obzirom na to da je tako fluidan, mi možemo raditi s njim šta god hoćemo i, naravno, to jeste upravo ono što imperija zloupotrebljava. Na konto toga što je taj pojam neodrediv mi možemo teroristima proglasiti koga god hoćemo, baba Višnju možemo da proglasimo teroristom, i s obzirom na to da je ona terorista sve je dozvoljeno u borbi protiv terorizma. Pogledajmo napad na Avganistan. Krećemo u borbu protiv Talibana koji štite teroriste. Znači, već imamo jedno malo pomeranje. Talibani, ma kakvi da su, a užasni su, srušili su Bude u Bamijamu, to je zločin, plakao sam, bukvalno sam plakao, i to je sjajno što su ih zbirsali, ali to je, kako bih rekao, kolateralni učinak borbe protiv terorizma. I to je ono što ostavlja pomalo gorak ukus kada su u pitanju ovakve američke akcije. Amerika je bez ikakve sumnje demokratska, zemlja koja gaji nekakve ključne vrednosti za ovu našu današnju civilizaciju. Mislim da je to veoma teško dovesti u sumnju. Međutim, ako se sada te vrednosti tako proizvoljno stavljaju kao politički ulog nedovoljno promišljenih akcija, same te vrednosti dolaze u pitanje, same te vrednosti upadaju u krizu i protivnici Amerike zapravo Americi zameraju to što se ona spočitava drugima. Dolazi se do toga da Amerika postaje zapravo terorista broj jedan u svetu. Naravno, ja mislim da je to strahovito svedeno. Noam Čomski će naravno reći – pa da, Amerika je glavni terorista i za njega u to nema nikakve sumnje.

Pol Virilio, “Od terora do apokalipse”: Sarajevski atentat je bio inicijalna kapisla Prvog svetskog rata a atentat u Njujorku je isto toliko značajan, pošto markira početak prvog rata u procesu globalizacije. Ali okolnost da jedna strana raspolaže komandosima kamikazama uvodi novu dimenziju u konflikt koji ima odlike građanskog rata. Ona u ovaj rat svih protiv svih uvodi dimenziju koja ga čini takvim da se može uporediti sa atomskim ratom. Ukoliko se pusti na volju terorističkom ekstremizmu, onda nas čeka apokalipsa, pa i atomska apokalipsa. Mora se izbeći veliki verski rat. U suprotnom smo izgubljeni i ulazimo u doba vojne anarhije. S obzirom na ratni materijal kojim se raspolaže na globalnoj ravni, smatram da je vojna anarhija nešto nezamislivo i strašno.

Milenković: Mi možemo reći pa dobro zašto bi sad to bilo strašno ako mi gubimo naš tradicionalni subjektivitet. Identitet nas samih sa nama samima. Takve priče su zapravo priče o naciji, priče o suverenitetu. To su sve te tradicionalne priče koje počivaju na jednom jakom nedeljivom subjektu. Mi zaista možemo bez toga. Eventualna promena ovoga o čemu mi sada govorimo, i koja bi izašla na nešto dobro, nikako nije nešto što može da se desi za deset ili petnaest godina. To je, naprosto, proces koji traje i koji može da odvede čak i do dobrih stvari. I u tom smislu se pokazuje sav paradoks čitave te situacije sa Irakom. S jedne strane, Amerika je bez ikakve sumnje predvodnik onoga što bismo, ma šta o tome mislili, nazvali globalizacijom, odnosno mondijalizacijom. Amerika kao da se u isto vreme postavlja i kao kočničar tog procesa. Sa procesom globalizacije se na neki način svet depolitizuje. Politika u tradicionalnom smislu u jednom globalno zahvaćenom svetu zapravo se gubi. Ovim napadom na Irak Amerika kao da čini korak nazad u odnosu na taj korak globalizacije. Ona sama afirmiše i onaj pojam nacije kakav je, recimo, doveo do jezivih sukoba na Balkanu, ona afirmiše pojam suvereniteta za koji se Milošević držao grčevito, utoliko je rat u Iraku zapravo uskakanje u sopstvena usta, postavljanje noge samome sebi, dakle bespotreban. Ukoliko bismo u tom procesu globalizacije uspeli da dospemo do nečega što bi se uslovno rečeno moglo nazvati nekakvom svetskom vladom koja bi raspolagala monopolom sile, dakle ono što se u zametku nalazi već u Ujedinjenim nacijama. Pa kada bi se postavio neki konsenzus da se režimi poput režima Sadama Huseina, Miloševićev režim, režim Severne Koreje, da se na njih udari silom zato što ta svetska vlada ima monopol na primenu fizičke sile, onda bi ove američke akcije koje imaju taj neprijatni ukus usputnosti, slučajnosti, zadobile nekakav pravni, moralni i civilizacijski legitimitet, te bi u tom slučaju akcija protiv Sadama Huseina bila i te kako opravdana. To Buš hoće da proda i on to prodaje, međutim, to još uvek nije to. Zapravo, čini mi se da iza postoje neki drugi interesi. Ako mi dozvolite, moram da se pozovem na svog omiljenog političkog analitičara, a pozivam se zato što je najbolji, naravno na Koraksa. Pre neki dan je Koraks objavio jednu fenomenalnu karikaturu – na levoj strani crteža imamo rađanje Venere, Botičelija, detalj te čuvene slike kada Venera izlazi iz morske pene, naga u školjci. Na drugom delu Koraksovog crteža imamo takođe školjku veoma sličnu ovoj Venerinoj, jedino što je to ona Šelova školjka, dakle magnata naftnog, Šelova školjka u kojoj se umesto nage Venere nalazi jedan užasno ružni američki vojnik sa puškom i u punoj ratnoj opremi.

Majkl Ignjatijev, “Kako će izgledati pobeda”: Oni čestite duše koji veruju da treba razumeti mržnju terorista i da treba menjati ono što oni mrze kako oni više ne bi mrzeli te duše – ne razumeju teroriste. Teroristi misle da zlo ne može da se menja, ono samo može da se zbriše, to je njima sasvim jasno. Čini se da mi to ne razumemo. Mnogo dobrih ljudi i dalje veruje da su ti napadi bili vapaj iz srca nepravednoga sveta, osuda američke sile zbog nepravdi koje je nanela. Neki idu čak tako daleko da kažu kako Amerika zato što je kriva nema pravo da uzvrati. Priličan je luksuz ako uživate u slobodama zapadnog društva dok istovremeno ta društva okrivljujete za sva zla ovog sveta. Nečista savest može da napravi idiote od svih nas. Idiotski je pretpostaviti da su teroristi predstavnici bilo čega drugog do svoje vlastite kriminalne prirode. Teroristima ne dugujemo ništa drugo do saosećanje koje ima pravo da zahteva svaki živi čovek ali sebi dugujemo više. Mi se držimo obaveze u borbi čak i kada to ne čine oni s kojima se borimo. Te obaveze su ono što dugujemo samo sebi, moralnom identitetu zahvaljujući kojem je naš cilj pravedan. Borci koji će u naše ime voditi ovaj rat moraće nadalje da žive s onim što su uradili, ubistvo nevinih, slanje civila u smrt, pa čak i mučenje krivaca jeste ono što će progoniti one koji služe u naše ime. Već to je dovoljan razlog da rat protiv terorizma bude diskriminativan, proporcionalan i ograničen. Nećemo imati luksuz da dobijemo bezuslovnu predaju neprijatelja. Ne znam da li ćemo znati kada smo pobedili u tom ratu. Znam samo da je to rat u koji još nismo ni ušli.

Arundanti Roj, “Rat je mir”: Uveliko se nazire rat. Šta god još treba da se kaže treba kazati brzo. Terorizam kao fenomen možda nikada neće nestati ali ako ga treba obuzdati, prvi korak za Ameriku je barem da prizna da ovu planetu deli s drugim zemljama, sa drugim ljudskim bićima koja čak, iako se ne pojavljuju na televiziji, ipak, i vole, i pate i imaju svoje priče, pesme i tuge i, za ime božje, svoja prava. Umesto toga, Donald Ramsveld, američki sekretar odbrane, na pitanje šta bi smatrao pobedom u novom ratu koji Amerika vodi kaže da bi pobeda bila to da uvere svet kako Americi mora biti dopušteno da nastavi da živi na svoj način. Udari od 11. septembra bili su tek drugi napad na američkom tlu za više od jednog veka. Prvi je bio Perl Harbur. Dugačak je bio put dok se stiglo do odmazde ali je završio sa Hirošimom i Nagasakijem. Ovaj put svet bez daha čeka užase koji će se tek dogoditi. Predsednik Buš je svim ljudima na svetu uputio ultimatum – ako niste sa nama, onda ste protiv nas. To je samo drska arogancija. To nije izbor koji ljudi žele, koji je potreban, ili izbor pred kojim bi ljudi uopšte trebalo da se nađu. Prislonite uši na tle u ovom delu sveta i čućete tutnjavu, smrtonosne udarce besa koji buja, molimo vas prestanite rat odmah, dovoljno ljudi je poginulo, pametni projektili nisu dovoljno pametni, oni u vazduh dižu čitava skladišta potisnutog gneva.

Milenković: Još uvek smo očajnici. Pa trinaest godina užasa u kojem smo živeli, potrebno je barem dva puta toliko da bismo ugledali bela dana. Mi još nismo postali ni građani. Mi gotovo da smo i dalje u nekoj vrsti podaničkog odnosa prema vlasti. Ljudi koje si pomenula u Iraku, ti ljudi nisu građani, oni su naprosto biološke jedinke, oni su neka porodica u nekom društvu koje je možda polufeudalno, možda i nije, ali ti ljudi koje si pomenula nisu građani. Njihova situacija bi možda mogla da se promeni upravo onog trenutka kada oni zadobiju nekakvu građansku subjektivnost. Da li će to da se desi sa američkim tenkovima, kako se, uzgred budi rečeno, desilo u Nemačkoj 45. godine? Nemci su dobili demokratiju na tenkovima. Oni su ponovo zadobili građanski status tako što su američki tenkovi ušli u Nemačku, i molim lepo. Naravno, ti ljudi bi prethodno trebalo da prežive američko bombardovanje da bi se uopšte bilo šta o njima govorilo, ali i čitava priča, kako o Iraku tako i o zločincima koji hodaju oko nas, čini mi se da je eminentno politička priča u tom smislu što se ona može konzumirati tek ako izađemo iz tog pretpolitičkog stanja u kojem se još uvek nalazimo. Doduše, tu postoji jedan ključni prigovor, zar se politička scena neće oformiti upravo ako prvo rešimo te probleme, ako ove ljude koji hodaju među nama a koji su ubijali u Srebrenici ili ne znam već gde u Hrvatskoj ili Bosni prvo pohvatamo pa prvo razrešimo odnose s njima, nećemo li se tek onda konstituisati kao politička bića, ali se plašim da je to malo pitanje kokoška –jaje. Mi bismo najviše voleli da ih pohvatamo sve, pošaljemo u Hag ili da im ovde sudimo, pa onda da vidimo šta ćemo. Plašim se da je to u realpolitičkom prostoru, posebno u prostoru kakav je naš ili hrvatski, ako hoćete, svejedno. Onaj tip je u Splitu oslobodio one manijake iz Lore upravo zato što nije postojao politički supstrat da bi ta sudska vlast mogla da deluje kao nezavisna institucija. O tome mi pričamo. Ovde nema institucija, u Hrvatskoj nema institucija, a bez tih institucija čitava ova priča gubi na snazi.

U knjizi "Sila zakona" Derida je govorio o odnosu između pravde, s jedne, i prava, s druge strane, i u osnovu tog odnosa zapravo je smestio razmišljanje o sili i tu je izgovorio jednu rečenicu koja kao da je urezana u mermer. "Naši parlamenti, evropski, zapadni parlamenti, počivaju na zaboravu nasilja." Na šta je Derida mislio? Pa, naravno, na Francusku revoluciju. Koliko je tu litara krvi isteklo da bi se stvorio zapravo parlament u onom obliku u kakvom ga mi danas poznajemo? Dakle, do građana se došlo preko krvi do kolena, što nikako ne treba shvatiti kao neku preporuku kako se dotle dolazi.

Slavuj Žižek, “Dobrodošli u pustinju realnog”: Setimo se procesa raspada političkih režima, recimo komunističkih režima u Istočnoj Evropi 90-ih godina. U jednom trenutku ljudi su iznenada postali svesni da je igra gotova i da su komunisti izgubili. Prekid je bio čisto simbolički. U stvarnosti se nije ništa promenilo a ipak je od tog trenutka konačni pad režima bio samo još pitanje dana. Šta bi bilo da se 11. septembra zaista dogodilo nešto što bi se s tim moglo uporediti. Amerika će ili ostati na duboko nemoralnom stavu – zašto da se to nama događa, ovde se takve stvari ne događaju – i još ga pojačati, što će dovesti do paranoidnog ponašanja, ili će Amerika konačno rizikovati da napravi korak kroz fantazmatsku zavesu koja je deli od spoljašnjeg sveta, prihvatiće da je prispela u realan svet i napraviće mnogo zakasnelih koraka od "ovako nešto ovde ne sme da se dogodi" do "ovako nešto nigde ne sme da se dogodi". Američki odmor od istorije je bio prevara. Američki mir je kupljen katastrofama na drugim mestima. Tokom izborne kampanje predsednik Buš je rekao da je Isus Hrist najvažnija osoba u njegovom životu. Sada ima jedinstvenu šansu da dokaže da je ozbiljno mislio. Za njega kao i za sve Amerikance "voli bližnjeg svog" danas znači "voli muslimane" i ne znači baš ništa.

Pristigli komentari

Mario Kalik

O ukusu jednog placljivog budiste

Ivan Milenkovic nam se ispovedio kako je "bukvalno plakao" kada je video da Talibani ruše "Bude u Bamijamu"; kao budista, sasvim je sigurno bio pogoden ovim varvarskim cinom. Na srecu, tu je "nesumnjivo demokratska" Amerika koja je Talibane "sjajno zbrisala" - ova najmocnija svetska sila pobrinula se da osveti Milenkovicev bol. Po njemu, ipak, ova i slicne akcije ostavljaju "pomalo gorak", "neprijatan" ukus, buduci da su Talibani samo štitili teroriste, i predstavljali "kolateralni ucinak borbe protiv terorizma", ne jedno od istinskih teroristickih jezgara. Cini se, medutim, da njegova "analiza" terorizma ne opravdava ovakve senzacije cula ukusa - ako "nemamo pojma ko je neprijatelj", onda se on može proizvesti u skladu sa necijim strateškim opredeljenjima, i u tom proizvoljnom odredivanju neprijatelja deluje se na neki nacin smisleno i planski. Ne vidi se kakva bi "gorcina" tu mogla postojati, osim ako ne pretpostavimo da ipak znamo ko je neprijatelj, pa, umesto njega, uništimo druge grupe, ili ako ne odobravamo necija strateška opredeljenja. Milenkovic ne misli ni jedno ni drugo - naprotiv, "sjajno" je što su Talibani "zbrisani", a pošto je Amerika "nesumnjivo demokratska", njeni strateški interesi "nesumnjivo" moraju biti takode demokratski. Medutim, kada neko istakne svoj ukus, to nije sasvim bez osnova; to je granica do koje dolaze oni koji ne sumnjaju u demokratsku prirodu Amerike, suocivši se sa scenama njenog brutalnog nasilja nad drugim nacijama ili pojedincima. Bice povredeno njihovo culo ukusa, jer to što inace opravdavaju moglo se, po njima, izvesti na jedan "prijatniji" nacin - tako bi se onemogucilo da protivnici americkih ciljeva, koji su "nesumnjivo demokratski", uzmu sredstva americke spoljne "politike" kao argument protiv samih ovih ciljeva. Oni stoga nikada nece reci da je pocinjen zlocin ili agresija od strane Amerike, vec samo da se možda malo preteralo sa inace opravdanom upotrebom sile protiv nepocudnih država i naroda. Medutim, problem je što je upotreba ovih nasilnickih sredstava postala toliko sistematska i ucestala, da su sami ciljevi, cija "dobrota" treba da opravda takva sredstva, odavno dovedeni u pitanje. Sam Milenkovic tvrdi da ako se te vrednosti, koje su "kljucne za ovu našu današnju civilizacuju" i koje Amerika "gaji", tako "proizvoljno stavljaju kao politicki ulog nedovoljno promišljenih akcija", onda one "upadaju u krizu". To je glas zdravog razuma koji smatra da se dobri ciljevi ne mogu postici kontinuiranom upotrebom rdavih sredstava koja, u najboljem slucaju, ostavljaju "gorak ukus", vec da cilj odreduje, a ne samo opravdava, sredstva - ako je cilj demokratski, onda i sredstva za njegovo ostvarivanje takode moraju biti demokratska. Nažalost, ovaj usamljeni glas ubrzo potiskuje dominantna vera iza koje se ne nalaze nikakvi racionalni argumenti. Konsekventnu analizu, cije korake na pojedinim mestima sam Milenkovic uspeva da prati, potiskuje spoljašnje uverenje da je sve to "strahovito svedeno", nakon cega dolazi tacka i prelazi se na sledeci problem koga smo se slucajno uhvatili, pomalo zastrašeni logikom koja prkosi našim uverenjima. Razumem, teško je posle Hirošime, Nagasakija, Koreje, Vijetnama, Iraka prvi put, SRJ, Iraka drugi put, govoriti dalje o americkoj demokratiji. Zato Milenkovicevo ponavljanje da je Amerika "bez ikakve sumnje demokratska" ima cisto performativan ucinak - ono treba da potisne upravo suprotan zakljucak koji, kao što vidimo, ponegde stidljivo viri iz samog Milenkovicevog izlaganja. To je akt vere, iza koga, samim tim, stoje neki drugi interesi od onih saznajno-teorijskih. To je prazno mesto, floskula koja nema nikakvu analiticku vrednost, vec samo pokušava još jednom da uveri nekoga ko je podložniji sugestiji u pogledu americke demokratije. Zlonamerniji bi taj gest citali kao nesvesni akt priznanja necega što je upravo suprotno, cinjenice da je Amerika "bez ikakve sumnje" nedemokratska. U svakom slucaju, Milenkovic nam je ostao dužan u navodenju necega što bi opravdalo njegov stav da je Amerika "bez ikakve sumnje demokratska" - možda se to podrazumevalo krajem II svetskog rata, ali danas su za to svakako neophodni argumenti. Cini se da nepoverenje u ovakvu prirodu Amerike postaju sve vece, a vernici u americku demokratiju sve malobrojniji. Drugi korpus pitanja koji otvara Milenkovicevo izlaganje vezan je za tumacenje terorizma. Postala je uvrežena predstava da se ovaj fenomen u novom vidu pojavio od famoznog 11. septembra 2001. godine, i Milenkovic deli tu predstavu sa mnogim drugima. Za njega je ovaj datum na neki nacin prektretnica u istoriji i pravu. Tada se "pokazalo da nikakve norme više ne važe". Dakle, nekakve norme su važile, na primer, u slucaju Hirošime, Nagasakija, Vijetnama ili agresije NATO-a na SRJ, i tek sa prvim ozbiljnijim napadom na americki suverenitet i integritet dolazi se do akta kome nedostaje bilo kakva legitimacija. Ponovo, Milenkovic nam uskracuje navodenje normi koje su važile u ovim slucajevim pre 11. septembra. Uzmimo za primer agresiju NATO-a na SRJ, koju mnogi pravni teoreticari i strucnjaci smatraju presedanom u posleratnoj istoriji. Ne samo da u tom slucaju nisu važile norme medunarodnog prava, formulisane u Povelji UN, nego su zemlje NATO-a prekršile ustave vlastitih država, pa cak i sam Statut NATO-a. Milenkovic tvrdi da "terorizam menja pravila igre pri cemu se on sam ne drži sopstvenih pravila igre". Ergo, SAD i NATO su teroristi. U toj strahovitoj agresiji poginuo je gotovo isti broj ljudi kao i u napadima na Njujork i Vašington, a materijalna šteta je nesrazmerno veca, obzirom na odnos razvijenosti SRJ i SAD. Ne tražim od Milenkovica da se ovim slucajem pozabavi iz nekakvog osecanja patriotizma, vec iz razloga teorijske nepristrasnosti, odnosno objektivnosti. No, dobro, terorizam se u pretecem obliku "najednom pojavio" nakon 11. septembra. Medutim, kako se ovo može reci ako se prethodno tvrdi da je "Amerika krenula u potragu za idealnim neprijateljem"? U tom slucaju se ono što Amerika naziva terorizmom nije iznenada i nekako sasvim spolja pojavilo, kao anticki deus ex machina. Pravilno je reci da je Amerika u toj potrazi zapravo proizvela neprijatelja. On, u njenim ocima, nije nimalo neodreden i neuhvatljiv, kako misli Milenkovic - to su sve one zemlje i narodi koji se suprotstavljaju americkoj hegemonij i koji su, sa njene strane, nazvani "osovinom zla", u skladu sa prirodom svake imperije da svoju moc razumeva u manihejskim kategorijama. Bušovo uverenje "ko nije s nama, taj je protiv nas" samo je izraz takvog nacina mišljenja, koje odaje destruktivnu svezu straha, sumnje i agresivnosti. Istog dana kada su izvršeni napadi na Njujork i Vašington, americka administracija je pronašla krivca u Osami Bin Ladenu, a nedugo zatim je pocela da govori o "osovini zla". Pitamo se otkuda takva brzina u pronalaženju krivaca za sve nesrece ovog sveta. Pa otuda što ih je sama Amerika proizvela, tako da se u strogom smislu ne može reci ni da ih je "pronašla". S druge strane, u skladu sa predstavom o istorijskoj dinamici kakvu servira CNN ili BBC, za Milenkovica je dogadaj od 11. septembra u pravom smislu puki dogadaj, nekakav iznenadan prelom u dotadašnjem kontinuitetu stabilnosti i poštovanja pravnih i obicajnih normi. Hipoteza da je rec o reakciji na dotadašnju americku spoljno-politicku aktivnost, u skladu sa ustaljenim zamenjivanjem teza, verovatno bi se a priori odbacila kao nešto što opravdava pogibiju velikog broja nedužnih ljudi. Ali, šta onda sa stradanjima nedužnih ljudi u Avganistanu - zašto bi oni bili manje ljudi i svedeni na status "kolateralnog ucinka borbe protiv terorizma". Možda zato što su srušili Bude? Ali, i Amerika je rušila verske spomenike drugih naroda u svojim agresivnim "intervencijama". Stoga, uprkos tome što imam razumevanja za Milenkoviceva verska osecanja, mislim da nas ovakva vrsta analize ne bi daleko odvela. Jedino što jedan analiticar društveno-politickih zbivanja treba i mora da cini jeste da razmotri njihov determinacijski sklop, u kojoj meri su neka delovanja bila izazvana ili podstaknuta nekim drugim delovanjima. A Milenkovic pretenduje da bude takav analiticar. Onda, šta je sa navedenom hipotezom? Milenkovic dalje pretenduje da se bavi pojmovima subjektiviteta, gradanina, suvereniteta i slicnim fundamentalnim kategorijama politicke filozofije. On spominje "tradicionalni subjektivitet" i kaže da taj pojam podrazumeva "price o naciji, price o suverenitetu". Po njemu, "mi zaista možemo bez toga". Ne ulazeci dublje u razmatranje ovih kategorija, odmah je uocljivo pitanje u kojem smislu je kod "prica o naciji" i "prica o suverenitetu" rec o "tradicionalnom" subjektivitetu, ma šta to znacilo. Ako se pode od ustaljene podele tradicionalno-moderno, onda su pojmovi nacije i suvereniteta vezani upravo za konstiuisanje moderne politicke subjektivnosti, za iskustvo Americke i Francuske revolucije. A možda se za Milenkovicev pogled sa postmodernih visina moderno vec odavno srozalo na tradicionalno i možda "mi zaista možemo bez toga". Amerika, koliko vidimo, još uvek ne može bez toga i grcevito se drži svoje nacije i njenog suvereniteta u svakom medunarodnom pitanju. Milenkovic pokazuje u ovoj prilici hrabrost i protivi se mocnoj zemlji u pogledu koje inace gaji iskrene simpatije. Medutim, koji smo to onda "mi", i da li u ovom postmodernom zanosu uspevamo da se ne survamo u "tradicionalni" subjektivitet? Da li smo to mi koji još nismo stekli status nacije, dakle potlaceni i potcinjeni podanici jednog feudalno-monarhistickog poretka, ili neki gradani koji, opet, nisu gradani u modernom smsilu? Što se tice prvog, možda Milenkovic i njemu slicni može da prihvati takav položaj, ali to je sasvim sigurno neprihvatljivo za mene i one koji odbijaju postmoderni povratak u premoderno. Naime, takvo subjektiviranje u kojem sebe svodim na puki objekt potcinjenosti, protivno je celokupnom modernom istorijskom razvoju u kojem se odvija borba za slobodu. Što se tice drugog, nejasno je o kakvom pojmu gradanina je rec. Jedino što Milenkovic navodi jesu moderna odredenja ovog pojma. On spominje Deridin stav koji ukazuje upravo na vezu izmedu gradanina i Francuske revolucije. Tek u njoj je došlo do politicke emancipacije, što je pretpostavlaljo borbu protiv dotadašnjeg dominantnog društvenog sklopa, uz koju dolazi i "krv do kolena". Ta prolivena krv svedocanstvo je borbe za nešto znacajno i veliko, za suverenitet koji nam omogucava da smo mi, kao gradani, vlastiti zakonodavci, a ne da nam se zakoni namecu od strane monarha, ili danas, organizacija koje u našoj politickoj zajednici nisu uopšte legitimisane i ciji nismo ni clanovi. I upravo je suprotstavljanje Iracana ultimatumima SAD, slicno našem otporu agresiji NATO-a, odbrana tog gradanskog suvereniteta, onih emancipatorskih potencijala modernog doba od cijeg su univerzalnog priznanja odustale današnje velike sile, a time i od vlastitih idejnih osnova koje su ocuvane još samo u ceremonijalnom obliku. Amerikanci obeležavaju Dan nezavisnosti, a Francuzi Dan republike, klanjaju se svojim zastavama i pevaju svoju himnu, dok to u autenticnom obliku ne sme da važi za one ciji nezavisnost i suverenitet moraju da se eliminišu zarad stavljanja pod kontrolu SAD, EU ili NATO. Stoga Milenkovic može da kaže za sebe i njemu slicne da nisu još postali gradani - on je sam svestan cene koja se mora platiti da bi se stekao gradanski status. Ali, nema pravo da taj status odrice ljudima u Iraku i da govori da su oni "naprosto biološke jedinke", kada su oni spremni da proliju onu "krv do kolena" kako bi odbranili svoj suverenitet, pravo da se pitaju i odlucuju o vlastitom životu, bez lažnih i mocnih tutora sa strane. Milenkovicu bi bolje bilo da se potrudi da postane covek, odnosno da hoda uspravno (Bloh), što u istinskom smislu znaci da bude gradanin, umesto što u gmizecem položaju nekakve biološke jedinke prebacuje onima koji ne žele da im se kicma ponovo savije da su "biološke jedinke". On misli da ce manje biti rob ako vidi one koji još uvek nisu robovi kako potpadaju pod vlast razuzdanog gospodara. Šta bi drugo trebalo da znaci pomisao da se gradanska subjektivnost, odnosno demokratija, "dobija na tenkovima"? Kao prvo, subjektivnost i demokratija, kao što smo videli, ne mogu se dobiti, vec samo zadobiti, i to putem teške i iscrpljujuce borbe protiv vladajucih i nametnutih klika. Kao drugo, nije mi jasno o kakvoj se subjektivnosti i demokratiji radi u okupiranoj zemlji, gde smo svedeni na objekt upravljanja i gde ne vlada narod vec okupator uz pomoc svojih tenkova. Milenkoviceva agresivnost spram svega što hoda uspravno dostiže vrhunac u tvrdnji da bi ljudi u Iraku "prethodno trebalo da prežive americko bombardovanje da bi se uopšte bilo šta o njima govorilo". Nije li ovo otvoreni "govor mržnje" i huškanje na rat? Kako bi prikrio ovo poslednje, Milenkovic se na kraju ustremljuje na "ljude koji hodaju medu nama a koji su ubijali u Srebrenici ili ne znam vec gde u Hrvatskoj ili Bosni", i predlaže da ih "prvo pohvatamo pa razrešimo odnose sa njima". Ovo mi zvuci da Milenkovic, kao ljubitelj Amerike, zagovara obnavljanje metode linca od kojeg ce stradati svi oni za koje je neko proturio da su "ratni zlocinci", slicno onim nesrecnicima koje prvo hapse ili ubijaju, a onda utvrduju da se radi o (kolateralnoj) grešci. Problem sa Milenkovicem i njemu slicnima je što oni samo mniju da postoje ljudi "medu nama" koji su pocinili neke zlocine, ali ne znaju da im navedu imena, ili ako to znaju, uglavnom se ispostavi da je bilo reci samo o njihovim mnenjima. Na srecu, ova mnenja nisu opšteprihvacena, tako da smo, bar za sada, bezbedni od pojava linca. Zaista razumem Milenkovicevu tugu zbog rušenja Budinih statua. Onaj Buda je stajao uspravno. A svako tuguje za onim što nije.

hronika vesti (arhiva)