Smilja Stefanović Pregel

Otvoreno pismo Mirku Kovaču

Iz vašeg članka “Nije bilo Genocida”   otkrivam neke interesantne detalje, ali ne one koje većina nas zna i koji ne predstavljaju nikakvu novu ideju ili nove dokaze svetu šta se dešavalo pre akcije Oluja i tokom te akcije. Ono što je novo u Vašem članku je jačina vaše retorike. Često bez konkretnih dokaza o pojedinačnoj krivici Srba koji su navedene zločine navodno izvršili (koristim “navodno” kao pravni termin jer bez uvida u dokaze ne mogu da budem tužilac i sudija, kao što Vi sebi dajete slobodu, ali to ne znači da ne sumnjam u pojedinačne krivice počinioca mada ne i u krivicu celokupnog srpskog življa u Lici i Krajini, sloboda koju Vi sebi dopuštate).

U svom članku sami navodite veoma jasno da za vaše trdnje o ogromnom broju silovanih hrvatskih žena nema mnogo dokaza ali svejedno ovo svoje tvrđenje bez mnogo dokaza elaborirate kroz nekoliko pasusa u članku. Ovakvih zločina, kojih je kako neki saznaju tek sad, a kako neki o njima govore tek sad (medju ovim poslednjima ste i Vi), je svakako bilo. Bilo ih je na svim stranama. Bilo je i silovanih Srpkinja ali o njima nikad nije politički korektno pisati. Me đ utim, to što je bilo i silovanih Srpkinja, ne opravdava akcije onih Srba koji su se ovom prljavom rabotom bavili. Umesto sto napadate sve Srbe, trebalo je u svom članku da predložite konkretna imena onih Srba za koje sumnjate da su bili izvršioci, sto je razumljivo nemoguće jer dokaza, ako ih ima, oni su davno skriveni, pa Vam to ne zameram do krajnosti. Ali postoji nešto drugo što vam zameram.   A to je da ste svakako mogli u vašem članku da istaknete imena i elaborirate akcije onih crnogorskih političara, književnika, novinara i akademika iz Podgorice i ostalih delova Crne Gore koji su blisko sarađivali sa Miloševićem u to vreme i bili obavešteni šta se događalo. Svakako da Vam to ne bi bilo teško dokazati. Drugu stvar koju ste mogli da navedete je zašto su crnogorski mediji u to vreme ćutali, a i Vi sa njima, o stvarima koje tako opširno opisujete deset godina posle. E tu je, vidite, suština Vaše odgovornosti, to što birate trenutak kada ćete biti hrabar. Vaše ismevanje hrabrosti srpskog naroda je u najmanju ruku detinjasto, ako ne više. Narod se sastoji od pojedinaca, i obeležiti čitav narod kao kukavicu ili zločince je neodgovorno. Srpski narod ima obavezu da među svojima otkrije, progoni i kazni izvršioce onih zločina koje su pojedini Srbi izvršili tokom ratova u poslednjim decenijama, ali srpski narod nema odgovornost da snosi kolektivnu krivicu zbog njihovih dela i ljagu zbog ponašanja svojih političara, kao sto nema ni obavezu da oseca kolektivni sram zbog ćutanja onih koji su bili odgovorni da govore, pišu i objavljuju o ovakvim zločinima. Kolektivna krivica, kolektivna ljaga i sram neprihvatljivi su oblik krivice u civilizovanom svetu.

Kad smo već kod kolektivne odgovornosti, a i pojedinačne do te mere, trebalo bi možda da posvetite jedan članak o odgovornosri pojedinih Crnogoraca koji su orobili Cavtat, o izvlačenju svega iz kuća, od kada do umetničkih slika i escajga, u Cavtatu tokom bombardovanja Dubrovnika, za koje stanovnici Cavtata otvoreno krive pojedine Crnogorce. Mada se crnogorska vlada izvinila zbog toga, možda bi Vi ipak (jer izvinjenje nije dovoljno, treba kazniti pojedinačne počinioce) trebalo da provedete malo više vremena intervjuišući građane Cavtata i svoje sugrađane o događajima iz tog perioda, da bi se sve stvari stavile u objektivnu perspektivu i svi pocinioci stavili na skalu pravde – srpski, crgorski i svi ostali. Mada sam Vam već zamerila za kasno reagovanje, možda ipak ime nečeg u onoj srpskoj narodnoj izreci, bolje ikad nego nikad.

I jos jedna stvar. Vaš lični obračun sa Matijom Bećkovićem (odmah da se izjasnim da ga lično ne poznajem, sem neke njegove pesme koje sam čitala u gimnaziji, ne poznajem ni njegovo književno delo) mogao je da bude baš to – lični, a ne zavijen u formu pravednosti i zaštite ljudskih prava. Na taj način bi možda čitaoci bili bolje obavešteni i   možda bi ozbiljnije shvatili Vaše pisanje.