По
мишљењу
многих,
у
СФРЈ
није
било
већих
Југословена
од
босанских
Муслимана.
Али
оног
момента
када
су
1992-ге
Муслимани
видели
да
ту
Југославију
брани
један
Милошевић
и
један
Шешељ,
листом
су
се
окренули
против
ње,
и
постали
су
највећи
сепаратисти
и
присталице
независне
Босне.
Исто
тако,
историјски
гледано
није
било
већих
аутономаша
од
војвођанских
Срба,
али
када
су
после
2000-те
војвођански
Срби
видели
да
ту
Војводину
бранe
један
Чанак
и
један
Веселинов,
листом
су
окренули
против
аутономије
и
постали
су
највећи
унитаристи
и
противници
покрајине,
до
те
мере
да
је
скоро
две
трећине
њих
на
последњим
изборима
2002-ге
гласало
за
унитаристичке
странке
старог
режима
(СПС,
Шешеља,
Пелевића
и
остале)
а
што
је
огромних
41%
гласова
у
покрајини
(више
него
што
имају
сви
аутономаши
заједно,
удружени
са
Ђинђићем).
Ово
само
значи
да
без
21%
покрајинских
гласова
ДСС-а,
никаквог
новог
устава
за
покрајину
неће
бити,
јер
ће
став
те
странке
о
аутономији
бити
пресудан.
То
је
добро
за
Војводину.
Нема
примера
у
свету
да
аутономије
имају
уставе,
па
треба
ставити
тачку
на
милошевићевске
илузије
да
су
Срби
другачији
и
бољи
од
осталог
света.
Треба
дакле
радити
као
сав
остали
нормалан
свет
и
аутономија
не
давати
устав.
Стога
је
неумесно
да
се
уопште
и
упуштамо
у
расправу
о
покрајинском
основном
закону.
Стиче
се
утисак
да
је
предлог
Чанковe
шарлатанскe
конституције
и
написан
искључиво
ради
тога
да
би
се
јавност
иритирала
и
упустила
у
расправу
о
највишем
војвођанском
акту,
а
не
да
би
се
конкретна
понуда
третирала
као
озбиљна.
Тако
би
преварена
јавност
посредно
дала
легитимитет
идеји
да
покрајина
уопште
треба
да
има
некакав
устав,
а
не
треба,
јер
62%
грађана
покрајине
то
неће.
Ради
се
дакле
о
трику
и
о
неозбиљној
понуди.
Сходно
томе,
да
Чанков
предлог
устава
и
није
расистички
него
пристојан
и
демократски
(што
свакако
није)
опет
нико
озбиљан
о
њему
не
би
дискутовао
-
просто
зато
јер
огромана
већина
Војвођана
не
жели
ни
кардељевску
аутономију
ни
уставност.
Са
истим
правом
и
исто
тако
Чанак
је
могао
да
нам
предложи
јавну
расправу
о
прикључењу
покрајини
територија
Јужног
Пола!?
Са
друге
стране,
треба
се
залагати
за
финансијску
аутономију
Војводине
а
не
за
политичку,
зато
што
од
остатка
државе
покрајина
има
веће
економске
потенцијале
и
капацитете,
док
политичких
нема.
Да
је
то
тако
говори
нам
и
чињеница
да
је
покрајина
1988-ме
већ
имала
један
устав,
па
је
он
ипак
није
заштитио
од
Милошевића,
из
простог
разлога
што
је
политичка
свест
у
Војводини
иста
као
у
остатку
државе
(чак
је
екстремнија).
Из
свега
следи
да
најбоља
заштита
финансијске
аутономије
није
регионални
устав,
него
нерадикализована
регионална
већина.
Та
већина
ни
1974-те
није
желела
октроисани
устав,
нити
му
је
давала
подршку,
и
само
зато
се
он
1988-ме
срушио
као
кула
од
карата.
Ништа
се
није
променило.
Ни
данас
62%
Војвођана
не
жели
уставност,
и
правити
комунистичке
репризе
(и
нове
куле
од
карата)
је
бесмислено
и
скупо,
осим
што
је
правно
немогуће
у
демократској
држави.
Због
потенцијалне
екстремизације,
нарочито
је
интерес
мањина
у
Војводини
да
покрајина
нема
никаква
већа
овлаштења
од
садашњих,
јер
ни
Корушки
Словенци
нису
ништа
добили
тиме
што
је
Корушка
постала
федерална
јединица,
пошто
су
у
њој
увек
на
власти
ултра-десничари
попут
Ј.
Хајдера
-
док
су
напротив,
у
унитарној
Аустрији
имали
много
већа
права
(јер
радикални
елементи
на
државном
нивоу
теже
долазе
до
изражаја).
Чињеница
је
да
је
у
централизованијој
Пољској
мањинама
боље
него
у
федерализованој
Аустрији,
па
је
сваком
паметном
јасно
да
питање
аутономије
и
питање
мањина
нису
једно
исто
питање,
осим
у
смислу
да
се
свака
исфорсирана
аутономија
мањинама
враћа
као
бумеранг
(попут
оног
аустријског).
А
ако
се
као
у
Чанковом
предлогу
основног
закона
покрајини
неуморно
нуди
родезијски
апартхејд
и
расна
дискриминација
већинских
Срба,
то
некима
може
бити
и
смешно
и
неостварљиво,
али
цех
ће
за
то
свакако
платити
мањински
интереси
-
јер
је
основни
интерес
мањине
да
живи
поред
нефрустриране
већине.
Сходно
томе,
пошто
аутономашки
предлог
устава
нема
добре
намере
према
већини
нема
их
према
никоме.
У
свему
овоме,
једина
добра
вест
за
грађане
је
да
никаквог
покрајинског
устава
неће
ни
бити,
а
ако
се
аутономашко
самовлашће
настави,
велико
је
питање
да
ли
ће
грађани
још
дуго
трпети
и
овакав
облик
територијалне
организације
јер
је
и
самоукидање
покрајине
легитимна
и
демократска
опција.
Покрајина
је
политичка
јединица
наслеђена
од
комуниста
(а
не
плод
реферeндумске
одлуке
њених
становника),
па
исто
онако
како
су
Немци
1990-те
демократски
поништили
попуно
независну
државу
Источну
Немачку
(са
18
милиона
грађана
и
моћном
армијом)
тим
пре
ће
Војвођани
раскрстити
са
овако
малим
остатком
хладноратовске
баштине,
ако
се
исти
и
даље
буде
показивао
као
деструктиван
(поред
тога
што
је
порески
џепарош).
Подсетимо
грађане
да
је
наметање
аутономије
у
прошлости
(1974)
баш
по
том
питању
произвело
једног
Милошевића.
Да
ли
нам
поново
требају
поделе,
које
ће
по
природи
ствари
за
десетак
година
опет
генеристи
нове
ујединитеље
и
нове
Милошевиће?
На
срећу,
огомна
већина
народа
у
Војводини
је
схватила
у
какве
воде
нас
воде
политике
без
компаса,
и
реформе
које
се
састоје
у
томе
да
се
на
кормило
место
слепог
капетана
из
Хага,
доводе
једооки
гусари,
а
не
навигатори
и
пилоти.
Зато
је
Војводине
рекла
плебисцитарно
не
аутономашима,
тој
мешавини
фантаста
и
велеиздајника.
Северна
Србија
је
тако
нашла
своју
душу.
И
било
је
крајње
време
да
почнемо
да
се
понашамо
као
сав
остали
нормални
свет.
Владимир
Керлета