Pristigli komentari

Slobodan Antonić

Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa…

Moglo bi se reći da je u Srbiji do sada bilo tri veća talasa modernizacije. Prvi se zbio između 1880. i 1912. i on je bio deo, prema računici Trajana Stojanovića (1997:142), drugog pokušaja industrijalizacije balkanskih zemalja. Drugi veći talas modernizacije možemo smestiti između 1929. i 1941, i on odgovara četvrtom Stojanovićevom pokušaju balkanske industrijalizacije. Konačno, treći veliki talas modernizacije u Srbiji, između 1946. i 1979, poklapa se sa petim i šestim talasom industrijalizacije na Balkanu, po Stojanoviću.

Kako su oni izgledali i zbog čega se ni jedan od njih nije završio potpunim uspehom?

Prvi talas: 1880-1912. Srbija je godinu svoje nezavisnosti (1878) dočekala u bednom stanju. Celokupnu industriju Srbije sačinjavali su još 1881. godine: jedna vojna fabrika, dve pivare, dve strugare, jedna barutana, jedna ciglana, jedna tvornica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila (ISN, 1994:10). Železnica nije postojala, a putevi su bili loši i teško prohodni. Ogromnu većinu stanovništva sačinjavali su seljaci (88%), koji su bili nepismeni (preko 90%) i raspolagali sa malim komadima zemlje (73% poseda bilo je manje od 5 ha; ISN, 1994:99).

Glavni pokretač, pa i nosilac modernizacije u ovom talasu bila je upravljačka elita. Ona se naročito isticala u prvih dvadeset godina ovoga talasa, budući da je preduzetnička elita bila odveć slaba da bi mogla značajnije da utiče na javne poslove. Tada je modernizacija obavljana autoritarnim načinom, ukazima i preko činovničkog stroja, često sasvim protiv volje stanovništva. Modernizovane su prvenstveno državna uprava i javne ustanove. Ukinuti su svi ostaci turskog feudalizma (u krajevima oslobođenim 1878), uvedena stajaća vojska, promenjeno celokupno naoružanje, popravljen poreski sistem, osnovana je Narodna banka i veći broj novčanih zavoda, podignuta Akademija nauka i uređena učilišta, uvedena obavezna osnovna nastava i izvršena reforma sudstva (Mijatović, 1996). Ali, radilo se i na modernizaciji saobraćaja i privrede. Do 1888. godine već je bilo izgrađeno 552 km pruga, do 1896. otvoreno je nekih 14 znatnijih industrijskih preduzeća, a broj rudnika uglja i metala je utrostručen (ISN, 1994: 11-12).

I dok su modernizacija javne uprave i javnih ustanova finansirani iz poreza, stanovništvo je bilo odveć siromašno da bi se iz njega na bilo koji način mogao izvući novac za ekonomsku modernizaciju. Za to je poslužio inostrani kapital, koje je vlada privlačila povlasticama. Država je podsticala i domaću industriju poreskim olaškicama, carinskim oslobađanjima, pogodnostima u prevozu, davanjem kredita i slično (ISN, 1994:102). Do 1896. godine u Srbiji se već stvorio sloj bogatih ljudi, među kojima je bilo nekoliko milionera i više polumilionera.

Ovakva autoritarna "liberalno-kapitalistička" modernizacija nije, međutim, bila dovoljno brza. Još krajem 19. veka 84% stanovnika i dalje je živelo od poljoprivrede, stočarski i ratarski proizvodi činili su najveći deo izvoza, pri čemu je 86% robe izvoženo samo u jednu zemlju - Austrougarsku. Jedino uvozom mogle su biti zadovoljene potrebe domaćeg stanovništva za industrijskom robom. Majski prevrat iz 1903. godine, doneo je, međutim, ne samo uvođenje punog parlamentarizma, već i snažniji uticaj domaćih preduzetničkih i ne-činovničkih slojeva na državnu politiku. U skupštinskim sazivima 1903-1912. oko 34% poslanika činili su industrijalci, trgovci, inženjeri, preduzimači i zanatlije (27% poljoprivrednici i 39% javni službenici i slobodna zanimanja; ISN, 1994:179). Ovaj deo društvene elite iskoristio je tzv. carinski rat sa Austrougarskom (1906-1911) za osamostaljenje domaće industrije i njen ubrzani rast. Zahvaljujući slabijoj konkurenciji strane industrijske robe i povećanoj brizi države za podsticanje domaće industrije, u razdoblju 1905-1911. vrednost proizvodnje srpske industrije se usedmostručila![1] I pored gubljenja autrougarskog tržišta[2], došlo je i do značajnog povećanja izvoza od 37% (1906-1910), a prihodi srpskog državnog budžeta su, između 1904. i 1914. udvostručeni (ISN, 1994: 175; 178). Nastavljena je i ubrzana izgradnja železničke mereže, pa je Srbija 1914. godinu dočekala sa tri puta dužim prugama (1.664 km naspram 552 km) nego što ih je bilo 1888. godine (ISN, 1994:176).

Ovu "parlamentarno-demokratsku" fazu liberalno-kapitalističke modernizacije zaustavili su, međutim, nastupajući ratovi (1912-1918). U tim ratovima gotovo da je protraćen najveći deo dotadašnjih modernizatorskih dobitaka, barem na privrednom planu. U ratovima 1912-1918. Srbija je izgubila 800.000 ljudi (tj 24% svoga stanovništva) ili svakog drugog muškarca između 18. i 55. godine (Isić, 1995:26) - dakle glavninu radne snage. Ukupna cena Balkanskih ratova (1912-1913) iznela je čitavih milijardu dinara (ISN, 1994:196), ili ceo godišnji nacionalni dohodak, ili pet celokupnih godišnjih budžeta, ili trinaest godina industrijske proizvodnje u Srbiji. Ratna pak šteta za Prvi svetski rat (1914-1918) procenjena je na još 13 milijadi dinara (Isić, isto) - ili trinaest godišnjih nacionalih dohodaka (po cenama iz 1911), ili 65 godišnjih budžeta ili 169 godina industrijske proizvodnje iz 1911. godine! To čini ukupno neverovatnih 182 izgubljenih industrijskih godina za Srbiju!

Drugi talas: 1929-1941. Srbija se, nakon 1918. godine, našla u novoj, velikoj državi kao njena središnja zemlja. Odmah valja reći da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila kao stvorena za brzu i uspešnu privrednu modernizaciju.

"Bogatstvo države sirovinama je bilo između dva rata toliko, da je u to vreme postojala neograničena mogućnost za razvoj industrije… Gotovo da nije bilo rude koje nije bilo u Jugoslaviji, pa je retko koja zemlja u Evropi onoga vremena imala tako raznovrsno rudno blago… Kraljevina SHS je bila u Evropi najbogatija država železnom rudom, i jedna od najbogatijih u svetu… Po bogatstvu nalazišta bakarne rude Kraljevina SHS nalazi se na prvom mestu u Evropi… Jugoslavija zauzima prvo mesto u Evropi u proizvodnji olovne koncentrisane rude, a na drugom je mestu u proizvodnji cinkane rude… Jugoslavija je sa svojim boksitom omogućavala sedmi deo svetske proizvodnje alumijuma… Rezerve uglja računale su se na 2.331 milion tona, a vodene snage pri niskom vodostaju na preko 3.500 miliona KS… Jedino su u Evropi Francuska i Italija bile ispred Jugoslavije u pogledu bogatstva vodenih snaga… Površina šuma od 31,7% celokupne površine države pružala je mogućnost za razvoj svih vrsta industrije drveta… Što se tiče osnovnog uslova za razvoj industrije - određene gustine stanovništva - nova država ga je ispunjavala. Demografski, Kraljevina SHS je bila država u kojoj je populacija bila veoma povoljna, jer se u prvoj deceniji stanovništvo povećalo za 15,9% tj. za 1.926.715 stanovnika… Povoljan prirodno-geografski položaj […vrlo je bliska svojim uvoznim i uvoznim tržištima; …dolinom Dunava, Save a zatim moravsko-vardarskom i maričkom dolinom preko nje su vodile važne međunarodne saobraćajnice…] stvarao joj je uslove da postane posrednik između industrijskog Zapada i agrarnog Istoka, kao i da se sama razvije u pravcu značajnije industrijsko-agrarne zemlje" (Đurović, 1986: 32; 34; 35; 280; 279; 36; 185; 32; 27; 24-25; 32).

Jedino što je Kraljevini nedostajalo bio je - kapital. Kapital za otvaranje rudnika i hidroelektrana, kapital za izgradnju puteva i pruga, kapital za utemeljenje industrijskih pogona i prerađivačkih tvornica, kapital za električnu i telefonsku mrežu… Kapital je mogao da dođe iz domaćih ili stranih izvora. Ali, ni jedan od tih izvora u prvih desetak godina života Kraljevine (1918-1929) upravljačka elita nije iskoristila.

Istina, domaći izvori kapitala nisu bili preveliki. Stanovništvo je inače bilo siromašno, a neki njegovi delovi ratom sasvim upropašćeni. Političkoj klasi takođe nije bilo zgodno da svoje glavne glasače - seljake - odbija favorizovanjem industrije na račun poljoprivrede. Ipak, upravljačka elita se ponašala tako kao da joj nije bilo stalo do podizanja domaće industrije. Nije bilo nikakvog opšteg plana privredne politike, a ponajmanje industrijske. Umesto da pomogne privatnoj inicijativi u izgradnji domaće industrije, vlada ju je sputala carinama i konkurencijom. Glavne proizvode teške industrije (vagone, lokomotive, pruge itd) vlada je lagodno nabavljala na račun reparacija iz Nemačke. Nije joj padalo na pamet da bi možda, umesto gotove robe, bilo bolje uvesti mašine i industrijska postrojenja, kako bi se udarili temelji domaće državne industrije. Elita je bila opsednuta borbama oko uređenja i preuređenja države, a privreda ju je zanimala samo kao sredstvo popunjavanja budžeta. "Na Balkanu je najveći kapitalista (uvek) bila država", uočava Trajan Stojanović (1997:264). A pošto je u Kraljevini, u prvoj deceniji njenog postojanja, taj kapitalista bio poprilično ravnodušan prema industrijskoj modernizaciji, jasno je zašto je ovde industrijalizacija tekla sporije nego, recimo, u susednoj Mađarskoj ili Rumuniji (Đurović, 1986:209).

Iz istog razloga - zbog ravnodušnosti pa i odbojnosti elite - nisu mogli biti valjano iskorišćeni ni strani izvori kapitala. Stranci su se dosta zanimali za ulaganje u Kraljevinu. Već je pomenuto bogatstvo tadašnje Jugoslavije u rudama, šumama i energiji, a i radna snaga je bila jeftina. Otuda, dok se u Americi, ili Britaniji kapital morao zadovoljiti sa 3-6% interesa na uloženu glavninu, u Kraljevini je on, dvadesetih i tridesetih godina, donosio rentu od 20 odsto, pa čak i od 30 odsto[3]. Stoga je, naročito u doba poleta svetske privrede (1918-1929), dosta inostranog kapitala bilo raspoloženo za ulazak u zemlju. Međutim, upravljačke elite su se ili bojale stranaca, ili su bile sasvim ravnodušne prema ovim mogućnostima. "Ne treba nam industrija koja je uslovljena povećanjem anacionalnog duha u većini gradova preko Save i Dunava, gde je taj duh jako loš", kaže se u jednom spisu Ministarstva trgovine i industrije, od 16. oktobra 1925. godine (navedeno u Đurović, 1986:48). Takođe čitamo kako se domaći industrijalci, uvek žedni novog kapitala, neprestano žale na vladu da koči strana ulaganja. Vlada nerazumljivo odugovlači sa davanjem dozvola preduzećima za dugoročne pozajmice iz inostranstva, ili odbija da pruži državno jamstvo prilikom ugovaranja kredita, gunđali su industrijalci (isto, 42-4).

Zaostajanje u razvoju industrije Kraljevine, zbog oskudice u kapitalu, nastupa već 1923. godine i traje narednih šest godina, dakle upravo tokom vremena u kom svetska privreda doživljava uspon. Uslediće, zatim, kraljev udar od 6. januara 1929. Nova vlada proglašava kraj političkim raspravama i objavljuje svoju želju da se delatno uključi u privredne poslove. Konačno se skidaju carine sa uvoza industrijskih i pogonskih mašina, objavljuje se kraj agrarnom protekcionizmu, privredne resore po prvi put ne drže političari već stručnjaci (mahom iz Hrvatske), banovine se uobličavaju kao privredne a ne političke jedinice… Ali, ove mere dolaze u najnezgodnije vreme, upravo kada započinje sunovrat svetske privrede. U narednim godinama (do 1933) industrijska proizvodnja u globalnim okvirima pašće za trećinu, a trgovinska razmena čak za tri petine. Na svetskoj pijaci poljoprivredni proizvodi se sve manje traže, što obara njihove cene. A sve manja potražnja za industrijskim proizvodima čini da i njihova vrednost pada. Pošto žito iz Kraljevine teško nalazi kupca, cene poljoprivrednih proizvoda u zemlji do 1934. pašće za 40% (Mirković, 1968: 318). Kako se ionako nevelika kupovna moć seljaka prepolovila, i cene industrijskih proizvoda padaju za preko 40% (isto, 329). Privreda Kraljevine u dubokoj je krizi.

I upravo u toj krizi vlada konačno kreće sa nešto aktivnijom ekonomskom politikom. Ali, potrebno je da prođe četiri godine kako bi upravljačka elita shvatila da se seljaku najbolje može pomoći ako se na domaćem tržištu poveća potražnja za njegovim proizvodima. I da se to najbolje postiže uvećanjem industrijskog stanovništva. Prvi srpski političar i naš prvi premijer za koga se može reći je imao modernu ekonomsku viziju i bio jasno pro-industrijski raspoložen, bio je Milan Stojadinović (živeo 1888-1961, na čelu vlade od 1935. do 1939).

Stojadinović je bio “veliki finansijski stručnjak, i posebno izvrstan poznavalac nauke o novcu” (Kazimirović, 1995:0533), "snalažljiv i lucidan finansijer, vešt u praktičnim poslovima i ekonomskoj politici" (Pejić, 1976:242)[4]. Kao premijer, bio je rešen da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije, i bio je prvi (i verovatno jedini) srpski političar koji je to zbilja uspeo da uradi. "U njegovoj politici ekonomski momenti stalno su dominirali nad političkim, dok obrnutih situacija popravljanja ekonomskih, radi održavanja dobrih političkih odnosa nije bilo" (Pejić, 1976:266).

Dosledno je sprovodio politiku javnih radova kako bi povećao kupovnu moć stanovništva. Gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale. Tako je zaposlio oko 150.000 ljudi. Sitnim i srednjim seljacima ukinuo je dobar deo dugova (ne samo prema državi). Tako je povećao i njihovu kupovnu moć. Posebno se zanimao napretkom industrije. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom nastojanju, otvorena je nova rafinerija bakra u Boru (ocenjena kao "poslednja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi"; Đurović, 1986: 276), kao i značajne rafinerije olova u Trepči i alumijuma kraj Šibenika. Za njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano sto novih industrijskih preduzeća (u 92% slučajeva sa domaćim kapitalom). Izgrađene su i brojne nove električne centrale i novi dalekovodi (vidi listu u Đurović, 1986:193). Ipak, "centralno mesto Stojadinovićevog industrijskog programa bila je izgradnja teške industrije" (Đurović, 1986:214). Njenu osnovu činili su državni rudnici železa u Ljubiji i Varešu, topionica i livnica u Varešu i železara u Zenici, svi u državnom vlasništvu i objedinjeni u preduzeću "Jugostroj". Na inicijativu Stojadinovića počelo se i sa stvaranjem avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline "Zorka" u Šapcu, a proizvedena je i prva domaća lokomotiva (Sava).

"Radna vlada" Milana Stojadinovića (danas bi se to reklo - "ekspertska vlada") imala je sasvim lep privredni učinak. Po prvi put posle dužeg vremena budžetske godine završavane su sa suficitom. Tako je do 1938. godine ušteđeno 1,4 milijardi dinara. I u spoljnoj trgovini ostvaren je suficit od milijardu dinara, što je ujedno bio i najpovoljniji bilans u dotadašnjoj istoriji zemlje (Đurović, 1986:213). Ovi finansijski uspesi poslužili su vladi kao osnov za unutrašnji zajam od 4 milijarde dinara namenjen novim javnim radovima, novim radnim mestima i novom podizanju kupovne moći stanovništva. Vlada je takođe inicirala i donošenje šestogodišnjeg privrednog plana (1938-1944), prvog takvog u istoriji Srbije i Jugoslavije.

Već ovo srazmerno kratkotrajno razdoblje povećane brige političkih upravljača za industriju i modernu privredu u statističkom smislu dalo je dobre rezultate (svakako i zbog niske polazne osnove sa kojom se poredilo). Vlast se mogla pohvaliti da je 1938. godine, u odnosu na 1918, broj fabrika povećan za 113%[5], broj industrijskih radnika za 87%, a vrednost investicija za 55% (Stavrianos, 1959:637). Proizvodnja u pojedinim privrednim granama se utrostručila - kao, na primer, u rudarstvu i topioničarstvu Srbije 1925-1938. Povećana je i stopa rasta društvenog proizvoda sa slabih 3,3% godišnje (1911-1932), na skromnih ali obećavajućih 4,7% (1932-1940; Horvat, 1970:32). Industrija je, 1939. godine, već davala 45% vrednosti nacionalne proizvodnje i 52% izvoza[6], i obezbeđivala više nacionalnog dohotka (8,75 milijardi dinara) nego poljoprivreda (6,75 milijardi; Obradović, 1995: 84; 154). Uopšte, kraj tridesete i početak četrdestih godina doneli su bolji život i nadu u sutrašnjicu. Troškovi života su, od 1929. do 1940, pali za jednu trećinu, kupovna moć dinara skočila je za 53%, a realne radničke zarade su, od 1930. do 1940, skočile za 32% (JSG, 1989:74)[7].

Ipak, i pored sveg statističkog pa i stvarnog privrednog napretka, Srbija je u četrdesete godine ušla kao još uvek slabo industrijalizovana zemlja. Bar tri četvrtine njenog stanovništva i dalje je živelo od poljoprivrede[8], što je bilo 3,5 puta više nego u razvijenoj Nemačkoj ili SAD, a broj nepismenih se kretao oko 40%, više čak i od susedne Bugarske, ili Grčke (vidi Antonić, 2002b: 32-33). Međutim, glavne rane prethodnih ratova su zalečene, a privreda je, koncem tridesetih i početkom četrdesetih, najzad uhvatila zamah za znatniji rast.

A onda je došao razarajući Drugi svetski rat. U talasima bombardovanja i neprestanim unutrašnjim borbama u Jugoslaviji je uništeno 36% industrije i četvrtina svih stanova i kuća, a ukupna ratna šteta bila je upola veća od one koju je pretrpela Britanija i sedam i po puta veća od sve ratne štete koju je imala Amerika! Jugoslavija je izgubila 3,74 godišnja nacionalna dohotka, najviše od svih savezničkih zemalja (Petranović, 1980:374; Bilandžić, 1985:112-3). Jugoslavija, a s njom i Srbija, vraćene su bar deset godina unazad.

Treći talas: 1946-1979. Odmah po preuzimanju vlasti komunisti su proglasili da je "industrijalizacija i elektrifikacija odlučujući svenarodni zadatak" (prema Bilandžić, 1985:114). Pošto su, 5. decembra 1946, izvršili opštu nacionalizaciju privrede, bili su u stanju da znatno povećaju ulaganja u industriju. Dok je u Kraljevini ulagano 5% narodnog dohotka u novu proizvodnju, komunisti su ovaj postotak, u razdoblju 1947-9, podigli na 32%. Uspešnosti "obnove i izgradnje" doprinela je i pomoć SSSR-a u opremi i sirovinama[9], nemačke reparacije[10], Unrine isporuke lokomotiva i kamiona[11], a naročito držanje cene radne snage na minimumu, dodatno oporezivanje stanovništva (tzv. narodni zajmovi[12]) i besplatan rad stotina hiljada mladih (tzv. omladinske radne akcije[13]). Premda je malo ko verovao u propagandne tvrdnje komunista da je industrijska proizvodnja već 1947. godine premašila predratnu za 21%, a 1948. godine čak za 50%, i da je životni standard 1948. godine sustigao onaj iz 1938. godine, nije bilo sumnje da je u prve tri mirnodopske godine Jugoslavija zakoračila na put ubrzane industrijalizacije.

A onda je, sredinom 1948. godine, došlo do sukoba jugoslovenske i sovjetske komunističke oligarhije. Sovjeti su odmah prekinuli svaku privrednu pomoć i zatvorili granice svog tabora za bilo koju trgovinu, a sa Zapadom su jugoslovenski komunisti već bili pokvarili odnose, tako da ni sa te strane nisu mogli da očekuju neku pomoć. Što je najgore, u želji da dokažu pravovernost, titovci su, početkom 1949. godine, krenuli u ubrzanu "kolektivizaciju", tj. uništavanje sitnog seljačkog poseda. Do početka 1950. godine, 340 hiljada domaćinstava uterano je u 6.238 „zadruga”. Tako se Jugoslavija, krajem 1950. godine, našla na ivici gladi. Čak i prema zvaničnim saopštenjima - koja su uvek bila više propagandna nego statistička - nacionalni dohodak 1950-1953. ne samo da nije rastao, već je opadao po godišnjoj stopi od 5,25% (Obradović, 1995:144).

Stvar su spasili Amerikanci, koji su brzo shvatili geopolitički značaj Titovog odmetništva od Moskve. Oni su, 1950. godine, Jugoslaviji dali bespovratnu pomoć u hrani vrednu 95,2 miliona tadašnjih dolara, ili 626,2 miliona dolara po snazi iz 1997. godine (preračunato prema IC, 1998). Tako su sačuvali Jugoslovene od gladi (Bilandžić, 1985:163). U narednih pet godina, Amerikanci su, zajedno sa Britancima i Francuzima, dostavili Jugoslaviji pomoć vrednu još 492,9 miliona dolara (Petranović, 1980:497), ili 3,2 milijardi današnjih dolara. Komunisti su, uz to, digli ruke i od "kolektivizacije sela", i 1953. godine seljacima dozvolili istupanje iz "zadruga". Odmah se raspalo pet šestina njih (Mirković, 1958:232), što je dovelo do postepenog oporavka poljoprivrede[14].

Od 1953. godine pa do 1964. godine Jugoslavija će zabeležiti "izuzetnih jedanaest godina razvoja" (Mihailović, 1981:13). U tom razdoblju, društveni proizvod će rasti po stopi od 8,0% godišnje, a industrijska proizvodnja po stopi od 12,4% (isto, 14). Za tih jedanaest godina ne samo da se društveni proizvod zemlje povećao za 133%, nego je zemlja konačno uspela da pređe granicu koja deli većinski agrarno i većinski industrijsko društvo. Naime, 1960. godine, poljoprivreda je, po prvi put u istoriji Jugoslavije, imala manji udeo u društvenom proizvodu od industrije, a 1961. godine poljoprivredno stanovništvo je palo ispod polovine ukupne populacije[15]. Jedna važna faza industrijalizacije i privredne modernizacije uspešno je okončana.

Ovako plodonosnih jedanaest godina komunisti više nikada neće biti u stanju da ponove. Nekoliko povoljnih okolnosti sabralo se u tom razdoblju, koje ujedno predstavlja i vrhunac komunističke modernizacije Jugoslavije i Srbije. Zapadna pomoć nastavila je da pristiže[16], ali se, tih godina, i Istok ponovo otvorio za trgovinu sa Jugoslavijom[17]. Proizvodnja je decentralizovana, ali je još uvek postojao i opšti privredni plan sa valjanom strategijom ulaganja i razvoja. Plate i potrošnja više nisu bili zapostavljeni za račun akumulacije, kao u prethodnom razdoblju, ali ni akumulacija nije bila zapostavljena za račun plata i potrošnje, kao što će to biti u razdoblju koje je sledilo. Komunistička upravljačka elita oslobodila se nekih ideoloških opterećenja koja su zaprečavala uspešniji privredni razvoj, ali je još uvek posvećeno radila na modernizaciji društva i nije se prepuštala gotovanstvu i uživanju u "plodovima socijalističkog samoupravnog razvoja". Građani su konačno živeli bolje, ali je većina još uvek verovala da je to zato što se mnogo radi, a ne zbog "dobrog sistema" koji omogućava da se sjajno živi a nimalo radi. Najposle, izgrađena je infrastuktura koja je, nakon više decenija, omogućila da se prirodno bogatstvo zemlje može u punoj meri koristiti, a, sa druge strane, to bogatstvo još nije davalo znakove icrpenosti, kao što će se početi dešavati u narednom razdoblju.

Zašto, međutim, jugoslovenska komunistička elita posle ovako dobrog zaleta nije dovršila modernizaciju? Njeno glavno ograničenje bila je ideologija. Ta se ideologija sastojala iz dve stožerne ideje: vlasti radničke avangarde i izgradnje radničkog društva. Prva ideja je podrazumevala politički monopol radničke stranke, tj. komunista. A sa takvim monopolom nisu se mogle izgraditi demokratske ustanove, pa ni moderni društveni sitem. Druga ideja je podrazumevala dominaciju rada nad kapitalom. A sa takvom dominacijom potrošačke težnje su dobijale priliku da zaustave svaki privredni rast.

Fiksacija za prvu ideju bila je pogubna za integraciju Jugoslavije u razvijene privredno-političke strukture Zapada, poput Evropske zajednice. Jugoslavija je, tokom sedamdesetih godina, imala otvoreni put za ulazak u EZ, ali je to podrazumevalo minimalno usklađivanje ekonomskog i političkog sistema sa zemljama evropskog zapada. Tito je, međutim, takvu ideju sa gađenjem odbacivao. Ovo odbacivanje je bilo sasvim neracionalno, čak i sa stanovišta njegove sopstvene vlasti. On je slobodno mogao da dozvoli jednu vrstu ograničenog stranačkog pluralizma - postojanje opštejugoslovenskih i nekapitalističkih stranaka - i da opet zadrži svu vlast. Naime, njegova omiljenost u narodu bila je tolika da bi on lako mogao dobiti svake izbore. Savez komunista Jugoslavije mogao je da bude isto što i Institucionalna revolucionarna partija Meksika - hegemona stranka koja godinama na izborima osvaja golemu većinu u parlamentu (vidi: Koštunica, 1977:44). Ali, višestranačnost je bila suštinski suprotna Titovoj intimnoj ideologiji. Tito je 1962. godine napunio 70 godina života. To je značilo ne samo prevagu izrazito konzervativnih sklonosti, tako razumljivih u njegovom životnom dobu, već i tvrdokornosti njegovog dotadašnjeg životnog iskustva. Titov formativni period padao je u 1920-e i 1930-e godine, dakle u vreme u kom se, širom Evrope, parlamentarna demokratija povlačila pred autoritarnim državnim intervencionizmom - ne sasvim neuspešnim, naročito kada su u pitanju privredni izazovi. Tito je, posle toga, ceo život proveo na čelu autoritarnih struktura - najpre kominističke stranke, a onda i komunitičke države. Sasvim je razumljivo da sa takvim višedecenijskim iskustvom Tito nije mogao da zamisli čak ni formalno dovođenje u pitanje političkog i ideološkog monopola komunističke stranke.

Gospodstvo rada nad kapitalom bio je drugi temeljac ideologije koji je doveo do kraha komunističke modernizacije u Jugoslaviji. Komunisti su svoju vlast, u odsustvu mehanizama demokratske legitimacije, opravdavali zaštitom interesa radničke klase. Što je radnička klasa bolje živela, to je čvršći bio legitimitet komunističke vlasti. Naravno, komunistička elita je gledala da najpre zadovolji svoje potrebe. Ali, pošto bi sebe namirila i ako je preostalo još dovoljno novca, ona je sa blagonaklonošću gledala na "rast životnog standarda radnih ljudi i građana". A u Jugoslaviji je, naročito tokom 1970-ih godina, bilo dovoljno novaca. Privreda je lepo prihodovala, a Zapad je davao onoliko pozajmica koliko je traženo. U jednoj koliko-toliko centralizovanoj privredi nacionalna elita bi, možda, i pala u iskušenje da taj novac promišljeno uloži u dalju modernizaciju. Ali, u Jugoslaviji, u kojoj se upravo tada odigravala "demontaža federacije", "decentralizacija odlučivanja" i "ovladavanje proizvođača dohotkom", elita je već bila toliko interesno i politički fragmentisana da joj je bilo malo stalo do nacionalne privredne politike. Područni i mesni moćnici krenuli su da svoj deo "plena" (nacionalnu zaradu i strane pozajmice) ulažu u fabrike-spomenike, neproduktivna zdanja u kojima se često više glumila industrija nego što se stvarno proizvodilo, i da "unapređuju društveni standard", bez ikakve osnove u stvarnim prihodima. Tako je počeo sunovrat.

U sedamdesetim godinama Jugoslavija je bila pravi "fenomen" u svetskim razmerama. Dok je svuda na planeti, nakon dvadesetostrukog povećanja cene nafte, došlo do privredne recesije i zaustavljanja rasta standarda, u Jugoslaviji je zabeležena prava eksplozija investicija i potrošnje. I to, uz domaću neto akumulaciju koja se sve više približavala nuli! (Mihailović, 1981:31). Na vrhuncu investicione i potrošačke rasipnosti, 1974-1979, udeo investicija u nominalnom društvenom proizvodu iznosio je jednu trećinu, a u političkim fabrikama zapošljeno je na stotine hiljade ljudi. Samo između 1974. i 1977 u Jugoslaviji je zapošljeno 850.000 ljudi (Bilandžić, 1985:463), a u Srbiji je 1980. godine posao imalo 600.000 ljudi više nego 1974. godine (JSG, 1989:61). U isto vreme, sa rastom investicija, što je paradoksalno u recesionom okruženju, rasle su plate i potrošnja. Udeo plata zaposlenih u privredi u narodnom dohotku skočio je sa 23%, koliko je iznosio 1953. godine, na 41% 1971. godine, i na tako visokom nivou ostao i narednih godina (Bilandžić, 1986:81). Lični i društveni standard je samo u nekoliko godina (1974-1977), povećan za 25%, a realna primanja zaposlenih i za svih 36% (Bilandžić, 1985:463).

"U strategiji razvoja ličnoj potrošnji je dodeljena uloga glavne pokretačke snage. To je valjda jedinstven slučaj da je jedna zemlja podsticala porast lične potrošnje, nasuprot uobičajenoj praksi da se, radi jačanja reproduktivnih sposobnosti privrede, smiruju uvek jake potrošačke sklonosti" (Mihailović, 1981:176). Skok plata i jeftini potrošački krediti nerealno su podigli kupovnu moć građana[18]. Znatan broj njih - pogotovo pripadnici srednje klase, pa i radništva - bili su oslobođeni nužnosti da uštedu ulažu u kupovinu stana[19] ili stanarinu[20]. Rapolažući viškovima novca oni su se bacili na kupovinu automobila[21], gradnju vikendica[22], opremanje stana[23] ili turistička putovanja u inostranstvo. Pregrejana tražnja na unutrašnjem tržištu, u okolnostima u kojima je, nakon privredne reforme iz 1965. godine, sasvim napušteno planiranje a privreda se razvijala "stihijno" (Bolčić, 1973:69), dovela je do sve većeg okretanja privrede "nezasitom domaćem tržištu" (Mihalović, 1981:176), i do zapostavljanja proizvodnje za izvoz. Umesto eksportne, jačala je importna privreda: godine 1953. robni izvoz je pokrivao robni uvoz sa 47%, u vremenu uspona robni izvoz se popeo na 85% uvoza (1965), da bi onda usledio sunovrat na početnih 48% (1979; Mihailović, 1981:173). Tako je nastao deficit trgovinskog bilansa od 7,2 milijardi dolara, u 1979. godini.

Naravno da su glavni finansijski izvori neproduktivnih investicija i potrošačke eksplozije bili jeftini krediti koje je područna oligarhija lako dobijala sa Zapada. Između 1965. i 1981. jugoslovenski spoljni dug uvećan je 23 puta - sa 0,9 na 22 milijardi dolara. Samo između 1974. i 1981. godine pozajmljeno je 16,4 milijardi dolara, i to trećina od MMF-a, trećina od 16 zapadnih zemalja i trećina od oko 600 banaka (Bilandžić, 1985:447).

A onda su, početkom osamdesetih, strane novčane slavine presahnule[24], i Jugoslavija se suoćila sa istinom. Nastupila je duboka ekonomska kriza: životni standrad (1979-1984) pao je za 34% (penzije čak za 40%) i vratio se na nivo onoga iz sredine 1960-ih, a društveni proizvod po stanovniku (1982-1987) opao je za 12% (JSG, 1989:105). I inflacija je, sredinom 1985, dostigla stopu od 80%, broj nezaposlenih je porastao na 800.000, a 1,8 miliona radnika praktično je postao tehnološki višak (Bilandžić, 1985: 481;489). Prema mišljenjima nekih ekonomista, država je tada, kako bi pokrila spoljnotrgovinski debalans, potrošila većinu deviznih uloga svojih građana (vidi o tome u: Antonić, 2002b:159)..

Devedesete godine su se, što se Srbije tiče, pokazale još gore od osamdesetih. Raspad Jugoslavije i zajedničkog tržišta (1991-2), trgovinska izolacija Srbije od svih članica UN (1992-1996. i 1998-2000), vojno i materijalno potpomaganje Srba u Hrvatskoj i Bosni (1991-1995) i NATO-vsko bombardovanje Srbije (1999), sasvim su upropastili srpsku privredu i vratili je nekoliko desetleća unazad. Industrijska proizvodnja pala je na trećinu, društveni proizvod se prepolovio, plate su pale na jednu osminu, pri čemu je trećina zaposlenih i na tako male plate morala da čeka mesecima. Svako treće domaćinstvo imalo je po jednog nezaposlenog, a stvarna besposlica – uključiv i “radnike na prinudnim odmorima” i druge lažno zaposlene – približila se stopi od 50%. Inflacija je u jednom trenutku (1993) dostigla godišnju stopu od 35 hiljada milijardi odsto. Banke su već početkom 1991. godine prestale da isplaćuju devizne štedne uloge građana, a nakon toga često nisu mogle da isplate ni redovne plate niti penzije. Neposredna ratna šteta zbog bombardovanja iznosila je 3,8 milijardi dolara, a posredna šteta zbog sankcija i ratova procenjivala se na preko 50 milijardi dolara. Dve trećine stanovnika Srbije postalo je siromašno, pri čemu je svaki treći raspolagao sa prihodima nedovoljnim za održavanje golog života (vidi opširnije u: Antonić, 2002b:23-24; 281-2).

Tako se i ovaj treći talas modernizacije u Srbiji završio neuspehom. Posle svih žrtava i napora, Srbija kao da se, početkom 21. veka, ponovo našla tamo gde je i bila dva veka ranije: među najsiromašnijim evropskim zemljama u kojima stanovništvo ne bi moglo da uživa ni minimalni materijalni standard (po evropskim merilima) bez obilate strane pomoći.

          …i današnji četvrti talas (modernizacije u Srbiji)

Ako pogledamo dosadašnje pokušaje modernizacije u Srbiji, videćemo da se razlozi njihovog neuspeha mogu svrstati u dve skupine.

U prvu spadaju razlozi koji se tiču upravljačke i, uopšte, društvene elite. Sva tri opisana talasa modernizacije u Srbiji na kraju su zaustavljena ratovima oko granica, odnosno ratovima za rešenje nacionalnog pitanja. Bilo bi preterano tvrditi da su se ti ratovi mogli izbeći. Ipak, fiksiranost elite na nacionalno i državno pitanje vodilo je povećavanju mogućnosti izbijanja ratnih sukoba i pojačavanju njihovih razornih posledica. Osim toga, i u mirnodopskim vremenima, elita je prečesto zapostavljala dugoročne interese modernizacije društva samo iz razloga političke ili ideološke zaslepljenosti. Videli smo kako je, tokom 1920-ih godina, usredsređenost elite na državno pitanje vodilo zanemarivanju industrije i, uopšte, privrede, i kako je, tokom 1970-ih godina, zaslepljenost elite ideološkim fikcijama, onemogućilo dovršenje modernizacije i dovelo do privrednog sloma.

Drugi razlozi neuspeha dosadašnje modernizacije u Srbiji tiču se spoljnih činilaca. Već je naglašeno da jedini do sada uspešni obrazac modernizacije manjih zemalja podrazumeva izrazitu otvorenost i blagonaklonost razvijenog sveta za njihove modernizacijske napore, uključujući tu i delatnu pomoć u kapitalu i tehnologiji (modernization by invitation). U prvom i drugom talasu modernizacije u Srbiji ta pomoć ne samo da je izostala, već je - naročito tokom većeg dela prvog talasa - razvijeni svet zapravo gušio ovdašnje modernizatorske napore[25]. Tek u trećem talasu, nakon 1950. godine, Zapad postaje naklonjeniji pokušajima modernizacije u Srbiji/Jugoslaviji, ali tadašnja komunistička elita u okolnostima povoljne konjukture svetske privrede ne uspeva da modernizaciju dovede do kraja.

Imajući u vidu ova dva glavna razloga neuspeha dosadašnjih pokušaja, možemo se zapitati ima li današnja Srbija bolje izglede da se konačno modernizuje nego što je imala ranije?

Kada je reč o eliti, u njoj kao da je postignuta saglasnost da su modernizacija i ulazak u Evropsku uniju glavni zadatak srpske politike. Čak i najjača preostala stranka staroga režima - SRS - danas govori o Evropi i integraciji među razvijene zemlje. Što je mnogo značajnije, predsednik aktuelne vlade, Zoran Đinđić izričito veli da je osnovni program njegove vlade "program modernizacije našeg društva" (intervju u Večernjim novostima, 19. novembar 2002, str. 3), a njegov glavni politički cilj "moderna Srbija" ("Pismo srpskoj javnosti", Nedeljni telegraf, 2. januar 2002, str. 7). Ovaj stav bliže objašnjava Boris Tadić, potpredsednik glavne vladine partije (Demokratske stranke), tvrdnjom da je "bitka za modernizaciju Srbije presudna za njen opstanak" i da je, stoga, sasvim razumljivo što je "Demokratska stranka - stranka modernizacije" (Politika, 21. april 2002, str. 8). A to je, prema programu ove ključne vladajuće stranke, usvojenom 5. oktobra 2001. godine, sasvim tačno. U njemu doslovce piše: "Moderna Srbija je naš partijski program. Moderna Srbija je naša vizija i naš zavet"!

I društvena elita koja nije politička takođe je, kao glavni strateški cilj društva, prihvatila modernizaciju i priključenje Evropi. Čak i obično građanstvo, u preko 70% slučajeva, deli to mišljenje (Vreme, 12. decembar 2002, str. 44).

Ali, izgleda da srpska elita ima bar dve teškoće sa pretvaranjem ove deklarativne rešenosti u delo. Prva se odnosi na nove političke i ideološke fiksacije, koje proizvode beskrajne svađe i ogromno razbacivanje energije. Dve glavne frakcije naše političke klase - ona oko Zorana Đinđića, i ona oko Vojislava Koštunice - razvile su nepomirljivo neprijateljstvo prema suparničkom taboru. Svaki demokratski poredak počiva na takmičenju političkih elita, ali u današnjoj Srbiji borba elita oko vlasti izgleda da je sasvim zatomila njihovu percepciju drugih političkih ciljeva. Naše ostrašćeene frakcije ponašaju se tako kao da im je važnije da neprijateljska strana ne zaposedne neku instituciju, nego da ta institucija postoji i da uspešno radi (dobar primer za to je neuspeh predsedničkih izbora, 2002). Ako i 2003. godina bude jednako obeležena zaprečenjima i razaranjima društvenih ustanova kao što je to bio slučaj u 2002. godini, Srbija lako može doći u opasnost da se za duže vreme zaplete u vrzotinu beskrajnih svađa. Ona će progutati premnogo energije elite, toliko neophodne istinskim modernizacijskim naporima. Umesto da usredsredi sve svoje snage na ključni istorijski cilj - dovršenje modernizacije srpskog društva, naša politička elita ostaviće i sebe i društvo u palanačkoj zabiti surevnjivosti i opšte posvađanosti.

Istu grešku pravi i deo naše kulturne elite, koji je ponovo razvio čitavu jednu ideologiju, sa novim ideološkim fantomima i fiksacijama. Glavna tema našeg društvenog života postali su "borba protiv srpskog nacionalizma", "denacifikacija", "suočavanje sa Srebrenicom i Vukovarom", "pitanje lustracije" itd. Besmislene svađe u političkoj eliti, koje gutaju ogromnu energiju, dobile su svog parnjaka u teškim i ideološki sve obojenijim svađama u kulturnoj eliti. Svako pozivanje na razboritost i podsećanje na strateške društvene ciljeve - poput modernizacije, doživljava se gotovo kao izdaja "antinacionalističke" ili pak "patriotske" kulturne misije. Tako intelektualna elita, umesto da vrši prtisak na političku elitu kako bi se ova razabrala i otreznila, i sama počinje da gubi orijentaciju i postaje zatočnik beskonačnih sholastičkih ili parapolitičkih intelektualnih ratova.

Nema sumnje da je pitanje nacionalizma od nemale važnosti za dobro duhovno zdravlje srpskoga društva. Ali, srpski je nacionalizam za Miloševićeve vlade ipak doživeo dovoljan moralni i politički krah, i to ne samo među inteligencijom već i u narodu (vidi Antonić, 2002b:474). Prema istraživanjima javnog mnenja (CPA/CPS), u Srbiji je danas tzv. indeks nacionalizma najniži u ovom delu Evrope (13; u Hrvatskoj je, recimo, oko 40). Svakako da je uredni i redovni antinacionalizam nešto što bi trebalo da bude stvar svakodnevne "demokratske higijene". Ali, srpski nacionalizam i Miloševićev režim nikako ne mogu i ne smeju sve vreme da budu najvažnija, a kamoli jedina pitanja našeg društvenog života[26]. U žaru borbe sa nacionalizmom i Miloševićevim nasleđem, "antinacionalisti" ne vide da njihova preterivanja o nekakvoj "obnovi nacionalističkog totalitarizma" u Srbiji[27] zapravo vraćaju nacionalizam na pijedestal glavnog društvenog pitanja. Time Srbija još jednom dospeva u opasnost da ostane zaključana u zatvorenom krugu državno-nacionalnog diskursa, klateći se neprestano od nacionalističke do antinacionalističke retorike. A ko će se još, u takvoj atmosferi, sećati modernizacije?

Drugi problem naše društvene elite sa modernizacijom jeste njen sadržaj i ideološko prisvajanje. Nažalost, izgleda da upravo onaj deo političke elite koji najviše govori o modernizaciji, pod time zapravo podrazumeva samo privatizaciju i još par reformskih poteza u oblasti ekonomije. Ali, modernizacija se, kao što je već rečeno, ne može svesti samo na unapređenje privrede. Ona ima i svoj politički, socijalni, pa i kulturni deo. Otuda, kada Đinđićeva frakcija naše političke klase ostavlja utisak kao da stvara jedan novi kartel političke, informativne i privredne elite, kada izbegava izborni način razrešenja političke krize, kada od parlamenta hoće da napravi kulisu, a od sudstva poslušno oruđe (sve iscrpno opisano u: Antonić, 2002a), ona time pokazuje da nije baš najbolje razumela šta je to modernizacija, ili da je shvata samo u njenoj suženoj, boljševičkoj, tj. lenjinističkoj varijanti.

Što je najgore, ta ista frakcija želi da uspostavi ideološki monopol i nad samom idejom modernizacije i da svaku kritiku sopstvene uloge u političkim zbivanjima prikaže kao, ni manje ni više, nego suprotstavljanje modernizaciji. Tako recimo, premijer Đinđić tvrdi - u intervjuu objavljenim pod dramatičnim naslovom: U igri sudbina zemlje i nacije! - da bi padom njegove vlade u Srbiji “šteta bila neprocenjiva. To znači ne samo odlaganje reformi, nego, verovatno, stavljanje reformi ad akta za dugi niz godina…Mislim da naša zemlja nije u stanju to da izdrži” (Večernje novosti 19. avgust 2001, str. 3). Premijerova desna ruka, Čedomir Jovanović (DS) optužuje Demokratsku stranku Srbije da se svojom kritikom Vlade ni manje ni više suprotstavila "političkom konceptu moderne i reformisane Srbije", zbog čega mora biti "sankcionisana" (Politika, 26. maj 2002, str. 8). A sankcionisanje znači - izbacivanje svih njenih poslanika iz parlamenta (29. jula 2002). Time je, kako je to lepo objasnila Aleksandra Joksimović, na konferenciji za štampu Demokratske stranke, "otvoren put za nesmetano sporovođenje reformi i izgradnju nove, moderne Srbije" (Politika, 3. avgust 2002, str. A5).

Takođe, čisto ideološko prisvajanje modernizacije kao da vrši i onaj pominjani deo kulturne elite. Njegovi pripadnici ne samo da vide Srbe kao suštinski antimoderan narod[28], već i svaki otpor sopstvenom ideološkom krstaškom pohodu kvalifikuju kao još jedan znak srpske "antimodernosti"[29]. Čini se da je jedini način modernizacije Srbije, po ovom shvatanju, bezuslovno prihvatanje "antinacionalističke" ideologije[30], sa svim njenim mandarinima, komesarima i sikofantima koji uz nju idu, kao i slepo sleđenje vladajuće "reformsko-modernizatorske" političke frakcije[31]. Naravno, kako ima loše mišljenje o srpskom narodu, i ovaj deo naše inteligencije smatra - skupa sa "zakletim modernizatorima" među političarima - da su reforme i modernizacija nešto što se ne mora uvek sprovoditi po demokratskim načelima, i da se parlamentarizam slobodno može malo i izvrdavati, samo ako je to korisno "za samu stvar"[32].

Kada je pak reč o drugom ključnom činiocu uspeha modernizacije u Srbiji - podršci razvijenog Zapada, on u ovom trenutku svakako da nije nepovoljan. Postoji izražena dobra volja Evropske unije da se i Srbija uključi u ovu federaciju najrazvijenijih evropskih zemalja. Pristupanje neke zemlje EU podrazumeva njen celoviti preobražaj, odnosno usklađivanje sveukupnog društvenog sistema - ekonomskog, pravnog i političkog - sa evropskim zakonodavstvom (što čini nekih 300 zakona). Tako bi Srbija, po priključenju Uniji, dobila izgled savremenog zapadnog društva, čime bi i proces njene modernizacije bio uspešno okončan.

Postoje, međutim, bar dve teškoće vezane za ovaj činilac. Prva je moguća zamorenost Evropske unije nakon planiranog proširenja sa 15 na 25 članica, koje će se okvirno obaviti do 2006. godine. Pošto će to proširenje podrazumevati obimna novčana ulaganja, privredne izazove (integrisanje poljoprivrede novopridošlih zemalja, naročito Poljske), pa i nove odnose snaga u evopskom parlamentu, nije isključeno da će nakon 2006. godine EU prestati da pokazuje sadašnju gorljivost za prijem novih članica, ili pak znatno pooštri merila prijema. Tako postoji sasvim osnovana pretnja da će se za Srbiju evropski šalter zatvoriti upravo onda kada ona bude došla na red za prijem.

Ovo zatvaranje šaltera tim je više stvarna opasnost što godine uzleta evropske i svetske privrede brzo mogu biti zamenjene godinama zastoja. A u takvim vremenima, kao što je već rečeno, znatno se smanjuju ionako nevelike mogućnosti ulaska u elitni klub. Neka istraživanja ciklusa u svetskoj privredi pokazuju da svet trenutno jezdi na uzlaznom ekonomskom talasu (Kondratijeva A faza). Ali, taj talas već do 2010-2015. godine može biti sasvim zaustavljen usled ubrzanog iscrpljivanja dosadašnjih izvora energije i sirovina (vidi opširnije u: Sanderson, 1995: 358-380). No, čak i ako se ne ostvare one najcrnje slutnje o slomu svetske privrede, dovoljno će biti da nestane ekonomskog poleta iz 1990-ih, pa da sasvim splasne i entuzijazam najrazvijenijih za uključenje drugih zemalja u svoje društvo. U takvim okolnostima, malo je nade za Srbiju da će je Evropa i dalje želeti za člana.

Baš zato mora da nas zabrine zaostajanje Srbije na putu priključenja Evropi, koje se po opštoj oceni desilo tokom 2002. godine (upravo zbog podeljenosti i posvađanosti naše političke elite). A ako imamo u vidu vremensku ograničenost sadašnje ekonomske konjunkture u Evropi i svetu, onda se gubitak godine ili dve na putu u Evropu, napravljen početkom prve decenije 21. veka, može pokazati kao koban za čitav poduhvat već krajem te decenije (a naročito na početku drugog desetogođa). Sadašnja politička, pa i celokupna društvena elita, snosiće istorijsku odgovornost što ni ova četvrta prilika za modernizaciju - i to možda izglednija od ranijih - nije kako treba iskorišćena.

Stoga, za uspeh ovog četvrtog pokušaja modernizacije nema druge do postizanja minimalnog ali aktivnog kosensusa među našim strateškim elitama. A najmanji zajednički sadržilac svih demokratskih snaga u današnjoj Srbiji[33] i osnova tog sporazuma može da bude upravo - modernizacija. Modernizacija shvaćena kao utemeljenje demokratskih ustanova i otvorene tržišne privrede kao sastavnog dela širih evropskih ustanova. Usredsređenje elite srpskoga društva na ovaj cilj i (makar privremeno) ostavljanje svih drugih opštih i posebičnih ciljeva po strani, jeste jednačina uspeha modernizacijskog projekta u Srbiji.

Naravno da čak i sa jasnim konsensusom među elitom (poput onoga uspostavljenog u Sloveniji 1990. ili 1997), modernizaciju nije lako dovesti do kraja. Uspešna modernizacija, kao što svedoči slučaj Koreje ili Tajvana, zahteva mnogo napora i razboritosti - pre svih društvenih elita, kao i nemalu samodisciplinu. To podrazumeva povremeno odricanje od maksimuma lične koristi zarad ispunjenja opšteg cilja. Naročito se to očekuje od elite. Jedan njen deo mora naučiti da vlast ne može biti važnija od stabilnosti demokratskih ustanova, da se poredak ne gradi po meri trenutne vlasti već po potrebi društva, da mediji i sudstvo nisu tu da služe vlasti već društvu, i da se sa 20% podrške naroda ne može držati 100% vlasti (Antonić, 2002a). Drugi deo naše elite (naročito onaj "kultur-denacifikatorski"), mora naučiti da svaki patriotizam nije od đavola, da čak i modernizacija zahteva jednu meru rodoljublja (pa ako hoćete i - nacionalizma[34]), i da je najbolja pretpostavka za potpunu "denacifikaciju" - uspešno završena modernizacija. Ništa manje učenja i odricanja se ne očekuje i od ostalih frakcija naše elite. One moraju da nauče da junačenje pred haškim tužilaštvom ne vodi nikuda (osim u izolaciju Srbije), da potpomaganje haškim optuženicima (koji u najvećem broju slučajeva jesu ratni zločinci) nije patriotizam već fanatizam, da se iz činjenice da o srpskim ratnim zločinima danas u Srbiji najviše pričaju profesionalni "denacifikatori" ne može izvući zaključak da tih zločina nije bilo, da se autoritarizam u Srbiji do sada odveć lako "lepio" na nacionalizam da bi se ovaj drugi, kada se razbukta, mogao ostaviti da sam od sebe zgasne…

Od takve političke razboritosti naše elite zavisi uspeh današnjeg modernizatorskog projekta u Srbiji. Pre samo godinu dana u takvu razboritost se još moglo verovati. Danas se, pak, čini kako je ona savim pomućena ličnom surevnjivošću, sitnim koristima i ideologijom naše prvaštine. Možda će se već za godinu dana prilike, opet, korenito popraviti. Ali, ne bude li se, već krajem 2003. godine, moglo reći da je oko pitanja modernizacije u srpskoj eliti postignut konsensus (ili bar da je takav sporazum na vidiku), već sada slobodno možemo pretpostaviti kako će u sledećoj deceniji neki istraživač pisati rad o razlozima neuspeha i - četvrtog talasa srpske modernizacije.

Navedeni radovi

Antonić, Slobodan (1994): “Definisanje u političkoj nauci: ubeđivačke definicije”, Srpska politička misao, god. I, br. 1-4, str. 47-63. Beograd.

           (1999): “Srpsko 'zlatno doba' između starog i novog mita”, Nova srpska politička misao, god. VI, br. 1-2, str. 233-254.

          (2002a): "Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra", u: Između autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora, Hrvatska. Knjiga I: Institucionalni okvir, ur. D. Vujadinović i dr., str. 119-135. Beograd: CEDET.

          (2002b): Zarobljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića. Beograd: Otkrovenje.

Bilandžić, Dušan (1985): Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: glavni procesi (1918-1985). Zagreb: Školska knjiga.

Bolčić, Silvano (1973): Socijalno-strukturalne determinante nestabilnosti u posleratnom privrednom razvoju Jugoslavije. Beograd: Institut ekonomskih nauka.

Chirot, Daniel (1994): How Societies Change. Thousand Oaks, London, New Delhi: Pine Forge Press.

Davis, K. (1955): "Social and Demografic Aspects of Economic Development in India", in S. Kuznets, W. E. Moore and J. J. Spengler (eds.), Economic Growth: Brasil, India, Japan. Durham: Duke University Press.

Đurović, Smiljana (1986): Državna intervencija u industriji Jugoslavije 1918-1941. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.

Eisenstadt, Shmuel N. (1964): "Modernization and Conditions of Sustained Growth", World Politics 16 (July), pp. 576-594.

Galenson, Walter (1959): Labor and Economic Development. New York: Wiley.

Horvat, Branko (1970): Privredni sistem i ekonomska politika Jugoslavije. Beograd: Institut ekonomskih nauka.

Huntington, Samuel (1968): Political Order in Changing Societies. New Haven: Yale University Press.

          (1994): “Cena slobode”, Pregled, izdaje ambasada SAD, br. 267, str. 2-7.

          (1998): Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka. Pogorica: CID

Inkeles, Alex (1976): "A model of the modern man: theoretical and methodological issues, in Cyril Black (ed.), Comparative Modernization, pp. 320-48. New York: Free Press.

Isić, Momčilo          (1995): Seljaštvo u Srbiji 1918-1925. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.

          (1999): Socijalna i agrarna struktura Srbije u Kraljevini Jugoslaviji. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.

ISN (1994): Istorija srpskog naroda. Drugo izdanje, šesta knjiga, prvi tom: Od Berlinskog kongresa do ujedinjenja 1878-1918. Napisali Čedomir Popov, Dimitrije Đorđević i drugi. Beograd: SKZ

IWFB (2002): Interactive World Fact Book: ABC Country Book of South Korea [Taiwan] (WWW document). URL http://www.theodora.com/wfb

Janićijević, Milosav (1993): "Teorije modernizacije i raspad realsocijalizma", u Sociološke studije III: Društvene promene i postoscijalizam, str. 11-34. Beograd: CSI IDN.

JSG (1989): Jugoslavija 1918-1988: Statistički godišnjak. Ur. Dušan Miljković i dr. Beograd: Savezni zavod za statistiku.

KSH (2002): Korea South History [WWW document]. URL http://www.countryreports.org/history/korshist.htm

Kazimirović, Vasa (1995): Srbija i Jugoslavija 1914-1945. Kragujevac i Beograd: Prizma i Centar film.

Koštunica, Vojislav (1977): Politički sistem kapitalizma i opozicija. Beograd: Institut društvenih nauka

Kurth, James (1979): "Industrial change and political change", in Collier D. (ed.), The Authoritarianism in Latin America. Princeton: Princeton University Press.

Lenjin, Vladimir Iljič (1976): Dela. Beograd: Yugoslaviapublic.

Levy, Marion Jr. (1966): Modernization and the Structure of Societies. Princeton: Princeton University Press.

Marx, Karl (1977): Kapital, MED, knjiga 21. Beograd: Prosveta.

Mihailović, Kosta (1981): Ekonomska stvarnost Jugoslavije. Beograd: Ekonomika.

Mijatović, Boško (1996): "Osnovni pogledi naprednjaka i radikala tokom 80-ih godina XIX veka", Srpska politička misao, god. III, br. 1-4, str. 241-259.

Mirković, Mijo (1958): Ekonomska historija Jugoslavije, I izdanje. Zagreb: Ekonomski pregled.

          (1968): Ekonomska historija Jugoslavije, III izdanje. Zagreb: Informator.

Obradović, Marija (1995): "Narodna demokratija" u Jugoslaviji 1945-1952. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije.

Pejić, Lazar (1976): "Ekonomske ideje dr Milana Stojadinovića i balkanski privredni problemi", Godišnjak Balkanološkog instiuta - Balcanica, VII, str. 241-268. Beograd.

Petranović, Branko (1980): Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd: Nolit.

Przeworski, Adam et al. (2000): Democracy and Development: Political Institutions and Well-Being in the World, 1950-1990. Cambridge: Cambridge University Press.

Ranković, Miodrag (1981): "Sociološke teorije o društvenoj promeni i istorijskom razvitku", u Mihailo Popović i Miodrag Ranković, Teorije i problemi društvenog razvoja, str. 11-288. Beograd: BIGZ.

RT (2002): ROC Taiwan (WWW document). URL http://www.roc-taiwan/taiwan

Rueschemeyer, Dietrich, et al. (1992): Capitalist Development and Democracy. Cambridge: Polity Press.

Sanderson, Stephen K. (1995): Social Transformations: A General Theory of Historical Development. Oxford UK, Cambridge USA: Blackwell.

Saunders, Peter (1990): Social Class and Stratification. London and New York: Routledge.

Schwenitz, Karl de, Jr. (1959): "Industrialization, Labor Controls, and Democracy", Economic Development and Cultural Change 7(4), pp. 385-404.

Smelser, Neil (1959): Social Change in the Industrial Revolution. London: Rotledge & Kegan Paul.

          (1973): "Processes of social change", in: N. J. Smelser (ed.), Sociology: An Introduction, pp. 709-62. New York: Wiley.

Stavrianos, Leften S. (1959): The Balkans since 1453. New York: Rinehart & Company, Inc.

Stojanović, Trajan (1997): Balkanski svetovi: Prva i poslednja Evropa. Beograd: Equilibrium.

Sztompka, Piotr (1993): The Sociology of Social Change. Oxford UK & Cambridge USA: Blackwell.

Trevelyan, George Macaulay (1982): Društvena istorija Engleske: od Čosera do kraljice Viktorije. Beograd: SKZ.

Wallestein, Immanuel (1979): The Capitalist World-Economy. New York: Cambridge University Press.

Weiner, M. (1966): Modernization. New York and London: Basic Books.

Vasović, Vučina i Vladimir Goati (1994): Izbori i izborni sistemi. Beograd: Radnička štampa.

Vratuša-Žunjić, Vera (1995): Razvoj, religija, rat. Beograd: ISI FF u Beogradu.

Vuković, Slobodan (1994): Pokretljivost i struktura društva. Beograd: Institut za kriminološka i sociološka istraživanja

Vujović, Sreten (1991): ”Stanovanje i društvene nejednakosti”, u: Mihailo V. Popović (ur.), Srbija krajem osamdesetih: sociološko israživanje društvenih nejednakosti i neusklađenosti, str. 275-312. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakuleta u Beogradu.

Vukadinović, Đorđe (1997): “Vlast i modernizacija - dva lakmusa srpske politike”. Nova srpska politička misao, god. IV, br. 1-2, str. 137-147.

Pristigli komentari

Potpuno sam saglasan sa istinama koje je g. Antonic izneo u svom clanku "Modernizacija u Srbiji..". Sadasnji vlastodrzci, a mora se priznati da Srbija u svojoj postturskoj istoriji nije imala vlast vec samo vlastodrzce, nisu uspeli da sagledaju elementarnu stvar koja se tice njihovog naroda i zemlje. Ta elementarna stvar je da zaborave sopstvene novcane ambicije i da se posvete stvaranju baze za ubrzani razvoj Srbije. Kad spominjem novcane ambicije ja namerno ne spominjem i politicke ambicije. Sadasnji vlastodrzci, za razliku od Milosevica, svojim novcanim ambicijama su potisnuli politicke, po principu, dok su na vlasti u politici su, kad odu sa vlasti (a to je neminovno, nista nije vecito) bice im glavni zadatak da ne ponove gresku Milosevica, da nadju "luku" gde ce svoj kapital sacuvati za buduca pokolenja (na zalost samo njihova). Srbija je jos jedan primer banana republike, da u politiku dolaze ljudi kojima je sveti licni interes, sve ostalo ne postoji, i narod ne primecuju. Naravo, na sve strane se hvale dostignucima u privredi, slicno kao sto smo u brozovo vreme hvalili nase uspehe u poredjenju sa 1938 godinom, a oni sa vremenom pod Milosevicem. Na nas uzas, u ovoj godini i takvih uspeha nema. Stalno se pitam, sta je srpski narod bogu zgresio da ima ovakve bezdusne vlastodrzce. Odgovr nikako da dobijem. 

Randjelovic Sinisa 

hronika vesti (arhiva)