Čedomir Antić

Za razliku od Srba i Albanaca, koji u suštini ne znaju samo kako da se pravedno podele i zvanične Srbije koja hoće suverenitet nad Kosovom, ali ne želi i kosovske Albance, na Kipru su svi ozbiljno promišljali o budućnosti, uporno pregovarali i branili državne i nacionalne interese

U demokratskim državama vlast predstavlja narod. Koliko god bile veličanstvene, genijalne i složene, zamisli izabranih narodnih predstavnika moraju proći sud javnosti ili birača. Slabosti našeg društva, plitki temelji demokratije i učešće malog broja građana u životu političke javnosti kao da su postali jedan od važnih kapitala vladajućih stranaka u Srbiji posle 2000. godine. Vlade Srbije su, sa retkim i efemernim izuzecima, tokom proteklih godina računale na protok vremena, mislile na stranačke interese i nastojale da ako već bez lične štete ne mogu doneti neko dobro državi, izvuku iz zlog stanja u kom se nalaze srpski interesi na Kosovu, makar neku korist za sebe. Tek kada je Ahtisarijev plan predvideo faktičku uspostavu nezavisnog Kosova, prvi ljudi treće reformske vlade su se malo uzjogunili. Za trenutak se raspalo mitsko jedinstvo, diplomatski predstavnici su počeli da javljaju o nekim ponudama o podeli pokrajine. No, kada je odlučnost Ruske Federacije dovela do novih pregovora, zvanična Srbija je, ne pitajući Narodnu skupštinu, ili ne daj Bože građane, izašla sa predlogom statusa.

„Više od autonomije, manje od nezavisnosti” je u stvari, kako smo tada saznali, model odnosa koji imaju NR Kina i Hongkong. Čini se kao da je prvim ljudima naše države najvažnije da na pregovorima zasene suprotne strane. „Eto...” kao da su likovali, „naš model ipak negde postoji i, što je još važnije, funkcioniše.” Ipak, u javnosti je ovaj predlog naišao na veliku skepsu. Kritike su bile brojne: od šaljivih, do politički i pravno vrlo složenih. Hongkong, naime, naseljavaju Kinezi, oblast je već godinama ekonomski vrlo integrisana sa Kinom. Postojanje dva politička sistema dovelo je do uspostave „posebne upravne oblasti”, međutim u Hongkongu niko ne osporava kineski karakter ovog grada. Tako u ovoj oblasti boravi nenaoružani garnizon kineske armije. Što je još važnije, u Kini i Hongkongu, niko ne postavlja pitanje predstavljanja građana ove autonomije u centralnim ustanovama Narodne Republike Kine. Iako Kina nije višestranačka demokratija, i uprkos činjenici da je vlast i dalje pod monopolom komunističke partije, Hongkong i Makao imaju mogućnost da na sličan način (posredstvom složenog delegatskog sistema) biraju svoju izvršnu vlast i delegacije koje su deo Nacionalnog narodnog kongresa NR Kine. Dakle, bez obzira što i dalje uživa autonomiju i što je zadržao mesto u 19 međunarodnih organizacija od Svetske trgovinske organizacije do Interpola, Hongkong je nesporno deo Kine kao funkcionalne države. Možda je najvažnija činjenica da tako nešto ne spore ni Kina ni vlasti Hongkonga. Pomalo je bizarna činjenica da zvanična Srbija priželjkuje model Hongkonga kao prihvatljiv model autonomije za Kosovo i Metohiju, ali pri tom ne spominje mogućnost da albanski poslanici sa Kosova i Metohije stupe u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Treba li još dodati jednu razliku, koja svakako nije bez značaja: Hongkong pokriva teritoriju dve veće opštine u Srbiji (recimo Zrenjanina i Kraljeva) dok je NR Kina 108 puta prostranija od Srbije. Stanovništvo Hongkonga čini samo 0,5 odsto stanovništva NR Kine!

No, tek što je javnost počela da se navikava na neuporediv uzor Hongkonga, i čak ga doživljava i kao nešto blisko i upotrebljivo, zvanična Srbija je našla novi uzor. Biće da su marketinški i medijski moguli došli do zaključka da je najveća mana hongkonškog modela što se isti nalazi u Aziji, daleko na Dalekom istoku. Setili su se Olandskih ostrva. Autonomije u okviru Finske, jednog među retkim dugotrajnim uspesima Društva naroda, postignutog još 1920/1921. godine. Međutim, Olandska ostrva ne samo da su blagotvornim morem odvojena od ostatka Finske, kao što odnose tamošnjih Šveđana i Finske ne opterećuju ni ratno nasleđe, ni pitanje granica, organizovanje zajedničkog života, već su Olandska ostrva u manjoj meri autonomna u odnosu na Helsinki, nego što je Hongkong nezavisan od Pekinga. Pre svega, Olandska ostrva su demilitarizovana i ekonomski i politički integrisana u sistem Republike Finske. Finska čak u glavni grad ostrva, Mariehamn, šalje svog guvernera. Guvernerova vlast je, razumljivo, protokolarna, ali ostrva šalju jednog poslanika u parlament (riksdag) Finske. I tu dolazimo do ključne razlike. Olandska ostrva su prostranija od Kosova i Metohije, ali imaju skoro sedamdeset puta malobrojnije stanovništvo (svega 26,711 stanovnika). Poređenja radi, toliko je brojno ujedinjeno stanovništvo beogradskih mesnih zajednica Vukov spomenik i Lipov lad! Republika Finska, međutim, ima čak 5,3 miliona stanovnika. Dakle, uslovi koji su doveli do uspostave olandske autonomije i razlozi njenog očuvanja i pored promena iz 1951. i 1991. sasvim se razlikuju od uslova, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u ostatku Evrope.

Postoji, ipak, jedan primer krize statusa koji je mnogo sličniji složenim odnosima Beograda i Prištine. Reč je o Kipru. Trideset godina pošto je turska vojska uspela da zaposedne 36 odsto ovog sredozemnog ostrva, progna većinu stanovnika, konfiskuje im imovinu i uspostavi tursku republiku na prostoru u kom su lokalni Turci ranije živeli u manjini, Ujedinjene nacije su ponudile kiparskim Grcima i Turcima sporazum i uspostavu jedne slabe federativne države. Turci bi se povukli sa dela teritorija koje danas kontrolišu (dakle umesto 36 odsto kontrolisali bi nešto više od 28 odsto teritorije). Predloženo je osnivanje dvodomog parlamenta, u čijem donjem domu bi Turci imali manje predstavnika nego što ih danas zaista živi na ostrvu, ali za skoro trećinu više nego što su mogli imati pre 1974. godine. Tokom dve decenije prisustvo turske vojske bilo bi svedeno na simboličnih 600 vojnika. Dakle, suverenitet je priznat, jedinstvo ostrva takođe, vremenom bi logika Evropske unije učinila ovu federaciju funkcionalnom. Ipak, kiparski Turci, od kojih se očekuju ustupci, prihvatili su ovaj sporazum (24. aprila 2004) voljom gotovo dve trećine građana. Kiparski Grci su plan odbili većinom od ravno tri četvrtine izašlih birača.

Pretpostavljam da uočavate mnogobrojne sličnosti... a da li ste primetili i vrlo značajnu razliku? Na Kipru su zajednice sa manjom demokratskom tradicijom nego što je to naša, imale priliku da se izjasne o vrlo složenom mirovnom planu i državi u kojoj će živeti. Za razliku od Srba i Albanaca, koji u suštini ne znaju samo kako da se pravedno podele i zvanične Srbije koja hoće suverenitet nad Kosovom, ali ne želi i kosovske Albance, na Kipru su svi ozbiljno promišljali o budućnosti, uporno pregovarali i branili državne i nacionalne interese.