Aleksandar Pavić

Buka i bes oko Srebrenice

Cela buka oko navodne srpske kolektivne odgovornosti za dešavanja oko Srebrenice u julu 1995. diže se, sve je očiglednije, osim iz čisto političkih razloga, radi prikrivanja apsolutnog nedostatka bilo kakvih dokaza za takve tvrdnje. Dakle, umesto kutija za šibice, imamo, kao u londonskom Hajd-parku, kutije s kojih bukači mogu da lansiraju svoje optužbe bez pokrića, vešto zamenjujući u zaglušujućoj buci teze koje služe kao postolja njihovim kutijama.

Jedini zasad dokazani izvršitelj haški-definisanog genocida u Srebrenici jeste Dražen Erdemović, po nacionalnosti - bosanski Hrvat, bivši pripadnik HVO i Armije BiH, plaćenik francuske obaveštajne službe u Kongu. Koristeći logiku srebreničkog šibicarenja, mogli bi da dođemo do sledećeg zaključka: da, čak i da su imali genocidne namere, bosanski Srbi nisu mogli da nađu nijednog Srbina da izvrši tako jedno gnusno delo, pa su morali da angažuju jednog Hrvata. Dalji logički sled je jasan i dovodi nas na teren od pre 60 godina kada su mnogi, pod svežim utiscima mega-genocida u NDH, bili spremni da proglase Hrvate genocidnim narodom.

Što se tiče motiva ili dokaza o nekakvnom planiranju, sve ove godine stvarnih i fingiranih istraga nisu otkrile ni jedan takav dokument na srpskim stranama s obe strane Drine. S druge strane, postoje svedočenja koja direktno optužuju dva čoveka: Aliju Izetbegovića i bivšeg američkog predsednika Klintona.

Na prvom mestu, imamo svedočenje Hakije Meholjića, bivšeg šefa policije u Srebrenici, koji je izjavio da je Alija Izetbegović 1993. pred devet svedoka, a svi osim jednog su još uvek živi, izjavio: "Znate, meni je Klinton nudio u aprilu '93. godine da četničke snage uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj pet hiljada muslimana i tad će biti vojna intervencija." Na drugom mestu, imamo Ibrana Mustafića, osnivača SDA u Srebrenici, koji kaže: "Scenarijo za izdaju Srebrenice je svesno pripremljen. Nažalost, u taj posao su umešani bosansko Predsedništvo i komanda Armije." Oba citata su iz sarajevske štampe, i lako su dostupna.

Zapadni posmatrači, uključujući i britanskog generala Majla Rouza, već su u više navrata izrazili sumnje da su Izetbegović i sarajevsko ratno predsedništvo nekoliko puta svesno žrtvovali sopstveno stanovništvo, na primer u masakrima u ulici Vase Miskina i Markalama 1 i 2. Izetbegović jeste umro, ali je, za razliku od Miloševića, iza njega ostao opipljiv trag predznanja da će se nekakav masovni pokolj u Srebrenici desiti.

Logika koja se ovde nameće je sledeća.

Pitanje: šta je Srbija mogla da uradi da spreči genocid u Srebrenici - a presuđeno je da nije učinila dovoljno.

Odgovor: morala je da na vreme suzbije Aliju Izetbegovića.

Ne zaboravimo, to je čovek koji je javno izjavio da je bio spreman da žrtvuje mir za suverenitet. To je takođe čovek koji je, u sadejstvu sa bivšim američkim ambasadorom Zimermanom, minirao Lisabonski sporazum, koji je predviđao nezavisnu BiH tri ravnopravna naroda, uređenu po kantonalnom načelu. Taj sporazum je već potpisao i Radovan Karadžić, uz podršku, opet, Miloševića.

I nije morao Izetbegović da se suzbija samo vojnim sredstvima. Mogle su zabrinute zapadne demokratije da insistiraju da Fikret Abdić, čovek koji je dobio najviše muslimanskih glasova u BiH i osvedočeni pristalica suživota i anti-nacionalizma, zauzme mesto koje mu pripada. Mogle su, i rata ne bi bilo, kao ni srebreničkog genocida. Ali Abdić i dan-danas truli u zatvoru u Rijeci, bez zapadnih urgiranja da se on pusti na slobodu. Ali, možda je i on nezgodan svedok nečijeg nedovoljnog činjenja da se srebrenički genocid spreči? 

Srebrenički genocid je specifičan i po tome što se tačan, pa ni približan broj žrtava i dan-danas ne zna, što je zasnovan jedino na medijskim tvrdnjama o "7-8.00 streljanih". Dosad je na mezarju u Srebrenici sahranjeno nešto manje od 2.500 tela. Za mnoge nije utvrđeno kako su stradali - u borbi ili pogubljenjem. Za mnoge druge, međutim, jeste utvrđeno da su stradali pre jula 1995. ili čak i posle, a jedan deo njih prirodnom smrću. Još uvek se ne zna koliki je tačan trocifren broj Srba sahranjenih na srebreničkom mezarju, i možda se do Sudnjeg dana neće ni znati. Jednostavno, forenzički postupci vezani za Srebrenicu su rukama organizacije koju je osnovao Alija Izetbegović, a ona nastavlja da proizvodi "žrtve genocida", bez adekvatne spoljne kontrole.

Filip Korvin, najviši predstavnik UN na terenu u julu 1995. izjavio je da je maksimalni broj pogubljenih u Srebrenici "oko 700"; Karlos Martins Branko, portugalski oficir i jedan od najviših po činu vojnih posmatrača UN u to vreme, kaže da je cifra oko 2.000 - s tim što se ne zna koliko je ljudi stradalo u borbama i u kom periodu (ne zaboravimo da su se borbe oko Srebrenice vodile pune 3 godine); Josif Bodanski, dugogodišnji stručnjak američkog Kongresa za terorizam, daje cifru od "nekoliko stotina". Da li su i to strašne cifre? Svakako. Ali neka onda Haški tribunal natera Erdemovića da se "priseti" imena "potpukovnika" koji mu je izdao naređenje da pogubi - po njegovim tvrdnjama - 1.200 ljudi. Ili neka nađe verodostojnog, neposrednog svedoka pokolja, nešto što nije pošlo za rukom Henriju Vilendu, Komesaru UN za ljudska prava, koji je bezuspešno tragao za istim po izbegličkim kampovima u Tuzli.

Hajde da ne osporavamo tekovine savremenog međunarodnog zakonodavstva, i da nazovemo stradanje čak i 700 - ili, pak, 7.000 ljudi - genocidom. Ali hajde onda da, osim upiranja prsta na njegove prave vinovnike, potražimo adekvatan izraz za bar 750.000 istrebljenih - po nemačkim izvorima - u NDH. Jer, oduzimanje života jednom je "ubistvo", oduzimanje života 6 miliona je "holokaust". Dakle, gradacije postoje. Šta je NDH? Mega-genocid? Možda bi i bio, kada bi neko našao načina da okrivi srpsku stranu za njega. Ali, polako - to još uvek nije dokazano ni u slučaju Srebrenice. Bez obzira na svu buku i bes, to ne smemo da zaboravimo.

(Autor knjige "Zabranjena istina o Srebrenici - priručnik zasnovan isklučivo na stranim izvorima" (Legenda, Čačak), koja je nedavno doživela drugo izdanje.)