Januš Bugajski

Vašington/Priština, 9. decembar - Ubrzano se približava 10. decembar, a odgovornost će sada biti preneta na ključne međunarodne igrače da donesu potrebnu odluku o budućnosti Kosova. Podvale, spletke i druga odlaganja, jednostavno, neće više funkcionisati, ali mogu da destabilizuju region.

Nezavisnost za Kosovo biće dug segment rešavanja albanskog pitanja na Balkanu, s obzirom da će otkloniti dvosmislenosti oko statusa Kosova i delegitimisaće militante koji traže promenu granica sa Makedonijom, Srbijom i Crnom Gorom.

U svakom slučaju, nezavisnost neće u potpunosti rešiti srpsko pitanje i konačni status same Srbije. Reagovanje Beograda na međunarodno priznanje Kosova testiraće, takođe, i odlučnost saveznika.

Da li će Srbija prekinuti veze sa zemljama koje budu priznale Kosovo, uključujući i njene susede? Da li će ona bojkotovati multinacionalne institucije, koje obuhvataju i ove zemlje koje će priznati Kosovo? Da li će ona uspostaviti forme sankcija ne samo protiv Kosova, već i protiv Albanije, Bosne i Makedonije?

Doduše, od mnogo većeg je značaja što će SAD i EU morati da se fokusiraju na reagovanje "čekistokratije" iz Kremlja prema priznanju Kosova. Posle nedavno održanih parlamentarnih izbora, predsednik Putin će se osećati još ohrabrenijim da pokrene napred ekspanzionističku agendu Moskve.

Takođe, teško da će se predati u slučaju Kosova ili pak nekog drugog neslaganja sa Vašingtonom. Naprotiv, on može da teži izazivanju dubljih kriza kako bi opravdao neizbežnu promenu u ruskom Ustavu, čime će biti omogućeno njegovo ponovno imenovanje i za treći predsednički mandat sledećeg marta.

Moskva će tvrditi da SAD i EU deluju jednostrano i ilegalno i da će Rusija da odbrani međunarodni sistem i integritet država. Za kaznu, agenti iz Kremlja bi zatim mogli da ohrabre Srbiju da izazove sukobe na Balkanu i da stvori što više poteskoća NATO-u i SAD.

Dobro je razmotriti najgore scenarije u tri susedne države - BiH, Makedoniji, Crnoj Gori - koje bi mogle da budu isprovocirane i izmanipulisane od tandema Beograd-Moskva.

I Beograd i Moskva mogu da traže opravdanja za njihova mračna predviđanja o destabilizujućim presedanima u regionu. Mogli bi da pokušaju da izazovu dezintegraciju Bosne u svoju korist. U takvom scenariju, zvaničnici iz srpskog entiteta bi se povukli iz svih državnih institucija da bi proglasili nezavisnost i da traže ujedinjenje sa Srbijom, imitirajući presedane Pridnjestrovlja, Južne Osetije i Abhazije koje je uspostavila Moskva.

Republika Srpska u Bosni mogla bi da pokuša da uzme Brčko sa ciljem da nova država ne bude podeljena i da tako isprovocira vojno reagovanje Sarajeva, kako bi time opravdala direktnu pomoć iz Beograda u odbrani, navodno, ugroženih srpskih interesa.

Srbija može da prizna ovaj entitet, ali i da se uzdrži od toga da ga anektira. Ona može da pokuša da uvuče i Hrvatsku u ovaj sukob, podstičući i nju da uzme svoj deo u podeljenoj Bosni.

Rusija neće nužno priznati nezavisnost Republike Srpske, međutim skrenuće pažnju Zapadu da ne interveniše.

Rusija bi mogla da bude zadovoljna zbog stvaranja još jednog "zamrznutog konflikta" usred Balkana koji će sprečiti dalje širenje NATO-a i EU, proizvodeći trvenja duž Atlantika.

Srbija će biti zahvalna Rusiji, a svoju ekonomiju će još više otvoriti za ruski prodor.

Srpske i ruske službe mogle bi da pokušaju da destabilizuju Makedoniju, kako bi testirale konspirativnost "Velike Albanije". Napetosti na severozapadu Makedonije mogle bi da budu pokrenute, da uslede kao pozivi za solidarisanje Slovena protiv pretnji Albanaca.

U svakom slučaju, šanse za nemire u Makedoniji su manje zbog mnogih faktora: povećana želja za međuetničkom saradnjom čak i ukoliko Skoplje prizna nezavisnost Kosova; malobrojnost srpske manjine; neprekidni konflikti Beograda sa makedonskom Vladom; želja dva najveća naroda da se Makedonija integrisš u NATO.

Nezavisnost Kosova bi mogla da isprovocira srpsko pitanje u Crnoj Gori, gde su uvrede Beograda protiv nezavisnosti ponavljane već više od godinu dana.

Beograd može da izvrši pritisak na Podgoricu da ne prizna Kosovo, a da prizna Republiku Srpsku. Radikalni srpski militanti mogli bi da pokušaju da isprovociraju albansku manjinu, da iskoriste teritoriju Crne Gore za napade na Kosovo i da pokušaju da obore Vladu u Podgorici.

Neki srpski radikalni elementi na severu Crne Gore, mogli bi štaviše da se angažuju i za autonomiju ili za podelu, imitirajući tako Republiku Srprsku.

Međutim, mogućnosti za nemire u Crnoj Gori, eliminisane su zbog mnogih faktora: centri su sa mešovitim stanovništvom; put Crne Gore za EU i posvećenost EU i SAD za teritorijalni integritet Crne Gore.

Obaveza je Zapada da izbegne najgore zemljama u susedstvu sa Kosovom.

U slučaju Makedonije, potreban je pogranični sporazum između Kosova i Makedonije u vezi sa nezavisnošću. Priština treba da se obaveže da će se boriti protiv kriminalaca i radikalnih elemenata duž granice. Štaviše, poziv Makedoniji u NATO aprila 2008. godine na samitu u Bukurestu biće od pomoći u tom pravcu.

Potreban je još jedan pogranični sporazum između Kosova i Crne Gore. Alijansa, takođe, može da uspostavi prisustvo u Crnoj Gori, pogotovo duž granice zemlje, da pomogne bezbednosnim službama Podgorice da se bore protiv paramilitarnih aktivnosti i da joj otvore vrata za učlanjenje u NATO na samitu u Bukureštu.

U Bosni, SAD i EU će morati da utiču na uzdržavanje Sarajeva od reagovanja u odnosu na srpske provokacije, a snage EU u Bosni trebalo bi da se povećaju i da njihovo prisustvo bude vidljivije, pogotovo duž granice Bosne.

Beogradu takođe treba skrenuti pažnju da ne prizna Republiku Srpsku i da ne podržava podelu Bosne.

U širem okviru, vreme je da Vašington i Brisel slede zajedničku i efikasnu politiku u odnosu na Rusiju. Ublažavanja i kompromis nisu korisni, pogotovo kada je reč o pitanjima koja su ključna za evropsku bezbednost. Kremlj može samo da ustukne kada vidi jedinstvo, odlučnost i zajedničko transatlantsko delovanje.

Za Moskvu, Kosovo je samo talac u velikoj igri šaha ili, "domina".