Branimir Marković

Ustav pozitivnog samoukidanja

Devetog oktobra ove godine gospodnje glavari svih naroda, „narodnosti“ i političkih opcija, osim dobrovoljno samoizolovane „prosrpske“, dogovorili su se da se u preambuli ustava Crna Gora definiše kao država „... slobodnih i ravnopravnih građana pripadnika naroda i nacionalnih manjina koje žive u Crnoj Gori: Crnogoraca, Srba, Bošnjaka, Albanaca, Muslimana, Hrvata i drugih“, čime je i bez „Srba“ postignuta dvotrećinska većina za izglasavanje u Parlamentu. Iz prvobitnog „režimskog“ predloga izbačen je pomen istorijskog prava Crnogorskog naroda i ostalih autohtonih naroda (kojih?) Dogovorena verzija predstavlja dakle „korak dalje“ u depersonalizaciji ove države i nacije(a), a glavni kretatori su dosada najveći borci protiv „kartel- politike“ DPS-a Grupa za promjene.

Da apsurd bude potpun buduću parlamentarnu većinu čine i predstavnici partija Albanaca i Bošnjaka, dakle „ravnopravnih građana“ čija su kolektivna (manjinska) prava dovedena u pitanje upravo nepominjanjem u Ustavu, pogotovo što je prvobitno predloženom članu 90 dodat i stav kojima se uređuje da se način ostvarenja stečenih manjinskih prava izglasava dvotrećinskom većinom u Parlamentu u prvom glasanju, a prostom u drugom . Volja manjinskih prestavnika, dakle, ne može „proći“ bez „aminovanja“ vladajuće koalicije.

I kao finale potpunog relativizovanja i dovođenja do apsurda svih „identitetskih pitanja“: „ Službeni jezik u Crnoj Gori je crnogorski jezik.
U službenoj upotrebi su i srpski, bosanski, albanski i hrvatski jezik .“ Crnogorci postaju najveći poliglote na svetu - govore četiri (sudeći prema zabludama svih lingvista i slavista sveta) ista jezika.

Multikulturalnost je proklamovana kao jedna od osnovn ih vrednosti (uz slobod u , mir, tolerancij u, poštovanje ljudskih prava i sloboda, demokratij u i vladavin u prava ) na kojima se zasniva država Crna Gora

Večnost ovih genijalnih inovacija je osigurana - za p romen u bitnih članova Ustava ( 1,2,3,4,12,13,15,44 i 155 ) na referendumu potrebni su glasovi 3/5 ukupnog biračkog tela(!)

U vezi problema dvojnog državljanstva su (raz)rešili da svi koji su imali crnogorsko državljanstvo do 3. juna 2006. godine, kada je u Skupštini usvojena Deklaracija o nezavisnoj Crnoj Gori, imaju pravo da ga zadrže, bez obzira da li su imali i neko drugo , dok su o ni koji su u međuvremenu stekli neko drugo, državljanstvo Crne Gore zadrž avaju samo ukoliko dođe do potpisivanja bilateralnog sporazuma sa zemljom o čijem se državljanstvu radi, a najduže godinu dana od usvajanja ustava. Hrvati, Bošnjaci, Albanci iz Crne Gore kojima je njihova matična država to odavno omogućila, kao i Crnogorci koji poseduju i pasoše Kajmanskih ostrva, Kipra i sličnih bratskih republika ili pak SAD, zemalja EU i sl. mogu da uživaju u blagodetima dvojnog državljanstva do kraja života, a preostali mahom „Srbi iz Crne Gore“ još samo godinu dana. Pravo na državljanstvo Crnogoraca iz dijaspore i dalje se ne pominju. Predstavljen je dakle, „princip“ da je zakon različito jednak za sve .

Crna Gora postaje i definitivno država njenih trenutnih rezidenata. Sav „minuli rad“ predaka današnjih Crnogoraca na kultivisanju i uređivanju te, nekada pretežno kamene pustinje (putevi, staze, podzidi, vodotokovi, nasipanje plodne zemlje, krčenje drače i sađenje maslina i ostalih kultura, uređenje obale pristana i mandraća i sl....) neosamoupravne elite su izbrisale. Potomci Crnogoraca, (istočnih) Hercegovaca, „plemena sedam brda“,Sandžaklija i Bokelja razbijeni na više „kolektiviteta“ (Crnogorci, Srbi, Hrvati, Bošnjaci, Muslimani i DRUGI), po nekakvim pseudoistorijskim, konfesionalnim i nakaradnoideološkim kriterijumima definitivno nemaju nikakva prava, osim kao rezidenti. Jedini ostatak nekakvog „istorijskog prava“ je što su „ slobodni i ravnopravni građan i“ imenovani kao pripadnici nabrojanih naroda i manjina. Tekst je namerno tako prevarno napisan da nije jasno koji su od nabrojanih narodi, a koji nacionalne manjine, a s obzirom da su osim nabrojanih dodate „i druge“ nacionalne manjine, sama ideja autohtonosti na ovim prostorima - Albanaca Malisora ili Muslimana i Bošnjaka npr., je obesmišljena.

Crna Gora tako postaje prva država bez matične nacije u modernoj istoriji, ali i jedna od retkih evropskih država u kojoj kolektivna prava nacionalnih manjina nisu ustavom zagarantovana. Čak su se i u okvirima potpuno proizvoljnih granica (onih napisanih lenjirom) država bivših kolonija formirale nacije . Da li je ovo slučajno, stihijno, spontano...ili možda upravo suprotno – do detalja isplanirano i nizom doslednih poteza realizovano u relativno dugom vremenskom periodu? Zvuči kao teorija zavere?

Obratimo pažnju na jedan „bezazleni“ tekst objavljen u časopisu za kulturu koji malo ko čita pre nekoliko godina, iz pera „poslanika kulture“ (iz kruga Balše Brkovića) za koga je malo ko čuo (Jovan Nikolaidis): „Nema crnogorske nacije, a ne znamo kad će je biti, nema države Crne Gore jer je do juče 90% pravoslavaca bilo protiv nje, nema ni njene nacionalne kulture, jer kultura se ne stvara na o-ruk, nego hoće samozatajan rad i strpljenje, koje je najrjeđa od svih biljki u crnogorskoj flori ... Stoga se model kulture pozitivnog diskontinuiteta čini vrlo primjerenim u novoj kulturi crnogorskoj ... Komparativna multikultura najbolja je ulaznica za svaku prezentaciju crnogorskog budućeg državotvorstva, identiteta i nacionalnog duha u porodicu evropskih naroda. Prosvijećenih, tolerantnih građana otvorene zajednice ...“ Odsustvo recepcija ovih ideja u crnogorskoj javnosti paradigmatično je. „Slučajne“ i „spontane“ „mudre“ i nesvakidašnje ideje i inovacije čak i u oblastima čije su posledice na svakidašnji život ljudi znatno „opipljivije“ takođe uglavnom prolaze bez „javne rasprave“, čak i najdrastičnije poput ove neoliberalističke „mudrolije“ ekonomskog gurua p rof. dr Veselin a Vukotić a: „Nećemo dobiti strani kapital dok ne aktiviramo domaći. Možda je rješenje u deblokiranju odnosa prema domaćim ljudima koji imaju novac, otklanjanju straha od poreza na ekstraprofit i istrage porijekla imovine. Nije važno kako je stečen kapital, već da on uđe u biznis .“ „Nemešanje“ je možda razumljivo – šta uopšte da se kaže na tako bezočno očigledno legalizovanje lopovluka i otimačine. Što se tiče Nikolaidisovih umotvorina, intelektualcima je možda ispod časti da reaguju na ovako nadobudan i zbrkan tekst autora koji očigledno baš nije „familijaran“ sa značenjem „ključnih reči“ – multikulturalnost, identitet i sl., a „opozicionim“ političarima je kulturna politika, uostalom kao i ekonomija (osim provizija i ugrađivanja) ionako „zadnja rupa na svirali“. Međutim, čini se da je pozicija i društvena moć ovog kružoka obrnuto srazmerna njihovim intelektualnim dometima. Njihove ideje utiču na kulturnu politiku barem onoliko koliko „vizije“prof. Vukotića na ekonomsku sa posledicama na prvi pogled ne tako „opipljivim“ ali, sudeći po Ustavnim definicijama kao preslikanim iz njihovih programa - podjednako pogubnim.

Šta znači uvođenje multikulturalnosti kao jedne od osnovnih vrednosti na kojoj počiva država (i tome konzistentno izbacivanje pomena istorijskog prava Crnogorskog naroda i ostalih autohtonih naroda) u Ustav? Ako bi reagovali tašto kao što to čine crnogorski intelektualci rekli bismo samo – koja glupost priučenih kursista. Koncept multikulturalnosti odnosi se naime na stanje u razvijenim zapadnim evropskim zemljama izazvano ogromnim prilivom emigranata iz Afrike i Azije, pripadnika veoma različitih kulturnih „miljea“ kojima je nemoguće da se brzo (u jednom pokoljenju) integrišu. Uzgred, pokazao se kao totalno neuspešan. Gde su u Crnoj Gori ti Afrikanci, Arapi i Azijati? Čini se da „ideolozi“nisu mislili na „to“, već su čuli da je taj izraz „in“ pa su ga doslovno primenili. Naime, multi je sve što je više od jednog, a uže posmatrano Prčanj je različita kultura od susednog Stoliva, a tek od Bijelog Polja, pa je u tom smislu Crna Gora zaista multikulturna. Međutim ako posmatramo njihovo forsiranje multikulturalnosti i negiranje tradicije u kontekstu drugih (isuviše brojnih) konzistentnih poteza vlasti i „pripadajućeg“ civilnog sektora, zaključak da imamo posla sa diletantima postaje vrlo upitan. K ultur a pozitivnog (za koga?) diskontinuiteta (sa samim sobom), kako su sami definisali svoj kulturni program, najsažetiji je opis aktuelnog ne samo ustavnog koncepta.

A potezi su zaista međusobno usklađeni - od izbacivanja dijaspore (koja je inače brojnija od sadašnjeg stanovništva Crne Gore) iz Ustava (i svakog uticaja na život zemlje) i opisanog razvodnjavanja i obesmišljavanja svakog (nacionalnog, kulturnog..) identiteta, preko dosledno neoliberalističke ekonomske politike – forsiranja krupnog kapitala i delatnosti (turizma, energetike i krupne industrije) koje imaju potrebu za masovnom jeftinom radnom snagom (što Crnogorci a naročito primorci nisu), sistemskog uništavanja tradicionalnih sitnih i srednjih posednika i samostalnih delatnika (porodični hoteli i sobe za izdavanje, manji ugostiteljski objekti, poljoprivreda, ribarstvo, pomorstvo), obezvređivanja novca na lokalnom tržištu usled priliva prljavog kapitala i stimulisanja nekadašnjih vlasnika nekretnina da kapital od prodaje ulažu na druga tržišta najčešće bratske Srbije (prvi korak ka „projektovanom“ trajnom iseljavanju(?) nepotrebno prohtevnog, ekonomski nezavisnog stanovništva „nepodobnog“ nacionalnog opredeljenja), pa sve do upornog lobiranja za uvođenje predsedničkog sistema i sasvim aktuelnih promena radnog zakonodavstva (čitaj ukidanja svih tekovina sindikalne borbe). Ako se u te kockice doda i projekcija da je optimalan broj stanovnika u Crnoj Gori (jednoj od najmanjih i najređe nastanjenih zemalja Evrope) oko 2,5 miliona slika postaje vrlo jasna. Još samo fali jeftina strana radna snaga, potreba za njom već je izražena. Eto i „prave“ multikulturalnosti vizionarski predviđene Ustavom. .. i nekada matičnog naroda kao jedne od kultura.

Sad pred konačnu finalizaciju ovog (sad je valjda svima jasno) neoliberalističkog projekta depersonalizacije naroda i otimanja zemlje i imovine, nekadašnji glasači LSCG, SDP, Narodne stranke, SNP, SNS pa i DPS mogu samo da posmatraju predivne plaže (do kojih ne mogu da dođu, jer nemaju para da plate parking, ulaz, ležaljke...), tuđe jahte (jer svoje barke nemaju gde da privežu- pristani i mandraći koje su napravili njihovi preci dekretom su proglašeni za privatne marine), tuđe vile na zemlji prodatoj za velike ali potpuno obezvređene pare ( koju su preci krvavo stekli radeći na jedrenjacima, u rudnicima Amerike, trgujući po svetu, gajeći masline ..), tuđe hotele i poslovne zgrade u kojima možda rade od jutra do sutra njihova deca...I da naprave „ pozitivni diskontinuitet “ sa tradicionalnim navikama, načinom života i uživanjima – ona su od sada rezervisana za druge.