Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATE

Kuda ide Srbija?

   

 

Aleksandar Dimitrijević

DVA LICA JANUSOVSKE SRBIJE

Veličinu ne pokazujemo kad dostignemo jednu krajnost, nego kad istovremeno spojimo obe.

Pascal

POSLEDICA JEDNE DRUŠTVENE PROMENE

Civilizacija svoj razvoj ostvaruje kroz promene do kojih dolazi vremenom. Te promene mogu, ali najčešće ne moraju, da budu nagle i korenite. Bez obzira na sadržaj i način tih promena, one uvek utiču na društvenu strukturu. Obim i dubina sa kojim proces društvene dinamike zahvata društvenu strukturu, određuje njihov istorijski značaj. Karakter tih “mena” ispoljen je kroz političke, sociološke i ekonomske fenomene. U političkom smislu tokom procesa društvenih promena jedne snage na vlasti ustupaju mesto drugima, što neretko završava i sa promenom oblika vlasti. U drugim prilikama, dolazi do nestajanja jednih i pojave drugih društvenih institucija kao formi društvenog okupljanja za formalno i neformalno delovanje. Rezultat dinamike mogu da budu promene u zakonodavnom sistemu, promene u porodičnim odnosima, ili vanprofesionalno udruživanje. Na ekonomskom planu “novi trendovi” svoj odraz mogu da imaju u promeni svojinskih odnosa ili u promeni strukture proizvodnje. Sve ove promene, sa svoje strane, povratno utiču na društvenu stratifikaciju kroz novu raspodelu bogatstva, raspolaganja vlašću i društvenim uticajem. Adekvatno novoj političoj realnosti i ekonomskoj konfiguraciji, dolazi do promena u društvenoj svesti, ali dakako postoji i povratna sprega u ovom odnosu. Nastupaju nove forme kulturnog izražavanja, koje oblikuju kulturni identitet i ponašanje pojedinca. Promene u sklopu verovanja oblikuju nove vrednosti, koje anticipiraju uspostavljanje novog moralnog sistema. Na taj način postaje zaokružen proces društvene transformacije, čime sadržaj društvenog života zadobija “novi kvalitet”.

U realnosti proces društvenih promena neretko dovodi do diskontinuitetnog stanja u društvu, kako u pojedinim sferama društvene strukture, tako isto i u oblasti društvene svesti, pa time i ponašanja pojedinaca i društvenih grupa. Spomenuti “novi početak” nastupa kao posledica sukoba dva društvena ili politička koncepta forsirana od strane suprotstavljenih društvenih snaga u “procesu promene”. Kao rezultat nastupa slabljenje ili čak razaranje kohezionih mehanizama društvene strukture, institucija društva i nekih formi kolektivne svesti. Ovo samo dalje proširuje konflikt čime dolazi do ubrzanja procesa promene, sada jasno profilisanog kao sukob snaga koje su za očuvanje “starog” i koje su za uspostavljanje “novog”. Njihovi zagovornici su društvene grupe koje su, između ostalog, identifikovane kroz različite usvojene sisteme vrednosti. Društvo ponekad postaje svesno konflikta kao takvog tek kada je suočeno sa njegovim posledicama. Različite društvene grupe različito objašnjavaju ove posledice i određuju sebe prema njima. Tako karakter posledica određuje samu prirodu društvenih promena. Ponekad, te promene postaju anahronizam i deo neke negativne istorijske dijalektike.

Kakvu situaciju u vezi sa svim do sada rečenim imamo danas u Srbiji? Prostor Balkana, po svom geo-strategijskom položaju, jeste jedan vrlo dinamičan prostor. Srbija, budući u njegovom središtu, bila je kroz dugu svoju istoriju izložena posledicama mnogih istorijskih događanja i procesa, onih koji su vezani nepostredno za prostor Balkana, tako isto i onih od globalnog značaja. Uticaji koji su na taj način dolazili u Srbiju su ponekad imali blagotvorno dejstvo po državu i narod, da bi se opet u nekim drugim prilikama sručili na njega sa razornošću jedne stihijske pojave. U poslednjih dvadesetak godina Srbija je opet bila svedok i učesnik dramatičnih i složenih događaja koji u to nema sumnje imaju globalni značaj. To su bili oni događaji sa dalekosežnim posledicama, koje daleko prevazilaze lokalni prostor.

REVOLUCIJA ZA NOVI MILENIJUM

U grotlu tih događanja, nastaje politička erupcija označena događajem poznatim kao “Peti Oktobar 2000-te”. U ovom događaju-predstavi , sa podelom glavnih uloga domaćim akterima, sa mizanscenom smeštenim između tri susedna ulična bloka, u strogom gradskom centru, svom u krupnom planu, sa masovnom scenom, bogate koreografije, i uz obilatu upotrebu raznovrsne pirotehnike, došlo je do zaista značajne društveno političke promene.

Iako je to bio i bunt narodnog nezadovoljstva, on je pažljivo pripreman i finansiran “sa strane”. Radionice za režiju i scenografiju bile su razmeštene kroz vreme i prostor, izvan okvira devedesetih godina dvadesetog veka, izvan granica samog Balkanskog poluostrva. Ove “laboratorije za novu istoriju” smeštene po salonima uticajnih privatnih klubova, u kancelarijama rukovodećih tela multinacionalnih banaka i korporacija, u pitoresknim prostorima oaza i pustinja mističnog istoka, u svetskim mondenskim centrima, ali gotovo uvek daleko daleko od očiju javnosti. To su u stvari bila mesta gde se proizvodi istorija ili istorije . Protagonisti režije maštovito i opsežno, pristupili su eksperimentu. U oblikovanju balkanskog triptiha, “Raspad Jugoslavije”, Boj na Kosovu II i “Peti oktobar“, učestvovali su visoki profesionalci političkih krugova, finansijski magnati, crkveni velikodostojnici jedne države u neprestanom nastojanju da postane imperija, majstori za propagandu, impresariji magije i (polu)tajnih društava, mešetari kolektivne psihologije i avanturisti svake vrste.

Upravo zato bilo je potpuno normalno što je razvojem predstave-projekta rasla konfuzija oko same prirode događaja i što su pojedinci, na kraju i celi narod Srbije, imali na momente, potpuno različit doživljaj realnosti koja je nastajala pred njihovim očima.

JANUSOVSKA SRBIJA

Dok su jedni sve to primali sa uzbuđenjem i nestrpljenjem, dotle su drugi osetili podmetanje pa su nervoza i revolt došli kao posledice. I kod jednih i kod drugih ta događanja su uglavnom na kraju krajeva proizvodila isti efekat, a to je element haosa i iracionalnog u politici i društvu.

Peti oktobar! Već sledećeg jutra, dok se dim sa paljevine i miris zgarišta kod Narodne Skupštine još nisu bli potpuno ni razišli, utisak od prethodnog dana sve je više stvarao “déja vu” efekat. Da li je to u pitanju bio Beograd jednog znanog martovskog dana, ili je to bio odsjaj davnog majskog zanosa? U potpunoj neverici pred događajima koji su se upravo zbili, ono što je izlazilo pred oči sve je više ličilo na Pariz iz 1789. godine, a u Beogradu 2000-te. Samo što su potoci krvi u ovom slučaju bili zamenjeni uglavnom sa potocima suza radosnica i domaćih osvežavajućih napitaka, i što je umesto ruševina tamnica nad iscrpljenim narodom lebdila paljevina narodne skupštine. Kako god bilo, što se više krv u žilama aktera i posmatrača hladila, bila je to prilika za mnoge da a posteriori , ako ne drugačije, postave svoj odnos prema upravo završenom razdoblju, definišući istovremeno svoju novu realnost i određujući sebe u njoj.

U takvim prilikama u Srbiji dolazi do učvršćivanja dve političko-društvene grupacije, neretko različite među sobom po sociološkim kategorijama, kao što su profesionalna pripadnost, uzrasna dob, imovinsko stanje, nivo obrazovanja, prebivalište, a naročito različite po ideološkoj orijentaciji. U središtu vrednosnog sistema jedne grupe našle su se modernizacija i materijalne vrednosti, dok je drugima to postala tradicija i konzervativna odbrana “starog režima”. Na ovim osnovama ove grupe ispoljavaju svoj odnos prema stvarnosti i istoriji. Samo pojednostavljeno govoreći prvi mogu da budu nazvani novatori a drugi tradicionalisti. Kod jednih i kod drugih dolazi do formiranja različitih stavova kako prema bliskoj istoriji tako i prema aktuelnim društvenim pitanjima, time i različitog viđenja perspektive “tranzicione Srbije”. Na tim osnovama ne samo da su uspostavljene razlike među njima jake nego, čini se, dolazi i do njihovog međusobnog konfrontiranja.

PORAZ VULGARNE MODERNIZACIJE

Ovakav odnos snaga koje učestvuju u društvenim promenama može da pogoduje tokom samog procesa promene. Međutim, u jednom trenutku kada su novi strukturalni oblici zadobili svoju fizionomiju, neophodno je za njihovu trajnost i stabilnost obezbediti što većim stepenom konsenzusa među njima po svim pitanjima od opšteg društvenog značaja. Kako sada stvari stoje u Srbiji, postizanje toga konsenzusa još je veoma daleko.

Za one svrstane u prvu grupu karakteristična je naklonost prema društvenim i kulturnim vrednostima zapadne civilizacije i gotovo potpuna identifikacija sa “Evropom” ma šta taj pojam značio. Među njima je jasno uočljiva tendencija usvajanja svega š to dolazi sa te strane sveta, bez bilo kakve distance prema tome. Prihvataju se svi proizvodi zapadne masovne kulture i “ideološke mode” bez svesti o specifičnosti domaće tradicije i lokalnog prostora . U gorem slučaju je prisutan i jak osećaj odbojnosti prema svemu što predstavlja kulturno obeležje naroda kome pripadaju ili prostora na kome žive, odnosno države čiji su građani . Oni u svojim političkim obraćanjima najviše vole da koriste najjeftiniju retoriku zapadnih demokratija . Njihova shvatanje ekonomije počiva na vulgarno shvaćenim idejama neoliberalizma koje se svodi na neprekidno ponavljanje mantri o “blagotvornom tržištu” i “privatizaciji”. Njima je moralno relativistički postmodernizam uzorni obrazac u kulturi i društvenom životu , bez obzira i uprkos tome što srpsko društvo i ekonomija nisu ni blizu onom što danas predstavlja zapadno civilizovano društvo.

Jedino prema čemu oni imaju rezervu i čemu se grčevito opiru, jeste sve ono što potiče od naroda i što je autentično u srpskoj kulturi. Za radikalnije “reformske” krugove je tako Guča sinonim i metafora za sve ono što je kulturno nazadno i nespojivo sa savremenim životom u Srbiji. Osim realne podele na dve Srbije neki krugovi na obe strane rade na generisanju dubljeg i opasnog ideološkog i društvenog razdora (Guča vs. Exit). Zbog toga što oni više insistiraju na toj ideološkoj podeli i što su oni dominiraju u medijima i javnom životu oni su utoliko i više odgovorni za društveni raskol.

Iako ne treba poistovećivati političke stranke i “društvene grupacije” ipak se može reći da Demokratska stranka, G-17 i Koalicija LDP-a predstavljaju političke eksponente društvene grupacije “modernizatora”. Oni kritikuju sve pojave koje su suprotne “zapadnim standardima”, pri čemu u stvari nemaju realnu, sistemsku društvenu alternativu primenljivu u društvu Srbije i u državi kao takvoj. Oni sebe vide i stavljaju nasuprot svega onog što drugi deo društva Srbije neguje, poštuje i slavi. Oni kao da zaboravljaju činjenicu, koje su mnogi na zapadu svesni, a to je da Srbija nije integralni deo Zapada, geografski, ni istorijski, ni politički, ni kulturno. Zbog toga Srbija nije Zapad , ne može lako a možda i nikako da postane Zapad a i čini se da ne želi da živi u uverenju da može da bude Zapad.

Srbija je za Zapad samo interesantna kao tržište sirovina, intelektualnog kapitala i roba. Možda i kao prostor od određenog strateškog značaja. Da bi Srbija ostvarila svoj puni društveni i politički identitet kako bi je drugi u međunarodnim odnosima uvažavali, mora pre svega shvatiti šta jeste a šta nije. Ova činjenica treba da odredi i pravi odnos srpskog društva prema “Zapadu”. Zapad može i treba da bude izvor nadahnuća, ugledni model po gotovo svim onim pitanjima od značaja za prosperitet srpskog društva, kao što je, na primer, parlamentarna monarhija kao oblik političkog uređenja i obezbeđivanja modernih i humanih uslova za život u celini. Sa druge strane, neophodno je da se uloži daleko više napora u izgrađivanju modernog i snažnog nacionalnog identiteta , što se do sada pokazalo kao njihov veliki nedostatak i verovatno uzrok svim njihovim dosadašnjim neuspesima , pre svega na političkom planu. No to nije samo uzrok njihovih neuspeha već i neuspeha Srbije da postane razvijeno i stabilno društvo.

SRBIJU ĆE MODERNIZOVATI “KONZERVATIVCI”

Na drugoj strani stoje “tradicionalisti”, okupljeni u nacionalnom bloku. Njihovo određenje leži u činjenici da su gotovo u svemu na suprotnim pozicijama od onih prvih. Pre svega kad su u pitanju pomodni kulturni trendovi, oni su skeptični pa i otvoreno protiv. Kada je reč o obrascima ponašanja – moderno, urbano i individualizovano ponašanje izaziva kod njih podozrenje. Oni nisu artikulisani protivnici modernizacije i individualnih sloboda, ali imaju utisak da “demokratizacija” nosi gubitak nacionalnog suvereniteta, ali i identiteta , preteći eksplozijom društvene patologije. Na žalost često su se njihovi strahovi pokazali opravdanim, iako oni ne mogu da artikulišu alternativu postojećoj “reformskoj” paradigmi.

Oni sa podozrenjem prihvataju ono što dolazi sa strane, a radikalniji među njima žive u uverenju da su “neprijatelji svuda oko njih”. Njihovi predvodnici dolaze iz krugova nacionalno i verski opredeljenih krugova , a naročito iz krugova populističkih partija. Njihova brojna nadmoćnost dolazi naročito do izražaja u predgrađima velikih gradova, u provinciji i na selu. Za njih je samo ono što je “ staro i provereno”, a često i “ ono naše” jedino merilo vrednosti . Iako među njima ima dosta razlika (sekularisti i religiozni, desni i levi…) oni su često zarobljenici istorijskih mitova (starijih i novijih). Često se kvazi-narodni i kvazi-pravoslavni običaji grčevito koriste kao sredstvo odbrane pred naletima globalizacije. Oni često imaju otpor prema svemu novom kao nečem dekadentnom. Čini se da pripadnici “ove Srbije” imaju više strahova prema promenama i da se teže usuđuju na individualni napor i preduzetništvo. To je jedan od razloga što u sferi preduzetništva, medija, novih tehnologija, kulture i civilnog društva daleko zaostaju za pripadnicima “druge Srbije”.

Zbog svog rigidnog i podozrivog odnosa prema promenama oni nisu u stanju da pronađu način kako da bolje pozicioniraju srpsko društvo u procesu globalizacije. Iako ih njihovi političko-ideološki protivnici preterano kvalifikuju kao primitivne i ksenofobične, oni ruku na srce ipak pokazuju nesposobnost da predvode modernizatorske procese, iako rezultati “postoktobarskih promena” pokazuju da za to nisu sposobni ni pripadnici “reformske Srbije”. Oni kao da nisu svesni da je nemoguć opstanak bilo koje izolovane zajednice, koja je izdvojena iz sveta realnosti . Da bi se sačuvao nacionalni identitet potrebno je razvijati svoje potencijale, a to nije moguće bez modernizacije. Samo ona društva koja su uspela da se dobro pozicioniraju u procesu globalizacije mogu sebi priuštiti i luksuz “da ostanu svoja”, to jest da “procese” iskoriste za svoje ciljeve.

I pored svih manjkavosti, oni su zadržavajući svoj nacionalni identitet, zasnovan kako na domaćoj kulturnoj tradiciji i istoriji, tako isto i na tradiciji pravoslavlja, ostatak zdravog narodnog tkiva . Kao takvi oni moraju da budu spremni da pobede sebe i da budu nosioci modernizacije tako što će mobilisati sve nacionalne energije na zadatku opšteg preporoda. Da bi to uspeli moraju prevazići strah od promena i moraju da prihvate, a zatim u taj veliki zadatak i uključe svoje sunarodnike koji su različiti od njih . Jednostavno moraju pokrenuti akcije i strateške projekte od nacionalnog značaja u koje moraju uključiti “obe Srbije”, a sve u cilju pokretanja zatomljenih stvaralačkih energija našeg društva. Ako ova konzervativnija Srbija želi da se pokaže kao bolja Srbija treba da pokaže aktivizam ličnim primerom i širinom tolerancije kojom će pridobiti i one koji misle drugačije, pa tako barem po osnovnim pitanjima ostvariti nacionalni koncenzus.

Dok su predstavnici tradicionalista ipak bliži realnosti srpskog društva, ne odričući se svoje istorije, svoje kulture i svoje religije , i time za korak bliži da postanu nosioci preporoda srpskog društva i kulture, dotle su modernisti iako bliži savremenom svetu i njegovim životnim tokovima, još vrlo daleko od realnog života svog naroda i njegovih autentičnih, pre svega kulturnih izvorišta . Zajedničko jednima i drugima jeste nedostatak jasnog shvatanja potrebe ostvarivanja nacionalnog koncenzusa u odnosu na pitanja od opšteg značaja. Oni ne “vide” srpsko društvo kao celovito i stabilno, jer ga i jedni i drugi dele , pa stoga i ne mogu da se usredsrede na njegovu modernizaciju. Dok su prvi otuđeni od svog naroda i njegove tradicije, dotle su drugi neretko zarobljeni okovima prošlosti i straha od modernizacije. Potrebno je da se prvi vrate svojim kulturnim korenima i ojačaju nacionalni identitet , ili barem da ih do određene mere poštuju. To su pre svega naša tradicija u kojoj centralnu ulogu ima svetosavlje , istorijsko iskustvo, kultura i običaji mogu u tom pogledu da budu ako ne “kanon” a ono sigurno inspiracija za stvaranje novog uporišta.

Ni ovi “drugi” nisu pred nimalo lakšim iskušenjem. Oni moraju da nađu način i postanu deo svetske zajednice, a da istovremeno očuvaju svoj nacionalni i kulturni identitet , sa kojim u nekoj meri raspolažu. Oni svakako treba da prihvate onaj deo kulturnog i tehnološkog nasleđa moderne civilizacije bez kojega nema opstanka ni jednom savremenom društvu i državi, a da ujedno bez straha odbace svaki onaj uticaj koji radi protiv njihovog nacionalnog interesa ili pak generiše socijalnu patologiju. U tome poslu izbor za usavršavanje i veće obrazovanje, pod uslovom da to ne ugrozi njihovo uporište u tradiciji i u “srpskom načinu života ”, obezbeđuje im nove načine ostvarivanja nacionalnih interesa, pa i jačanja nacionalnog identiteta.

Samo ovako kreativna kombinacija tradicionalnog i modernog može dovesti do modernizacije Srbije, i njenoj uspešnoj integraciji u zajednicu civilizovanih naroda. Samo modernizacija na temeljima tradicije i istorijskog iskustva ima šansu za uspeh i vodi ostvarivanju društvene integracije i stabilizacije poretka na jednom kvalitativno višem nivou. Samo površnima je paradoks da samo oni koji se ne odriču svog nacionalnog identiteta mogu biti uspešni u procesima globalizacije. Od toga kako i kada ova dva dela današnjeg društva Srbije budu uspešno rešili ove prepreke koje trenutno stoje pred njima, biće ponovo probuđena perspektiva jake i moderne Srbije.

 

 

 
 
Copyright by NSPM