Slobodan Durmanović

PRIČE IZ VRELOG BOSANSKOG LONCA

Kako vreme odmiče od dana izricanja presude Međunarodnog suda pravde, tako se rasplamsava vatra ispod ionako uzavrelog bosanskog lonca, a sarajevski kuvari se razlikuju jedino po tome što jedni misle da će jelo brže pripremiti dolivanjem ulja na vatru, dok drugi preferiraju nabacivanje cepanica na živi plamen. Sa svoje strane, banjalučki kuvari nemaju nameru ni da probaju tako pripremano jelo, uveravajući sarajevske kolege da će njihov bosanski lonac toliko zagoreti da ne samo da jelo neće moći okusiti niko sem onih koji ga zgotove, već se više neće moći dobro očistiti ni posuda a da ne bude u najvećoj meri upropaštena. A onda, je li, takvoj posudi brzo prođe rok trajanja. To, međutim, ne uznemirava mnogo kolektivnog šefa kuhinje. Šefovi, istina, s nevericom posmatraju vatrene veštine sarajevskih kuvara, signalizirajući da ni oni nisu radi da probaju njihovo jelo, ali ne čine ništa da prekinu kulinarske vratolomije.

Bez panike na Titaniku?!

Ovako nekako sada izgleda politička situacija u Bosni i Hercegovini u kojoj su gotovo do kraja zategnuti odnosi između Sarajeva i Banjaluke. Pojedini šefovi bosanskohercegovačke političke kuhinje, poput nemačkog ambasadora u BiH Mihaela Šmunka, skloniji su drugačijoj vrsti poređenja. „Još nema povoda za paniku na Titaniku“, odgovorio je Šmunk kad ga je jedan od vodećih sarajevskih novinara upitao dokle misli da toleriše „političku bahatost Milorada Dodika kojom se ruši BiH“ (1). E, sad, ostala je zagonetka na šta je Šmunk mislio kad je BiH uporedio s Titanikom. Teško je verovati da je mislio samo na ogroman novac koji je uložen u oba istorijska projekta. Takođe je teško verovati da Šmunk smatra da će BiH u svakom slučaju proći kao skupoceni brod koji je potonuo ubrzo nakon što je isplovio. Naime, aktuelni nemački ambasador spada u one diplomate koji su bezrezervno uvereni u dugotrajni opstanak BiH, a da je pri tome, recimo, još uvereniji da u takvoj državi ne bi trebalo da postoji entitetska policija, kako je doslovce odgovorio misleći na policiju Republike Srpske (2). Šmunk je, dakle, uveren da BiH neće doživeti sudbinu broda koji je potonuo ili već polako tone, a i ne može mu se cinično prigovoriti da ako brod, ipak, potone, on želi samo da to prođe bez velike panike.

Težište je, dakle, na – povodu. A tu se onda susrećemo s pitanjem: ko i šta može biti povod?

Milorad Dodik je u Sarajevu odavno proglašen ne samo kao povod za političko vaskrsnuće Harisa Silajdžića, već i za direktnu elementarnu nepogodu koja se sručila na Bosnu i Hercegovinu preteći da je razruši i raskomada. Čak je i iz sarajevske liberalne vizure Silajdžić proglašen tek za puku posledicu Dodikovog „destruktivnog“ delovanja. „Destruktivno“ delovanje premijera RS predstavlja, međutim, tek artikulaciju mišljenja Srba u RS da ne prihvataju razaranje institucija i brisanje RS, tim pre što im Dejtonski sporazum daje pravo da na tome insistiraju. U tom kontekstu, za destruktivno delovanje Milorada Dodika ili bilo kog drugog proglašava se i uzročnoposledična veza koju Srbi u RS rado potenciraju, sažimajući je u mišljenje da samo opstanak RS može biti garant opstanka BiH.

S druge strane, snažno insistiranje Harisa Silajdžića da je nužno na svaki mogući način obesmisliti postojanje RS kako bi taj entitet na kraju bio ukinut, nakon presude Međunarodnog suda pravde u Hagu ni među sarajevskim liberalima ne doživljava se kao destruktivno delovanje: oni ne veruju da Silajdžić može izvesti taj projekat, ali misle da na tome vredi raditi. Bošnjački i bosanski nacionalisti su u to još uvereniji nakon što su istresli prvi bes nakon presude MSP-a. U nedostatku željene presude kojom bi Srbija bila kažnjena za sva zla koja su se dogodila tokom rata u BiH – po matrici koja je u poslednjih dvadesetak godina stvorena i živo razvijana ne samo unutar sarajevskog intelektualno-političkog kruga – isti ti bošnjački političari i intelektualci sada su usmerili gotovo celokupno svoje delovanje prema Republici Srpskoj, baš kako je to neposredno nakon izricanja presude i najavio akademik Muhamed-Tunjo Filipović, jedan od vodećih bošnjačkih intelektualaca. Bošnjački političari su, dakle, strastveno krenuli u političku ofanzivu – vremenski neograničenu – u kojoj je ukidanje Republike Srpske postavljeno kao suštinski cilj.

Srebrenica za potrebe secesije od RS

Uostalom, to je tako formulisao i sâm Silajdžić. „Moj krajnji politički cilj je ukidanje RS kao genocidne tvorevine jer je ona nastala na genocidu“, izjavio je on (3). Krunski argument za ovaj cilj Silajdžić i ostali bošnjački političari i intelektualci nalaze isključivo u delu presude MSP-a da je u Srebrenici počinjen genocid od rukovodstva Vojske RS. Među političkim Bošnjacima više niko ne krije da je opsednut političkom materijalizacijom tim delom presude kao osnovom za promenu administrativnog i teritorijalnog uređenja u BiH. Za početak, oni su istakli zahtev da opština Srebrenica bude izuzeta iz sastava RS i proglašena distriktom. I ne samo Srebrenica, već i još desetak opština iz kojih potiču žrtve masakra nad Bošnjacima u Srebrenici. Zahtevi se dalje proširuju i na ukidanje policije RS „kao jedne od institucija koja je izvršila genocid“.

Zašto se sve ovo u Sarajevu ne smatra destruktivnim delovanjem? Zato što su oni koji su stvorili i/ili verovali u matricu o krivici Srbije, odnosno o krivici Srba u BiH za sva ili skoro sva ratna stradanja u toj zemlji, sada (p)ostali zatočenici uverenja koje su brižljivo gradili i/ili koje nisu gotovo uopšte dovodili u pitanje. Pošto su presudom MSP-a stvoreni uslovi da to uverenje u najvećoj meri bude razvejano, kako su u prvi mah presudu tumačili i sarajevski pravovernici, bošnjačkom intelektualno-političkom krugu preostalo je jedino da opsesivnom političkom materijalizacijom dela presude o Srebrenici pokušaju da iznova sastave napukli mit, pa makar on poslužio samo za unutrašnju upotrebu među svojim sunarodnicima. Ili da barem među Bošnjacima sačuvaju živu uspomenu na svoje delo, koje nakon dve decenije nije izdržalo veliku svetsku istorijsku probu. Zahtevi koje su u Sarajevu istakli predstavljaju prve korake u tom pravcu.

Na njihovu nesreću, ovi zahtevi nisu na isti način shvaćeni među stranim diplomatama koji imaju zadatak da se bave sudbinom Bosne i Hercegovine.

Tako se skup u Srebrenici, sa kojeg su odaslati „građanski“ zahtevi za secesiju od RS, pretvorio u svebošnjački skup s (ne)formalnim islamskim predznakom: na sastanak su došli ambasadori nekoliko islamskih zemalja na čelu sa Saudijskom Arabijom, ali nikoga nije bilo od evropskih i američkih diplomata. To se moglo i očekivati imajući u vidu da je koji dan ranije Upravni odbor Saveta za sprovođenje mira u BiH (PIC) pozvao političke vođe u BiH da poštuju i Dejtonski sporazum i presudu MSP-a. „Ambasadori Upravnog odbora PIC naglašavaju da je status opština u BiH regulisan ustavima i relevantnim zakonima BiH i njenih entiteta. Bilo kakve promene mogu se postići samo u skladu s odredbama sadržanim u tim ustavima i zakonima“ – tako glasi ključni prodejtonski stav iz saopštenja ambasadora UO PIC. Oni su, naravno, podvukli i da će „međunarodna zajednica nastaviti da pomaže u identifikaciji žrtava genocida, a da je odgovornost za pitanja koja se tiču ekonomskog i socijalnog napretka u Srebrenici u rukama nadležnih institucija BiH“, među koje, dakako, spadaju i institucije RS. No, aktuelne vlasti RS već su istakle da nameravaju da upute pomoć svim građanima srebreničke opštine, najavljujući da će razmotriti i mogućnost da ova opština dobije ekonomski povlašćen status kao područje od posebnog interesa za RS.

Srebrenica za potrebe ukidanja policije RS

Izostanak podrške Brisela i Vašingtona za secesiju Srebrenice nije, međutim, nimalo omeo bošnjačke političare da Srebrenicu počnu obilato da koriste i u tekućoj „reformi“ policijskih snaga u BiH kao argument za ukidanje policije RS. „Reforme policije nema jer predstavnici stranaka iz RS žele policiju RS. Mi to nećemo, pogotovo nakon presude Međunarodnog suda pravde“, decidan je Silajdžić, a njegovo mišljenje deli i vođa SDA Sulejman Tihić.

Silajdžić i Tihić, zapravo, insistiraju na tome da politički Srbi bezrezervno prihvate Izveštaj Direkcije za restrukturisanje policijskih snaga u BiH, ad hoc tela koje je formirano na osnovu Sporazuma političkih predstavnika RS i FBiH iz jeseni 2005. godine. U tom izveštaju sada se ni na jednom mestu ne pominju ni MUP RS, ni policija RS, a srpski predstavnici nisu ni učestvovali u radu Direkcije, sem u svojstvu posmatrača, jer su smatrali da je Direkcija formirana i da radi suprotno odredbama Sporazuma, koje su usklađene s Ustavom RS i Ustavom BiH.

Vodeći pravni stručnjaci u Banjaluci ističu da je svaki model policije u BiH koji ne predviđa postojanje policije entiteta antiustavan i u direktnoj suprotnosti sa Sporazumom o restrukturisanju policijskih struktura u BiH.

“Prema članu III tačka 2C Ustava BiH, entiteti su nadležni da obezbede pravnu sigurnost i zaštitu lica i imovine na svom području, što će reći da oni imaju ekskluzivnu nadležnost da organizuju policijsku službu na svom prostoru prema svom nahođenju. Prenošenje zakonodavne nadležnosti na nivo države od strane Skupštine Republike Srpske u oblasti policijskih poslova ne znači da država može putem zakonske regulative da organizuje policijske strukture bez policije Republike Srpske. I za državu, a posebno za njena izvršna tela, vredi Ustav BiH, kojim je predviđeno da entiteti imaju svoje policijske snage. Da bi drugačiji model bio u suprotnosti s potpisanim Sporazumom o restrukturisanju policijskih struktura u Bosni i Hercegovini, govori tačka 3 potpisanog sporazuma gdje stoji: 'Uvažavamo da se ovaj sporazum mora primeniti u skladu s Ustavom Bosne i Hercegovine i s Ustavom entiteta'. I jedan i drugi ustav predviđaju odredbe kojima su predviđene policije entiteta, odnosno Republike Srpske. Dok postoje te ustavne odredbe, ne postoji način da policija Republike Srpske nestane iz sistema bezbednosti Bosne i Hercegovine”, navodi dr Petar Kunić, profesor Pravnog fakulteta u Banjaluci.

Uprkos tumačenjima ovog i drugih eminentnih stručnjaka, koja, uostalom, nisu pravno osporavana ni u Sarajevu, bošnjački političari su nastavili da insistiraju na prihvatanju Izveštaja Direkcije u kojem se policija RS nigde ne pominje. Oni, zapravo, više ne skrivaju da upravo putem ovakve „policijske reforme“ nameravaju da otvore proces radikalnih promena Ustava BiH. Ministar inostranih poslova BiH Sven Alkalaj, visoki funkcioner Silajdžićeve stranke za BiH, uverava Brisel da Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s EU ne može biti potpisan sve dok RS bude insistirala makar i na formalnom imenu policije RS. „Glavni kamen spoticanja je ime lokalne policije. Zadržavajući ime, i dalje postoje pretenzije i ideja o očuvanju RS kao celine, a ne kao regiona. Federalna Republika Srpska unutar BiH nije prihvatljiva, o tome nema dogovora“, izričit je Alkalaj (4).

Dodikova ponuda za jednu noć

Pregovori su navodno propali, ali Švarc-Šilingov prvi zamenik Rafi Gregorijan – poznat po tome što je, uz pristanak političkih Srba, „reformisao“ vojne efektive u BiH ukidajući vojske RS i FBiH i stvarajući Oružane snage BiH iz tri nacionalne vojne komponente – ne namerava da odustane od „policijske reforme“. „ Mislim da političari u BiH moraju poštovati Ustav ove zemlje, a u njemu stoji RS. Govorimo o transformaciji entitetskih u državnu policiju organizovanu, između ostalog, i na lokalnom nivou. Međutim, nikad nismo došli u priliku da pričamo o broju lokalnih policijskih oblasti jer je naziv postao najveća prepreka. Sporazum od srede predviđa da država bude nadležna za budžet i zakonodavstvo, da policija RS, FBiH i distrikta Brčko budu upravne organizacije Ministarstva bezbednosti BiH, što znači poštovanje evropskih principa” – glasi rešenje koje nudi Gregorijan.

“Kompromis” koji nudi Gregorijan predstavlja, zapravo, “kompromis” koji je Silajdžiću i Tihiću ponudio premijer RS Milorad Dodik. No, sem Silajdžića i Dodika, model prema kojem bi policija RS bila upravna organizacija u sastavu Ministarstva za bezbednost BiH odbio je i Mladen Ivanić, vođa PDP-a. A Dodik je potom doslovce izjavio da je to bila njegova ponuda koja je važila samo 13. marta uveče!? Dodikova ponuda za jednu noć možda je za njegove simpatizere dobar taktički potez, ali, u najmanju ruku, predstavlja izuzetno lošu stratešku procenu. Jer, ukoliko strane diplomate shvate – a Gregorijan je već shvatio – da Dodik ili bilo koji drugi srpski pregovarač imaju volje da sami obaraju cenu svojim zahtevima, makar i na jednu noć, onda će očekivati da to učine i još neke od narednih noći. Srpski pregovarači, primera radi, ionako sve ređe pominju zahtev da policija RS ima i jasno definisan budžet, a opstanak MUP-a RS više gotovo niko i ne pominje. Cela situacija upućuje na to da se polako obnavlja stara srpska politička praksa, koja se manifestuje s puno nacionalne odbranaške galame i tihim pristajanjem na “kompromis” u onome o čemu do tada “kompromisa ne može biti”.

Napokon, pokazuje se da pregovarači iz RS više ne deluju kao dobro uštimani orkestar kako su se doskoro predstavljali. Dakako, tihi razlaz između Dodika i Ivanića verovatno će ubrzo zameniti novi tihi zajednički susret, ali to samo po sebi neće doneti neko nacionalno dobro bez jasne i ozbiljne strategije u zalaganju za opstanak policije RS. S druge strane, SDS se izgleda sasvim distancirao od pregovora o “policijskoj reformi”. Tačnije, strani diplomati su ekskomunicirali vođu SDS-a Mladena Bosića iz tih pregovora smatrajući ga suviše tvrdim pregovaračem, ali ostaje nepoznanica da li je tvrda “srpska igra” SDS-a posledica pukog opozicionog taktiziranja ili je to , možda, znak nekog ozbiljnog strateškog delovanja koje, je li, još nije moguće prepoznati.

Kao poslednji strateški adut srpske političke elite u “policijskoj reformi” doskora je, bez izuzetka, glasno pominjan referendum o opstanku policije RS. Iako su stranci već na samo pominjanje ove mogućnosti najradije okretali glavu, nisu joj mogli ništa prigovoriti s obzirom na to da je reč o jednom nizu ustavnih sredstava borbe za očuvanje autonomne pozicije RS. No, mogućnost tog referenduma sada gotovo niko više ne pominje.

Politički Srbi u Banjaluci možda očekuju da stranci upozore Harisa Silajdžića da se u ovoj utakmici suviše zaigrao i da će ga, ako se preigra, izbaciti iz igre. Međutim, kako stvari stoje, stranci nisu spremni da Silajdžiću pokažu ni žuti karton za grube antidejtonske faulove: poštovanje koje strane sudije gaje prema idolu sarajevske publike ide dotle da mu sitne udarce dopuštaju, a da pri svakom njegovom grubljem startu ka protivničkom igraču – opomenu obojicu. Tako su, ilustracije radi, iz OHR-a opomenuti i Ivanić i Silajdžić pošto nisu pristali na onu Dodikovu ponudu za jednu noć, dok Sulejman Tihić nije ni pomenut, iako ni on nije dao pristanak. A ni sâm Dodik nije dobio nikakvu pohvalu za svoju varijantu fer-pleja. Ukoliko je i dobije od sudija, od svoje publike pre bi mogao čuti zvižduke umesto dosadašnjih burnih aplauza.

Ni izlaza, ni razlaza

Sve u svemu, igra je uzela maha, tako da više nikome nije jasno kako će se završiti a da u njoj ne bude ni pobednika ni gubitnika. Nemački ambasador Mihael Šmunk tvrdi da su stranci napravili „jedan radni program“ za domaće političare. „Od 1. jula počinje nova stranica u bosanskohercegovačkoj istoriji: više sopstvenog rada, a manje uticaja međunarodne zajednice u BiH. Takođe, došli smo do zaključka da se bonska ovlašćenja restriktivno upotrebljavaju, i to samo tamo gde je ugrožen Dejtonski sporazum“, navodi Šmunk. Ipak, ni on ne zna šta će se sve događati u ovoj „više kreativnoj godini“ u BiH. „U osnovi, reč je o situaciji u regionu u kojem niko ne zna tačno šta će se dešavati u narednih pet-šest meseci“, kaže predstavnik zemlje koja predsedava EU.

Međunarodni predstavnici i diplomate u BiH najviše strahuju zapravo od prelivanja krize oko Kosmeta na BiH. Njima je, međutim, stalo jedino do toga da u BiH ne bude nasilja ukoliko do kraja godine Kosmetu bude udeljena neka vrsta nadzirane nezavisnost ili ako u toj pokrajini izbije nasilje. Kako su prilično uvereni da bilo kakav rasplet neće imati ozbiljnog uticaja ni na Republiku Srpsku, a ni na BiH u celini, stranci u BiH će se sasvim zadovoljiti političkom krizom niskog intenziteta u svom zabranu.

Drugim rečima, nastavlja se lov u mutnom u kojem će učestvovati svi akteri na bosanskohercegovačkoj političkoj sceni: politički Bošnjaci izgaraće u svom naumu da pokažu da se sa srpskim političarima u Banjaluci ne može dogovoriti ništa što bi „preuredilo nesnošljivi Dejton“ i od BiH stvorilo ekonomski raj na Balkanu; politički Srbi upinjaće se da izađu u susret evropskim zahtevima za „stvaranje funkcionalnih institucija BiH“ a da pri tom uvere svoje sunarodnike da će jednog dana od toga osetiti korist koja će biti veća od štete koju primećuju u institucijama RS; a bosanskohercegovački Hrvati i dalje će čekati ozbiljnu političku priliku da dođu do sopstvene teritorijalne autonomije, bez mnogo želje da i sami učestvuju u kreiranju takve prilike.

Dakle, u toj i takvoj Bosni i Hercegovini i dalje će se samo retki domaći stanovnici i stranci potpuno osećati kao svoji na svome. Za sve ostale izlaza nema na vidiku, a ni razlaz im nije dozvoljen dok neko ne proglasi fajront. A takvih još neće biti.

Fusnote:

1. Intervju s Mihaelom Šmunkom emitovan u političkom magazinu 60 minuta na Federalnoj televiziji (javni entitetski emiter Federacije BiH, op. a.) 10. 3. 2007. godine.

2. Intervju s Mihaelom Šmunkom objavljen u banjalučkim Nezavisnim novinama 3. 3. 2007, pod naslovom „Mihael Šmunk: EU neće prihvatiti entitetsku policiju“.

3. Intervju sa Harisom Silajdžićem emitovan u političkom magazinu Javna tajna BHTV (državni javni emiter, op.a.) 15. 3. 2007. godine.

4. Intervju Svena Alkalaja agenciji Rojters , 19. 3. 2007. godine.