Tim Džuda

Glavno pitanje: Da li će Koštunica stupiti u koaliciju s radikalima

Ako Srbija zauzme poziciju da je borba za Kosovo važnija od evropskih integracija, to bi moglo da ima pozitivne efekte na njene susede.

Krajnji rok za Kosovo u Ujedinjenim nacijama, 10. decembar, došao je i prošao. Istovremeno, veliki broj stranih novinara sjatio se na Balkan. Njihova predviđanja su zloslutna i mnogi veruju da je novi rat na pomolu.
Ipak, rekao bih da su se u regionu posle 1999. godine, dok su ga svi ovi novinari ignorisali, odigrale značajne promene - ali one nisu bile tako zanimljive, zar ne? Evo mojih predviđanja za 2008. godinu.
Ako se ne dogodi nešto neočekivano, svi znamo da će tokom sledećih nekoliko meseci ključni događaj za region predstavljati proglašenje nezavisnosti Kosova i njegovo priznanje kao nezavisne države od strane velike većine zemalja EU, SAD, većine muslimanskih država i mnogih drugih.
Ključno pitanje za ostatak regiona glasi - kakve će biti posledice ovog poteza? Prva grupa pitanja odnosi se na situaciju na terenu. Na severu Kosova imaćemo priliku da vidimo nastajanje novog "zamrznutog" sukoba jer će ova oblast nastanjena Srbima nastaviti da funkcioniše, de facto, kao deo Srbije. Tada će se nametnuti nekoliko pitanja. Ko će kontrolisati granične prelaze između severnog dela Kosova i Srbije? Da li će vitalni vodovod između Gazivoda i ostatka Kosova, koji opslužuje staru, ali preko potrebnu elektranu kod Obilića, biti isključen? Druga grupa pitanja tiče se sudbine srpskih enklava. Da li će one nastaviti da postoje kao srpska ostrva okružena morem Albanaca? Njihova bezbednost se često pominje, ali verujem da ona neće biti tako veliki problem kao što se pretpostavlja.

DVOSTRUKE PLATE

Najmanje se govori o finansijskim pitanjima. Mnogi ljudi u enklavama (tačan broj nije poznat) preživljava zahvaljujući dvostrukim platama koje Srbija plaća državnim službenicima, od kojih mnogi imaju praktično nepostojeće poslove. Drugim rečima, oni su plaćeni da ostanu na Kosovu. Ako ovi ljudi budu bezbedni i nastave da primaju ove plate, oni će, bar zasad, ostati. U suprotnom, vrlo brzo će biti primorani da odu.
Srbija je nagovestila da će uvesti ekonomsku blokadu Kosova, ili bar njegovog albanskog dela. Ona verovatno neće moći da se održi. Srbija izvozi 150-200 miliona evra godišnje na Kosovo, dok Kosovo u Srbiju ne izvozi ništa. Sankcije će biti zaobiđene preko Crne Gore i Makedonije, dok će lokalni mafijaši profitirati. Srpske enklave će biti teško pogođene, jer će cene enormno porasti. Albanci će moći da uvezu mnoge proizvode, npr. građevinski materijal, iz drugih izvora. Blokada će Albaniji dati snažan podsticaj da ubrza izgradnju autoputa između Kosova i luke Drač.
Nezavisnost albanskog dela Kosova ubrzo će dovesti do preispitivanja među Albancima, kada postane jasno da se životni standard neće poboljšati samo zato što je zemlja dobila nezavisnost. S druge strane, srpska blokada će političarima dati mogućnost da za to okrive Srbiju i oni će se u velikoj meri oslanjati na pomoć i uputstva buduće misije EU na Kosovu i takozvane Međunarodne civilne kancelarije.
Budućnost Srbije u sledećoj deceniji zavisi od toga kako će reagovati na formalni gubitak najvećeg dela Kosova. Ključno pitanje leži u sledećem: u slučaju da države Evropske unije odluče da odustanu od svog zahteva da bude uhapšen general Ratko Mladić, optužen za genocid od strane Tribunala UN za ratne zločine u Hagu, što izgleda sasvim moguće, Srbija će sledećeg meseca biti pozvana da potpiše sporazum o asocijaciji i pridruživanju. Ovaj sporazum se smatra prvim formalnim korakom na putu ka budućem pridruživanju EU. S druge strane, Srbija će možda, kao što je nagovestio njen premijer Vojislav Koštunica, odlučiti da ne potpiše ovaj sporazum, smatrajući ga za uvredljivi pokušaj da se Srbiji nadoknadi gubitak Kosova.

TRI IGRAČA

U osnovi, i bez obzira šta govorili u javnosti, lideri prozapadne Demokratske stranke kojoj pripada predsednik Boris Tadić veruju da Srbija nema drugog izbora osim evropskih integracija. S druge strane, konzervativna stranka Vojislava Koštunice, koja je u koaliciji s njima, gaji zvanične partnerske odnose sa Jedinstvenom Rusijom, strankom Vladimira Putina. Treći igrač u srpskom trouglu je Srpska radikalna stranka, čijem se osnivaču Vojislavu Šešelju u Hagu sudi za ratne zločine. Tomislav Nikolić, vršilac dužnosti lidera stranke, ima nemalu šansu da pobedi na predsedničkim izborima koji će biti održani u januaru, u drugom izbornom krugu. Glavno pitanje je da li će, pod pritiskom problema Kosova, sadašnja vlada pasti i Koštunica stupiti u koaliciju sa radikalima. U slučaju da radikali osvoje mesto predsednika, ili da stupe u vladu, efekti možda neće biti odmah vidljivi.
Mlađan Dinkić, srpski ministar ekonomije, izjavio je 18. decembra da očekuje šest milijardi dolara direktnih stranih investicija tokom 2008. godine. Ovaj iznos će nesumnjivo opasti jer će potencijalni investitori verovatno izgubiti interesovanje za zemlju čiji je proces pristupanja EU znatno usporen, ili čak zaustavljen. Ironično, ako Srbija zauzme poziciju da je borba za Kosovo važnija od evropskih integracija, to bi moglo da ima pozitivne efekte na njene susede. EU bi u tom slučaju verovatno povećala pomoć koju upućuje Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji, kako bi ubrzala proces njihovog pristupanja i na taj način ih izolovala od potencijalnog izvora nestabilnosti koji bi mogla predstavljati Srbija. Isti slučaj bi bio i s NATO-om, i u takvim okolnostima Grčka bi teško mogla da opravda svoj veto na poziv Makedoniji da se pridruži ovoj organizaciji koji će biti upućen na aprilskom samitu u Bukureštu, gde se očekuje da će takav poziv dobiti i Albanija i Hrvatska.
Nedavni politički proboj u Bosni takođe predstavlja značajan signal koji govori da, iako vođstvo Republike Srpske rado koristi pitanje Kosova i podršku Srbije kako bi odbranilo svoja prava u skladu sa Dejtonskim mirovnim sporazumom iz 1995. godine, ono takođe štiti i sopstveni interes, koji će se možda sve više razlikovati od interesa Srbije. Vođstvo Republike Srpske jednostavno je zainteresovano da zadrži punu kontrolu nad svojom, u najvećoj meri autonomnom republikom. Jasno je da oni žele da onemoguće prenos vlasti na bosanske centralne vlasti u Sarajevu. Međutim, iako im odgovara poklapanje njihovih interesa sa interesima Beograda, to ne znači da žele da im Srbija govori šta da rade. Ako Srbija odustane od puta ka integraciji u EU, tada možemo očekivati da će njen uticaj u Republici Srpskoj oslabiti.

EVROPA 2022.

Bugarskoj je trebalo 14 godina da se pridruži EU posle potpisivanja prvog sporazuma. Ako Srbija i Bosna napreduju istom brzinom, počevši od 2008, to znači da bi njihovo pridruživanje usledilo tek 2022. godine. Obe zemlje bi mogle da napreduju i brže ako bi postojala politička volja. U suprotnom, očekuje ih izolacija.
Najzad, što se tiče još dugoročnije budućnosti bivših jugoslovenskih republika, pri čemu Kosovo predstavlja izuzetak, nešto se mora preduzeti povodom predstojeće demografske i penzione krize. Uzmimo za primer samu Srbiju. Uprkos prilivu stotina hiljada izbeglica nakon 1991. godine, njena populacija se smanjuje za 25.000 do 30.000 ljudi godišnje, ili 0,3 odsto stanovništva. Kako navodi Božidar Đelić, zamenik premijera Srbije, "mi smo četvrta najstarija nacija na svetu, s prosečnom starošću od 40,2 godine". Iako je posle pada Miloševića, po njegovim rečima, stopa nataliteta neznatno porasla, Srbija "se još nalazi na dnu liste evropskih zemalja, s manje od jednog deteta po braku", što je daleko manje od 2,1, koliko je potrebno da se populacija održi na sadašnjem nivou.
Sledeća godina će pokazati da li će Kosovo ostati centralno pitanje ovog regiona tokom godina koje slede, ili će političari kao što je Đelić biti u mogućnosti da nastave rad na svom političkom zaveštanju, u ovom slučaju evropskim integracijama, i počnu da rešavaju druge probleme, kao što je opadanje i starenje populacije. (Birn)