Georg Gejer

DA LI ISTINA POBEĐUJE?

Nekoliko misli o uzajamnom uticaju propagande, masmedija i javnog mnjenja

Bio je 27. maj 1992. godine. Kao i svakog jutra, ljudi iz centra Sarajeva krenuli su u kupovinu hleba. Ispred male radnje formirao se dugačak red. Jutarnji mir je odjednom prekinula eksplozija. Šrapneli su izazvali stravično krvoproliće. Sedamnaest civila nije imalo šanse da se sakrije od smrtonosnog oružja. Snimci njihovih tela su uskoro prikazani na bosanskoj televiziji; te stravične slike su naelektrisale međunarodno javno mnjenje – jedino su srpske granate mogle da ubiju ove ljude! Tri dana posle tog događaja Ujedinjene nacije su uvele embargo Srbiji.

Petog maja iste godine Sarajevo je potpuno "zatvoreno". Grad je bio pod neprekidnom vatrom 260 tenkova i 120 minobacača. Srbi su tek februara 1994. godine bili primorani da oslabe obruč oko grada i povuku teško naoružanje; blokada je potpuno skinuta 24 meseca kasnije. Prema zvaničnoj bosanskoj statistici, tokom četiri godine opsade poginulo je ukupno 10 615 osoba, a oko 50 000 je ranjeno.

Ukoliko poklonimo poverenje analizama prvog navedenog događaja, odmah se javlja sumnja u to ko je vinovnik. Kao prvo, snimatelji bosanske televizije su se neobično brzo našli na mestu događaja. Kanadski general Luis Mekenzi (komandant trupa UNPROFOR u bosanskoj prestonici), je izvestio da je državna bosanska televizija bila spremna i pre nego što su granate eksplodirale: "Ulica Ferhadija (tada još Vase Miškina) je bila zatvorena pre nego što su pale granate. Kada se formirao red ispred prodavnice, snimatelji su se okupili u jednoj susednoj uličici. Držali su se podalje sve dok nisu pale granate, a kad je eksplodiralo potrčali su na mesto događaja da bi snimili te strašne slike koje su obišle svet i bile povod za embargo UN". (1)

Osim te "spremnosti" snimatelja, sumnjivo je bilo i to što se prodavnica nalazi na takvom mestu da proračun leta granate govori kako ona nije mogla biti ispaljena sa položaja srpskih, već sa položaja bosanskih snaga. (2)

Sve to je analizirao i Peter Forster koji dodaje: "Taj masakr je ipak u potpunosti ispunio svoj propagandni zadatak. Slike krvoprolića su ostavile tako jak utisak na javno mnjenje na Zapadu da Ujedinjene nacije nisu mogle ništa drugo da učine osim da bojkotuju Srbiju. Bio je to strašan pokolj koji je bosanska vojska izvršila nad svojim stanovništvom – ali očigledno da je za njih u tom slučaju cilj opravdavao sredstva. To krvoproliće je, nažalost, bilo tek prvi od 'velikih dostignuća' u propagandnom ratu između Srba, Hrvata i Muslimana. Krajem maja 1992. godine Bosanci su se nalazili u krajnje teškom položaju i posegnuli su za isprobanim sredstvom kojim su se služile sve strane od kada postoji rat: neprijatelja su predstavili kao nemilosrdnog ubicu koji ne preže ni pred kakvim zločinom i koji se svim sredstvima bori da postigne svoje ratne ciljeve". (3)

Petog februara 1994. granata je pala na sarajevsku pijacu. Posledica: 68 mrtvih i 200 povređenih. To je dovelo do promene stava u SAD i prvih napada od strane NATO – najpre na osnovu ultimatuma Srbima da moraju povući svoje teško naoružanje. (4) Srpska strana je tvrdila da je taj događaj "inscenacija", ali u evropskoj i američkoj javnosti vladalo je uverenje da je napad došao sa srpske strane. Francuski televizijski izveštač Bernard Volker je na večernjim vestima rekao da su granate ispaljene sa bosanskih položaja. Volkera je zbog te tvrdnje koja je odudarala od antisrpskog tona u medijskim izveštavanjima tužilo udruženje "TV žuti karton". (5)

Krvoprolića od 27. maja 1992. i 4. februara 1994. godine na kraju su ostala nerazjašnjena, ali su u svetskom javnom mnjenju predstavljena kao srpski zločini nad civilnim stanovništvom. U Sarajevu se na pijaci 28. avgusta 1995. dogodio još jedan masakr. Tom prilikom je poginulo 37 ljudi, a 90 je ranjeno. Opet je odgovornost svaljena na Srbe, opet je intervencija NATO bila posledica i opet je bilo sumnji da nije u pitanju inscenacija: britanski i francuski stručnjaci iz UN su 40 minuta posle eksplozije ispitali krater od granate. Oni su utvrdili da napad nije izvršen sa srpskih položaja. (6)

Od kada postoji, ratno izveštavanje je povezano sa sukobom između istine, dezinformacija i laži. Uprkos trudu novinara da o ratu izveštavaju profesionalno, sveobuhvatno i istinito, oni nikada nisu mogli, niti mogu – i to zbog vojne cenzure, zbog potrebe čuvanja tajne ili zbog nekih političkih interesa – da ponude realnu sliku rata. Najupečatljiviji primer je poslednji rat koji se vodio u Persijskom zalivu.

Novinari su izveštači i oni koji samo prenose tuđe reči. Oni javnost snabdevaju onim informacijama koje u krajnjoj liniji dovode do toga da jedna strana naiđe na opšte simpatije ili da izazove široku odbojnost. Javnost prosuđuje isključivo na osnovu izveštaja masovnih medija. Odlučujući faktor na kraju je sam narod, koji je suveren; narod podržava neki rat ili ga ne podržava, a to može presudno uticati na naredne izbore. Stoga je najvažnije pitanje kako selektivne informacije koje prenose masovni mediji mogu uticati na onoga ko ih gleda, čita ili sluša. U doba demokratije, globalizacije i rastućeg uticaja međunarodnih ogranizacija, postaje sve važnije da li građani smatraju da je neki rat legitiman. Državno rukovodstvo može da se održi samo ukoliko stoji iza rata koji se vodi uspešno i koji građani subjektivno smatraju opravdanim.

U ovoj analizi ćemo se baviti pitanjem kako se formiraju mnjenja, predrasude i slike koje postoje o različitim nacijama, zatim kakvu ulogu masovni mediji igraju u tome i kako se oni mogu iskoristiti za ostvarivanje političkih ciljeva.

Socijal-psihološki temelji

Stav, mnjenje i ponašanje

Stav prema nekom objektu jeste subjektivno vrednovanje tog objekta od strane neke osobe. Objekti prema kojima postoje stavovi mogu biti nadržaji (recimo, muzika), načini ponašanja (recimo, ono što neko govori) i pojmovi, to jest sistemi pojmova (recimo ideologije, religijsko ili etičko gledište). (7) Oni su u vrednovanju međusobno povezani i u tom smislu međuzavisni. U mnjenju se povezuje odnos prema više objekata. Kognitivno utemeljeni stavovi rezultat su stabilnog sistema mnjenja, dok afektivno zasnovani osnovni stavovi počivaju pretežno na osećanjima.

Stavovi su uvek podložni promenama s obzirom na različite procese koji se odigravaju, a pri tome glavnu ulogu igra jezička komunikacija i opažanje ponašanja drugih osoba. Usvajanje novih, i promena postojećih mnjenja, mogu da na pozitivan ili negativan način utiču na promenu u opažanju. Stavovi su, s jedne strane, mehanizmi selekcije koji odlučuju o tome koji će nadražaji i informacije bili opaženi i zapamćeni, a sa druge strane oni se uopštavaju i prenose ne druge, slične objekte.

Veoma je rasprostranjena, ali istovremeno i neodrživa pretpostavka da stavovi uveliko, ili čak u potpunosti određuju ponašanje – u najvećem broju slučajeva stavovi ne omogućavaju da se precizno predvidi kako će se neko ponašati. Oni određuju ponašanje u slučaju da drugi faktori nemaju nikakvog uticaja.

Za predviđanje nečijeg ponašanje najbolje će poslužiti intencije. One su poseban oblik mnjenja – naime, one su mnjenja o vlastitom budućem ponašanju. Intencija zavisi od čovekovih temeljnih stavova, zatim od percipiranog socijalnog pritiska i sa tim povezanih normativnih mnjenja. Stavovi produkuju i "obojeno", selektivno opažanje i na taj način su osnova za odgovarajuće postupke. Opažanja koja su obrazovana na temelju ličnog iskustva veoma su usklađena sa ponašanjem pošto su ona jasna, sigurna i stabilna. Što je neki stav pristupačniji, to jest, što češće ima priliku da se ispolji, to je jača njegova veza sa ponašanjem. Češće se razmišlja o osnovnim nazorima koji su važni za pojedinca nego o onima koji su nevažni.

Promene stavova do kojih je došlo na osnovu brižljive prerade raspoloživih informacija, odnosno na osnovu intenzivnog razmišljanja, trajne su i izazivaju promenu u ponašanju. Isto tako, stavovi koji nastaju bez mnogo razmišljanja nisu dugotrajni, lakše se menjaju i ne omogućavaju da se predvidi buduće ponašanje. Za intenzivnu kognitivnu preradu ponuđenih informacija potrebni su velika motivisanost i odgovarajuće sposobnosti. Ukoliko nema tih faktora, onda do promene stavova dolazi uglavnom "po brzom postupku", bez intenzivnog suočavanja s informacijama. Da li će argumenti bili prihvaćeni, i da li će zbog toga doći do promene stavova, može zavisiti i od ličnosti samog čoveka koji ih prima.

Komunikacija je od centralnog značaja za formiranje i promenu stavova. Nije dovoljno razumeti, odnosno rastumačiti argumente sadržane u nečemu što nam je saopšteno, već je potrebno te argumente i prihvatiti (to jest, u njih se mora "poverovati") – tek slaganje dovodi do promene stava. Ukoliko argumenti ne mogu da ubede, ili je pak odmah jasno da se mogu opovrgnuti, promene neće biti, ili će čak doći do bumerang efekta.

Informacije se selektivno primaju naročito kada postoje nepovoljni uslovi opažanja. Informacije koje odgovaraju stavovima onoga ko ih prima imaju veće šanse da budu opažene, primljene i zadržane. Osim toga, primalac sistematski izobličuje argumente – one koji su slični njegovom stanovištu on najčešće smatra s njim identičnim.

Socijalni identitet je deo slike o samome sebi koji se tiče saznanja o pripadnosti jednoj grupi i sa tim povezanih osećanja i vrednovanja. On utiče i na osećanje vlastite vrednosti – i stoga bi valjalo da bude pozitivan. Radi toga se prave poređenja u kojima vlastita grupa prolazi bolje od drugih grupa. Ukoliko neko socijalno poređenje ne nudi povoljan ishod za vlastitu grupu, onda na raspolaganju stoji više različitih mogućnosti korekcije, između ostalog takmičenje ili omalovažavanje druge grupe.

Uopšteno uzev, pretpostavlja se da postoji neka sličnost (u mnjenjima, stavovima, ponašanju itd.) između pripadnika jedne grupe. Opaža se, ili se pak pretpostavlja, da između vlastite grupe i neke druge grupe često postoji znatna razlika koja govori samo o jednoj stvari – o tome da je naša grupa bolja. Osim toga, pripadnicima sopstvene grupe često se pripisuju svojstva koja su pozitivnija od svojstava koja krase druge zajednice. Taj fenomen se javlja i u sasvim normalnim okolnostima i on ne podrazumeva da mora doći do nekog sukoba.

Predrasude su po pravilu negativni, omalovažavajući stavovi čiji su predmet druge grupe ili manjine. Stereotipi su, kao kognitivne komponente predrasuda, uglavnom "preterane generalizacije": svim pripadnicima neke druge grupe se pripisuje jedno isto svojstvo. U isto vreme se preterano naglašava razlika između vlastite zajednice i drugih zajednica. Predrasude i stereotipi su veoma stabilni i stoga ih je teško promeniti.

Ukoliko se prvo prihvati neki stereotip o drugoj grupi, onda će on uticati na sudove, mnjenja i stavove o pojedinačnim pripadnicima te grupe. Me đutim, ako najpre upoznate pojedince koji pripadaju toj grupi, onda će način na koji opažate tu grupu biti pod uticajem znanja koje imate o pojedincu. Druge grupe se veoma često posmatraju kroz predrasude zato što veoma mali broj, a ponekad i niko iz naše grupe ne poznaje lično nekog pripadnika druge grupe. Naročito su pripadnici upadljivih grupa (upadljivih zbog boje kože, težine, ponašanja, govora, rase, itd.) pogodni da postanu žrtve predrasuda i stereotipa.

Postoje i društveni uzroci stereotipa, kao i njihovo društveno značenje. Pod pritiskom da se prilagode većini, predrasude pojedinaca se podređuju opštim predstavama koje vladaju u jednoj grupi. Iz predrasuda se rađaju stereotipi, a ovi, pak, omogućavaju razvoj kulture koja je specifična za jednu grupu. Stereotip se usmerava protiv socijalne grupe i pojedinaca koji joj pripadaju, a po logičkoj formi odgovara sudu. Taj sud neopravdano, i sa tendencijom da na emotivan način vrednuje, pripisuje ili odriče neke osobine, ili načine ponašanja, jednoj grupi osoba. (8)

Mediji konstruišu realnost: oni stvaraju sliku stvarnosti, pa time i stavove, ubeđenja i načine ponašanja. (9) Pri tom pojedinačna informacija koja je prenesena preko masovnih medija ima samo veoma slab efekat – mediji deluju tek kroz kumulaciju informacija iz različitih izvora. Nijedne novine i nijedan program ne stoje sami za sebe.

Medijski konzumenti prave selekciju u prijemu informacija: oni odlučuju kojoj će se komunikaciji, kojim medijima i izveštajima izložiti, oni na različite načine tumače, to jest, razumeju opaženi sadržaj i pamte samo odabrane informacione sadržaje. Oni koji brzo upijaju informacije, tj. koji su izrazito dogmatski orijentisani čitaoci, ti će ponajpre vršiti selekciju u skladu sa vlastitim mnjenjem. Što se više vremena posveti čitanju novina i što je čitaočeva slika sveta fleksibilnija, to je selekcija manja.

Selektivno opažanje ne postoji samo u slučaju pozitivnih vesti. "Negativnost" vesti je tako uticajan faktor da izveštaje o saobraćajnim nesrećama, nevoljama i skandalima registruju čak i oni koji nemaju negativan stav o junacima tih vesti. Pozitivne vesti će čitati pretežno oni koji osećaju da će to učvrstiti mišljenje koje i inače imaju.

Prema istraživanjima u svim zapadnim zemljama, televizija je medij koji ima najveću ubeđivačku moć. Ona ima poseban značaj za selektivno opažanje zato što je prvi "prirodni" medij – pruža sliku i zvuk, a pri tom, za razliku od teksta, ne zahteva neko dalje dešifriranje poruke. Stoga televizijski gledalac ima utisak realnosti, oseća se kao svedok, a da nije svestan selekcije koju vrši televizijska kamera. Televizija, međutim, stvara medijsku realnost koja se znatno razlikuje od "činjeničke" stvarnosti.

Racionalni i emotivni elementi vesti se ne prihvataju na jednako dobar način. Tako se, na primer, dugo pamti pozitivan ili negativan utisak koji je na televiziji ostavila neka osoba, dok se zaboravljaju argumeti koji stoje iza toga. Stavovi koji počivaju na osećanjima odvajaju se od obrazloženja i osamostaljuju se.

Mnjenje koje vlada u jednom narodu razvija se manje ili više u skladu sa tonom koji preovlađuje u medijima. Najpre istovremeno sa porastom broja izveštaja dolazi i do promene u mišljenju koje se iznosi u glavnim medijima, a zatim sledi promena u vladajućoj klimi, što na kraju dovodi o promene u stavu naroda (neretko povezane sa tendencijom da se sve više ućutkuju mišljenja koja su već potisnuta).

Proces formiranja mnjenja putem masovnih medija obično traje veoma dugo. Na njega utiče ton koji vlada u medijima, zatim utiču socijalne grupe i tretman "toplo-hladno" kroz koji prolazi u sistemu komunikacije (sa masmedijima, političkim partijama, vlastima, javnošću i mnogim drugim u ulozi učesnika).

Kada se u informativnim emisijama na televiziji prikazuje nasilje onda je uglavnom reč o rasnim sukobima, sukobima manjina, ratovima, zločinima, političkim razračunavanjima ili terorističkim napadima. U tome često učestvuje velika masa ljudi ili pak jedna grupa, a počinioci su gotovo uvek muškarci. Iza televizijskih izveštaja o nasilju obično se krije političko-ideološki motiv, a retko kada se radi o nekom materijalnom cilju. Sadržinska struktura prizora sa nasiljem danas u televizijskim izveštajima, kada se posmatra u jednom ograničenom vremenskom intervalu, ne odgovara ni strukturi nasilja u društvu, niti učestalost izveštavanja o određenim nasilnim činovima odgovara učestalosti nasilnih činova (prema podacima iz kriminalističkih statistika).

Dejstvo nasilnih prizora na televiziji delom zavisi i od načina na koji je nasilje prikazano. Što je prikaz realističniji, to su jače emotivne reakcije (stanje uznemirenosti, gnev), to jest, agresivnu reakciju mladih muškaraca najpre će izazvati realističan prikaz nasilja. Za obrazovanje mnjenja, presudno je kakva će biti slika žrtve (dok je manje važna slika počinioca).

Predstavljanje nasilja u izveštavanju o političkim sukobima samo je jedna prilika da se podstakne agresivno ponašanje jedne ili druge umešane strane. Druge prilike se tiču kritike legalnosti i legitimnosti postupanja suparničke strane.

Slike neke nacije nastaju u veoma složenom komunikacionom procesu koji polazi od najrazličitijih izvora informacija: iskustva, udžbenika, dečjih knjiga i bajki, zabavne literature, filmova, pozorišta, priča rođaka i poznanika, sportskih događaja, programa kulturne razmene, državnih poseta itd. – ali u tome veliki značaj imaju i novine, radio i televizija. (10)

Proces stvaranja slike o nekoj naciji započinje na antropološkom nivou, jer u čoveku uvek postoji neki unutrašnji model spoljašnjeg sveta. Istovremeno, ograničena čovekova sposobnost da obrađuje informacije dovodi do toga se preobilje postojećih nadržaja i informacija redukuje: opažanja se prerađuju na taj način da se nove informacije prepuštaju vođstvu od strane onih koje postoje već od ranije, odnosno, nove informacije se podređuju starim. Tako nastaju stereotipne misaone matrice u kojima je spoljašnji svet predstavljen u formi slika. Informacije zajedno sa već zapamćenim (istorijskim i kulturnim) iskustvima postaju deo slike sveta, (11) a ove mogu imati karakter predrasuda.

Slike nacija nastaju zajedničkim dejstvom opažanja, predrasuda i stereotipa. Te slike su sistematski razgranate prikaze, odnosno opisi jedne nacije i jednog naroda, i obuhvataju i stavove o njima. Te složene tvorevine su sačinjene od međusobno uslovljenih elementa, njihov je cilj da budu jedinstvena duhovna slika koja će obuhvatiti različite predstave i utiske o nekom narodu. (12) Odlike nacionalnih slika su trajnost, orijentacija na osećanje i tendencija ka uopštavanju. Vlastitoj i tuđim nacijama se selektivno pripisuju neka svojstva i to na kraju dovodi do pojednostavljivanja i zgušnjavanja opažanja i stvaranja pojednostavljenih nacionalnih simbola. Nacionalni simboli mogu biti, na primer, zastave, grbovi, logo, a u širem smislu i državno rukovodstvo, umetnici ili vrhunski sportisti.

Nacije, kao grupe, sklone su da sebe proglase merilom svih stvari. Za stvaranje nacionalnih slika važni su, pored ostalog i veličina, kulturni i geografski položaj zemlje i njena istorijska iskustva. (13)

Kao i stereotip, slika nacije ima ulogu da integriše, solidariše i uređuje: ona, recimo, proizvodi grupnu svest, vrednost kolektivnog sećanja, kao i nacionalne simbole, a služi i pravljenju slike neprijatelja. Slike nacije i predstave o sopstvenom i tuđem nacionalnom karakteru značajnu ulogu igraju naročito u vreme krize zato što nude jasnu orijentaciju za sopstveno ponašanje, a nagomilana osećanja kanalizuju u već postojeće tokove. Nacionalne slike, dakle, mogu da stvore referentni sistem zato što nude mitove i simbole za objašnjenje vlastite istorijsko-društvene egzistencije. (14)

Slika vlastite zemlje je važan faktor u uzajamnom opažanju nacija, to jeste u usmeravanju unutrašnjepolitičkih i spoljnopolitičkih struja, kao i strujanja koje postoje između različitih kultura. Ta slika – takođe i imidž – nastaje ne na osnovu činjenica, već na osnovu mešavine koju čine usmena istorija, sećanja na prošle događaje, razgovori i često loše prerađene, odnosno nepažljivo povezane aktuelne informacije. Tako nastaje jedna slika nacije (imidž) koja tek izdaleka podseća na realnost i često se ni ne može u realnosti proveriti. (15) Te subjektivne slike nacija su opterećene, a nekad i izobličene sopstvenim nacionalnim interesima, to jest interesima nacionalne bezbednosti. Konačno, tu su i public relations kampanje, broj takvih planiranih, aktivnih i ofanzivnih kampanja se povećao, naročito tokom poslednjih decenija.

Selekcija se javlja i u "procesu kategorizacije"; to je, na primer, slučaj kod nacionalnih stereotipa. Često je dovoljno da neki čovek bude samo klasifikovan kao Amerikanac, Jevrejin ili Nemac, i već se na osnovu toga izvlači neki zaključak o njegovoj ličnosti iako se ne poseduju nikakve dalje informacije o njegovoj ličnosti, odnosno, zaključak se izvodi, a da se eventulane raspoložive informacije o njegovoj ličnosti ne uzimaju u obzir. U tom slučaju se radi o predrasudama. (16) U takvim kategorizacijama se potcenjuju razlike između pripadnika jedne određene kategorije (na primer, jedne nacije ili jedne rase), a razlike između pripadnika različitih kategorija se precenjuju.

Stavovi, mišljenja, predrasude i stereotipi nastaju kroz višestruko složene procese komunikacije. Politički uticaj na medije, cenzuru, medijsko prenošenje vesti o ratu i sukobima, način na koji tu prenesenu realnost vidi javnost, i nastanak javnog mnenja – sve su to mehanizmi koji imaju svoju ulogu u tim procesima. (17)

Stavovi, predrasude i stereotipi se putem masmedija mogu za srazmerno kratko vreme preneti na čitav narod: "Ključni faktor u procesu komunikacije različitih kultura jesu predstave ili slike, stavovi, predrasude i stereotipi koje jedna kultura stvara o drugoj". (18) Slike nacija i kultura su toliko jake da u okviru procesa komunikacije među nacijama učestvuju u donošenju odluke o ratu i miru. (19) Umrežavanje sveta putem različitih sistema komunikacije, i sa tim povezana razmena vesti i dobara širom čitavog sveta, dovodi do jačeg srastanja kulturnih prostora, ali se pri tom među narodima i kulturama ne razvija i razumevanje i prihvatanje. Ljudski duh reaguje na ove složene izazove tako što redukuje opažanje i povećava skonost ka stereotipizaciji sadržaja koji čine predstave.

Za stvaranje slike neke nacije naročito su važni masmediji. Imidž ili slika nacije se, kao masmedijski preneseni stereotip, zasniva u suštini na sekundarnim iskustvima: informacije o drugim nacijama i spoljnopolitički događaji masovni mediji prenose i narodu, i onima koji utiču na oblikovanje javnog mnenja, članovima vlade i visokim državnim službenicima. Pritom negativne vesti imaju znatno veći uticaj nego pozitivne – negativne vesti iz drugih zemalja aktiviraju potrebu da se poveća stepen sopstvene bezbednosti. (20)

Međunarodne vesti se selektuju prema određenim kriterijumima. Velike sile, kao i one zemlje sa kojima smo geografski, odnosno kulturno povezani, imaju više šansi da postanu predmet izveštavanja. Dalje, privredne i ideološke veze, kao i one na osnovu političkog savezništva, podstiču na intenzivnije izveštavanje. Način izveštavanja može biti od velikog značaja za međusobne odnose pojedinačnih država, kao i za odluke koje se donose u spljnopolitičkim procesima. Moć masmedija ima svoju ulogu čak i u razvoju spoljnopolitičkih aktivnosti – radi se o vrednosti vesti i insceniranju vesti.

Međunarodno orijentisan rad u javnosti tako postaje oružje ostvarivanja politički osetljivih ciljeva. Mere koje se sprovode mogu, na primer, javnost da uvere u nužnost neke vojne intervencije. (21) Oni koji donose političke odluke pokušavaju da putem argumenata i manipulacije dobiju podršku javnosti.

Kakva veza postoji između ovog dosad rečenog i propagande? Kao što smo pokazali, moguće je ciljano uticati na stavove, ponašanje i mnjenje koje vlada u jednom narodu. Veće izglede na uspeh imaju one strukture moći koje su kadre da vrše takav uticaj. Za uticaj je potrebno vreme, što će reći – dugoročno planiranje. Tako i propaganda, kada se uzme u negativnom smislu, ima – jednako kao i psihološke operacije, psihološki rat itd. – za cilj da putem dugotrajnih, višekratno primenjenih mera u oblasti komunikacije utiče na stavove, mnjenja i ponašanje, te da ih na kraju izmeni.

"Propaganda (od latinskog propagare – širiti) je metodično i sistematski vođeno pridobijanje za određene verske, svetonazorne, umetničke, humanitarne, socijalne, privredne i/ili političke ideje i ciljeve i za osobe i organizacije koje ih predstavljaju. (...) Čini se da je u 20. veku politička propaganda neizbežna alatka za partije, saveze i vlade koje žele da pridobiju i zadrže pristalice i glasače, kao i da u svoju korist vrše uticaj na javno mnjenje i ponašanje jednog naroda. Propaganda se pri tom služi modernim tehničkim sredstvima i medijima. (...) Moderna propaganda je masovna propaganda i umesto da se usmerava na svest, razum i rasudnu moć pojedinca, ona cilja na podsvesne ili nesvesne emocije i predrasude (narodnih) masa, radi sa formulama koje se urezuju u svest i emocije, sa pojednostavljenim krilaticama i parolama koje se ponavljaju, pokušava da manipuliše, a ne da objektivno argumetuje ili informiše." (22)

NATO propagandu opisuje kao "svaku informaciju, ideju, doktrinu ili naročiti zahtev koji se širi da bi se uticalo na mišljenje, emocije, stavove ili ponašanje neke određene grupe, i to u korist, direktno ili indirektno, onoga koji ih širi". (23)

Postoji mnogo opisa psihološkog rata. On obuhvata, pored ostalog, plansku primenu publicističkih sredstava, metoda i tehnika radi uticaja na mišljenje, stavove i ponašanje protivničkih, neutralnih ili prijateljskih grupa. Njime se ostvaruju politički, propagandni ili ekonomski ciljevi. U užem smislu reči, pod njim se podrazumevaju sve mere planiranog komunikacionog uticaja na vojne protivnike, njihovu vojnu snagu i civilno stanovništvo, kako bi se ostvarili određeni strateški ili taktički ciljevi. (24)

Tokom trajanja hladnog rata na sledeći način je opisan psihološki rat: "Psihološki rat je borba za dušu čoveka i on se vodi upotrebom sredstava i metoda koji mogu da vrše uticaj na ljudsku psihu. (...) Psihološki rat je, dakle, bitka za svest i nesvesno ljudi i vodi se sredstvima i metodama koji deluju na osećanja, mišljenja i volju, odnosno, drugim rečima, to je plansko uticanje na duh, volju i moral pojedinca, grupe ili čitavog naroda, a bez prolivanja krvi". (25)

U navedenim citatima je najpre skiciran psihološko-antropološki aspekt stvaranja mišljenja, stavova i ponašanja ljudi i centralna uloga komunikacije u tom procesu. Potom je rečeno kako, ako se posmatra iz ugla komunikologije, glavnu ulogu u izgradnji stavova, mišljenja, predrasuda i stereotipa među masama ljudi centralnu ulogu igraju masovni mediji. Na kraju, posmatrano iz sociološko-publicističkog ugla, vidimo kako nastaju slike nacija i kakva je suština propagande, to jest, psihološkog rata.

Posle ovih teorijskih skica naše teme, prikazaćemo praktične primere kako dolazi do snažnog uzajamnog dejstva sudova, odnosno ponašanja čoveka, zatim dejstva masovnih medija i novog "pakovanja starih propagandnih metoda". (26) Sve to prikazaćemo na tri primera sukoba na Balkanu.

Hrvatska

Hrvatska vlada je 12. avgusta 1991. godine angažovala američku public relations firmu Ruder Finn Global Public Affairs, koja je kasnije vodila i PR kampanju u Bosni i Hercegovini. (27) Jedna od PR mera te firme je bilo da se u američkom Kongresu od 1. do 23. oktobra 1991. godine razdeli informacioni materijal u kome se Hrvatska prikazuje kao žrtva agresivne velikosrpske politike. Potom su snimljeni video spotovi sa stravičnim slikama smrti i razaranja koje su izazvali srpski agresori i, uz parolu "Stop the war in Croatia" ("Zaustavite rat u Hrvatskoj"), razaslati po svetu. Hrvatska je u inostranstvu stvorila sliku da je hrvatski narod decenijama živeo pod pritiskom srpskog komunizma koji je njegovu demokratsku želju za slobodom i i težnju za samoopredeljenjem gušio svojim velikosrpskim ekspanzionizmom. Na temeljima jednog etničko-nacionalnog sukoba konstruisana je priča o sukobu dve ideologije – nacional-boljševizma i demokratije. (28) Hrvatska je pokušala da se u izgradnji svog imidža osloni na jedan stari stereotip, na pripadnost Hrvata katolika zapadnoj civilizaciji. Istovremeno je pokušala i da izgradi stereotip o Srbima pravoslavcima koji su "podivljali" pod viševekovnom vlašću Turaka.

Naredne PR mere firme Ruder Finn obuhvatale su lobiranje kod onih koji donose odluke u SAD, brifinge službenika u Bušovoj vladi, pripreme specijalnog materijala o događajima koji su prethodili sukobu kao i materijala za novinska saopštenja, formiranje informativnih punktova za medije, organizovanje konferencija za štampu, sastavljanje pisama i novinskih izveštaja, uputstava za novinare i još mnogo toga. U januaru i februaru 1992. ta firma je organizovala posetu američkih kongresmena Hrvatskoj. SAD je nezavisnost Hrvatske priznala 7. aprila 1992. godine. Pored aktivnosti firme Ruder Finn postojalo je i nebrojeno mnogo drugih inicijativa, recimo onih koje su potekle od organizacije hrvatskih emigranata.

Za PR firme koje se angažuju na međunarodnom planu i sarađuju sa stranim vladama u SAD postoji zakonska obaveza da periodično podnose izveštaj o svom radu. Ruder Finn je u svom izveštaju navela da se bavila političkom propagandom za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo. (29) U tom kontekstu je politička propaganda definisana kao "ona vrsta komunikacije koja u odnosu na primaoca, ili na deo javnosti u Sjedinjenim Državama, vrši indoktrinaciju, utiče na promenu mišljenja, mobiliše ili je na bilo koji drugi način uticajna u prilog određenih političkih ciljeva" (osnova toga je odgovarajući američki zakon, Foreign Agents Registration Act ).

Ruder Finn se i u Bosni i Hercegovini angažovao na veoma širokom polju. Njegove aktivnosti su obuhvatale, pored ostalog, formiranje Bosnia Crisis Communication Center koji je održavao kontakte sa američkim, engleskim i francuskim medijima, zatim je tu bila medijska obuka za bosanskog ministra spoljnih poslova Silajdžića, formulisanje paketa izjava i poruka, stvaranje mreže faksova za međunarodne savetnike Bosne, sastavljanje 37 "Fax-Updates" ("ažuriranja putem faksa" – pregleda događaja u Bosni i Hercegovini; ti dokumenti su jednim posebnim sistemom slati važnim medijima svuda po svetu), sastavljanje komunikea za američki Kongres, pisanje ukupno sedamnaest pisama koje su potpisali predsednik Izetbegović i ministar spoljnih poslova Silajdžić (četiri pisma za predsednika Saveta bezbednosti UN, dva pisma američkom predsedniku Bušu, itd), formulisanje i plasiranje velikih članaka u važnim američkim novinama, organizacija novinarskih konferencija i intervjua sa predstavnicima bosanske vlade i još mnogo toga. (30)

Propagandne mere nisu proizvod slučajnosti, već su podređeni političko-vojnim ciljevima. Rat u Bosni je pokazao da je uspeh bosanske propagadne počivao pre svega na radu PR agencije i uticaju onih koji zauzimaju važne pozicije kada je reč o oblikovanju javnog mnjenja putem različitih publikacija. Do tog se zaključka može doći, između ostalog, i na osnovu studije Džona I. Sreja (John E. Sray) koji je 1994. godine šest meseci bio šef informativne službe UNPROFOR u Sarajevu: "Bosanski lobi je pokušao da uveri političare da bi za njih bilo moralno i političko samoubistvo ukoliko ne bi podržali ciljeve Muslimana, na primer zahtev za ukidanje embarga na kupovinu oružja. S druge strane, žustrim napadima su bili izloženi svi kritičari takve politike i proglašavani za (...) simpatizere Srba ili čak simpatizere nacizma." (31) Ova studija kaže da je ta PR kampanja bila toliko uspešna u jednostranom prikazivanju zločina koje su počinili Srbi da se može reći kako je ona "potkupila" sve potonje moralne sudove. Bosanska propaganda se bazirala na četiri tvrdnje:

- Bosanci su nevine žrtve

- Bosanci su sposobni za vojne okršaje

- Bosanski Muslimani su punopravni vlasnici teritorije Bosne i Hercegovine

- Bosanska vlada se zalaže za multietničku, liberalnu demokratiju zapadnog tipa

Tako su se međunarodna, a naročito američka javnost i politika okrenuli "moralno neizbežnom" stanovištu i vojno se angažovali na strani bosanske vlade.

Drugi primer pokušaja dezinformisanja tiče se teme koncentracionih logora. Od oktobra 1992. do marta 1993. godine mediji su izveštavali o srpskim koncentracionim logorima u kojima su muslimanske žene sistematski – da bi ih ponizili, a i koristeći to kao sredstvo etničkog čišćenja – silovane i ostajale trudne. Radilo se navodno o broju od 20 000 do 60 000 žena. Zbog tih vesti je šestočlana komisija EU posetila Hrvatsku i Bosnu. Nemačka novinska kuća ARD je poslala jednu ženu reportera u Hrvatsku da donese nekoliko potresnih snimaka silovanih žena i njihovih beba. Reporterki je dozvoljeno da poseti izbeglički kamp Resnik u blizini Zagreba u kome se tada nalazilo oko 9 000 proteranih Muslimana. Žene su o silovanjima govorile veoma otvoreno i detaljno. Međutim, nisu umele da odgovore na pitanje gde i kada su se silovanja dogodila, i da li su poznavale počinioce – naime, nisu bile silovane one same, već samo prepričavaju ono što su čule od drugih žena. Uzaludni su bili i svi ostali pokušaji da se pronađe jedna jedina žena koja je bila svedok silovanja. Odjednom kao da su nestale i sve te mnoge bebe koje su se navodno rodile. Ekipa ARD je u jednoj beloj kući snimila neku decu – ali ona su imale preko četiri godine, a rat nije toliko dugo trajao. (32)

Televizijski novinar Martin Letmajer (Martin Lettmayer) je u listu Weltwoche o ovoj temi pisao sledeće: "Tada sam razgovarao sa mnogim urednicima stranih televizija (...) i obaveštavao ih o rezultatima mojih istraživanja. Nekima sam prikazivao i materijal koji sam snimio. Niko nije dovodio u pitanje moje zaključke. Ali tada se niko nije usuđivao da ide protiv struje javnog mnjenja. Ako bi neko posumnjao u postojanje logora za silovanje postojala je opasnost da odmah bude proglašen za prijatelja Srba i čoveka koji želi da umanji strahotu silovanja". (33)

Pomenimo još nekoliko svetionika u maglini jednostranog medijskog istraživanja.

Piter Brok (Peter Brock) je u američkom časopisu Foreigh Policy ukazao da čovek, izgladneo toliko da izgleda kao skelet, čija se slika pojavila na naslovnoj stranici američkog informativnog lista Newsweek, nije "muslimanski zatvorenik u jednom srpskom logoru", kako je tvrdila redakcija tog lista, već da je Srbin koji je zatvoren zbog krađe i koji već deset godina boluje od tuberkuloze. (34)

"Upravo su događaji tokom poslednjih godina u bivšoj Jugoslaviji jasno pokazali da propaganda, dezinformacije i manipulcija mnjenjima može da ljude podstakne na nasilje. Ko može da zaboravi slike razjarene gomile koja je napala vozilo u kome je bio tadašnji UN administrator Košnik? Nije bilo potrebno mnogo vremena da se putem ciljane propagande utiče na promenu mišljenja i da se ljudi podstaknu na tako nešto. Taj bivši gradonačelnik Bremera, koji je pokušao da izdejstvuje primirje, posle tog događaja više nije mogao da nastavi sa obavljanjem svog zadatka jer nije bio kadar da se efektivno suprotstavi propagandi". (35)

Kosovo

Iz rata, to jest sukoba na Kosovu dosad postoje brojni izveštaji o upotrebi propagande.

"U američkom Kongresu je 7. maj 1992. godine bio dan kosovskih Albanaca. Džejms Rubin, koji je kasnije postao portparol Ministarstva spoljnih poslova, organizovao je susret kosovskih Albanaca sa sedam senatora. U skupštini su se Albanci, koje je instruisao Ruder Finn , preko različitih posrednika i u različitim terminima, sreli sa dvadeset troje poslanika. Od 8. do 12. aprila 1993. godine jedna delegacija je boravila na Kosovu u organizaciji agencije Ruder Finn i Komiteta za ljudska prava američkog Kongresa. (...) Delovanje PR agencije se osetilo i u televizijskom izveštavanju sa Kosova. Na dramatičan način je snimljen prilog kako Albanke jedna za drugom sa hlebom u rukama prolaze pored policijske postaje. Nije sasvim jasna poruka takvog demonstrativnog postupka, ne mnogo uobičajenog na Balkanu. Mogao se izvući zaključak da je u Prištini dobro snabdevanje tom osnovnom životnom namirnicom. A moglo se pogrešno verovati, kao što su verovale te Albanke, da njihovi uhapšeni muževi ne dobijaju hranu." (36)

"Naročito jak utisak su ostavljale priče u kojima su međunarodne humanitarne organizacije na svetlo dana izvodile različite svedoke. Tako su 'Lekari bez granica' za Le Monde intervjuisali starog Osmana. On je imao da ispriča jezivu priču: Srbi Albancima odrubljuju glave. Seku im uši i vade oči. Albanci moraju da gledaju kako im siluju žene. Ali nije se postavilo pitanje, i nije bilo izveštaja o tome kako je Osman postao svedok tih događaja i kako je ostao živ. Nije bilo drugih preživelih koji bi mogli da nekim detaljima potvrde ono što je govorio Osman". (37)

I navodna masovna ubistva Albanaca izazvala su velike bure u međunarodnom izveštavanju. Bilo je glasina da su Srbi tokom osvajanja Orahovca pogubili stotine Albanaca. Ta vest je obišla svet. EU je odmah poslala posmatrače u Orahovac. Srbi su energično demantovali te tvrdnje i to na svim nivoima – oni su tvrdili da je u borbama kod Orahovca stradalo 40 do 50 Albanaca. Zapadni posmatrači su pregledali to područje i odlučili da ne vrše ekshumaciju. Na televizijskom snimku se videlo nešto nalik na humku u koju su bile pobodene drvene oznake sa imenima i očevim imenom.

U tom "sinhronizovanom dezinformisanju" prednjačio je internet, na njemu su širene lažne vesti. Monasi manastira Kozma i Damjan u Zočištu napravili su internet stranicu da bi na taj način preneli istinite informacije. U izdanju od 23. jula 1998. godine Washington Post je izvestio da je UČK zarobila osam naoružanih srpskih monaha. Nekoliko dana kasnije u redakciju je putem elektronske pošte stiglo pismo iz manastira i u njemu se opisano šta se zaista dogodilo: manastir su napali Albanci naoružani minobacačima i mašinkama. Monasi su pobegli u zgradu i molili se. Naoružani Albanci su pretražili manastir, a onda su monahe skupili u jednu prostoriju i pred njih stavili oružje. Tako su ih fotografisali i filmski snimili. Te slike su potom poslali američkim medijima. (38)

"Mediji su uvek uzimali zdravo za gotovo da su Srbi počinioci. Čuli su se zahtevi da se izvrše vazdušni napadi. NATO je poslušno pokrenuo preko stotinu aviona. CNN se s puno očekivanja i spremnosti pojavio na mestu događaja. Trebalo je iskoristiti sinergiju. Reporterka američke globalizacije, poznata po tome što je najbrža na jeziku, u međuvremenu se udala za portparola američkog ministarstva spoljnih poslova koji ranije nije bio poznat po brzini kojom ume da formuliše rečenice. Kristijana Amanpur i Džeri Rubin do tog trenutka nisu umeli da kažu ni jednu jedinu stvar o istoriji Balkana, ali CNN je uvek prvi bio tu kada je trebalo izveštavati o ključnim ratnim događajima. S razlogom se može pretpostaviti da je svaki put prethodio poziv žene svom mužu, ili poziv nekog nadređenog. Niko nije postavio pitanje da li u tom braku ima nekakvog nesklada. Prosvećeno novinarstvo se u dugoj borbi izborilo za nezavisnost i mogućnost da se vladarima postavljaju pitanja. To su prava koji se izgleda ovo zbunjeno novinarstvo dobrovoljno odreklo. S projektilima koji pobedonosno lete u visine, taj rat je doneo visoke kvote, a sa njima i profit. Rat je, da to moderno kažemo, super stvar. Istina je, zato, nešto drugorazredno". (39)

Fusnote:

1. Peter Forster, Aber wahr muss es sein – Information als Waffe (Ali to mora biti istinito – informacija kao oružje), Frauenfeld 1998, s. 15f.

2. Upor. ibid. s. 16.

3. Upor. ibid. s. 17.

4. Upor. Burkhard Müller-Ullrich, Medienmärchen. Gesinnungstäter im Journalismus (Medijske bajke. Novinari koji se vode samo svojim ubeđenjem), München 1996. s. 169.

5. Upor. ibid. s. 170.

6. Upor. Yossef Bodansky, Offensive in the Balkans (Ofanziva na Balkanu), London 1995, citirano prema Müller-Ullrich, 1992, s. 172.

7. Upor. Werner Herkner, Sozialpsychologie (Socijalna psihologija), drugo izdanje, Bern 2001.

8. Upor. Mira Beham, Kriegstrommeln. Medien, Krieg und Politik (Ratni bubnjevi. Mediji, rat i politika), München 1996, s. 137ff.

9. Upor. Elisabeth Noelle-Neumann u. a. (Hrsg.), Fischer Lexikon Publizistik Massenkommunikation (Fišerov leksikon publicistike i masovnih komunikacija), šesto izdanje, Frankfurt 2000.

10. Upor. Michael Kunczik, Die manipulierte Meinung. Nationale Image-Politik und internationale Public Relations (Manipulisano mnjenje. Nacionalna politika stvaranja imidža i međunarodni Public Relations), Wien 1990, s. 4.

11. Upor. Gottfried Karl Kindermann, "Weltverstaendnis und Ideologie als Faktoren auswaertigen Politik" ("Shvatanje sveta i ideologija kao faktori spoljne politike"), in ders. (Hrsg.) Grundelemente der Weltpolitik (Osnovni elementi svetske politike), München 1981, citirano prema Beham, s. 137.

12. Upor. Eckhard Marten, Das Deutschland in der amerikanischen Auslandsberichterstattung (Nemačka u američkom izveštavanju), Wiesbaden 1989, citirano prema Beham, s. 138f.

13. Upor. za to, na primer, Kunczik, navedeno mesto.

14. Upor. Marten, 1989; citirano prema Beham, s. 141.

15. Upor. Beham, s. 141.

16. Upor. ibid. s. 277f.

17. Upor. ibid. s. 134.

18. Gerhard Maletzke, "Interkulturelle Kommunikation und Publicyistikwissenschaft" ("Komunikacija među kulturama i nauka o publicistici") in Publizistik 11/1966, s. 318ff; citirano prema Beham, ibid.

19. Upor. D. D. Smith, "Mass Communication and International Image Change" ("Masovna komunikacija i promena imidža na međunarodnom planu") in Journal of Conflict Resolution 17/1973; citirano prema Beham, s. 136.

20. Upor. Petra Dorsch-Jungsberger, Nationenbildforschung und PR (Istraživanje slika nacije i PR), citirano prema Beham, s. 143.

21. Upor, na primer, mobilizaciju američke javnosti za Rat u zalivu 1991. posredstvom priče o inkubatorima.

22. Reinhart Beck, Sachwörterbuch der Politik (Rečnik politike), prvo izdanje, Stuttgart 1977, s. 684ff.

23. Upor. NATO. MC 402 – NATO Psychological Operations Policy, Brussels 1997, S A – 2.

24. Upor. Enciklopediju Brockhaus, Bd. 15, Wiesbaden 1972. Citirano prema: Günter Rozenits: Psychologische Kampfführung als Thema der Kaderfortbildung und bei Übungen, Militärwissenschaftliche Arbeit, Wien 1991, s. 240

25. BMLV: Grundsaetze der psychologichen kriegfuehrung, Wien 1965.

26. Beham, s. 151.

27. Upor. ibid. s. 160.

28. Upor. ibid. s. 163.

29. Upor. izveštaj Ruder Finn -a američkom Ministarstvu pravde, 30. novembar 1992. No. 4315. Citirano prema Beham, ibid, s. 169ff.

30. Upor. Beham, s. 170ff.

31. John Sray: Selling the Bosnian Myth to America – Buyer Beware (Prodaja bosanskog mita Americi – kupci, čuvajte se!) , Foreign Military Studies Office, Ft. Leavenworth, USA 1995 (neobjavljeno), citirano prema Beham, s. 178.

32. Upor. Müller-Ullrich, str. 166ff.

33. Martin Lettmayer, članak u Weltwoche od 10. marta 1994, citirano prema Müller-Ullrich, ibid. str. 173.

34. Upor. Newsweek od 17. avgusta 1992, citirano prema Müller-Ullrich, ibid. s. 173.

35. Peter Hentrich, "Die Schlacht um die Koepfe und Herzen" ("Borba za umove i srca") , u: Truppenpraxis/Wehrausbildung 7-8/1998, s. 457.

36. Malte Olschewski, Der Krieg um den Kosovo. Serbiens neue Schlach am Amselfeld (Rat za Kosovo. Nova bitka Srba na Kosovu polju), Klagenfurt 1999, s. 50.

37. Olschewski, s. 51

38. Upor. Olschewski, s. 53.

39. Olschewski, s. 65.