Ivana Janković

Od eksera do šrafcigera

Amerika preti ali se povlači, Albanci gube živce, Rusi se drže međunarodnog prava “ko pijan plota”, a sad je na Savetu bezbednosti da od toga napravi rezoluciju “prihvatljivu za sve”

Kada je u februaru ove godine Beograd tražio nove pregovore, rečeno je da su sve mogućnosti iscrpljene. Glasovi onih koji nisu delili to mišljenje bili su nekako daleko tiši od buke koja se digla oko plana Martija Ahtisarija. Činilo se da finski diplomata ima svu podršku koja mu je potrebna. Albanska strana mogla je da bude zadovoljna.

Plan koji je neuspele maratonske pregovore sa Prištinom trebalo da pretvori u konačno rešenje, predstavljan je kao jedini moguć i uručen je Beogradu nekoliko dana posle parlamentarnih izbora, kada su vodeći svetski mediji već pisali o tome da će na proleće Kosovo biti nezavisno, a u Prištini tekle pripreme za slavlje. Ali evo nas već u julu, a pripremljeni vatromet za Dan nezavisnosti moraće da sačeka. Jedino Ahtisari ne mora da čeka – kako stvari stoje, on je završio čudesnu posredničku misiju u kojoj nijednog trenutka nije ni pokušao da posreduje.

Na redu je peta verzija nove rezolucije. Od marta su ponuđena četiri nacrta, ali do sada ni oko jednog nije postignuta saglasnost. Savet bezbednosti nije pružio Prištini ono što se očekivalo, a Rusija nije odustala od svog stava ni posle sastanka G8, ni posle susreta Buša i Putina.

Najnoviji nacrt rezolucije o Kosovu i Metohiji, koji treba da izađe u susret ruskim zahtevima i tako dovede do saglasnosti u SB, predviđa 120 dana pregovora o statusu pokrajine, ali nije određeno šta će se dogoditi ukoliko budu podjednako uspešni kao prošli. Odbačena je prethodna ideja da se, ako pregovori ne uspeju, automatski primeni Ahtisarijev plan.

Predviđa se da NATO nastavi da predvodi međunarodno vojno prisustvo, ali i da EU uspostavi Misiju za evropsku bezbednost, politiku odbrane i vladavinu prava (ESDP). Bio bi postavljen i međunarodni civilni predstavnik, specijalni predstavnik EU, koji bi podnosio periodične izveštaje Savetu bezbednosti.

Nije precizirano kako će pregovori izgledati, niti ko će ih voditi, ali izvesno to neće biti finski diplomata, koji, kako je to objasnio Danijel Frid, pomoćnik državnog sekretara SAD, verovatno “neće želeti da vodi pregovore”. U prištinskim medijima spekuliše se da bi tu ulogu mogao da preuzme Karl Bilt, a iz zapadnih diplomatskih izvora se može čuti da bi u pregovorima intenzivno učestvovali predstavnici vodećih sila, onako kako se pregovaralo u Dejtonu.

SAD, Velika Britanija i Francuska ove nedelje treba da dostave nacrt Savetu bezbednosti i očekuje se da bi u narednih desetak dana trebalo da dođe do izjašnjavanja na Ist riveru. Rezolucija će izostaviti pitanje statusa, ali će omogućiti Evropskoj uniji da uspostavi planiranu misiju na Kosovu, za koju joj je neophodna odluka UN.

Nova rezolucija sigurno neće zadovoljiti albansku stranu, tim pre što je četrnaest meseci dugo pregovaranje bilo konstantno blokirano pošto se očekivalo da će Savet bezbednosti odmah doneti odluku o nezavisnosti. Sada je, međutim, prištinska politička elita pritisnuta između realnosti i obećanja koja je davala. Ukoliko u novembru budu održani izbori nijedna stranka neće moći da se pohvali da je učinila ono što je obećavala, a sve su odavno obećale nezavisnost.

Novi pregovori smatraju se zato porazom i već se može čuti da “o statusu ne treba pregovarati jer je to pitanje za nas rešeno”, kako je to sažeo Hašim Tači.

Uprkos tome što im naruku ide izveštaj generalnog sekretara Ban Ki Muna, koji je objasnio da bi “osmogodišnji napori u cilju pronalaženja mirnog rešenja u ovoj pokrajini mogli da padnu u vodu ukoliko se rešenje ovog pitanja bude previše odlagalo”, kao i stav vlade SAD koji je prošlog meseca sasvim nedvosmisleno izložio Yordž Buš u Tirani, Priština ipak ne može da očekuje da će se status uskoro rešiti.

“Kosovo će biti nezavisno na ovaj ili onaj način, a bolje je da to bude na uređen način uz nadzor međunarodne zajednice i da se tako zaštiti opstanak i nasleđe srpske zajednice na Kosovu”, izjavio je Danijel Frid u Beogradu, ali ma kako optimistički zvučale ove reči za kosovske Albance, rokovi kojima se već više puta pretilo sada su pomereni za 2008. godinu ili, kako se poručuje, Vašington se nada da će se status rešiti “u mesecima pre sledećeg samita NATO, u aprilu sledeće godine”.

U međuvremenu iz Prištine stižu poruke da je moguće nasilje, da bi ponovni pregovori mogli da učine da srpska strana izgubi i ono što je dobila, da bi se moglo pokrenuti pitanje ratne odštete i otvoriti pitanje statusa Albanaca u Preševskoj dolini. Udruženje veterana OVK upozorilo je pregovarački tim da ne prihvata dalje pregovore inače će ono delovati kao vojnici UČK, a prištinski politički lideri u glas zahtevaju od međunarodne zajednice tačne rokove, napominjući da im svako odlaganje ruši kredibilitet i da bi mogli biti primorani da samostalno preduzmu korake koji će dovesti do nezavisnosti.

Ali do nezavisnosti teško da može doći pre nego što se postigne dogovor na međunarodnoj sceni. SAD su odavno pripretile da bi mogle priznati nezavisnost južne srpske pokrajine bez obzira na stav EU ili Rusije, ali u ovom trenutku, očigledno, ni najveća svetska sila nije na to spremna.

“Vašington misli da je Kosovo ekser i da se problem može rešiti pomoću čekića i sile; Evropska unija, pak, želi da upotrebi šrafciger. Ona veruje da na tome moramo nastaviti da radimo. Ne možete prosto da udarite i da se nadate da će se problem rešiti sam od sebe” zaključuje Internešnal herald tribjun.