Ovde i tamo

Boško Jakšić

NEOBAVEŠTENI PESIMISTI

EU se približava Amerikancima. To je onaj rizik koji prihvatam upuštajući se u predviđanja. Evropljani, ili barem njihov „stari deo”, su povodom Iraka ulazili u klinč sa Vašingtonom. To ovoga puta neće biti slučaj

Srpski državni vrh je opravdao dnevnice i marljivo iskoristio kratko njujorško vreme koje je Beograd i Prištinu delilo od direktnog susreta da bi sagovornicima objasnili koliko jednostrani potezi ili nametnuta rešenja mogu da budu pogubni, ali sve mi se čini da je to sizifovski posao.
Mada je neko rekao da su predviđanja sasvim u redu – pod uslovom da se ne odnose na budućnost – prihvatam se rizika.

Predviđam da nikakvi direktni pregovori oko toga da li Kosovo treba da bude država ili ne – neće dati rezultat. Nema tog diplomatskog inženjeringa koji bi povezao Beograd i Prištinu.

Srbija ne može da se pomiri sa oduzimanjem teritorije, jer je to u apsolutnoj suprotnosti sa kolekcijom raznih povelja koje govore o suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Kosovski Albanci neće prihvatiti ponuđenu varijantu „dosad neviđene autonomije u istoriji” kada u džepu drže nezavisnost koju su im obećali Amerikanci.

To je sve što su Beograd i Priština imali da ponove pregovaračkom triju koji se obavezao da sluša i da se uzdrži od bilo kakvih svojih predloga. „Poslednji pokušaj”, kako ga nazivaju na Zapadu, pokazao je da su stavovi dve strane toliko udaljeni da je optimizam poslednja reč koju bih upotrebio. Na snazi je izreka da je optimista samo neobavešteni pesimista.

Predsednik Boris Tadić je sa govornice UN ponovio da je Srbiji nezavisnost Kosova neprihvatljiva upozoravajući na „nesagledive posledice” ukoliko dođe do unilateralnog proglašenja nezavisnosti kada se pregovori okončaju u decembru. Beograd se u petak nadao pravom početku razgovora o budućem statusu Kosova.

I Priština je potvrdila ono što smo znali: da smatra da je pitanje statusa skinuto sa dnevnog reda i da jedino treba pregovarati o uređenju budućih odnosa dve nezavisne države. Pretnja jednostranog proglašenja nezavisnosti 11. decembra nije povučena.

Ništa od „konstruktivnog duha” na koji su uoči sastanka pozivali šefovi diplomatija Kontakt grupe. Iznenađenje bi bilo da suštinskih pregovora ima, ne da ih nema. Uostalom, ton onome što se zovu „pregovori” dala je pažljivo plasiranom izjavom uoči njihovog početka državni sekretar SAD.

Kada je Kondoliza Rajs izjavila da samo nezavisnost Kosova donosi stabilnost Balkanu, nije saopštila ništa posebno novo. Džordž V. Buš je isto to rekao u Tirani tokom letošnje posete: „Amerika veruje da Kosovo treba da bude nezavisno”. Takav stav je Vojislavu Koštunici svakako u Njujorku preneo i podsekretar Nikolas Berns.

Vašington je unapred obeležio atmosferu nečega što bi trebalo da budu pregovori. Situacija je zakovana. Ne samo zato što su Beograd i Priština taoci sopstvene retorike, već prevashodno zbog stavova njihovih moćnijih patrona, Rusije, odnosno Sjedinjenih Država.

I dok ni Amerikanci ni Rusi ne menjaju gard, ključno je ponašanje Evropske unije koja je i dalje podeljena. Šta će Evropljani uraditi kada gong 10. decembra označi kraj misije trojke? Kada, što je opšte očekivanje, i zvanično bude potvrđeno da posle godinu i po dana nema pregovornog rešenja?

Da li će se Brisel prikloniti Vašingtonu gde već kažu da će to biti trenutak u kome se treba pomiriti sa činjenicom da su sve diplomatske mogućnosti iscrpljene i da je davanje nezavisnosti Kosovu jedino rešenje, ili će prihvatiti argument Moskve da je nedostatak kompromisa razlog više da pregovori ne smeju da budu oročeni i da ih treba nastaviti?

Svetska diplomatija će se, kao zmija nogu, kloniti da tekuće pregovore nazove fijaskom. Nastaviće da apeluje na dve strane da izađu sa „novim idejama”. Tvrdiće da sve još nije izgubljeno, da dobra volja međunarodnih pregovarača postoji, da treba nastaviti, da ovo, da ono.

Čista kupovina vremena Evropskoj uniji koja je, razapeta između otvoreno sukobljenih Amerikanaca i Rusa, postala jezičak na vagi ali bez jedinstvenog stava. Komesari Havijer Solana i Oli Ren uporno ponavljaju da tako dalje ne može.

EU je protiv unilateralnih poteza, a u Briselu uporno ponavljaju da su za rešenje koje bi bilo pečatirano novom rezolucijom Saveta bezbednosti a ne jednostranom deklaracijom nezavisnosti. Koliko je to moguće i šta je realna platforma evropskog konsenzusa o kojoj govori francuski predsednik Nikolas Sarkozi:

„Najpre, mislim da je nezavisnost Kosova neizbežna, ne vidim ko bi mogao da tvrdi drugačije. Drugo, apsolutno je neophodno da Evropa po tom pitanju ostane jedinstvena... I treće, ne smemo da u tom procesu ponizimo Rusiju”, izjavio je Sarkozi. „I Srbiju”, dodao je nakon što mu je neko došapnuo, kako je primetio Bi-Bi-Si.

Šef britanske diplomatije jasno nagoveštava da se Evropa priklanja ideji nadgledane nezavisnosti koju je davno promovisala Bela kuća a lansirao Marti Ahtisari. Nije jedini: „Mi imamo stavove koji brane poziciju Beograda, ali sebi ne možemo da dopustimo da rušimo jedinstvo Unije”, rekao mi je ovih dana ambasador jedne od onih članica EU koje nisu prikrivale rezerve prema kosovskom „presedanu”.

Očito je da raste pritisak Amerikanaca koji od Brisela očekuju ono što zovu „teškom odlukom”, a to je saglasnost sa nekom vrstom kosovske nezavisnosti. S druge strane ujedinjenih Evropljana su Rusi, s kojima su u vreme osude mesopotamske invazije i okupacije bili bliski, ali su posle toga ušli u fazu koja se opisuje kao međusobno najteža od prestanka hladnog rata. Što zbog energetike, što zbog priklanjanja američkoj oceni da je Vladimir Putin autoritarac koji zatire demokratiju.

Zaključio bih da se EU približava Amerikancima. To je onaj rizik koji prihvatam upuštajući se u predviđanja. Evropljani, ili barem njihov „stari deo”, su povodom Iraka ulazili u klinč sa Vašingtonom. To ovoga puta neće biti slučaj.

[objavljeno: 30.09.2007.]