Dejvid Jang

Nezavisnost Kosova podstaći će druge separatiste na odlučniju borbu.

NATO intervencija na Kosovu 1999, protektorat UN koji je usledio nakon toga, i udruženi napori za pokretanje kosovskog pitanja i njegove nezavisnosti, ostavili su mnoge analitičare i političare u nedoumici da li da oplakuju ili bagatelizuju uticaj koji bi konačni status Kosova imao na globalni poredak.

Sa 10. decembrom u vazduhu, kao rokom za poslednju rundu pregovora, čini se odveć neverovatnim da će Vašington biti u stanju da ubedi Moskvu da prigrli nezavisnost Kosova u Savetu bezbednosti UN. Pa ipak, frustrirani kosovski Albanci, koji čine više od 90 procenata stanovništva u pokrajini, nagovestili su da se nalaze na korak od jednostranog proglašenja nezavisnosti, čak i ako to podrazumeva ponovne sukobe sa Beogradom.

Na kraju krajeva, u našem sistemu međunarodnih odnosa, „nezavisnost“ jedne nacije predstavlja samo nešto više od spremnosti ostatka sveta da je kao nezavisnu priznaju. Stoga, čak i ako Moskva stavi veto na ponudu za nezavisnost Kosova, ono će i dalje moći da uživa u nekim povlasticama koje imaju nezavisne države. Sa svakom državom koja prizna Kosovo, te povlastice postajaće sve značajnije. Slično tome, verovatnoća da iznova dođe do sukoba povećaće se ukoliko druge zemlje budu smatrale legitimnom kosovsku samoodbranu.

To, međutim, znači da je Vašington, budući da će pregovori verovatno propasti, ohrabrivao i da će nastaviti da ohrabruje strane vlade da podrže tehnički legalno, samoproklamovano, nezavisno Kosovo, za slučaj da pregovori propadnu. Ali ta vrsta ubeđivanja ipak nije bez poteškoća.

Širom sveta postoji više od 50 sukoba sa separatistima i mali je broj Vlada - koji je pretrpeo prokletsvo iredentizma - a koji danas „nestrpljivo čeka da prizna Kosovo“, ukoliko se takav presedan vrati da ih proganja.

Nailazeći na ogroman talas zabrinutosti evropskih zvaničnika i drugih van Amerike, Deniel Frid, pomoćnik Državnog Sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja, u februaru je odgovorio sledećom logikom: „Kosovo predstavlja jedinstven slučaj, zato što je NATO bio prinuđen da interveniše u cilju zaustavljanja a zatim i okretanja etničkog čiščenja u suprotnom pravcu. Savet bezbednosti je ovlastio UN da efektivno upravlja Kosovom, a ne Srbiju. U rezoluciji SB UN 1244 takođe se kaže da će konačni status Kosova biti predmet pregovora. Ovakve prilike nemaju veze ni sa jednim od konflikata koji se obično pominju u ovom kontekstu“.

Nažalost, „jedinstvene“ stavke, o kojima je govorio Vašington, zapravo su se duboko urezale u separatističke strategije, krčeći veličanstven put koji će separatisti pratiti sa još većom odlučnošću, većim brojem sledbenika i, sve su prilike, sa uspehom.

Separatistički regioni poput Baskije ili Abhazije možda neće smesta ličiti na Kosovo – kako Vašington brzo primećuje – ali tako eksplicitnim postuliranjem zasluga kosovarskog samoopredeljenja i nezavisnosti, Vašington suštinski stvara inovativni kodeks, čineći da formula za nezavisnost postane dostupna javnosti. Sve što sadašnji i budući separatisti treba da urade, jeste da proizvedu iste okolnosti i redosled koji je prisilio Zapad da prigrli nezavisno Kosovo: da terorišu lokalno stanovništvo, pozivaju na obaranje Vlade, podstiču pobunu i vabe stranu intervenciju i, na kraju, da ističu svoju „posvećenost obnovi“.

Kada naoružani borci stignu dotle, Kosovo više neće biti jedinstven slučaj – makar i po osobenim vašingtonskim standardima – i oblasti koje imaju iste karakteristike kao i Kosovo, jednako će zasluživati nezavisnost. Jeziva ironija, naravno, leži u tome što Vašington, proglašavajući Kosovo jedinstvenim slučajem, svesno pokušava da spreči budući separatizam - ali pritom nehotice podučava naoružane borce kako da upravljaju kompleksnom geopolitičkom nedoslednošću. U stvari, što su zapadne Vlade odlučnije i ubedljivije u vezi sa kosovskom „jedinstvenošću“, to će separatističke ambicije postati legitimnije samo ako prate kosovski model.

I ne samo to, jer Vašington je prošao kroz težak period „prodajući“ kosovsku nezavisnost svima sem najbližim saveznicima, ali sama osnova tog zahteva predstavlja još veću pretnju za Vlade koje bi se suočile sa jačanjem separatizma na pragu kosovske nezavisnosti – čak i ako je ona nezvanična i tehnički protivzakonita.

Odobravanjem „jedinstvenosti“, Vašington i nekolicina glavnih gradova u Evropi još rečitije zatvaraju vrata koja će im biti potrebna da klisnu kada dođe vreme da se odbiju separatističke analogije u budućnosti, a naš neuspeh u predupređivanju tih komplikovanih prepreka koje stoje na putu koštaće naše saveznike više nego bilo kog drugog.

Dejvid Jang je saradnik organizacije Abraham's Vision i diplomac Instituta za analizu i rešavanja konflikata na George Mason Univerzitetu u Arlingtonu, Virdžinija.

(Objavljeno 05.11. 2007. u Christian Science Monitor. Prevod: NSPM )

http://www.csmonitor.com/2007/1105/p09s02-coop.html