Branko V. Jokić

Kako preživeti do uspostavljanja stabilnih i odgovornih državnih institucija

Pitanje opstanka srpske države u sadašnjim granicama, imajući u vidu unutrašnje procese i međunarodne okolnosti, najmanje može biti retoričko pitanje. Takođe, teško je danas sresti sagovornika koji ne izražava skepsu da možemo postati demokratsko društvo i da će naša država u skorije vreme biti pravna država. Čini se da su kod nas demokratski procesi započeli u vremenu koje nije išlo naruku integrativnim procesima. U neselektivnom jurišu na osvajanje „savremenih tekovina društva 21 veka“ kao da smo zaboravili da sledimo iskustva naprednijih društava koja su blagovremeno definisala strateške interese i odredila prioritete za ostvarenje željenog cilja.

Parlamentarna demokratija kao univerzalni princip demokratije u savremenom svetu, u našoj stvarnosti se, nažalost, manifestuje kao retrogradni proces koji može ozbiljno da ugrozi vitalne interese naroda i države. Svaka ozbiljna država i odgovorno društvo počiva na utvrđenom pravnom poretku. To bi trebalo da znači da i parlamentarni život u nekom društvu prevashodno treba da počiva na pravu i da se u svojoj suštini zalaže za očuvanje pravnog poretka.

Parlamentarizam svakako podrazumeva i stranačku borbu za ostvarivanje programskih ciljeva svake parlamentarne stranke. Tako je svaka jedinka na svoj način razumela demokratizaciju zasnovanu, pre svega, na interesnom principu.

Možemo biti saglasni sa činjenicom da programi stranaka ne mogu biti protivustavni, jer bi u protivnom rad takve stranke bio zabranjen. Da li na našoj političkoj sceni sve političke stranke deluju u skladu sa svojim programom? Nije nam poznato da je neka stranka koja u svom programu sadrži nameru razbijanja teritorijalne celovitosti zemlje, registrovana kao takva. Uprkos toj činjenici, gotovo svakodnevno imamo javne nastupe lidera nekih političkih stranaka koji zagovaraju nasilno menjanje granica države Srbije. Da li je Srbija pravna država? Ko je sve obavezan da štiti državne interese?

Problem poimanja parlamentarizma u ovom trenutku se u najnegativnijem obliku manifestuje na Kosovu i Metohiji. Na Kosmetu deluju političke stranke čije se centrale nalaze u Beogradu i čiji predstavnici učestvuju ili su učestvovali u radu srpskog parlamenta. Nekoliko minornih stranaka registrovano je kod UNMIK-a/PIS i na netransparentan način deluju u tamošnjim političkim strukturama. Neke stranke, čija su sedišta u Beogradu, preko tzv. Srpske liste , participirale su i u Skupštini Kosova/UNMIK. Istovremeno, u odnosu na centralnu vlast u Beogradu, one su remetilački faktor i sredstvo za pritisak u rukama stranačkih mentora, a i nekih javno neprepoznatljivih aktera.

Zašto je kosovsko-metohijska politička stvarnost takva kakva jeste?

Da bi smo dobili potpun odgovor na ovo krajnje delikatno pitanje, neophodno bi bilo konsultovati istorijska fakta, bar od 1941. godine. Međutim, aktuelnost problema zahteva sažet odgovor na osnovno pitanje, a to je – kakav je parlamentarni život u Srbiji i na Kosovu i Metohiji i kakve mogu biti posledice na budući status pokrajine?

Osnovne karakteristike postojećeg političkog stanja na Kosovu i Metohiji bile bi:

•  Nepostojanje jasne državne strategije od završetka Drugog svetskog rata do danas.

•  Podanički odnos srpskih političkih kadrova i inteligencije u vreme Brozovog režima.

•  Višestruko pogrešna politika Miloševićevog režima posle 1989. godine:

a) pogubno kadriranje po principu formalnog zadovoljenja razjedinjenog i antagonistički raspoloženog srpskog korpusa;

b) nedovoljno poznavanje strategije separatističkog albanskog pokreta– pristup sa distance i uvažavanje mišljenja nekompetentnih kadrova;

v) srastanje srpskih kadrova sa interesima paralelnih albanskih struktura što je omogućilo korupciju srpskih aparatčika na svim nivoima - vršenj e vlasti u takvoj situaciji bilo je gotovo nemoguće (pojava šverca oružja, droge itd.);

g) formiranje srpskih klanova u pokrajinskoj strukturi vlasti (kosovački, crnogorski, hercegovački); nakon „konstituisanja“ ovih struktura usledili su odlasci prema Beogradu tokom kojih su svi redom primani na razgovor i na neki način ohrabrivani u destruktivnosti, što će vreme tragično potvrditi;

•  Srpska inteligencija nije bila imuna na podele, ali ni na privilegije. U ovim procesima Univerzitet je svakako prednjačio, a hiperprodukcija kadrova posledica je takvog odnosa. I druge posledice su danas vidljive - profesorski kadar, kao nekada trubaduri, putuje od Mitrovice do Vranja, Niša, Blaca, Varvarina, Kruševca, Zubinog Potoka, Raniluga, Sušice, Leposavića, Novog Pazara, Podgorice, Pala, Mostara, Banja Luke i ko zna gde još. Oprvdano je postaviti pitanje da li su i tako ostvarene enormne zarade vid korupcije sa trajnim i višestrukim posledicama? Pored primanja, deo profesorskog kadra verovatno i po treći put u karijeri stambeno je zbrinut. Jedan od kurioziteta je i da se mali broj univerzitetskih profesora bavi politikom, sem rektora iz koalicije Povratak (sada učesnik u formiranju misteriozne Srpske Skupštine na Kosmetu) - u čijem mandatu je univerzitet slovio više kao građevinska firma. Činjenica je da takav „trust“ mozgova do sada nije ponudio niti jedan odgovor na kompleksne društvene i državne probleme u pokrajini.

Šta su demokratske promene donele Kosovu i Metohiji?

Nakon demokratskih promena u Srbiji 2000-te godine, srpski narod na Kosovu i Metohiji je u dužem periodu bio u fazi iščekivanja otpočinjanja povoljnijih procesa. Centralna vlast u Beogradu dugo je bila zaokupljena sama sobom tako da u svojim prioritetima nije videla Kosovo i Metohiju. Postojeće okolnosti nisu nudile mogućnost za ozbiljnije samoorganizovanje. Zato je izostanak državne inicijative stvorio prostor da pojedinci započnu polutajne aranžmane sa drugom stranom. Konačno, formiranje Koordinacionog Centra za KiM probudilo je nadu da će se postojeće stanje promeniti na bolje. Nažalost, očekivanja nisu ispunjena. U prvi plan izbilo je stranačko nadigravanje. Koalicija Povratak u najvećoj meri je popunjena nekompetentnim ljudima. Ovu konstataciju vrlo brzo su potvrdili rezultati njihovog rada. U tim igrama i nadmudrivanjima, izdvojio se jedan od njih i samozvano počeo nastupati kao portparol svih Srba na Kosovu i Metohiji. I srpski mediji, odvikli od istraživačkog i kritičkog rada, prihvatili su to kao najkraći put do informacija. Dobar manipulant i „pačja škola“. Posledica je da kvalitet i tačnost informacija koje se i danas nude nije na profesionalnom nivou. Medijsku pažnju i dalje zauzimaju samozvanci (koji se ovih dana umnožavaju), a po scenariju svojih mentora i netransparentnih donatora. Bio bi to školski primer uterivanja demokratije Srbima na Kosovu i Metohiji. Stepen licemerja je nepodnošljiv. „Evropsko opredeljenje“ pokušali su da potvrde pozivima upućenim predsedniku, premijeru i predsednici KC da prisustvuju osnivačkoj sednici Srpske Skupštine na KiM.

Šta je to što je ohrabrilo neke kosmetske Srbe da pokušaju da na prečac formiraju Srpsku Skupštinu na KiM?

Pozivi upućeni najvišim državnim predstavnicima mogu se tumačiti na više načina. Jedan bi mogao biti primer limecemerne učtivosti. Drugi bi mogao biti jasna potvrda o tome kako oni sami sebe doživljavaju, istovremeno upućujući poruku državnim predstavnicima da ne računaju na druge srpske predstavnike sa KiM. Realno je pretpostaviti da, ako se već neko drzne na takvo ponašanje, ulog je veliki. Ko bi mogao biti zaštitnik tog i takvog uloga?

Iako može da deluje kao zakasneo odgovor, smatramo da je ipak neminovan. Dakle, pitanja koja čekaju urgentan odgovor mogla bi biti:

•  Zašto država svih ovih godina nije imala inicijativu prema svojim građanima na KiM?

•  Zašto država ničim nije pokušala da spreči soliranje pojedinaca u domenu koji pripada državi i državnoj politici?

•  Kako je moguće da su neki od mentora ovih samozvanaca bili, ili su još uvek na određenim položajima u institucijama države?

•  Zašto je kadrovska politika i dalje okrenuta ka poslušnim i dokazano beskorisnim ljudima?

•  Koja to politička stranka može reći da je njihov poslanik sa KiM u Skupštini Srbije (sem časnih izuzetaka), dao iole značajniji doprinos u rešavanju problema vezanih za KiM? Pokazalo se da većina srpskih poslanika i funkcionera sa KiM nikada u Skupštini nisu prozborili niti jednu reč, sem što su prihvatali neograničen broj funkcija koje - izvesno je, čak i da su to iskreno želeli - nisu mogli da odgovorno i kvalitetno obavljaju.

Posledica svega je pasivizacija onog ionako malog broja mislećih ljudi. To svakako nije dobar izbor. Bilo je pokušaja da se nametnu suštinska pitanja iz više domena života i rada srpske zajednice na KiM. Posle takvih pokušaja obično su kontakti i komunikacija koja je do tada bila bar kurtoazna, prekidani.

I akteri ove poslednje inicijative oko osnivanja neke nove srpske Skupštine na KiM svesni su pomanjkanja državne strategije i neodrživosti postojećih struktura srpske vlasti na KiM. Verovatno da tu okolnost uzimaju kao krunski argument u traženju podrške kod svojih pokrovitelja. Naravno, treba imati u vidu i da su sami, do skora, bili deo vlasti.

Zaključak

Na institucijama države je odgovornost za sprečavanje procesa daljeg razbijanja srpskog korpusa na KiM. Država sigurno ima efikasne instrumente za sprečavanje takvog razvoja situacije. Ali pitanje je da li može i zna da ih valjano upotrebi.

U svakom slučaju, ono što je neophodno učiniti jeste sledeće:

•  prvo, napraviti presek stanja u svim sferama života i rada na KiM;

•  izvršiti hitnu reviziju utroška budžetskih sredstava i na osnovu dobijenog rezultata izvršiti racionalizaciju i preraspodelu utroška budžetskih sredstava;

•  izvršiti reorganizaciju i revitalizaciju svih aktivnosti na KiM;

•  preispitati adekvatnost i svrsishodnost dosadašnje kadrovske politike;

•  afirmisati rad i rezultate rada svih institucija i pojedinaca koji imaju objektivne i nesporne rezultate;

•  uticati na sve medije da primene objektivno i istraživačko izveštavanje;

•  javnim obraćanjem odgovornih državnih funkcionera ukazati na greške u dosadašnjoj državnoj politici prema KiM i na Kim, predstaviti novi strateški pristup i ukazati na razvojne i održive perspektive srpskog naroda na KiM.

Autor je direktor Muzeja u Prištini

.