Fil Kanlif

Ne obraćajte pažnju na prodorne povike da iracionalne etničke želje Srbiju i Kosovo vode prema konfliktu – mešanje stranih sila zapravo dovodi do podela u regionu

Amerika, Rusija i Evropska Zajednica su rešene da danas podnesu izveštaj Savetu Bezbednosti Ujedinjenih Nacija o neuspelim pregovorima između Srba i kosovskih Albanaca povodom budućeg statusa Kosova. Kosovo se nalazi u političkom međuprostoru otkada je NATO 1999 godine bombardovao Srbiju kako bi iz te pokrajine isterao srpsku vojsku – zvanično je još uvek pod srpskom vlašću, ali faktički egzistira kao protektorat Ujedinjenih Nacija pod kontrolom NATO snaga.

Vođe kosovskih Albanaca objavile su svoju nameru da proklamuju nezavisnost Kosova nakon desetog decembra. Srbija ističe da će se svim sredstvima «osim nasiljem» suprotstaviti ovom potezu. Ali šta je zapravo istina iza glasina o predstojećem ratu i etničkom rivalstvu? Jedini način da se u potpunosti razume ovaj konflikt je da se iz priče uklone četiri mita koji ga čine nejasnim.

Prvi mit: Etnički antagonizam je pokretačka sila konflikta

Po rečima političkog analitičara Ilane Bet-El, «osnovni konflikt» u regionu nastao je povodom «nevoljnosti različitih etničkih grupacija, a pogotovu Srba, da žive u zajednici sa bilo kojom drugom etničkom grupom – ili da neka druga etnička grupa njima upravlja». Pa ipak od početka do kraja kriza na Kosovu se produbljivala ne zbog sve jačeg etničkog konflikta, već zbog odluka donešenih u Briselu, Nju Jorku, Vašingtonu i Moskvi.

Ono što leži u osnovi međunarodne tenzije nije gorčina drevnih kavgi već činjenica da su se Svetske Sile uključile u sukob, stvorivši tako trostrani rivalitet između Vašingtona, Brisela i Moskve. Kao posledica toga, u sukobu nije više posredi želja za etničkom dominacijom, već ideja o prestižu i poziciji Svetkih Sila.

U naporu da oživi propalu politiku međunarodnih odnosa, Bušova administracija je preuzela na sebe ulogu Mudrog Ujaka, šireći slobodu i demokratiju tako što će pomoći malenom Kosovu da stekne nezavisnost. Evropska Zajednica na silu upada u jurisdikciju Ujedinjenih Nacija, željna dela kolača mirotvorstva nad kojim Ujedinjene Nacije imaju monopol u poslednjih desetak godina. Pošto je utvrdila protektorat u susednoj Bosni, Evropska Zajednica sada vidi još jednu mogućnost da na Kosovu vežba Potemkinov kolonijalizam – podižući fasadu složnih nacija kako bi dokazala postojanje zajedničke politike međunarodnih odnosa unutar Zajednice. Ruski predsednik Vladimir Putin je podržao Srbiju, i zapretio stavljanjem veta na Savetu Bezbednosti povodom svakog pokušaja ujedinjenih nacija da prihvati nadgledanje procesa sticanja nezavisnosti Kosova. Ovakav njegov postupak, međutim, ne potiče od slovenskog osećanja bratstva već od Putinove želje da očuva imidž nepokolebljivosti u međunarodnoj areni. Ulozi su postali mnogo veći od regionalnog sukoba, i upravo oni podstiču trenutnu diplomatsku krizu.

Drugi mit: Srbi odbijaju kompromis zbog značaka Kosova u srpskoj istoriji

Prema rečima Sajmona Dženkinsa iz lista Gardijan, Kosovo je deo «srpskog emocionalnog i istorijskog integriteta». Srpski stav prema Kosovu iznova se objašnjava idejom o srpskoj vezanosti za taj region kao za «kolevku srpske civilizacije».

Drugim rečima, srpski stav prema Kosovu je iracionalan – običan emcionalni grč. To bi značilo da su Srbi jednostavno previše emocionalni kada im smeta to što su ih sankcije Ujedinjenih Nacija deset godina izolovale od sveta, kada se bune protiv danonoćnih bombardovanja tokom 79 dana, i kada se protive ideji da im međunarodni diktat amputira deo teritorije. Sa ovakve tačke gledišta, racionalni stav bi trebalo da bude želja da sami rasparčate državu kako bi zapadnjačke sile poštedeli osećanja stida. Bilo šta osim trenutačnog pristanka pripisuje se emotivnoj nezrelosti.

Istina je da srpski odgovor na međunarodni pritisak oko Kosova nije pitanje drevnih prava već nešto mnogo dublje: univerzalni impuls da se opire napadima i podrivanjima sa spoljašnje strane.

Treći mit: Kosovo je u potrazi za samoodređenjem

Pozivajući Evropsku zajednicu da «ostane rešena» Džonatan Stil tvrdi da se «Kosovo kreće prema sticanju nezavisnosti». Ali pokušaji da se Kosovo odvoji od Srbije nije isto što i sticanje nezavisnosti. Hašim Tači, premijer Kosova i bivši pripadnik UČK gerilske vojske je već izjavio da će objava nezavisnosti biti učinjena uz intimne konsultacije sa Vašingtonom i Briselom.

Istinska nezavisnost, međutim, nikada se ne stiče time što je to neko naredio. Od samog početka je jasno da će Evropska Zajednica poslati misiju i vojsku da nadgleda «nazavisnu» vladu Kosova. Ili će, drugačije rečeno, Evropska Zajednica doneti poslednji sud, ali će kososvska albanska vlada biti odgovorna za sve njene postupke. Kao takvo, kosovo će biti prva država osnovana od 1945 godine čije će ruke i noge od samog rođenja biti vezane, a ustav će sadržati deo koji će odrediti formalna ograničenja državnoj slobodi i delanju.

Prema rečima Sajmona Dženkinsa, Tači zapravo želi «lagodnu post-interventnu zavisnost koju uživaju Bosna, Sijera Leone i zaraćeni režimi u Bagdadu i Kabulu». Možda to i ne bi bilo tako loše da je stanje zaista lagodno, ali sudeći po tipu zavisnosti koje Ujedinjene Nacije neguju, biće malo mogućnosti da se iko oseća lagodno. Uprkos činjenici da su imale na raspolaganju skoro čiravu deceniju, milijarde doniranih dolara i mnoštvo diktatorskih, neokolonijalnih sila, Ujedinjenim Nacijama nije pošlo za rukom da integrišu sukobljene zajednice na Kosovu, nisu uspele da podstaknu ekonomski razvoj niti sigurnost za manjinske narode, kao ni da sagrade koherentne institucije vlade. Nadomak potencijalnog sticanja nezavisnosti skorašnji izbori na Kosovu su imali najmanji odziv građana od 1999 godine – što nikako nije ponašanje naroda koji juri prema slobodi. Ćini se da su glasači na Kosovu ispravno procenili da je njihova sudbina u tuđim rukama a ne sopstvenim.

Istina je da su vođe kososvskih Albanaca još 1999 godine prodali svu težnju svog naroda za samoodređenjem, kada je UČK organizovala strategiju oko ukjlučenja NATO snaga u konflikt sa Beogradom – što je moguću borbu za nezavisnost u humanitarnu akciju spasavanja ugroženih. Pošto su sebe obeležili kao slabe i nemoćne, tako ih je međunarodna zajednica i tretirala, poslavši odabranog izaslanika da njima upravlja i da ih okupira.

Četvrti mit: Integracija u Evrospku Zajednicu omogućuje najbolje rešenje regionalnim problemima.

Po rečima komentatora Timotija Gartona Eša, «najbolji odgovor» i za Kosovo i za Srbiju bilo bi članstvo u Evropskoj Zajednici. To svakako obe zemlje jarko žele, u pokušaju da izbegnu etničke nesuglasice ulaskom u kosmopolitsku blagodet evropskog zajedništva.

Ali, kao i u Raju, beneficije rajske Evrope se uvek odlažu, i danas koštaju ljude života. Pošto su države bivše Jugoslavije uvučene u dugačak proces ulaska u Evropsku Zajednicu, moraju se podrediti raznim pravilima i uputstvima koje izdaje Brisel, uključujući i restruktuiranje vladinih odeljenja i donošenje, reformu i primenu novih zakona. Sve to u zamenu za obećanje na članstvo u Evropskoj Zajednici, a uprkos činjenici da nikakav konkretan vremenski okvir niti definitivan datum učlanjenja nikada nisu dati. Drugim rečima, Srbija već trpi sve obaveze članstva u Evropskoj Zajednici, a bez ijedne navodne beneficije. Ako Kosovo i dođe do Evropske Zajednice, to će se dogoditi u trenutku kada je ono već deo ovog tela: ali ne kao član, već kao štićenik Brisela, zvanično nezavisna država, ali za koju Brisel smatra da je suviše nezrela da bi opstala sama.

Mirotvorna kampanja Evropske Zajednice tvrdi da će smanjiti antagonizam proširenjem konteksta konflikta. Ono što zapravo čini je smanjenje političke odgovornosti, razbijajući je na više nivoa autoriteta. Polaganjem takve nade u članstvo u Evropskoj Zajednici i kosovski i srpski politički lideri bacili su se na milost i nemilost procesa koji nikako ne mogu da kontrolišu, a čiji je ritam podređen raznoraznim nasumičnim međunarodnim pritiscima, koji zavise od raspoloženja zapadnjačkih vođa i biračkih tela.

Sve to vodi ka samo jednom zaključku: problem ne leži u etničkim grupacijama koje se bore za nezavisnost, već u beskonačnom održavanju stanja zavisnosti; nema reči o previše samoodređenja, već o premalo. Narodi u bivšoj Jugoslaviji nikada neće postići nezavisnost pokušavajući da sukobe Svetske Sile.

Filip Kanlif je jedan od urednika knjige Politika bez suvereniteta: kritika savremenih međunarodnih odnosa (UCL Press, 2007).

Preneseno sa http://www.spiked-online.com/